NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
DVANAESTA GLAVA
Gospod je u pustinji umnožio hlebove, a u Kani vodu pretvorio u vino. Navikao je i prilagodio njihova usta Svom hlebu i vinu, dok nije došlo vreme da im da Svoju krv i telo. Hranio ih je nasladom prolaznog hleba i vina da bi ih doveo do naslađivanja Njegovim životvornim telom i krvlju. Besplatno im je dao sitne stvari da bi znali da će im se utoliko pre darovi Njegove blagodati dati besplatno. Ono što su od Njega mogli dobiti plaćanjem dao im je besplatno, isto kao što ni ono, što su želeli da dobiju od Njega plaćanjem, On za plaćanje nije davao, kako bi znali da On od njih ne traži da plate. Pošto nisu morali da plate za hleb i vino, što su mogli da učine, razume se da za telo i krv nisu ni mogli da plate. On, međutim, ne samo da nam je dao besplatno, nego je čak i neko lukavstvo upotrebio da bi nas privukao. Gle, tako sitne stvari dao nam je besplatno zbog toga, da bi nas podstakao da pođemo i da bez ikakvog plaćanja dobijemo stvari koje ih daleko prevazilaze. Te mrvice hleba i vina koje im je dao bile su slatke za grlo, ali je dar tela i krvi bio koristan za umove. Podstakao nas je posredstvom onoga što je bilo slatko za grlo da bi nas privukao onome što oživotvorava dušu. Zbog toga je vino, koje je satvorio, pomešao sa sladošću, da bi pokazao kakve se velike riznice kriju u Njegovoj životvornoj krvi.
Na početku Svojih čudesa za goste je satvorio vino koje veseli, da bi otkrio da će Njegova krv ispuniti veseljem sve neznabožačke narode. Sve radosti koje postoje povezane su sa vinom i svako postojeće spasenje povezano je sa tajinstvom Njegove krvi. Dao je slatko vino koje menja srce da bi pokazao da će ih napojiti učenjem koje menja srce. Ono, što je ranije bilo voda, u kamenim sasudima je izmenio u vino, pa je tako i drevne zapovesti izmenio u savršenstvo. Vodu je pretvorio u prevashodnije veštastvo, a Zakon je uzdigao do savršenstva. Tu istu vodu pili su gosti, ali je nisu pili kao vodu: tako i mi, iako slušamo prethodni Zakon, okušamo ga kao da je na kraju (tj. da je dostigao savršenstvo). Nakon toga je ujedinio obraz sa obrazom, i to ako činimo ono što je savršeno, kao što je i rekao: Ako te neko udari po desnom obrazu tvom, ti mu okreni i drugi (Mt. 5; 39).
Razmotri Njegovu stvaralačku silu, koja se rasprostire na sve. Gospod je uzeo malo hleba i u tren oka ga umnožio. Ono što ljudi teškim trudom rade tokom deset meseci, Njegovi prsti su uradili odmah. Stavio je ruku pod hleb, kao zemlju, i slično gromu progovorio nad njim. Nad njim je, kao kišu, rasejao kretanje Svojih usana, a zagrevajući dah Njegovih usta zauzeo je mesto sunca i na taj način je u jednom vremenskom trenutku izvršio ono, što svako drugo čini tokom dugog vremena. Tako je hleb, bez obzira na svoju malobrojnost, iz te malobrojnosti rodio mnoštvo, da bi pokazao da je saglasan sa Onim Koji je prvi blagoslovio i rekao: Rađajte se i množite i napunite zemlju (1. Mojs. 1; 28). Ti beskvasni hlebovi su, slično ženama neplodnim i lišenim dece, po Njegovom blagoslovu narasli i umnožili se da je preostalo dvanaest kotarica koje su se iz njih rodile.
Dalje, Hristos je Svojom rečju pokazao silu Svoje vlasti onima kojima je dao zapovest, i brzo delovanje Svojih darova onima koji su ih dobili. On, međutim, nije umnožio onoliko hlebova koliko je mogao, nego onoliko, koliko su ljudi mogli da pojedu. On Svoja čuda nije upoređivao sa Svojom silom, nego sa potrebama gladnih. Ako bi pak Svoja čuda upoređivao sa Svojim mogućnostima, onda niko ne bi mogao da izbroji koliku bi pobedu donela Njegova sila. Njegova čudotvorna umetnost bila je srazmerna gladi onih hiljada ljudi, koje je ona prevazišla brojem dvanaest kotarica ? . Kod svih umetnika potrebe prevazilaze njihove sopstvene mogućnosti, jer umetnici ne mogu da urade toliko, koliko ima potreba. međutim, delo Hristovo je prevazišlo potrebu. Još je rekao: Sakupite preostale komade (Jn. 6; 12), da ništa od njih ne bi propalo i da ne bi pomislili da je On to samo prividno učinio. Kako su se ostaci hrane sačuvali i drugog i sledećih dana, uverili su se da je to Gospod uistinu učinio i da to nije bio prazni privid.
Kad su se nasitili i videli da je, kao Mojsej svojim molitvama, i Gospod Svojom silom pružio narodu hranu, počeli su da kliču i da govore: Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svet (Jn. 6; 14). Oni su tim rečima navodili Mojsejevo proroštvo: Proroka će vam podignuti Gospod… (v. 5. Mojs. 18; 18), ne nekog slabog, nego meni sličnog („kao što sam ja“), koji će vas nasititi hlebom u pustinji. Kao što sam ja, kaže Mojsej. Po moru je hodao, u oblaku se pokazao, Crkvu Svoju oslobodio od Zakona i devstvenika Jovana postavio za vodu umesto Isusa, sina Navinovog, i dao mu Mariju, Crkvu Svoju, kao što je i Mojsej predao narod Isusu (Navinu), da bi se ispunilo što je rečeno: Kao što sam ja.
A kada nasta veće, učenici ustadoše i uđoše u lađu, da bi otišli u Kapernaum. Gospod se pak pope na goru da se nasamo pomoli (Mt. 14; 22-23). Eto, na gorama stope blagovesnika (Naum. 1; 15). Ko je taj blagovesnik objašnjava sam prorok, dodavši: koji oglašava mir. Kome? Neznabošcima. On će kazivati: mir narodima, kaže prorok (Zah. 9; 10). Praznuj, pleme Judino, godišnji praznik svoj (Naum. 1; 15), jer je znak na hlebovima Gospod izvršio u vreme praznika presnih (beskvasnih) hlebova. Prorok kaže: Praznuj, pleme Judino, godišnji praznik svoj, jer je nastupio naš godišnji praznik. Ispunjavaj zavet svoj (Naum. 1; 15), jer je došao istinski Agnec: drevni zavet je ukinut i značaj njegov poništen. neće više u tebi činiti bezakonje (Naum. 1; 15). Ko? Vlast careva i sveštenika. Zbog čega to više neće činiti? Zato što ju je Gospod ukinuo. Svaku vlast cara i sveštenika pogubljuje.
Kada su seli u ladu, bili su izloženi buri i ustalasano more se podiglo na njih. Tada im je Gospod prišao i javio im se, ali su oni mislili da im se javlja prividenje. Naime, pouzdano su znali da je Hristos obučen u telo koje podleže zakonima težine, zbog čega su pomislili da telo, koje ima težinu, ne može da hoda po vodi. Pošto se uistinu tako događalo oni su se uplašili, i to ne bez razloga. međutim, ako Isus – kako ti, Markione, kažeš – nije bio obučen u telo ? , onda bi bilo nerazumno čuditi se tome, što On hoda po vodi. Za duha, naime, nije teško da hoda po moru. Dakle, zbog čega su se oni začudili? Ako su znali da je On bestelesan, onda su se bezrazložno začudili i besmisleno povikali. Ako je pak bio telesan, onda su se s razlogom uznemirili jer su videli nešto sasvim novo, odnosno telesnog čoveka koji hoda po morskim talasima ne utapajući se u njih. Ako prigovore da apostoli nisu mogli da Ga vide jer je bila noć, onda ću odgovoriti da to nije predstavljalo nikakvu teškoću za duhovnog Hrista ? Koji se, kad je to hteo, otkrio na gori kao sunce. Pošto je i Sam Gospod znao da su se oni s pravom uznemirili, ukrepio je njihov duh, govoreći: Ne bojte se, Ja sam, ne plašite se (Mt. 14; 27), odnosno, to sam Ja, Koji imam telo i kakvog vi poznajete.
Razumevši da je reči Ja sam izgovorio o Svom telu, Simon je odgovorio i rekao: „Ako je uistinu tako, evo, i ja sam obučen u telo. Ako i ja budem hodao po vodi, onda ću znati da i Ti hodaš po njoj onim samim telom koje, koliko ja znam, Ti imaš.“ Kada je izašao iz lađe da bi hodao po moru i kad je počeo da tone, nije odbacio Hrista, jer mu Hristos nije rekao: „neverni“ nego maloverni (Mt. 14; 31). More je podiglo Hrista i nosilo Ga na svojim talasima, označivši na taj način put koji je Gospod priugotovio Svojim apostolima u Svojim zemljama. Tako su se ispunile reči Pisma: Ti vladaš nad državom mora, a buru talasa njegovih Ti ukroćuješ (Ps. 88; 10). Kad se javio Gospod i kad je s Petrom ušao u lađu, vetar prestade i utihnu (v. Mt. 14; 32). Arije, koji se protivi Hristovom rođenju od Oca, takođe biva razobličen rečju, izgovorenom u toj lađi: A oni što su plovili (u lađi) pristupiše i pokloniše Mu se govoreći: Vaistinu, Ti si Sin Božiji (Mt. 14; 33). To je saglasno s onim što je napisano o Njemu: Videše Te vode i uplašiše se, potresoše se bezdani… i tragovi Tvoji neće se doznati (Ps. 76; 17, 20). Dakle, apostoli su tim rečima ispovedili da je On uistinu onaj Sin Božiji o Kojem je sve to rečeno.
Kakav, dakle, znak Ti pokazuješ da vidimo i da Ti verujemo (Jn. 6; 30)? I gle, Gospod im je pokazao mnoge znakove. međutim, kako su oni želeli jedan (znak), prezreli su sve ostalo što je On učinio. Govorili su tako kao da do njihovih ušiju nikada nisu doprli čuvenje i glasovi o Njemu. Šta je bilo to, što su oni hteli? O tome su Mu govorili jasnim rečima: Očevi naši jedoše manu u pustinji, kao što je napisano: Hleb sa neba dade im da jedu (Jn. 6; 30). Tim rečima kao da su hteli da kažu sledeće: ako načiniš takav znak, onda je dobro, ako pak znak bude manji, onda nećemo više ni da Te vidimo, jer nam je Mojsej rekao: Podići će vam Gospod proroka kao što sam ja (v. Zak. Pon. 18; 12). Pošto je Gospod video da se hvale Mojsejem i da Njega preziru, odbio je da učini ono što su želeli, ne zbog toga što nije mogao to da ispuni, nego zato što bi to za njih bilo beskorisno. Mojsej im je to učinio i nije bilo nikakve koristi, jer su se odvratili od saveza sa njim i izopacili svoje običaje.
Ne prezirući darove Onog Koji Ga je poslao, ali osuđujući one koji su te darove primili i znajući kakvom cilju teži njihova surova duša, Gospod im je rekao: Evo hleba koji je sišao s nebesa; ako neko okusi od njega, zar će umreti? Ni na koji način, kaže, jer je to hleb koji je dat celom svetu (Jn. 6; 33). Mojseju je bila data nesavršena manna, i zato je ona bila data samo Izrailjcima. Da bi pokazao da Njegovi darovi prevazilaze darove Mojsejeve, kao što i prizvanje neznabožaca prevazilazi prizvanje tvrdovratog naroda, kaže: Ako ko jede od ovog hleba živeće vavek (Jn. 6; 51), jer je hleb Božiji sišao s nebesa i jer je, pored toga, dat čitavom svetu. Niko ne može doći Meni ako ga ne privuče Otac koji Me posla (Jn. 6; 44). Ovo je rekao zato da bi ih učenje, dato od Boga, podstaklo na dejstvo. Gde je, međutim, ono što je rekao: Ja sam put i vrata ovcama (Jn. 10; 7) ? Dalje, to je rekao zato, da bi svaki od njih postao savršen, kao privučen od Boga, i da bi na taj način postao Njegovo neotuđivo vlasništvo. Naime, oni koji su prišli Hristu, bili su naimenovani u ime Oca, a oni, koji su propali, bili su nazvani po imenu sataninom. Niko od njih ne pogibe osim sina pogibli (Jn. 17; 12). Na toj osnovi je narod Izrailjev, koji je sagrešio, nazvan po imenu Mojsejevom, jer se uporno pridržavao zapovesti Mojsejevih. Koji ruži oca ili mater smrću da umre (Mt. 15; 4, upor. 2. Mojs. 20; 12), a koji huli na Boga da bude raspet (upor. 3. Mojs. 24; 26 – gde se kaže: Koji bi ružio ime Gospodnje da se pogubi, sav narod da ga zaspe kamenjem, prim. prev). Tim rečima je Bog poštovanje roditelja izjednačio sa poštovanjem Njega Samog, što je učinio i prorok, govoreći: Ako sam ja Otac, gde je čast moja? I ako sam Gospod, gde je strah preda mnom (Malah. 1; 6)? To potvrđuje i Sam Gospod: Bog zapovedi govoreći „poštuj oca i mater, i koji ruži oca ili mater, smrću da umre“. A vi kažete, ako koji reče ocu ili materi „prilog je ono čime bih ti ja mogao pomoći“, može i da ne poštuje oca ili mater (Mt. 15; 4-6). Sin, kojem si dao takav Zakon, kasnije se neće potruditi da poštuje oca ili mater. Možda je zbog toga farisejima, koji su svoje sledbenike podsticali protiv Gospoda, On i rekao: „Radi iznete hrane Ja ne gledam na lice onog fariseja koji me pozvao na gozbu, kao što vi obično činite, jer ni on ne poštuje oca i majku“.
Žena vikaše i iđaše za njim, govoreći: pomiluj me. A On joj ne odgovori ni reči (Mt. 15; 22-23). Gospodnje ćutanje se pokazalo kao gromki glas i učinilo je usta Hananejke plodonosnim. Odbacio ju je Svojim ćutanjem, ali se ona nije povukla. Suprotstavio joj se rečima, ali se ona nije zaustavila. Ukazao je poštovanje omraženom Izrailju, ali ona nije pozavidela. Naprotiv, žena se ponizila i uzveličala Izrailja, govoreći: I psi jedu od mrva što padaju s trpeze gospodara njihovih (Mt. 15; 27), jer su Jevreji bili gospodari neznabožaca. Prišli su Mu učenici i počeli da Ga mole i preklinju da je otpusti. Gospod je hteo da im u liku te žene iznese primer velike ljubavi neznabožaca. Gospod je neznabošce nazvao psima, a Izrailjce decom. međutim, neznabošci, koje je alegorijski nazvao psima, posedovali su ljubav i celomudrenost, dok su Izrailjci, koje je alegorijski nazvao decom, pokazali jarost pasa. Nije dobro uzeti hleb od dece i baciti psima (Mt. 15; 26). Da bi se otkrila njena vera, Gospod je ovoj ženi izrekao mnogo ponižavajućih reči. Poslušaj šta je ona odgovorila: Da, Gospode (Mt. 15; 27)! Nije se stidela da je, radi njene koristi, nazove psom. Zbog toga: O, ženo, velika je vera tvoja (Mt. 15; 28)! Pošto je neznabošce nazvao psima, Svoje darove je uporedio sa hlebom.
Satvorio je to čudo u Izrailju kako bi ih naučio da se protive sili Višnjega ako se protive Njemu. Narod, kojeg je nekad pod svoje rukovođenje prihvatio takozvani Isus, sin Navinov, nije priznao dolazak istinskog Isusa. Gledajući znakove koje su nekad videli i kod Isusa, sina Navinovog, sinovi Hananeja su kroz Njegove praobraze (predizobraženja) prepoznali istinskog Živototvorca. I nakon što se iz semena hananejskog pojavila ona nečista, koja je u praobrazima i praslikama prepoznala istinu, ona je, preobrativši se, čista ušla kod Izrailja za kojeg je, bez obzira na dugotrajno pripremanje kroz praobraze i praslike, Gospod došao neočekivano, iako je bio nagovešten posredstvom tih praobraza. Njima je ovladao onaj isti nečisti duh kao i u ono vreme kad su, vrativši se iz osmatranja zemlje hananejske, ustali na Mojseja da bi ga kamenovali (4. Mojs. 13; 18-34, 14; 1-5). Vaspostavio je mir i ugušio njihov gnev ? .
To ime je pogubilo gorostase pred licem njihovim, i lukavi duh je ušao u Hananejce, tako da su oni došli da ratuju sa Isusom, sinom Navinovim. Kada se javio istinski Isus, On je, zbog istinskog verovanja Hananejaca u Njega, isterao lukavog duha iz te devojke (Mt. 15; 22, 28), koja je poslužila kao izobraženje hananejskog naroda. Oni su radi imena Isusovog napustili poštovanje raznih idola. Ako pak pogledaš na Izrailjce našeg doba, videćeš da u njima obitava svaka jarost, razdražljivost, gnev, mržnja i zavist, kakve su svojstvene neznabošcima.
Ti pak, kada ovo slušaš, budi oprezan i ne prihvataj pripovedanje o tom nečistom duhu i njegovih sedam drugova (Mt. 12; 43) neposredno i celovito , nego zdravim rasuđivanjem prihvati silu podobija ili smisao priče, ne rasprostirući ga na sve delove podobija, nego samo na spoljašnju ljušturu priče. Tamo gde se priča iznosi sa pojedinostima opisa, tamo izraz, upotrebljen u tom slučaju, biva kao zaogrnut nekom odećom; kad se oslobodi te suvišne odeće, razotkriva se u svoj svojoj istini. I kao što su Hananejci, koji su ratovali protiv tog imena, bili iskorenjeni iz svoje zemlje, tako su i Izrailjci bili proterani iz mesta u kojem su živeli.
Naš Gospod je na izvor došao kao lovac (Jn. 4; 1-42). Tražio je vodu da bi, iskoristivši je kao povod, dao vodu. Tražio je vodu kao da je žedan, da bi Sebi stvorio priliku da utoli žeđ pijenjem (druge vrste). Obratio se s prozbom ženi, učeći je da i ona zaprosi od Njega. Najbogatiji se nije zastideo da zatraži kao najsiromašniji, da bi Svojim siromaštvom i druge podstakao da traže. Nije se zbunjivao što nasamo govori sa ženom, da bi nas naučio da onaj, koji tvrdo stoji u istini, ne može da se zbuni: Začudiše se što sa ženom razgovara (Jn. 4; 27). Udaljio je od Sebe učenike, da ne bi oterali Njegov plen. Bacio je golubu zrno, da bi se posredstvom tog jednog goluba domogao čitavog jata. Pitao ju je o raznim stvarima, da bi zatražila pravdu. Daj mi da pijem (Jn. 4; 27). Zapazi kako je započeo besedu. Vodu je poželeo Onaj, Koji je obećao da će dati živu vodu. Zatražio je Gospod i ostavio Svoju prozbu, kao što je i žena ostavila vedro koje je trebalo da podigne (upor. Jn. 4; 28). Povodi za besedu su se umnožavali da bi se otkrila istina, zbog koje su ti povodi bili i korišćeni.
– Daj Mi da pijem… – reče Mu žena Samarjanka: Kako Ti, Koji si Judejac… – Odgovori Isus i reče joj: Kad bi ti znala dar Božiji i ko je Taj Koji ti govori… (Jn. 4; 7-10). Tim rečima joj je pokazao da je ona neupućena i neuka, i da se zbog svog neznanja nalazi u zabludi. Uporedo s tim, usmerio ju je ka poznanju istine, ali tako da je postepeno skidao pokrov sa njenog srca. Da joj je od samog početka rekao da je On Hristos, žena bi prestrašeno utekla od Njega, i ne bi uz pomoć pouke i učenja postala Njegova učenica. Kad bi ti znala… ko je Taj Koji ti govori: daj da pijem, ti bi sama tražila od Njega… reče Mu žena: Gospode, ni vedra nemaš, a studenac je dubok… (Jn. 4; 10-11). On joj na to odgovara: „Moja voda nishodi sa neba. Ona je učenje o uzvišeni stvarima i piće nebesko. Oni koji ga piju neće više nikad ožedneti. Za verujuće postoji jedno krštenje.“ Koji pije od vode koju ću mu Ja dati neće ožedneti doveka… reče Mu žena: Gospode, daj mi tu vodu da ne žednim i ne dolazim ovamo da zahvatam (Jn. 4; 14-15).
Reče joj Isus: Idi, zovi muža svojega, i dođi ovamo (Jn. 4; 16). Otvorio je Sebi put da bi joj kao prorok pokazao skriveno. Pet muževa si imala, i sada koga imaš nije ti muž. reče Mu žena: Gospode, vidim da si prorok (Jn. 4; 18-19). Tim rečima uzdigao ju je na viši stepen razumevanja. Oci naši klanjahu se Bogu na gori ovoj… reče joj Isus: Ženo, veruj Mi da dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu ni na gori ovoj ni u Jerusalimu… nego u duhu i istini (Jn. 4; 20-23). Tim rečima uzdigao ju je do savršenstva. Dalje, ovo joj je rekao s namerom da pokaže da ta žena nije neplodna zemlja. Na taj način je kroz nju, koju je uzeo kao Svoje svedočanstvo, stavio do znanja da će Njegovo seme doneti stostruku žetvu. Žena kaže: Znam da dolazi Mesija zvani Hristos, i kad On dođe objaviće nam sve. reče joj Isus: Ja sam Koji govorim s tobom (Jn. 4; 25-26). Ako si Ti car, zašto si od mene tražio vodu? Dakle, On joj nije na samom početku besede otkrio ko je, nego joj je najpre otkrio da je Jevrejin, zatim da je prorok i najzad da je Hristos. Počevši s uobičajenim stepenom, doveo ju je do najvišeg (stepena). Ona Ga je najpre videla kao žednog čoveka, zatim kao Jevrejina, onda kao proroka i najzad kao Boga. Žednog čoveka je htela da ubedi, od Jevrejina se odvratila, učitelja je ispitivala, prorok ju je razobličio a Hristu se poklonila.
Sećajući se primera Jude koji je Siloma udaljio od Tamare (1. Mojs. 38), Jevreji su stupanje u brak sa ženom-Samarjankom smatrali za sramotu. Usled toga se i ova žena, budući da je skrenula s puta, predavala preljubništvu. Zato joj je Hristos rekao: I taj koga sada imaš, nije ti muž (Jn. 4; 18). Pošto je žena ispovedila svoje grehe, njoj su poverovali, jer naša pažnja biva privučena kada se razotkrivaju prestupi. Oni su joj još više poverovali kad su videli da ni oni sami ne znaju to, što joj je otkrio Hristos. međutim, kako su dobro rasudili, tako su i rekli: ako je On uistinu Hristos, onda neće samo u tom jednom delu pokazati Svoju silu, nego će je pokazati u mnogim delima. I zaista, ispunjavajući njihove želje Gospod im je u mnogim delima otkrio Svoju silu (Jn. 4; 40-41). Kada su videli ta čuda i čuli o čudesnom i zadivljujućem otkrovenju datom Samarjanki, požurili su da uklone povod za podsmeh od strane Jevreja, koji bi rekli da je njihova vera zasnovana na ispovedanju preljubnice. Zbog toga su i rekli onoj ženi: Sad ne verujemo više zbog tvog kazivanja, nego zato što smo i sami slušali Njegovo učenje i videli dela Njegova jer je On Bog, i doznali smo da On zaista jeste istinski Hristos (v. Jn. 4; 42).
Uistinu, trebalo bi da u naše poznanje postavljamo temelj naše vere.
Oci naši klanjahu se na gori ovoj. To je rekla o Jakovu i njegovim sinovima, jer su se oni poklanjali na gori Sihemskoj, u Vetilju, ili na gori Simgracin ? . Reči: nećete se klanjati ni na gori ovoj ni u Jerusalimu… (Jn. 4; 21) označavaju isto što i reči: Na kojem god mestu da se spominje ime Moje… (2. Mojs. 20; 29). Zatim, pošto je žena rekla: „Vi kažete da samo u Jerusalimu treba da se nalazi mesto poklonjenja, a oci naši klanjahu se na gori ovoj“, On joj, da bi pokazao da Bog nije telesan, kaže: Veruj mi da dolazi čas kada se nećete klanjati Ocu ni na gori ovoj ni u Jerusalimu (Jn. 4; 21). Time joj je pokazao da će se poklonjenje raširiti na čitavu zemlju, pošto usahne smokva koja ga je sprečavala .
Gospode, ako hoćeš, možeš me očistiti (isceliti) (Mt. 8; 2). Gubavi je u sebi razmišljao: „Možda on čuva Zakon kao i Jelisej, koji nije sišao kod Neemana (v. 2. Car. 5; 9-11)? Tu sumnju Gospod je razrešio tako što ga je dodirnuo i, uporedo s tim, naučio ga da Zakon ne može sprečavati Zakonodavca. Ili je, možda, gubavac mislio da je On tud Zakonu i protivnik Zakona. Gospod ga je zbog toga iscelio i tajno i javno da ne bi, isceljen telesno, ostao bolestan duhovno. Idi, pokaži se (Mt. 8; 4), tj. pokaži se radi sveštenika. Gubavac se plašio da dotakne Gospoda, kako Ga ne bi učinio nečistim. Zbog toga je Sam Gospod dotakao njega i time mu pokazao da On ne samo da ne može da postane nečist kroz njega, nego i da Svojom zapovešću uništava nečistotu u drugima. Ono što je Gospod pokazao gubavome, On je izvršio u cilju ispitivanja. On ga je znao i pre nego što je iskušao njegovu veru, jer je iskušavanje bez predznanja svojstveno neznanju. Gospod se razgnevio i zbog jednog i zbog drugog. Da nije dotakao gubavoga, u njemu (gubavcu) bi se utvrdila misao da se Gospod plaši gube; ako bi ga pak dotakao, u njegovoj duši pojavila bi se protivna misao da je Gospod protivnik Zakona. Zbog toga je, ispruživši ruku, pokazao Svoje božanstvo i isterao nečistotu; rečju Svojih usta iskazao je Svoju misao i uklonio podozrenje da je On tud Zakonu i protivnik Zakona. Ili je možda gubavac, budući Jevrejin, od sveštenika slušao da je Isus protivnik Zakona i neprijatelj Pisma, pa je pomislio da Hristos neće da isceljuje Jevreje.
Ako hoćeš, možeš… (Mt. 8; 2). Misao i izražavanje prozbe razobličavaju sumnjičavog. Znam, kaže, da možeš, a da li hoćeš, ne znam. Gospod mu je na tu dvojnost takođe odgovorio dvojnošću: osudom, jer se razgnevio na njega, i milosrđem, jer ga je iscelio. Razgnevio se zbog toga, jer je gubavac rekao: „Ako hoćeš.“ međutim, kako je dodao i „možeš“, On ga je iscelio. Tako je telo gubavoga očistio od nečistote a njegov duh od pogrešnih misli. Poučava ga rečima „idi“ kod onih, koji su i sami nečisti i ne mogu da te nauče i prinesi dar (Mt. 8; 4) za svoje očišćenje. I još kaže: Nikome ne kazuj (Mt. 8; 4), da sveštenici ne bi pomislili da se gubavac setio njih i da dar prinosi zato, što su optužili Isusa. „Ćuti“, kaže, „a kada dođeš kod njih i kada te pitaju kako si se očistio, neka znaju da Ja brinem da zakon Mojsejev ne bude zanemaren.“
Ako hoćeš, možeš da me očistiš. Taj čovek je video da Gospod ne vaskrsava sve mrtve i da ne isceljuje sve bolesne. Usled toga je pomislio da On isceljuje samo one, koje hoće da isceli, pa je rekao: Gospode, ako hoćeš, možeš da me isceliš (očistiš). Gospod mu je zato posredstvom neblagonaklonosti pokazao da On ne isceljuje po pristrasnosti. međutim, kako je gubavac verovao, govoreći: ako hoćeš, možeš da me očistiš, Gospod mu je iscelenjem otkrio da On ne odbacuje veru. Osim toga, kako je gubavac video da se usled raznih pouka koje je od sveštenika dobijao u vezi sa gubom bolest samo pogoršava i da od njih ne dobija iscelenje, obredi Zakona su u njegovim očima izgubili moć, zbog čega je i rekao: Ako hoćeš, možeš da me isceliš. Gospod se zbog takvih njegovih pomisli razgnevio na njega i zatim mu zapovedio: „Idi, pokaži se sveštenicima i ispuni Zakon koji prezireš.“ Dalje, učinio je to stoga što je gubavac mislio da Hristos ima o Zakonu isto mišljenje kao i on, jer je video da On narušava nešto iz Zakona. Zapazi, međutim, i to, da se Hristos gnevio na gubu a ne na njega.
Ako hoćeš, možeš da me očistiš. I ispruži ruku… U tome što je ispružio ruku sadrži se narušavanje Zakona, budući da je po Zakonu nečisto sve, što se tiče gube. Gospod se, međutim, ni na koji način nije dotakao gubavoga, nego je prema njemu ispružio Svoju isceliteljsku desnicu. Da li se On pokazao kao neprijatelj Zakona, videćemo ako ponovo pročitamo ono što sledi u nastavku. Pokazao je, da je priroda sama po sebi dobra, jer je dopunio njen nedostatak i poslao ga kod sveštenika, utvrđujući time sveštenstvo. Zatim mu je zapovedio da prinese dar za svoje očišćenje. Zar time nije utvrdio Zakon, kao i onim što je dodao: kako je zapovedio Mojsej (Mt. 8; 4)? Mojsej im je dao mnoštvo zapovesti u pogledu gube, ali oni od njih nisu mogli imati nikakve koristi. Sa javljanjem Hristovim javilo se i iscelenje posredstvom reči i ukinute su mnoge zapovesti Mojsejeve među kojima je, po svemu sudeći, i zakon o gubi. Idi i pokaži se svešteniku (Mt. 8; 4) jer je bilo propisano da oni ispitaju gubu pred očišćenje, da bi zatim poslužili kao svedoci (ozdravljenja). Hristos je to rekao o zapovestima drevnog Mojsejevog Zakona i pozvao ih za svedoka Svog učenja, govoreći: Kako je zapovedio Mojsej. Tim rečima je pokazao da On njih ne ukida nego da, naprotiv, postaje njihov glasnik pred licem naroda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *