NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA (iz knjige „GOSPOD GOVORI, SVETI OCI TUMAČE JEVANĐELJE“)

 

TUMAČENJE ČETIRI EVANĐELJA
 

 
DESETA GLAVA
Kad su se pojavila dvojica želeći da za sebe odaberu takvo mesto kojim bi prevazilazili svoje drugove, Gospod im je rekao: Možete li piti čašu Koju ću Ja piti (Mt. 20; 22), da bi ih poučio da se mesto prevashodstva daje po zasluzi. Zbog toga apostol i kaže: Zato i Njega Bog visoko uzdiže i proslavi (Filiplj. 2; 9), pošto niko nije bio toliko umanjen u svojoj prirodi kao Hristos, s obzirom da je On bio iz Božanstva. Pošto su saznali da se mesto daje za dela, Gospod na taj način kao da produžuje Svoje slovo: budući da ste već saznali da se ovo mesto daje za zasluge, pomislite da će se možda naći i oni, koji će se podvizavati više od vas ili će poželeti da se podvizavaju. Prema Očevom sudu, savršen je onaj koji svojim podvigom prevazilazi sve ostale, i za njega je pripremljeno to mesto. budući da su ova dvojica pristupili sa ciljem da po izabranju i bez zasluga dobiju (prvo mesto), Gospod ih je odbio, pretvarajući se da nema vlasti , da ih ne bi ražalostio. Tako je i reči: O tom času niko ne zna… (Mt. 24; 36) rekao zbog toga da Ga ne bi dalje ispitivali o tome. Nije vaše da znate vremena i rokove (Dela ap. 1; 7), rekao je On. Kada su se ostali apostoli razgnevili na njih, svima je otkrio o čemu je reč, govoreći: Koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga (Mt. 20; 27). Tim putem svi ljudi imaju pristup ka vlasti.
Gospod je, dakle, molbu sinova Zevedejevih položio pred njihove oči kao venac kojim se ovenčava onaj, što na borilištu prevazilazi sve ostale. I apostol na toj osnovi ustrojava svoje učenje, govoreći: Objavite namere srca i tada će svakome biti pohvala od Boga (1. Kor. 4; 5). Čak je i Valaam bio izabran za proricanje (4. Mojs. gl. 22-24), sinovi Ilijevi za sveštenstvo (1. Sam. 2; 12-17), a Jerovoam za carstvo (1. Car. 11; 26-40). Zbog toga apostol kaže: Da se i ja ne pokažem nedostojan (1. Kor. 9; 27) , i to je rekao da bi poučio koliko malo ceni svako izabranje po nebeskoj odluci , dok visoko postavlja volju. Da bi ti bolje razumeo ovu istinu, nauči da, ukoliko neko govori jezicima angelskim , ne čini to po sopstvenoj volji, nego po izabranju Božijem, dok onaj koji ljubi ima sopstveni izbor (upor. 1. Kor. 13; 1). Zbog toga je ljubav uzvišeniji i prevashodniji put (1. Kor. 12; 31) nego onaj, koji ne zavisi od sopstvene volje, kao što su, na primer, poznavanje proroštva i tajinstava i premeštanje gora. I ako razdam sve imanje svoje siromasima (1. Kor. 13; 3), kao što su to učinili Ananija i njegova žena, jer oni to nisu učinili iz ljubavi (Dela ap. 5; 1-5), i ako predam telo svoje, kao što je to učinio Iskariot – tim rečima uči da izabranja, o kojima je govoreno, bez ljubavi ne donose nikakvu korist; korist donosi jedino izabranje po sopstvenoj volji. Zbog toga kaže: Ljubi Gospoda Boga svoga, jer… ovo je prva i najveća zapovest (Mt. 22; 33). Kaže još i ovo: Ako razdam sve imanje (siromasima) kao što čine fariseji (upor. Mt. 6; 2) i Ako predam telo svoje da se sažeže ognjem kao što se to dogodilo onoj pedesetorici ljudi jer Iliju nisu nazivali prorokom po istinskoj veri, govoreći: čoveče Božiji, car je zapovedio, sidi (2. Car. 1; 9-12) , i zaridali su pred licem Božijim zajedno sa onim koji ih je poslao, i svoja tela predali su ognju Gospodnjem, da bi s vapajima bili sažeženi, jer u njima nije bilo Gospoda. To se dogodilo i sa družinom Korejevom, koju je zemlja progutala zbog nedostatka revnosti prema božanstvenom služenju (4. Mojs. 16; 1-35). U dane Sedraha, Mizaha i Avdenaga mnogi su želeli da budu bačeni u oganj, da bi se i njima dogodilo ono, što se dogodilo ovoj trojici mladića (Dan. 3; 1-30). U Avraamovo vreme su mnogi prehranjivali siromahe, računajući da će možda doći angeli i blagosloviti ih.
Svi su oni nastojali da se upodobe dostojnim ljudima, ali ne zbog ljubavi prema dobru nego zbog sopstvene koristi. Takav je bio i Valaam, koji je podigao sedam žrtvenika (4. Mojs. 23; 1). budući da je slušao kako su molitve predaka bile uslišene radi žrtava koje su prineli, on je i sam prineo žrtvu (4. Mojs. 22; 2-4). Jeftaj je podražavao postupak cara moavskog. međutim, Bog mu se smilovao jer je imao to jedno dete i jer je žrtvovao čoveka a ne životinju, iako je to učinio zbog nesreće a ne zbog ljubavi (Sud. 11; 30-40). Da je Jeftaju izašao u susret neko od njegovih slugu, on bi ga bez oklevanja ubio. međutim, u cilju upozorenja i da čovek ne bi ubijao čoveka, Bog mu je u susret poslao kćer, da bi se i drugi uplašili i da ne bi prinosili ljude na žrtvu Bogu ? . Ono što se dogodilo Avraamu (1. Mojs. 22; 1-14) ukazuje na tadašnji običaj da se na žrtvu prinose sopstvena deca i zbilo se zbog toga da se roditelji ne bi izbezumljivali nego da bi se radovali kada dobrovoljno prinose na žrtvu svoju decu ili kad ova bivaju lišena života. I eto, kod Avraama, koji je radosno prineo na žrtvu svog sina, umesto tog jednog bilo je kasnije mnogo dece. Zbog toga je Bog otvorio mnoga vrata , kako bi ljudi postali prijatelji Božiji, kao što su i Avraam i mnogi drugi bili prijatelji Božiji.
Reći: neće mu se oprostiti ni u ovome veku ni u budućem (Mt. 12; 32) treba upravo tako i shvatiti. Gospod besplatno (bez naše zasluge, prim. prev.) oprašta grehe mnogima i Njegovo krštenje besplatno oslobađa verujuće od kazne. međutim, grehove takvog čoveka na ovoj zemlji ne oprašta ni Gospod ni Njegovo krštenje, pa čak ni milosrđe Božije, koje dobrim delima prikriva zlo i na kraju ga sasvim prekriva. Gospod nije rekao da za takvog čoveka nema plate i osvete, nego da mu se ne može bezrazložno (besplatno, po blagodati) oprostiti. Drugim rečima, čak i ako bi ispunio svako dobro i sve izvršio po pravdi, ni tada mu ne bi moglo biti bezrazložno (po blagodati) oprošteno, nego bi mu bilo uzvraćeno u geeni. David je, uprkos tome, uspeo da vrati svoju pravednost nakon čovekoubistva koje je počinio (2. Sam. 11) ? . Otvoreno govorim: osim ovog greha bogohuljenja, nema grehova koji udaljuju ili će udaljiti grešnika od pokajanja, jer ostali grehovi ne sprečavaju čoveka da se osvešta posredstvom drugih dela, tako da za ovo prvo uzvraća u geeni, dok za ovo drugo nagrađuje u Carstvu (nebeskom). Pavle nije tako bogohulio da za njega nije bilo pokajanja; jer mnogi hule i proganjaju, ali ne hule na taj način ? .
Govoreći: Biće kriv za greh u vekove (v. Mk. 3; 29), utvrđuje da se njemu gresi ne opraštaju. Treba da primetiš objašnjenje prisajedinjeno tim rečima: biće kriv, čime potvrđuje da će taj čovek dobiti što je zaslužio i, uporedo s tim, poriče da će mu biti oprošteno. Gospod pravi razliku između plate i opraštanja, mada se to ne vidi jasno. Naime, on nije rekao: biće grešnik, bezbožnik ili nepravednik nego: biće kriv i osuđen. Srebro i bez vatre možeš da izglačaš i očistiš, ali bez vatre ne možeš učiniti da proključa i da se razbukti. Slično tome je i ono što govori: neće mu biti oprošteno ni u ovom, ni u onom veku. Ili je to, možda, rekao o onom vremenu koje je proveo na zemlji, a ne o budućem. Videli su Ga obučenog u telo i iz tog razloga mnogi su posumnjali u Njegovo božanstvo; međutim, nisu imali nikakva predubeđenja u pogledu Duha Svetoga. Zbog toga kaže: I ako reče ko reč protiv Sina čovečijega, oprostiće mu se, a koji reče protiv Duha Svetoga neće mu se oprostiti ni u ovom veku, ni u budućem (Mt. 12; 32). Te reči se mogu protumačiti kao dvojaka plata, odnosno da će se čovek ovde mučiti a da će tamo biti uništen. Ne dobijaju svi prestupnici platu još u ovom svetu; međutim, oni koji hule na Boga zahtevaju odmazdu i ovde i tamo, kao Iskariot kojem se sva utroba prosula.
Pogledaj kako je Petar svojim gnevom pokazao da je Ananija sagrešio protiv Duha Svetoga (Dela ap. 5; 3-5). Tako se događalo sa bogohulnicima toga vremena; u naše vreme, međutim, hule na Boga usled neznanja. Dakle, svi koji su rođeni mogu da se pokaju i zbog toga bi onom, koji ne može da se pokaje, bilo bolje da se nije ni rodio. Svi dobijaju oproštaj kroz pokajanje, bilo da su sagrešili sa znanjem ili u neznanju. Gospod nije rekao: neće naći milosrđe i milost, nego: neće mu se oprostiti. Ukoliko bi u ovom svetu dobio odgovarajuću kaznu, možda bi u onom našao milosrđe. Dakle, budući da ne oprašta, On kao Sudija oglašava koliko je veliki prestup prestupnika; ukoliko pak oprašta, onda On, kao Milosrdni, pokazuje kolika je štedrost onog blagog Boga u Kojem obitava punoća (upor. Kol. 2; 9). Nemoj misliti da Bog ne oprašta ako se grešnik kaje, jer kroz takvo bogohuljenje satana ne dopušta čoveku da pristupi pokajanju. Iz neznanja, kaže, učinih (1. Tim. 1; 13). Dakle, o onima koji svesno nastavljaju da greše, kaže: neće im se oprostiti. O tome svedoči Juda Iskariot, jer skrušenost njegovog srca i pokajanje nisu bili primljeni. Onima, koji su Hrista proglasili saučesnikom demona (Mt. 12; 24), dat je i udeo demona, jer prema demonima ni u ovom ni u onom svetu nema milosti. I premda je demon kazao: Ti si svetac Božiji (Lk. 4; 34), oni su govorili: U Njemu je duh nečisti (Mk. 3; 30). Saglasno tome, oni su dostojniji prokletstva nego taj demon. Bogohuljenje je nužno svojstveno svakom grehu; međutim, u takvom bogohuljenju sadrži se nesumnjiva bestidnost, jer su znali da je Gospod izrekao presudu prema kojoj onima, koji svesno greše, neće biti oprošteno. Najzad, sami Jevreji su doneli takvu naredbu da onaj, koji Ga prizna za Hristosa, a ne onaj koji Ga nazove đavoimanim, bude proteran i odlučen od sinagoge (v. Jn. 9; 22). Treba da razumeš da je to bilo bogohuljenje bez ikakve potrebe, zbog čega i neće biti oprošteno.
Tada Mu dovedoše besomučnog koji beše gluv, nem i slep (Mt. 12; 22) , u kojem je bio izobražen sam (jevrejski) narod, kao što je rekao Isaija prorok: učini da odeblja srce tome narodu i uši da im otežaju, i oči da im se zatvore da ne vide očima svojim i ušima svojim da ne čuju (Is. 6; 10). Na to dodaje: Isceli ga tako da mu dade sposobnost da čuje, vidi i govori, čime izobražava one koji su poverovali u Njega.
Da je prorok, znao bi ko je i kakva Ga žena dotače, jer je grešnica (Lk. 7; 39). A ti, Simone, ako si je znao, zbog čega si joj dopustio da dođe na tvoju gozbu? Ti čak ni iz toga, što nisi mogao da sprečiš Njegovu skrivenu volju koja ju je dovela (na tvoju gozbu), nisi poznao da je Hristos Bog. Dvojica behu dužni jednom poveriocu, jedan beše dužan pet stotina dinara, a drugi pedeset (Lk. 7; 41), da bi jasno pokazao da njihove grehe procenjuje na doličan način. reče Simonu fariseju: Uđoh ti u kuću, ni vode Mi na noge nisi dao (Lk. 7; 44). Dobro se dogodilo da Mu nije dao ni vode za noge Njegove, i time sprečio da one budu oprane suzama grešnice, koje je ona pripremila za svog Iskupitelja. Voda, kojom su oprane Njegove noge, nije bila zagrejana na vatri, jer su suze ove grešnice plamtele ljubavlju prema Njemu. Ona je učinila Gospodu to izvanredno umivanje jer je On njoj dao darove dostojne nadmetanja (tj. darove dostojne da se uporede sa takvim postupkom, prim. prev.). Umiven je bio Onaj što je ležao , a kao nagradu za svoje umivanje dao je očišćenje. Njegova čovečija priroda bila je umivena i ležala je, dok je ona božanska (priroda) nagradila. Jedino je Njegova čovečija priroda mogla biti umivena, ali je, isto tako, jedino Njegova božanska priroda mogla da umije (opere) nevidljive grehe ove žene. Dakle, Ona je Njemu načinila kupelj od suza, a On joj je kao nagradu dao opraštanje grehova. Ona je svojim suzama oprala prašinu s Njegovih nogu, a On je Svojim rečima očistio nedostatke njenog tela. Ona je Njega umila svojim nečistim suzama, a On je nju oprao Svojim čistim rečima. Žena je oprala prašinu na nogama Gospodnjim, a On je u zamenu oprao njenu nečistotu. Noge Gospodnje bile su oprane suzama, dok su reči Njegove dale oproštaj grehova.
Celiva Mi nisi dao, a ona, otkako uđe, ne presta celivati Mi noge… Zato ti kažem: Opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta malu ljubav ima (Lk. 7; 45, 47). Tim rečima potvrdio je istinitost Svojih telesnih udova. budući da je On uistinu imao opipljivo telo, ona ga je pokvasila (suzama), osušila i pomazala. Neka, dakle, plaču pokajnici i neka jadikuju grešnici da bi, prošavši kao kroz otvorena vrata , stigli do Njega. I oni, koji vole život, neka Ga mole, jer je otvaranje zaključanih vrata blagovešteno onima koji su lenčarili na svojim borilištima, i nisu sebi pripremili nagradu za dobra dela.
Suze grešnice pale su i oprale mesto na kojem je bilo zapisano onih pet stotina dinara Njegovih dužnika. Nužda ju je naučila da zaboravi na strah pri pogledu na Onoga, Koji ne prezire prozbe nevoljnika, ali odbija oholost gordeljivaca. Zbog toga je Gospod za unesrećene povisio Svoj glas u milosrđu, i za nevoljnike otvorio Svoja usta za opraštanje grehova. Onima koji su Mu ukazali počast pohvalio je, i pokazao prema njima onu brigu i ljubav kakvu su i oni imali prema Njemu. One, pak, koji su Ga pozvali u goste postideo je, prezrevši onu ljubav kakvu su oni imali prema Njemu ? . Veru žene je kroz pohvalu svima glasno objavio, a pomisli fariseja kroz razobličenje otkrio i postideo. On je postao lekar verujućih jer On i jeste Sveiscelitelj, i postao je sudija pomislima onoga, koji je smatrao da On ne zna čak ni opštepoznate stvari.
I posla ih dva po dva po podobiju Svome (Lk. 10; 1), tj. kao što je i Sam besplatno i bez nadoknade propovedao, neka tako čine i oni, kao što i kaže: Na dar ste dobili, na dar i dajite (Mt. 10; 8). I rekao je: Po podobiju Svome, tj. da propovedaju istinu, tvore čudesa i trpe nedaće po podobiju Njegovom (tj. po uzoru na Njega), da bi na taj način u sebi, kao na slici, odražavali Njega.
Onaj, što je pao sa neba, hteo je da se sakrije na zemlji ? , ali to nisu dopustili krv i voda što su na nju pali iz rebara Živototvorca. I kad je leteo po vazduhu, Gospod ga je i odatle proterao, raširivši ruke na krstu. Kada se, bežeći, bacio u svoju tvrđavu, i tamo mu se podsmehnuo govoreći: Pašće pored tebe hiljada i deset hiljada (Ps. 90; 7), itd. Kad se udaljio i povukao u bezdan, mesto svog utočišta, Gospod ga je i tu progonio, oslobodivši one koji su tamo bili svezani i izvodeći zaključane. Naslućujući to, podsticao je dželate da kažu: Sidi, sidi, da vidimo, pa ćemo verovati (Mk. 15; 32), da bi on na taj način kao vetar, siloviti i pogubni, spokojno mogao da ostane u svojoj tvrđavi.
Videh satanu gde pade s neba kao munja (Lk. 10; 18), ne tako kao da je on uistinu bio na nebu; to nipošto ne označava ni ono što kaže: Izaći ću na nebo, iznad zvezda Božijih postaviću presto svoj (Is. 14; 13), nego je video satanu kako iz svoje veličine, vlasti i gospodstva pada s neba kao munja. On nije pao s neba jer ni munja, koja ishodi iz oblaka, ne može da padne sa neba. Zbog čega je, dakle, rekao: Pade s neba kao munja? Zbog toga što je satana u tren oka bio srušen pred pobedonosnim krstom. Nakon što su ništavni ljudi bili pomazani i postali izaslanici Onoga Koji ih je poslao, nakon što su pošli s neobičnim znakovima za proterivanje bolesti, žalosti i drugih nedaća, dodaje se da je satana iznenada, kao munja iz oblaka, pao sa svoje vlasti. Pošto je pravda dozvolila zmiji da ujeda u petu (1. Mojs. 3; 15), milosrđe je posredstvom krsta uzvisilo petu da bi ona, zadobivši ponovo svoju moć, nadvladala zmiju. Ovo objašnjava sledećim rečima, govoreći: Na svu silu vražiju (Lk. 10; 19) koja je uništena krstom. Dalje kaže: Evo, dajem vam vlast da stajete na zmije i skorpije (Lk. 10; 19), jer je poništio zabludu koja je vladala posredstvom zmije, da bi se zacarila istina Onoga Koji je dao vlast da staju na zmije i skorpije, odnosno na njihovog cara ? . Pošto je on pobedio Evinu petu, njega je pogazila Marijina noga.
Hvalim Te, Oče nebeski (u grčkom tekstu i u srpskom prevodu: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje), što si ovo sakrio od mudrih i razboritih, i otkrio bezazlenima (mladencima) (Lk. 10; 21). budući da mudri ustaju protiv vere i ne prihvataju je u prostoti, ona je skrivena od njih. Niko ne zna Oca do Sin (Mt. 11; 27). Ko poznaje misao, ako ne reč koja iz nje proishodi? Sin je Reč koja prevazilazi svako razumevanje, i sva kretanja pomisli, koje se pojavljuju, niža su od Nje. Ukoliko bi do poznanja dolazilo samo pomoću vida i sluha, onda bi bilo nužno da Gospoda pozna svaki, koji Ga je jednom video. Da su Ga poznali, kaže, ne bi Gospoda slave razapeli (1. Kor. 2; 8). I Sam je rekao: Oče, oprosti im, jer ne znaju (šta čine) (Lk. 23; 34). Takođe su mu i sunce, i mesec, i drvo i kamen, iskazali čast, nemajući nikakvog poznanja o Njemu.
Sin je, dakle, misao Očeva. Ko poznaje drvo, raduje se plodu njegovom. Zbog toga i kaže: Niko ne zna Sina do Otac, da bi sjedinio poznanje i jednog i drugog. Poželeo je, i spoznat je bio Bog po projavljivanjima Svoje volje i Sin iz dela Svojih. Hulitelji Duha Svetoga kažu: Napisano je da Niko ne zna Oca do Sin i niko ne zna Sina do Otac, odakle, kako oni tvrde, biva očigledno da Ga Duh ne zna. međutim, ako je tako, onda bi se iz mesta koje kaže: Niko ne zna čoveka, osim duha koji je u njemu; tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega (1. Kor. 2; 11), moralo zaključiti da Boga ne poznaje ni Sin. Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, svi koji se teško mučite, i Ja ću vas odmoriti (Mt. 11; 28). Čim su se reči utehe izlile u njihove uši, mnogi su Mu pritekli i krenuli za Njim. međutim, da se učenici ne bi lakomisleno odnosili prema Njegovom učenju i poukama, rekao im je: Ko ne mrzi dušu svoju (život svoj), taj ne može biti Moj učenik.., jer koji od vas, kad hoće da zida kulu, ne sedne najpre da proračuna izdatke, da li može dovršiti (Lk. 14; 26, 30)? Da bi neko bio Njegov učenik, nisu potrebne reči nego dela. Zbog toga je uzan i tesan put (Mt. 7; 14) za one koji žive po telu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *