NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

MIRNA JEKTENIJA I ANTIFONI

Da nas izbavi od svake nevolje

Da nas izbavi od svake nevolje[1], gneva, opasnosti i teskobe, Gospodu se pomolimo.
Zaštiti, spasi, pomiluj i sačuvaj nas, Bože, blagodaću tvojom.

Kada je čovek po prvi put okusio greh i nasladu koja ga prati, okusio je u isti mah i gorčinu muke i bola: „Zarad naslade koja je protivno logosu [smislu] ušla u čovečiju prirodu, u nju se, kao logična posledica, uvukao i bol… jer nasladu, koja ne čini sastavni deo naše prirode, uvek prirodno prati patnja“ (Sveti Maksim Ispovednik[2]).
Bog je dopustio da čovek opituje bol kako bi se iscelila rana koju je načinio greh: „Neposredno nakon praroditeljskog greha, Bog je dopustio smrt i bol, ne zato da bi kaznio onoga ko je sagrešio, nego da bi pružio lek onome ko se razboleo“ (Blaženi Nikola Kavasila[3]). Ono što nama izgleda kao kazna, u stvari je božansko iscelenje: „Čini se, naravno, da je presuda i kazna kada čuješ: Sa znojem lica svojega ješćeš hleb (1Moj. 3, 19). Ali to je pouka, umudrivanje i lek za rane koje je izazvao greh“ (Sveti Zlatoust[4]).
Tako su svetitelji gledali na nevolje u životu: kao božanski lek. Lek koji isceljuje bolest greha i čoveku ponovo vraća zdravlje duše. Zbog toga nevolje nazivaju uzrokom vrline: „U nevoljama i teškoćama ispunjavaju se zapovesti Božije“ (Avva Isak Sirijski[5]). Svetitelji nas, dakle, uče: „Pretrpi nevolje: jer iz njih niču i izrastaju vrline, kao ruža iz trnja“ (Prepodobni Nil Podvižnik[6]). Pred Gospodom „su patnje za Njega i radi Njega dragocenije… od svake molitve i žrtve, a više od svih miomirisa – miris njihovog znoja“ (Avva Isak Sirijski[7]).
Patnjama se oslobađamo grehova, „a ako smo učinili osim toga i neko dobro, onda ono postaje još blistavije“ (Sveti Zlatoust[8]). Tako hodimo ka Carstvu Božijem u koje nam kroz mnoge nevolje valja ući (Dap. 14,22). Međutim, svako karanje, dok traje, ne čini se da je radost, nego žalost, ali posle daje miran plod pravednosti onima koji su kroz njega izvežbani (Jev. 12, 11). U naš život ulazi mir Hristov.
Apostol Petar se pita: Od kakve je vrednosti to što trpeljivo primimo kaznu za neko zlo koje smo počinili? Vredno je, međutim, i ugodno Bogu kada stradamo i trpimo dok činimo dobro. Jer je i Hristos postradao nas radi i time nam je dao primer, kako bismo i mi sledili Njegove stope.[9] Ako bez roptanja pretrpimo nevolje koje nas snalaze u životu, podražavamo prvog koji je tako podneo nepravdu, podražavamo Samoga Hrista.
Svetitelji su voleli nevolje i patnje jer su znali da one postaju dveri Carstva Božijeg, ako se primaju bez roptanja. Ali znali su isto tako da patnjama duhovno krepki zaslužuju Carstvo Božije, dok, s druge strane, duhovno neukrepljenima patnje mogu postati povod za pad u najdublje očajanje. Molba da nas Bog oslobodi nevolja izgleda da se odnosi na duhovno neukrepljene, a ne na krepke i duhovno utvrđene.
Starac Pajsije je govorio: „Duhovno zdrav čovek peva od radosti kada se razboli. Duhovno bolestan pati.“ O starcu Filaretu, igumanu manastira Konstamonit, pripoveda se ovo: Jednoga dana poslušnik ga je zatekao kako žalostan sedi na klupici. „Šta ti je, starče?“ upita ga on. A starac mu odgovori: „Ni jednog iskušenja danas. Napustio me Bog!“
Svešteni Zlatoust nesrećom smatra jedino greh. Sve ostale strahote koje zadese čoveka samo se nazivaju nesreće, smatra svetitelj, to su pojmovi bez stvarnog sadržaja: „Imena nesreća su bez stvarnog značenja.“[10] No svetitelj nam ipak savetuje da ovom prozbom molimo Boga da se izbavimo od nevolja. Bolje je, naime, da ostanemo bez venca koji sleduju podvižnicima, nego da nas nevolja dovede do očajanja. Bolje je, dakle, da priznamo svoju duhovnu neukrepljenost i da sve očekujemo od velike milosti Božije.

* * *

Na nebeskoj Liturgiji, koju nam opisuje jevanđelista Jovan u Otkrivenju, uzima učešća veliko mnoštvo iz svakog naroda i roda. Svi stoje odeveni u belo pred Prestolom Božijim i Jagnjetovim. Jedan od starešina objašnjava jevanđelisti ko su ti odeveni u belo: Ovo su oni koji dođoše iz nevolje velike, i opraše haljine svoje i ubeleše ih u krvi Jagnjetovoj. Zato su pred prestolom Božijim, i služe mu dan i noć… Jer Jagnje, koje je nasred prestola, napasaće ih i vodiće ih na izvore voda života; i ubrisaće Bog svaku suzu sa očiju njihovih (Otk. 7,14-17).
Ovaj život je velika patnja. Prolazeći dolinom patnji, verujući učestvuju u božanstvenoj Liturgiji. Blagodaću presvete Krvi Hristove izbeljuju haljine svoje duše i tako odeveni u belo stižu pred Presto nebeski. Onde, među njima je Jagnje, Hristos. Njegova ljubav ih napasa i preobražava suze velike patnje u obilje vode života.


NAPOMENE:

  1. Up.Ps.ZZ, 6: Ovaj ništi zavapi, i Gospod ga usliša, i od svih nevolja njegovih spase ga.
  2. Glave o raznim bogoslovskim i domostrojnim temama, Četvrta stotina, 35, PG 90,1320AB.
  3. O životu u Hristu 1, PG 150, 513C.
  4. Tumačenje na stihove „Pozdravite Priskilu i Akilu“ 1, 5, PG 51,194.
  5. Podvižnička slova, 27. slovo, u grčkom izd. str. 119.
  6. Poglavlja ohrabrenja [παραινετικα – pouke, saveti, opomene] 92, PG 79,1257A
  7. Podvižnička spova, 58. slovo, Bgd. 2006. str. 267.
  8. Na Ps. 141, 3, PG 55,446.
  9. Upor. 1.?it.2, 20-21.
  10. Protiv statua, 5, 2, PG 49, 70.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *