NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

POMINJANJE IZ DIPTIHA I PROZBENA JEKTENIJA

Pominjanje Svetih

Sveštenik daje kadionicu đakonu, koji, kadeći unaokolo sveti Presto, pominje preminule iz diptiha i druge upokojene koje hoće.
Sveštenik se tiho moli:
Za svetoga Jovana, Proroka, Preteču i Krstitelja, za svete slavne i svehvalne Apostole, za svetog (ime) čiji spomen slavimo, i za sve tvoje Svete, čijim molitvama poseti nas Bože. I pomeni sve preminule u nadi na vaskrsenje u život večni (ovde poimence pominje preminule koje hoće), i upokoj ih, Bože naš, gde sija svetlost Lica tvoga. Još Ti se molimo, pomeni, Gospode, sve episkopstvo pravoslavnih, koji pravilno upravljaju rečju Istine tvoje, sve prezviterstvo, u Hristu đakonstvo, i sav sveštenički red. Još Ti prinosimo ovu slovesnu službu za vaseljenu, za svetu, sabornu i apostolsku Crkvu, za one koji žive u nevinosti i časnim životom, za blagoverni i hristoljubivi narod naš, da tih i miran život proživimo u svakoj pobožnosti i čistoti (1.Tim. 2,2).
Sveštenik glasno: Najpre pomeni, Gospode, najsvetijega patrijarha (ili visokopreosveštenog mitropolita ili preosveštenog episkopa) našega (ime), i daruj ga svetim tvojim crkvama u miru, čitava, časna, zdrava, dugovečna i da pravilno upravlja rečju Istine tvoje (2.Tim. 2,15).
Božanstvena Liturgija je spomen Hristovog života. Upravo iz tog razloga je ujedno i spomen života onih u kojima je živeo Hristos, hristonosnih Svetih.
U godišnjem krugu bogosluženja, svaki dan je posvećen spomenu Svetih koji su se toga dana upokojili u Hristu. To je onaj dan kada su Sveti dospeli do kraja svoga puta, do vrhunca svojih podviga, do savršenstva u Svetome Duhu. „Mučeništvo nazivamo savršenstvom, ne zbog toga što je mučenik dospeo do svršetka života (tj. savršio je život) kao i ostali ljudi, nego zato što je izvršio savršeno delo ljubavi“ prema Hristu[1].
Naša sveta Crkva, kao dobra i brižna Mati, pokazuje svojoj deci božanstvenu bogočežnju koja je plamtela u srcima Svetih i stoga postigli i ono što je nedostižno. Na Trpezu Života, na kojoj smo svi mi zvanice, Svetitelji polažu svoj sveti život i svoje časne mošti, zarad našeg duhovnog veselja. Na jutrenju, koje prethodi božanstvenoj Liturgiji, slušamo o njihovim čudesnim podvižničkim borbama. „Svetitelji su se od umora iscrpli, a mi se radujemo. Oni su se borili, a mi se naslađujemo. Venac je njihov, no slava zajednička, ili, bolje rečeno, slava pripada celoj Crkvi… Mučenici su naši udovi. I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (l.Kop. 12,26). Glava se ovenčava, a celo telo se raduje. Jedan postaje olimpijski pobednik, ali mu celo mnoštvo zbog toga oduševljeno kliče“ (Sveti Jovan Zlatoust[2]).
Opravdano je praznovanje vernih. Molitve Svetih su potpora i pokrov tela Crkve. „Milosrđe Svetih je toliko da se ne staraju samo za sebe, nego mole Boga za celu vaseljenu, kao da je jedan dom, kao da je jedno telo.“[3]
Život Svetih i njihova ljubav pozivaju nas u evharistijsku zajednicu. Njihovo prisustvo, kao duhovni magnet privlači verne. Pozivaju nas na evharistijsko Sabranje i okupljaju nas oko Trpeze Gospodnje. Na tom božanstvenom saboru blagodarimo Bogu što nam je Svetitelje podario kao zaštitnike, voditelje i praobraze na koje možemo da se ugledamo u svom životu. Blagodarimo Mu i zbog slave kojom ih je proslavio i proslavlja. Blagodarimo i Svetima jer su naši dobročinitelji i čineći nam dobro vode nas Bogu.
Svetima je najugodniji prinos što su razlog da slavimo presveto ima Božije. Za svoga života trudili su se tvoreći sve u slavu Hristovu, a sada se raduju sa nebesa kada se njih radi proslavlja Bog.
Ako su Sveti, dok su još bili u telu, „blagodarili Bogu za sve, i što su sve činili u slavu Njegovu, šta bi trebalo da o njima pomislimo sada kad je njihova blagodarnost mnogo veća, jer su postali savršeni u svakoj vrlini, i kada dobra ne predstavljaju više samo nadanje, nego su oni svojim vlastitim iskustvom već osetili darežljivost Gospodnju?… Stoga se nikada neće zasititi da pevaju u slavu Božiju, niti smatraju da su sami dovoljni za blagodarenje Njemu. Zato i žele da sva bića – i anđeli i ljudi – zajedno sa njima učestvuju u slavljenju Boga, kako bi njihov dug bio što bliži Njegovom dostojanstvu; a to će postići tako što će taj dug, odnosno blagodarnost Bogu, uvećati pridodavanjem i drugih koji će pevati u slavu Njegovu“ (Sveti Nikola Kavasila[4]).


NAPOMENE:

  1. Kliment Aleksandrijski, Stromata 4, 4, V 8, 55.
  2. Pohvalna beseda svetom mučeniku Romanu 1,1, PG 50, 605-6.
  3. Isti svetitelj, Ha Is. 9, 8, PG 55, 134.
  4. Tumačenje svete Liturgije, Četrdeset deveta beseda, Beseda Novi Sad 2002, str. 171-2. (PG 150, 472D4-73A).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *