NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

TUMAČENJE BOŽANSTVENE LITURGIJE

MIRNA JEKTENIJA I ANTIFONI

Hrišćani održavaju svet

Za ovaj grad, za svaki grad, kraj i one koji sa verom borave u njima, Gospodu se pomolimo.

Ljubav po Bogu je sveopšta i vaseljenska: Prima u svoj zagrljaj sve ljude, sva mesta, sva vremena. „Savršena ljubav… ljubi sve ljude podjednako“ (Sv. Maksim Ispovednik[1]). Ovu ljubav podražava naša sveta Crkva i podseća i nas verujuće da činimo isto. Izlivanje upravo te ljubavi je prozba za grad u kome živimo, za svaki grad i zemlju.
Vernici „žive u svojim otadžbinama, ali samo kao prolaznici… Žive na zemlji, ali se ponašaju kao da žive na nebu… Oni sve vole i svi ih gone… Jednom rečju ono što je duša za telo, to su hrišćani za svet. Duša je raspoređena po svim delovima tela, a hrišćani po svim gradovima sveta… Hrišćani održavaju svet.“[2]
Budući da su hrišćani duša sveta, treba da podele radost sa radošću svih ljudi i da saučestvuju u bolu svih ljudi. Moraju da vole ljude više nego što ih vole sopstveni roditelji. Jer i „svetitelji su uzimali na sebe ulogu oca, premašujući svojom ljubavlju i staranjem za narod, ljubav svih očeva po ploti“ (Sv. Jovan Zlatoust[3]).

* * *

Ovakvu očinsku ljubav pokazao je svešteni Zlatoust prema gradovima kojima je bio otac, kao što je, na primer, Antiohija. Njegove omilije Protiv statua dokaz je njegove ljubavi prema tom gradu.
Kada je početkom 387. godine po Hristu, povodom velikog poreza koji je nametnuo car Teodosije, gomila grada Antiohije uništila njegove statue, car je grad lišio svih privilegija i zapretio da će ga srušiti do temelja. Mnogi ugledni Antiohijci su bili pobijeni, mnoga imanja konfiskovana. Strah i trepet je svuda zavladao. Neki, koji su imali mogućnosti, pobegli su daleko. Većina je, međutim, bila odvučena u tamnice, mučena i ubijena.
Onda episkop grada Flavijan, već star i bolestan, usred zime kreće u Konstantinopolj kako bi ublažio carev gnev. U gradu ostaje sveti Jovan [Zlatoust], tada sveštenik, kome pribegne narod da zatraži pomoć. „Trg se ispraznio, a crkva se napunila“, govori svetitelj.[4] Sveti Otac tad teši to preplašeno mnoštvo.
Kada je potom zasedao sud sastavljen od carevih izaslanika da se osude krivci, onda su mnogi monasi otšelnici „napustili svoje kelije i pećine i odasvud se stekli, kao anđeli koji su sišli sa neba. Činilo ti se da grad liči na nebo, jer su se svuda mogli videti oni, sveti ljudi, koji su samom svojom pojavom tešili napaćene ljude“[5]. Kada se napokon saznalo da je uspelo poslanstvo episkopa Flavijana i da je car oprostio narodu, svešteni Zlatoust je zajedno sa episkopom i vernicima proslavio spasavanje grada: „Blagosloven neka je Bog, Koji nas je udostojio da savršimo ovaj svešteni praznik sa mnogo veselja i radosti… Blagodarimo čovekoljubivom Bogu i divimo se sili, čovekoljubivosti, mudrosti i staranju koje je pokazao prema gradu.“[6]
Tako su voleli, tako vole svetitelji svoj grad, svaki grad i zemlju. I mi treba uvek, a naročito na božanstvenoj Liturgiji, da se trudimo da ih podražavamo.


NAPOMENE:

  1. 400 glava o ljubavi, Prva stotina, 71, PG 90, 976V.
  2. Poslanica Diognitu 56, PG 2, 1173V-1176S.
  3. Tumačenje na Icaujy 7, 3, PG 56, 80.
  4. Protiv statua 4, 1, PG 49, 59.
  5. Isto 17, I,PG 49,1723.
  6. Isto,21, I,PG49,211.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *