NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

POMINJANJE IZ DIPTIHA I PROZBENA JEKTENIJA

Sada smo deca Božija

Narod: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude vonja tvoja i na zemlji kao na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas; i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga.
Sveštenik: Jer je tvoje carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, cada i uvek i u vekove vekova.
Hapod: Amin.(Mt. 6,9-13)

Molitvom Gospodnjom obraćamo se Bogu nazivajući ga Ocem. Svešteni Zlatoust kaže: „Kako je preizobilno čovekoljublje Božije!… Ima li reči koja bi u dovoljnoj meri mogla da iskaže blagodarnost prema Bogu, Koji nas obasipa tolikim dobrima? Pogledaj, dragi moj, svu ništavnost tvoje i moje prirode. Vidi, čemu smo srodni: zemlji, blatu, ilovači, cigli, zemnom prahu. Jer sazdani smo od zemlje, a onda se posle smrti u zemlju raspadnemo. Kada o tome tako razmišljaš, moraš se zadiviti nedokučivom blagu velike blagosti i dobrote Božije prema nama. Jer je određeno da Ga zoveš Ocem, ti, zemaljski stvor, Njega Nebeskoga, ti, smrtnik, Besmrtnoga, ti truležni, Njega Nepropadivog, ti kratkoveki, Večnoga!“[1]
Sveti Grigorije Nisijski udivljen je čašću koja je ukazana čoveku: „Kakvu dušu treba da ima onaj koji Boga naziva Ocem! Kolika je smelost za to potrebna! Kakvu savest treba da ima čovek da bi se, kada shvati ko je Bog, koliko je to čoveku moguće… potom usudio da Ga nazove svojim Ocem!“[2] Ta neverovatno visoka čast ukazana je čoveku u krvi Isusovoj. Zato verni, kako se bliži čas pričešća prečistom Krvlju Hristovom, mole: Udostoj nas, Vladiko, čovekoljubivi Gospode, da sa smelošću, neosuđeno, čista srca, prosvetljene duše, nepostidna obraza, osvećenih usana, smemo prizivati Tebe, svetoga Boga Oca, koji si na nebesima i govoriti: Oče naš, koji si na nebesima.[3]
Početak molitve ukazuje na usinovljenje po blagodati, koje smo primili svetim Krštenjem. „Udostojeni da nazivamo Ocem po blagodati Stvoritelja po prirodi, učimo da ispovedamo blagodatni dar usinovljenja. Zato, iz poštovanja prema prizivanju Onoga Koji nas je po blagodati rodio, treba da se staramo da u svom životu podražavamo osobine Očeve. To ćemo postići osvećujući ime Njegovo na zemlji, podražavajući Ga, pokazujući svojim delima da smo Njegova deca i proslavljajući svojim mislima i delima Onoga Ko je ostvario to usinovljenje, prirodnog Sina Očevog“ (Sveti Maksim Ispovednik[4]).
Usinovljenje koje u krilu Crkve uživamo u ovom životu, predstavlja predizobraženje budućeg večnog usvojenja. „Presveto prizivanje velikog i blaženog Boga i Oca, predstavlja simvol usvojenja koje, kao milodar i blagodatni dar, tek treba da primimo od Svetoga Duha, a koji he se privezati za našu ipostas kao ljudskog bića. Po budućem usvojenju, blagodareći prisustvu Blagodati, biće nadvladana i pokrivena svaka naša ljudska osobina. Svi Sveti, to jest svi oni koji su, posvećujući se u ovome životu delanju vrlina, zablistali svetlošću, slavom i lepotom božanske blagosti i dobrote, nazivaće se – i biće – sinovi Božiji“ (Sveti Maksim Ispovednik[5]).
Dušu, koja je krenula u Carstvo Božije ukrašena božanskom lepotom (jer je očuvala čistim obličje Božije i dospela do podobija), blagodat Božija privodi božanskom usvojenju. Duša će usvojenjem „budući da joj je – tajanstveno i po blagodati – Bog jedini Otac, biti privedena sjedinjenju sa Njegovom tajanstvenošću, ostavljajući daleko za sobom sve veštastveno. I doživeće, pre nego poznati, božansko tako, da više neće hteti da pripada samoj sebi.“[6]
Stigavši do najskrivenije Svetinje Božije, duša se sva predaje Onome „Koji je celu s blagošću prima u celoga Sebe i na božanski način celoga Sebe smešta u nju i tako je celu obožuje.“[7] Tada prestaju čovekove borbe na tvorenju dobra: Duša tada više ne dejstvuje, nego prima dejstvo. Večno od Boga prima blagodat beskrajne Ljubavi: „U budućem veku, dok budemo primali, blagodaću Božijom, oboženje, nećemo dejstvovati, nego primati dejstvo. Zato će naše preobraženje ka oboženju trajati večno.“[8] Kao što piše jevanđelista Jovan, sada smo deca Božija, i još se ne otkri šta ćemo biti; a znamo da kada se otkrije, bićemo slični Njemu (1Jn. 3,2).


NAPOMENE:

  1. O životu po Bogu 2, PG 51, 44.
  2. Ha Oče naš 2, PG 44,1140CD.
  3. Božanstvena Liturgija svetog Jakova, brata Gospodnjeg.
  4. Tumačenje molitve Oče naš, F 2,192.
  5. Mistagogija 20, PG 91, 696CD.
  6. Isto,23, PG 91,701BC.
  7. Isto. 23, PG 91,701C.
  8. Isti svetitelj, Odgovor Talasiju 22, PG 90, 320D.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *