NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

SVETO UZNOŠENJE (ANAFORA) – KANON EVHARISTIJE

Čudo liturgijskog Pretvaranja [Presuštastvljenja]

Sveštenik, uzdižući ruke, uzvikuje:
Gore imajmo srca!
Narod: Imamo ux ka Gospodu.

U Jevanđelskoj povesti Hristovog Preobraženja se kaže: Uze Isus Petra u Jakova u Jovana u izvede na goru visoku posebno samo njih; i preobrazi se pred njima (Mk. 9,2). To isto se zbiva prilikom svetog Uznošenja, a to je čudo liturgijskog Pretvaranja [Presuštastvljenja]: Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, podiže nas iz sveta u kome živimo i uzvisuje nas na visoku goru ljubavi Boga Oca, gde se savršava tajna zajednice Svetoga Duha.
Kada je Bog tražio od patrijarha Avrama da žrtvuje Isaaka, reče mu: uzmi cada sina svojega, jedinca svojega miloga, Isaaka, pa idi uzemlju Moriju, i spali ga na žrtvu tamo na brdu (l.Moj. 22,2),U tu zemlju, na to brdo podstiče nas liturg da se uspnemo i mi, kako bismo prineli evharistijsko Uznošenje. Podražavajmo, dakle, patrijarha Avrama, koji nije dopustio da se mestu žrtvovanja približe ni njegove sluge, ni životinje. Sveti Jovan Zlatoust komentariše: „Nemoj ni ti pustiti ni jednu od ropskih i zmijskih strasti da se zajedno sa tobom nađe (na mestu svetog Uznošenja). Uspni se sam na brdo, na koje se on popeo, onamo gde se ničemu drugom ne dopušta da se popne… Neka ti ništa pri tome ne stoji na putu u tom času, nego budi viši i od samih nebesa.“[1]
Sveti Grigorije Palama kaže: „Imajući srce gore, ka Gospodu, posmatrajmo taj strašni i preuzvišeni prizor, to jest svoju čovečiju prirodu kako večno boravi zajedno sa netvarnim ognjem Božanstva“[2]
Gore imajmo srca!, kaže sveštenik i rečju gope ukazuje na mesto gde se odigrava susret bogoljubive duše i Ženika Hrista. To mesto nije određeno. Reč je o božanskoj Lestvici, koja je naslonjena na sveti Žrtvenik, a njen vrh je nedostupan čovekovom pogledu. Svetiteljima je svojstveno neprestano kretanje. Kreću se od svetog Žrtvenika do sozercanja nestvorene svetlosti, pa opet do svetog Žrtvenika, koji je sav u svetlosti. Jer na njega Hristos – Svetlost sveta – na njega polaže „Svoje blistavo Telo“[3], kako bi se hranio i živeo svet.
Duša se neprestano uspinje. I što se više uspinje to čezne da ode još više i više. Uspinjanje raspaljuje njenu žudnju, a hrana božanstvene Evharistije još više pojačava glad za tajinstvenim sozercanjem. Sveti Simeon Novi Bogoslov, koji se i sam suočio sa krasotom nestvorene svetlosti i hranio se hranom nepropadljivosti, daje nam jedinstveni opis: „Ne znam šta me više raduje, da li taj prizor i radost koju pruža čistota sunčevih zraka ili, radije, ukus vina u mojim ustima. Jer jedno bih hteo da gledam, a privlači me i ono drugo i čini mi se slađim. I kada pogledam prema svetlosti, još mi se slađi čini ukus vina i ne mogu se nasititi ni gledanjem, niti pijenjem. Jer kada pomislim da sam se napio koliko sam mogao, lepota zraka koje to sunce šalje opet mi raspali silnu žeđ i opet se nađem da sam gladan. I što se više trudim da. ponovo zasitim stomak, deset puta više usta mi se raspale od žeđi i sav gorim od želje za tim bistrim pićem.“[4]
Uspinje se duša da bi susrela Boga, a napor koji ulaže još više snage joj daje. Novu snagu otkriva u sebi dok se uspinje na liturgijsku Tavorsku goru: „Neumorno i bez počinka uspinje se sve više, neprestano nalazeći novu snagu što je na veću visinu dospela.“ kaže sveti Grigorije Nisijski[5]. Tu čovek počinje da gubi razum: ne traži od Boga da Ga vidi onako kako može, nego onako kakav On zaista jeste, kako bi nasitio svoju žudnju. I božansko čovekoljublje izlazi u susret takvoj žudnji za bogoviđenjem, pokazujući čoveku koliko je nemoguće ispuniti takvu molbu: jer „istinsko sozercanje Boga ima to svojstvo da ne može nasititi žudnju onoga ko upire pogled u Njega.“[6]
Imamo ux ka Gospodu, odgovaraju verni liturgu. Takvim odgovorom potvrđuju da su se već uzneli „gore u visine… ka Prestolu Božijem.“[7] Njihova srca su gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. 3, l).


NAPOMENE:

  1. Na Drugu poslanicu Korinćanima 5,4, PG 61,432-3.
  2. Omilija 21, PG 151, 285B.
  3. Sveti Grigorije Palama, Za one koji žive u svetom bezmolviju, 1, 3, 25.
  4. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov, Sabrane besede, Bgd 2005, Katihetske besede,Beseda dvadeset treća, str. 183
  5. O Mojsijevom životu 2, PG 44,401A.
  6. Isto.
  7. Sveti Metodije Olimpski, Gozba 8,10, PG 18,153A.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *