NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

 

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE
Komentari i napomene profesora V. N. Iljina
 

 
SVETI I VELIKI ČETVRTAK
VEČERNJA I LITURGIJA
 
U Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog koja je sjedinjena sa večernjom (koja joj prethodi). Na toj službi, Gospod nas čini svedocima velikog susreta praobraza sa samim Tvorcem. Ali, udubiti se u tu tajnu, moguće je samo kroz bogougodni podvig pokajanja i život u Hristu, jer ko bi se osmelio da sa nečistom savešću, ograničen zemaljskom sujetom i strastima, priđe mestu gde se dogodio taj događaj?
Na samoj Tajnoj Večeri, dogodio se neponovljiv događaj, događaj koji istovremeno ima svoje mesto u večnosti jer pored ljudi (apostola), tada se pričešćuje i Sam Bogočovek Hristos, Sin Božiji. Šta sve to znači i kako razumeti ono šta se tada dogodilo?
Pre svega, potrebno nam je da se usredsredimo na reči Svetog Pisma, koje kaže: „Koji jede moje telo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu“ (Jn. 6, 56). Obratimo pažnju na to da Gospod prvo kaže u meni, a zatim i ja u njemu. Ova dva izraza nisu nikakvi sinonimi, jer reči Gospodnje nisu nekakva svetovna literatura, tako da svaki od izraza ima svoj samostalni smisao. U meni označava prisustvo u Hristu onih koji se pričešćuju, prisustvo upravo kroz Telo i Krv. Kako je to moguće? Odgovor na ovo pitanje može biti samo jedan: kroz irihvatanje Hrista svojim telom i svojom krvlju, ljudi pri hvataju, tj. pričešćuju se Telom i Krvlju Spasitelja. To je prihvatanje ovaploćenog Logosa i ovaploćenje u telo onoga koji se pričešćuje. Gospod je primio telo čovečije da bi čoveka spasao i obožio (pogl. 1, Kor. 6,15), a oboženjem, tj. kroz sjedinjenje sa Hristom, naše telo postaje „hram Svetoga Duha“ (1. Kor. 6, 19). To se ne dešava zbog toga što je Hristos primio nekakvo shematsko ili apstraktno telo i što se ovaplotio na neki fiktivan način. To se dešava što je On primio realno, konkretno, lično telo čovečije, telo kakvo ima svako od nas. Takvo prihvatanje, sa naše strane, individualno se dešava u Evharistiji, koja je neraskidivi elemenat ovaploćenja i njegova suština. Bez Evharistije izostaju plodovi ovaploćenja. U onome koji ne učestvuje u Evharistiji, ne ovaploćuje se Hristos i takav čovek ostaje izvan spasenja i izvan života, izvan oboženja koje je samo u Hristu i kroz Hrista.
„Čekaću, dakle, Gospoda koji je sakrio lice svoje od doma Jakovljeva, i uzdaću se u njega. Evo, ja i deca, koju mi je dao Gospod, jesmo znak i čudo Izrailju od Gospoda nad vojskama, koji obitava na gori Sionu“ (Is. 8,1718). Pored zajednice sa Hristom kroz Evharistiju, Gospod je Svojim stradanjem i smrću, lišio snage onoga koji je do tada imao „moć smrti“, tj. đavola: „I opet: Ja ću se uzdati u Njega. I opet: Evo, ja i deca koju mi dade Bog. A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću smrt satre, onoga koji ima moć smrti, tj. đavola“ (Jevr. 2,1314). Tumačeći ovaj tekst kroz evharistijski smisao, arhiepiskop Inokentije kaže sledeće: „Spasitelj i Gospod naš pričestio se telom i krvlju čitavog čovečanstva prihvatanjem naše prirode“.[1]
Pređimo sada na samu službu.
 
Ustav nam nalaže da je večernja u 8. čas (tj. u 14 časova po našem računanju vremena). Večernja započinje kao obično: Blagoslov nastojatelja, zatim: Priđite, poklonimo se…, prednačinateljni psalam (Ps. 133), velika jektenija, a nakon nje: Gospode, Tebi zovem… (na 2. glas). Nakon kađenja vrši se proskomidija, dok hor peva samoglasne stihire na 2. glas, One su u potpunosti ponavljanje stihira sa jutrenje, Nakon toga sledi mali vhod sa Jevanđeljem i sledi pevanje: Svetlosti tiha…
Zatim sledi prokimen i stih (iz Ps. 139), koji ukazuju na lukave neprijatelje Hristove, koji su u tom momentu još uvek pritajeni:
 
Otmi me Gospode od čoveka lukavog, od muža nepravednog izbavi me.
 
Stih:
 
Koji smišljaju nepravdu u srcu sav dan.
 
Nakon toga sledi čitanje parimije iz Knjige Izlazak (19,10 19), u kojoj slušamo kazivanje o zapovesti Božijoj koja je, preko Mojsija, data sinovima Izrailja (zapovest o očišćenju), zbog nastupajuće teofanije na Sinajskoj gori, a zatim, tu je i opis znamenja koja he pratiti javljanje Boga: oganj, dim, zemljotres, zvuci truba…
Smisao te parimije je da se ukaže na nužnost čovekovog očišćenja zbog predstojećeg javljanja Samog Gospoda u tajni Evharistije. Nakon parimije sledi prokimen (iz Ps. 8), na 7. glas:
 
Otmi me od neprijatelja mojih Bože, i izbavi me od svih koji ustaju protie mene.
 
Stih:
 
Izbavi me od onih koji čine bezakonje
 
Nakon ovog proknmena slede sledeće parimije: jedna je iz Knjige Jova (38,128; 40,15), i druga iz Knjige proroka Isaije (50, 4-11). U prvoj parimiji sadržano je obraćanje Gospoda upućeno Jovu o delima svemogućnosti i premudrosti Božije u vidljivom svetu, i da su to dela koja nadvisuju razum Jova; u drugom delu parimije imamo „smiren odgovor pravednika na reči Gospodnje“,[2]
Kada je reč o drugoj parimiji, u njoj su „sadržane reči Mesije o zlostradanju koje On doživljava od onih koje je došao da prosvetli, i reči o njihovoj žalosnoj sudbini“. Ova parimija se čita i u četvrtak i u petak Strasne sedmice jer u sebi sadrži proroštvo o stradanju Spasitelja.[3]
Nakon ovih parimija, sledi mala jektenija, a posle nje kazuje se Trisveto. Time započinje liturgija svetog Vasilija Velikog.
Posle Trisvetog, vozglašava se prokimen Apostola (7, glas), kroz koji se izobražava slika onoga šta se desilo toga dana:
 
Knezovi narodni sabraše se skupa protiv Gospoda i Hrista njegova
 
Stih:
 
Zašto se goropade neznabošci, i narodi smišljaju ništavnosti?
 
U ovom prokimenu izobličava se uzaludnost urote koja će, kao rezultat, doneti samo to da će urotnici dobiti teški greh na svoju dušu, i da neće dosegnuti tada željeni cilj.
Posle prokimena i stiha, čita se deo iz Prve poslanice Korinćanima (11,23-32). Tu se iznosi kazivanje o obrazu ustanovljenja Evharistije kao tajne Krvi i Tela Gospodnjeg, šta zapravo i jeste centar bogoslužbenog spominjanja.
Nakon čitanja Aiostola, peva se: Aliluja (6. glas) istih:
 
Blažen je onaj koji razume siromaha i ubogoga,
u strašni dan izbaviće ga Gospod.
Neprijatelji moji rekoše zlo na mene:
kad će umreti i nestati imena njegovog.
Koji jede hleb moj, umnoži zamke na mene.
 
Kroz ove reči izložen je sadržaj Hristovog učenja koje zapoveda da budemo milostivi i sažaljivi prema bližnjima, istovremeno dobijajući obećanje od Gospoda da ćemo zbog toga biti izbavljeni u dan Suda.
U stihovima koji slede izobražava se urota bezakonika usmerena protiv Učitelja i Judina izdaja, tako da alilujar u mnogome podseća na ikonu Hristovu, a dva stiha koja slede, na sliku Njegovih neprijagelja.
Potom sledi čitanje svetog Jevanđelja.
Ovo čitanje sastavljeno je od nekoliko delova jevanđelja (Mt. 26,120; Jn. 13,3-17; Mt. 26,21-39; Lk. 22,43-45 i Mt. 26,27-40) kroz koje se govori o Tajnoj Večeri.
Dalje sledi poredak liturgije svetog Vasilija Velikog po ustavu, ali umesto Heruvimske pesme, peva se deo molitve pred pričešćem:
Primi me danas, Sine Božji, za pričasnika Tajne Večere tvoje, jer neću kazati tajnu neprijateljima tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda, već kao razbojnik ispovedam Te: Pomeni me, Gospode, u carstvu tvome.
 
Pevanje ovog fragmenta u potpunosti priliči trenutku kada se praznuje ustanovljenje Tajne.
U katedralnim crkvama, na arhijerejskom bogosluženju, posle liturgije vrši se poseban čin, tj. Čin omivanja nogu (obavlja se posle zaamvone molitve).
 
U Veliki četvrtak., na liturgiji, u Moskovskom Uspenjskom saboru i u Kijevo-Pečerskoj lavri, obavlja se osvećenje mira.[4]
 


 
NAPOMENE:

  1. Arhiepiskop Inokeitije (Tavričevski), Beseda na Veliki četvrtak, str. 306 /na ruskom/.
  2. Episkop Visarion, pom. delo, str. 581 /na ruskom/.
  3. Pogledati: episkop Visarion, pom. delo, sgr. 496 /pa ruskom/.
  4. Osvećelje započinje posle vozglasa: I da bude milost velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista sa svima vama.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *