NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

JEKTENIJA ZA PREDLOŽENE ČASNE DAROVE I SIMVOL VERE

Celiv ljubavi

Đakon: Ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali: Narod: Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojiiu jednosuštnu i nerazdeljivu.
Potom sledi celivanje.
[Služebnik: Sveštenik se klanja tri puta, govoreći tiho: Ljubiću Te, Gospode, kreposti moja. Gospod je tvrđava moja, i pribežište moje (triput).
Zatim celiva svete Darova onako kako su pokriveni, i to najpre vrh svetog diskosa govoreći: Sveti Bože; zatim vrh svetog putira, govoreći: Sveti Krepki; i najzad kraj svete Trpeze, govoreći: Sveti Besmrtni, pomiluj nas… Ako je samo jedan đakon, i on se na isti način klanja na mestu na kome stoji, i celiva orar onde gde je znak krsta…]

Pošto se savrši Tajna, pričestićemo se Hristom, ali ne možemo da se sjedinimo sa Bogom, ukoliko nismo sjedinjeni sa svojim saputnicima u Carstvo. Ako Hristos nije među nama, ne ulazi u nas. Stoga zajednica ljubavi verujućih prethodi, da bi tek potom usledilo božanstveno Pričešće. Zato nas đakon podstiče: Ljubimo jedni druge.
Ljubav među nama je preduslov i za ispovedanje vere: Ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali. Mi smo ikone Trojičnog Boga i da bismo istinski ispovedali Trojicu jednosuštnu i nerazdeljivu, treba i međusobno da budemo nerazdeljivi, to jest da živimo u ljubavi.
Međutim, nije moguće da steknemo ljubav prema bližnjemu, ukoliko se naša duša koleba između Boga i sveta. Požudne želje za veštastvenim dobrima su uzrok razdora i udaljavanja od našega brata. „Ne mogu se sjediniti sa jednim Bogom i postati pričasni zajednici mira sa Njim svi oni koji su podvojeni u samima sebi. Jer ako se, prosvetljenjem u sozercanju i poznanju jednoga Boga, ne sjedinimo u ovo jedno i božansko sabranje, nećemo više podnositi da padnemo u požude, koje nas razdiru“ (Sveti Dionisije Areopagit[1]) Iz požuda se stvara vezivanje za veštastvena dobra i otuđivanje od bližnjega.

* * *

Odgovor vernih na vozglas: Ljubimo jedni druge, je celiv ljubavi. U liturgijskoj zajednici, između satrpeznika na Večeri, „činodejstvuje se najbožanskiji celiv“.[2] Celiv ljubavi nije samo liturgijski simvol, nego liturgijski opit, sveštena radnja. Liturgijski celiv nije izobraženje ljubavi koja sjedinjuje verne, nego opit sjedinjenja u ljubavi. On je sveza ljubavi onih koji uznose slovesnu službu: vezuje ih međusobno i sa Logosom Božijim.
Celiv ljubavi simvolizuje međusobni „sklad i slogu reči [slova, logosa], zbog koje dostojni primaju bliskost sa Logosom i Bogom… Jer usta su simvol reči [slova, logosa], u kojoj svi imaju udela – budući slovesni – čvrsto vezani međusobno, kao i sa prvom i jedinom Reči, tvorcem svake reči“ (Prepodobni Maksim Ispovednik[3]).
Svaka sveštena radnja božanstvene Liturgije je u stvari preobraženi svakodnevni događaj. Celiv ljubavi poprima nove dimenzije: „Mi smo hram Hristov. Kada jedni druge celivamo, celivamo i predvorje i ulaz u sveti Hram“ (Sveti Zlatoust[4]). Veštastvo se osvećuje i plot prima blagoslov Svetoga Duha: „Jedan starac je govorio da je mnogo puta, u vreme kada je đakon prouznosio vozglas ‘Celivajte jedan drugoga’, video Svetoga Duha na ustima braće.“[5]
Liturgijsko celivanje je projava ljubavi: „Celiv je znak da su duše postale jedinstvena smeša i tako izgone svaku zlopamtivost“ (Sveti Kirilo Jerusalimski[6]). Iskazuje i jedinstvo vernih: „Celiv sjedinjuje naše duše i sve nas preobražava u jedno telo“3 i udove Hristove. Verni se sjedinjuju svezom ljubavi i tako izgrađuju telo Hristovo: „Ljubav nazidava i to se zbiva dok se verni zbližavaju i međusobno ujedinjuju, te se tako skladno povezuju“[7] u telo Crkve.
Celiv ljubavi, eshatološki protumačen, „predizobražava jednodušnost i jednomislije svih vernih i međusobno slovesno poistovećenje, po veri i ljubavi, koje će se ostvariti u vreme otkrivenja neizrecivih budućih dobara“ (Prepodobni Maksim Ispovednik[8]).


NAPOMENE:

  1. O crkvenoj jepapxuju 3, 3, 8, PG 3,437A.
  2. Sveti Dionisije Areopagit, na istom mestu. Apostolske Ustanove opisuju kako se obavljalo ovo celivanje kod prvih hrišćana: „Neka celivaju oni iz klira episkopa, laici muškarci laike muškarce, a žene neka celivaju žene.“ {Apostolske Ustanove, 8, 11, PG 1, 1089S). Danas je praksa da se celiv ljubavi vrši između sveštenih saslužitelja.
  3. Mistagogija 17, PG 91, 696A.
  4. Na Drugu poslanicu Korinćanima, 30, 2, PG 61, 606.
  5. Veliki starečnik, Pouke pustinjskih otaca (tematska zbirka), Bgd. 2004, Osamnaesto poglavlje, pouka 20, str. 342.
  6. Mistagoška Katiheza 5, 3, PG 33,1112A.
  7. Isti svetitelj, Na poslanicu Efescima 11, 4, PG 62, 85. Upor. Ef. 4,12.
  8. Mistagogija 17, PG 91, 693D-696A.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *