NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

MIRNA JEKTENIJA I ANTIFONI

Neiskazano čovekoljublje Božije

Molitva prvog antifona, tiho:

Gospode Bože naš, Tvoja je moć nedosežna i slava neshvatljiva, milost neizmerna i čovekoljublje neiskazano, Ti sam, Vladiko po svome milosrđu, pogledaj na nas i na oeaj sveti hram i pokaži na nama i na ovima koji se sa nama mole, Tvoju bogatu milost i dobrotu.

Sveštenik glasno: Jer Tebi priliči svaka slava čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, cada i uvek i u vekove vekova.
Narod: Amin.

Prvom molitvom božanstvene Liturgije sveštenik se obraća samome Bogu. „I kao što prilaziš blizu i tiho se obraćaš nekom značajnom čoveku, ukoliko si pred njim slobodan i izuzetno blizak, to isto čini i sveštenik. Imajući takvu slobodu obraćanja pred Hristom, blagodareći dostojanstvu sveštenstva, sveštenik Mu prilazi i govori sve svoje tajne govoreći tiho, to jest pažljivo, tihim i spokojnim glasom. Jer upravo tako sveštenik izgovara molitve, a to ukazuje na dve stvari: kao prvo na preuzvišenu veličanstvenost Ličnosti sa kojom razgovara i, kao drugo, na čistu ljubav i veliku slobodu obraćanja pred Njim“[1].

* * *

Čovekoljublje i milost Božija prevazilaze čovečija merila (zato kažemo da su neizmerni), i nemoguće ih je rečju iskazati (zato su neiskazani). Jedino merilo koje nam otkriva svu nepojmljivost božanskog čovekoljublja je božansko vaploćenje: padu neiskazanog i neizmernog čovekoljublja cvoga, nepromenljivo i neizmenljivo postao si čovek.[2] „Mi, ljudi, postali smo razlog vaploćenja Boga Logosa i zarad našeg spasenja, a po svom čovekoljublju, rodio se i javio u čovečijem telu“ (sv. Atanasije Veliki[3])
Ljubav Božija prema čoveku je nesamerljiva i bezgranična po veličini i plemenita po itosu. Od Boga ne primamo prosto sastradavanje po ljudskim merilima, nego ljubav veličanstvenu i carsku. „Baš kao što je čovekoljublje Njegovo neiskazano… tako je i način na koji nam prilazi i čini dobro čudesan, onakav, kakav priliči jedino Bogu Koji tvori čudesna dela“ (Blaženi Nikola Kavasila[4]).
Bog nas voli bezuslovno i želi da i mi Njega tako volimo: „Vraća nas k Sebi odasvud i ne dopušta da naš um prione za bilo šta drugo, niti da zavolimo bilo šha od tvorevine… Nekom čudesnom silom i čovekoljubivom vlašću privlači nas k Sebi, i jedino sa samim Sobom nas sjedinjuje. Takvom privolom sabrao je u kuću na večeru one koje je pozvao, govoreći slugi: privoli ih da uđu da mi se napuni dom (Lk. 14,23)“ (Blaženi Nikola Kavasila[5]).
Bog priprema Trpezu Života i poziva čoveka da za nju sedne. No Njegovo čovekoljublje nije ograničeno prostorom. Pastiri Crkve, koji pozivaju zvanice, saopštavaju Mu: Gospode, učinjeno je kako si zapovedio i još ima mesta (Lk. 14,22). Ima mesta za Trpezom Njegove plemenite ljubavi sve dok ima ljudi koji odbijaju da uđu u Njegov dom da sednu za Večeru. Sve dotle će se sveštenodejstvovati Tajna čovekoljubive Ljubavi. Dobri Pastir će tražiti zalutalu ovcu, a Ljubav će tražiti izgubljenu drahmu[6].


NAPOMENE:

  1. Bezimeni isihasta, Trezvenoumno sozercanje, Solun 1979, str. 199200. Duhovni opit ovog bezimenog svetitelja je odgovor na današnje nedoumice kako treba čitati molitve na božanstvenoj Liturgiji.
  2. Božanstvena Liturgija, Molitva Heruvimske pesme, Služebnik, str. 93.
  3. Slovo o vaploćenju Boga Logoca 4, PG 25,104A.
  4. O životu u Hristu 1, PG 150, 501CD.
  5. Isto, PG 150, 500D-501A
  6. Upor. Lk. 15,8.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *