NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

HERUVIMSKA PESMA

Heruvimska pesma

I peva se Heruvimska pesma: Mi koji heruvime tajanstveno izobražavamo, i životvornoj Trojici Trisvetu pesmu pevamo, svaku sada životnu brigu ostavimo kao oni koji će primiti Cara svih, anđelskim silama nevidljivo praćenoga; aliluja, aliluja, aliluja.[1]

Velikim vhodom naziva se niz pesama, molitvi i sveštenih radnji koje vrše liturg i sabrani narod, a počinje Heruvimskom pesmom i čitanjem molitve. Crkva nas poziva da se pripremimo za doček Cara slave, Koji ulazi u sveti Grad, kako bi sveta radi bio raspet. Poziva nas da zajedno sa Hristom i mi krenemo putem mučeništva i da, zajedno sa Presvetom Materom Njegovom i ljubljenim učenikom, i mi stanemo uz Krst pored Njega.
U tom času (sada), kaže se u Heruvimskoj pesmi, ostavimo svaku životnu bršu, jer treba da dočekamo Cara nad carevima. Započnimo izlazak iz sveta životnih staranja, kako bismo uspešno izvršili ulazak u prostor Hristovog samožrtvovanja. Svešteni Zlatoust nas podstiče: „Mudraci iziđoše iz Persije da bi došli da se poklone Hristu. Udalji se i ti od žitejskih stvari i kreni Isusu u susret“[2].
Ljubav prema Bogu je duhovna sila koja će nam pomoći da se uzdignemo iznad puke realnosti ovoga sveta: „Kada se čovek zapali ognjem ljubavi prema Bogu, ne može više da podnese da gleda ono što je vidljivo čulnim [telesnim] očima. Jer, budući da je stekao druge oči, oči vere, on uvek umno vidi ono što je nebesko i uz nebesko je privezao svoj um. Iako hoda zemljom, on kao da živi na nebesima… Onaj ko se stara da hita putem vrline i želi da se uzdigne sa zemlje na nebo, zapostavlja sve vidljivo i svim svojim silama se trudi da savlada sve što mu stoji na tom putu, ne zastaje i ništa mu ne odvlači pažnju, sve dok se uspne do samog vrha neba“ (Sveti Jovan Zlatoust[3]).
Nestrpljivi smo da stignemo na vrh Golgote, te ostavljamo sve životne brige samo da bismo praznovali Hristov praznik. „Jer istinski praznik je onde gde je spasenje duša, gde je mir i sloga, gde nema ničega od ovoga sveta… Istinski praznik je onde gde caruje savršena mirnoća, spokojstvo, ljubav, radost, krotkost.“[4]
U Hristove ruke polažemo svako žitejsko staranje, ili, bolje rečeno, Njemu predajemo sav svoj život. I On nosi naš teret i uspinje se na Golgotu. On se stara za sve što nam je neophodno u životu, kao što nam i Sam kaže kroz usta avve Isaka: „Ako sve svoje brige upravite ka Carstvu nebeskom, neću vas lišiti ni onoga što zadovoljava potrebe vidljive prirode i sve će vam se dati sa ostalim, jer vas neću ostaviti da se brinete o samima sebi.“[5]
Svešteni Zlatoust nas uverava da „duša koja nije naučila da prezre beznačajno i žitejsko, neće moći da se divi nebeskom.“[6] A budući da je i sam okusio nebesku blagodat, podstiče nas: Braćo, „neka niko sa životnim brigama, rasejan, ili pun strahova, ne uđe u hram. Uđimo svi u njega ostavivši sve to napolju, pred ulazom u hram. Jer ulazimo u nebesku palatu, koračamo mestima gde sevaju munje.“[7]
Blaženog papa-Tihona[8] upravo na takva mesta preneo je njegov anđeo čuvar u vreme Heruvimske pesme. Na svom oskudnom grčkom, pripovedao je ruski jeromonah: „Za vreme heruvike anđeo čuvar podigne. Posle pola sata spusti.“ Na kraju takvog stanja istupljenja ovaj svetitelj Božiji bi se uverio da se nalazi usred božanstvene Liturgije i da treba da nastavi sa služenjem. Kada su ga pitali: „Starče, šta si video i šta si čuo tokom tih pola sata?“, odgovorio je: „Heruvimi-Serafimi slavoslovili Boga!“

* * *

U pratnji anđelskih redova, Gospod ulazi u sveti Grad da bi Se žrtvovao. Crkva nas podstiče da doživimo ovu tajnu prekomerne Hristove ljubavi u savršenoj tišini: Neka umukne svako telo čovečije, i neka u sebi stoji sa strahom i trepetom, i ništa zemaljsko neka ne pomišlja; Jer Car careva i Gospodar gospodara, dolazi da bude zaklan, i da dade Sebe za hranu vernima; a ispred Njega idu horovi Anđela sa svakim Načalstvom i Vlašću, mnogooki Heruvimi, i šestokrili Serafimi, zaklanjajući lica, i kličući pesmu: Aliluja, aliluja, aliluja.[9]


NAPOMENE:

  1. Heruvimska pesma uvedena je u crkvenu praksu od vremena cara Justinijana (6. vek).Rečenica: svaku sada životnu brigu ostavimo (πασαν νϋν βιοτικήν … μέριμναν…),za razliku od grafije: „svaku životnu brigu ostavimo“ (πάσαν την βιοτικήν…μέριμναν…) posvedočena je u svim starim kodeksima koji sadrže tekst božanstveneLiturgije, kao i u najstarijim prevodima. Isto tako i pesma koja se peva umesto Heruvimske pesme, naglašava sveštenost upravo toga trenutka: „Sada Nebeske Sile s nama nevidljivo služe…“ (J. Fundulis, Απαντήσεις είς λειτουργικάς απορίας, B’, [Odgovori na liturgijske nedoumice, II] Solun 1975, str. 2257).
  2. O nedokučivosši božanske prirode 6, 4 PG 48, 754.
  3. Na Postanje 28, 6, PG 53, 259.
  4. Isto, 1,1,PG53, 21.
  5. Podvižnička slova, 35. slovo, Bgd. 2006 str. 133. Upor. Mt. 6, 33.
  6. O skrušenosti 2,2, PG 47,414.
  7. Omilija na Isaujy 2,1, PG 56,108-9.
  8. Duhovni otac starca Pajsija Svetogorca (v. Suze za svet, Obraz svetački, Bgd 2005.)
  9. Heruvimska pesma u Veliku Subotu, Posni Triod, Sveta Velika Sedmica – strasna, Prizren 1996, stp. 237-238.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *