ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ
ЈЕКТЕНИЈА ЗА ПРЕДЛОЖЕНЕ ЧАСНЕ ДАРОВЕ И СИМВОЛ ВЕРЕ
Смрт – почетак бољег живота
Остало време живота cвогa у миру и покајању да проведемо, од Господа молимо.
Народ: Подај, Господе.
Крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Христовом Суду, молимо.
Народ: Подај, Господе.
Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и caв живот свој Христу Богу предајмо.
Народ: [само у грчком тексту: Пресвета Богородице, спаси нас] Теби, Господе.
Човек који живи у крилу Цркве не плаши се смртнога часа. Кроз покајање се за њега припремио, а у божанственој Литургији још од сада предокушава будући живот. Такав човек “зна да је време након покајања преиспуњено радошћу и уживањем. Радост у његовом срцу побеђује смрт и Ад је не савлађује, јер таквој радости нема краја” (Свети Симеон Нови Богослов[1])
За све оне који су се покајали и заволели Христа, смрт није прелазак у таму непостојања, него двери за улазак међу сватове, рађање новога живота. Игнатије Богоносац је, идући у Рим, где је по пресуди било одлучено да буде бачен лавовима, тамошњим хришћанима, који су покушавали да преиначе судску пресуду, написао: “За мене је боље да умрем за Христа, него да царујем целим светом… Тражим Онога, Који је ради нас умро. Желим Онога, Који је за нас васкрсао. Ближи ми се рођење. Опростите ми браћо. Немојте ме спречити да живим, немојте ми пожелети да умрем! Ономе ко жели да припада Богу немојте даривати свет. Пустите ме да примим чисту светлост. Када стигнем онамо (Богу), онда ћу бити Божији човек.”[2] За светитеље је смрт оно што ми називамо животом, а такозвана смрт их води у живот:
“Добро је да ‘омркнем’ са овога света, како бих ‘освануо’ пред лицем Његовим.”[3]
У Духовном лугу можемо прочитати о упокојењу једнога старца овакву повест: “На месту званом Арселајево боравио је авва Михаило. Када се тешко разболео, па је било јасно да ће умрети, рече свом ученику Евстатију: ‘Чедо моје, донеси ми воде да омијем руке и да се причестим.’ Пошто се причестио, рече му: Ти знаш, чедо моје, да је ово место опасно због стрме низбрдице којим се иде до гроба, па ако умрем овде горе, биће за тебе опасно да ме спустиш доле да би ме сахранио. Помози ми да полако заједно сиђемо.’ Када сиђоше, старац се помоли, пољуби ученика и рече му: ‘Нека мир буде с тобом, чедо моје, и моли се за мене.’ И пошто леже у гроб, престави се Господу преиспуњен радошћу и весељем!”[4]
Светитељи одлазе Господу испуњени миром, пошто су савршили све у животу. “Усхићени и радосни”, каже свети Златоуст, иду у смрт, јер је она “почетак бољег живота, увод у духовнији живот и прелазак од нижег ка вишем”[5]. За светитеље смрт је “почетак и пут преображења ка бољем” (Свети Григорије Нисијски[6]).
НАПОМЕНЕ:
- Катихетске беседе, 23 SC 113, 22.
- Римљанима 6, PG 5, 692B-693A.
- Исто, 2, PG 5, 688B.
- Упор. Синајски старечник, у грчком издању, стр. 184.
- На Матеја 38, 4, PG 57, 433. и На светог сеештеномученика Вавила 1, PG 50, 529.
- Посланица Пулхерији, PG 46, 877А.
