NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

JEKTENIJA ZA PREDLOŽENE ČASNE DAROVE I SIMVOL VERE

Smrt – početak boljeg života

Ostalo vreme života cvoga u miru i pokajanju da provedemo, od Gospoda molimo.
Narod: Podaj, Gospode.
Kraj života našega da bude hrišćanski, bez bola, nepostidan, miran, i da dobar odgovor damo na Strašnom Hristovom Sudu, molimo.
Narod: Podaj, Gospode.
Pomenuvši Presvetu, Prečistu, Preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju sa svima Svetima, sami sebe i jedni druge i cav život svoj Hristu Bogu predajmo.
Narod: [samo u grčkom tekstu: Presveta Bogorodice, spasi nas] Tebi, Gospode.

Čovek koji živi u krilu Crkve ne plaši se smrtnoga časa. Kroz pokajanje se za njega pripremio, a u božanstvenoj Liturgiji još od sada predokušava budući život. Takav čovek „zna da je vreme nakon pokajanja preispunjeno radošću i uživanjem. Radost u njegovom srcu pobeđuje smrt i Ad je ne savlađuje, jer takvoj radosti nema kraja“ (Sveti Simeon Novi Bogoslov[1])
Za sve one koji su se pokajali i zavoleli Hrista, smrt nije prelazak u tamu nepostojanja, nego dveri za ulazak među svatove, rađanje novoga života. Ignatije Bogonosac je, idući u Rim, gde je po presudi bilo odlučeno da bude bačen lavovima, tamošnjim hrišćanima, koji su pokušavali da preinače sudsku presudu, napisao: „Za mene je bolje da umrem za Hrista, nego da carujem celim svetom… Tražim Onoga, Koji je radi nas umro. Želim Onoga, Koji je za nas vaskrsao. Bliži mi se rođenje. Oprostite mi braćo. Nemojte me sprečiti da živim, nemojte mi poželeti da umrem! Onome ko želi da pripada Bogu nemojte darivati svet. Pustite me da primim čistu svetlost. Kada stignem onamo (Bogu), onda ću biti Božiji čovek.“[2] Za svetitelje je smrt ono što mi nazivamo životom, a takozvana smrt ih vodi u život:
„Dobro je da ‘omrknem’ sa ovoga sveta, kako bih ‘osvanuo’ pred licem Njegovim.“[3]
U Duhovnom lugu možemo pročitati o upokojenju jednoga starca ovakvu povest: „Na mestu zvanom Arselajevo boravio je avva Mihailo. Kada se teško razboleo, pa je bilo jasno da će umreti, reče svom učeniku Evstatiju: ‘Čedo moje, donesi mi vode da omijem ruke i da se pričestim.’ Pošto se pričestio, reče mu: Ti znaš, čedo moje, da je ovo mesto opasno zbog strme nizbrdice kojim se ide do groba, pa ako umrem ovde gore, biće za tebe opasno da me spustiš dole da bi me sahranio. Pomozi mi da polako zajedno siđemo.’ Kada siđoše, starac se pomoli, poljubi učenika i reče mu: ‘Neka mir bude s tobom, čedo moje, i moli se za mene.’ I pošto leže u grob, prestavi se Gospodu preispunjen radošću i veseljem!“[4]
Svetitelji odlaze Gospodu ispunjeni mirom, pošto su savršili sve u životu. „Ushićeni i radosni“, kaže sveti Zlatoust, idu u smrt, jer je ona „početak boljeg života, uvod u duhovniji život i prelazak od nižeg ka višem“[5]. Za svetitelje smrt je „početak i put preobraženja ka boljem“ (Sveti Grigorije Nisijski[6]).


NAPOMENE:

  1. Katihetske besede, 23 SC 113, 22.
  2. Rimljanima 6, PG 5, 692B-693A.
  3. Isto, 2, PG 5, 688B.
  4. Upor. Sinajski starečnik, u grčkom izdanju, str. 184.
  5. Na Mateja 38, 4, PG 57, 433. i Na svetog seeštenomučenika Vavila 1, PG 50, 529.
  6. Poslanica Pulheriji, PG 46, 877A.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *