NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

SVETO UZNOŠENJE (ANAFORA) – KANON EVHARISTIJE

Za sve… mi blagodarimo Tebi

Sveštenik se moli [Služebnik: počinjući sveto Uznošenje] Dostojno je i pravedno Tebi pevati, Tebe blagosiljati, Tebe hvaliti, Tebi blagodariti, Tebi se klanjati na svakome mestu vladavine tvoje, jer si Ti Bog neiskazan, nepojmljiv, nevidljiv, nepostižan, Koji uvek jesi, na isti način jesi, Ti i Jedinorodni tvoj Sin, i Duh tvoj Sveti. Ti si nas iz nebića priveo u biće, a kada smo otpali podigao si nas opet, i nisi odustao da sve činiš dok nas nisi uzveo na nebo, i darovao nam Carstvo tvoje buduće. Za sve to mi blagodarimo Tebi, i Jedinorodnome Sinu tvom, i Duhu tvome Svetome: za sva znana i neznana, vidljiva i nevidljiva dobročinstva, koja su nam učinjena. Blagodarimo Ti i za ovu službu koju si izvoleo da primiš iz naših ruku, iako pred Tobom stoje hiljade Arhanđela, i bezbroj Anđela, Heruvimi i Serafimi, šestokrili, mnogooki, krilati, koji lebde…

Sveto Uznošenje nam otkriva neprekidnu promisliteljsku ljubav Božiju prema čoveku: Ti si nas iz nebića priveo u biće, a kada smo otpali uoduiao si nas opet, i nisi odustao da cve činiš dok nas nisi uzveo na nebo, i dapoeao nam Carstvo tvoje buduće. Bog je čoveka prvo uveo u postojanje [bitije]. Zatim, po sveobuhvatnoj zamisli božanskog domostroja, uzveo ga u blaženo postojanje [blagobitije]. Naposletku mu je darovao svoje Carstvo, to jest večno blaženo postojanje [večno blagobitije].
Prepodobni Maksim Ispovednik piše da je Bog svim slovesnim stvorenjima „prvo usadio način postojanja [logos bitija] koji je utkan u njihovu suštinu. Kao drugo, usadio im je način blaženog postojanja [logos blagobitija], u skladu sa njihovom dobrom voljom… A kao treće, po svojoj prevelikoj dobroti podario im je način večnog postojanja [logos večnog blagobitija] po blagodati.“[1]
Čovekova zajednica sa Tvorcem jeste to jedinstveno večno blaženo postojanje. Ona je čovekovo oboženje i ulazak u Carstvo nebesko.
Sveto Uznošenje otkriva upravo tu ushodnu putanju ljubavi Božije prema Njegovoj vrhunskoj tvorevini.

* * *

Bog je stvorio svet i čoveka podstaknut svojom ljubavlju, „jer je božansku blagost i dobrotu trebalo izliti i razliti“ (Sveti Grigorije Bogoslov[2]). Stvorio je čoveka i smestio ga pored Sebe, da Ga slavoslovi. A kada je čovek zbog greha otpao, ponovo ga je podigao i uzveo na nebesa.
Hristos je postao čovek i „nije prestao da čini sve i da pretrpi sve… dok nije uzneo svog protivnika i neprijatelja (to jest čoveka) do samoga Boga i učinio ga Njegovim prijateljem… Hristos je na čudesan način primio odabrani prinos (prvinu) od čovekove prirode i uzveo je na dar Vladiki Bogu. I zbilo se ono što se zbiva na poljima sa požnjevenim klasjem: Tamo, kada se počne sa žetvom, načini se mali snop i prinese se Bogu, pa taj mali prinos donese blagoslov Božiji na celo polje. To isto je učinio i Hristos: Onim jednim telom i prvinom (koje je primio) doneo je blagoslov celom ljudskom rodu… Prineo je, dakle, Ocu prvinu naše prirode. I toliko se zadivio Otac tom daru – kako zbog velikog dostojanstva onoga ko je prineo prinos, tako i zbog besprekornosti prinosa – da ga je primio u Svoje naručje, postavio ga pored Sebe i rekao mu: ‘Sedi s moje desne strane’. Kome je Bog rekao sedu meni s desne strane (Ps. 109, l)? Onome koji je nekada od Njega čuo: prah [si], i u prah ćeš se vratiti (i.Moj. z, 19)… Zamisli samo kako se nisko nalazio čovek ikoliko visoko se uzneo. Nije mogao pasti niže od toga, niti se pak mogao uzneti više no što ga je uzveo Hristos!“ (Sveti Jovan Zlatoust[3]).
Blagodarimo Bogu za sve što znamo i što ne znamo, za sve Njegove vidljive i nevidljive darove. Za promisao Njegov u svakom času našega života: „Blagodarim Ti i klanjam Ti se, Svesveti Care, što si se Ti, pre no što sam se rodio, jedini besmrtni, jedini svemogući, jedini blagi i čovekoljubivi, sišao sa Tvoje svete visine na zemlju i vaplotio se i rodio se od svete Djeve, kako bi me presazdao i oživotvorio i kako bi me oslobodio praroditeljskog greha i kako bi pripremio moje uznošenje na nebesa. Potom, pošto sam se rodio i malo porastao, Ti si me osveštao presazdanjem svetog Krštenja i ukrasio me blagodaću Svetoga Duha tvojega i dao mi sjajnog anđela čuvara… Ali sve te darove kojima si me obdario… nisam dovoljno cenio, nego sam ponovo samoga sebe, bednik, bacio u blato i uprljao bestidnim pomislima i delima. I pošto sam se ponovo strmoglavio u blatnjavi jarak, pao sam među umne razbojnike, koji su se onde krili… I ako bih se ja, onako porobljen od njih, obradovao postavši bezosećajan, Ti, međutim, Vladiko, čisi mogao da podneseš da me gledaš da se ponašam tako… nego si se smilovao na mene i pružio svoju prečistu ruku meni“ (Sveti Simeon Novi Bogoslov[4])
Blagodarimo Bogu za sve. Blagodarimo Mu i za samu božanstvenu Liturgiju koju od nas prima. Mogao je Bog odrediti da božanstvenu Liturgiju dostojno služe prečiste anđelske Sile. On, međutim, ipak udostojava nas, ljude, da savršavamo taj sveti čin i prima Prinos iz naših nečistih ruku.
Blagodarimo Bogu i za božanstvenu Evharistiju. A nakon Evharistije On na nas izliva još više blagodati, budući da „blagodarenje stavlja blagodarnog čoveka u središte pažnje onoga koji blagodarenje prima, pa ga taj još više dariva nego ranije“ (Avva Isak Sirijski[5]). I blagosloveni lanac biva se duži: blagodat – blagodarenje – blagodat… Osećamo poplavu blagodati: „Jer čovek zahvalan svome Tvorcu postaje sasud blagosti Božije i oruđe Njegovog slavoslovlja“[6] Blagodarimo i proslavljamo bezbroj puta presveto Ime Njegovo.


NAPOMENE:

  1. O raznim nejasnoćama u delima svetog Dionisija i svetog Grigorija, 154, PG 91,1392A.
  2. Beceda 38, 9, PG 36, 320C.
  3. Na Vaznesenje Gospodnje 23, PG 50, 4456.
  4. Evharistijska beseda 2, SC 113, 330-34.
  5. Podvižnička slova, Slovo 30, grčko izdanje, str. 126.
  6. Sveti Irinej, Protiv jeresi 4,11, 2, SC 100, 501.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *