NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE

 

TUMAČENJE BOGOSLUŽENJA STRASNE SEDMICE I PASHE
Komentari i napomene profesora V. N. Iljina
 

 
SVETI I VELIKI PONEDELJAK
 
Prva tri dana Strasne sedmice (ponedeljak, utorak i sreda), posvećeni su spomenima na događaje iz života Spasitelja pre Njegovog stupanja na krsni put, dok su poslednja tri dana posvećena sledećim događajima: Judina izdaja (četvrtak); osuda, raspeće i smrt na krstu (petak); pogreb i Hristov silazak u ad kako bi duše ranije umrlih pravednika oslobodio, i o prvoj vesti o vaskrsenju (subota),
Ponedeljak, utorak i sredu Strasne sedmice karakterišu sledeće važne osobenosti u bogosluženju:
 
1. Služenje liturgije pređeosvećenih Darova.
2. Čitanje Jevanđelja na časovima pred liturgijom (u ponedeljak, utorak i sredu postavljeno je, na 3, 6. i 9. času, čitanje četiri Jevanđelja: Matejevog, Markovog, Lukinog i Jovanovog, do 14. glave, tj. do reči: Sada se proslavlja…). U parohijskim hramovima uobičajeno je da se čitanje Matejevog, Markovog i Lukinog jevanđelja vrši u sedmici koja prethodi Strasnoj sedmici.[1]
3. Na jutrenji, umesto običnog kanona koji se sastoji od devet pesama, peva se tzv. Tropesnec (Tripesnec), kanon od tri pesme, po kome je naziv dobila i sama bogoslužbena knjiga u kojoj cu izložene službe koje se služe u ove dane, tj. Posni triod.
4. Veliko povečerje, koje se služi u noći između utorka i srede, služi se prema činu malog povečerja. Na jutrenji, posle velike jektenije i neposredno nakon velikoposnog Aliluja (umesto uobičajenog: BOG je Gospod…), peva se tropar: Gle, Ženik dolazi u ponoć…
5. Na otpustu se govori: Gospod koji ide na dobrovoljno stradanje, našega spasenja radi, Hristos istiniti Bog naš…
 
Pored ovih, postoji još čitav niz detalja koji su specifični za ova bogosluženja, a najvažnija među njima biće blagovremeno naglašena.
Navedene osobenosti ne narušavaju uobičajenu shemu bogosluženja kao što su povečerje, časovi, večernja i liturgija (pređeosvećenih Darova). Plan bogosluženja je uobičajen, tako da se lako prepoznaje shema službi koja je karakteristična za tzv. obične dane. Razlika je u tekstovima koji su usredsređeni na opisivanje događaja koji su se desili u određeni dan ove sedmice.
Veliki (strasni) ponedeljak, posvećen je proslavljanju stradanja Gospodnjeg kroz ponižavanje i vozveličavanje Josifa, sina Jakovljevog. Osim toga, služba ovoga dana posvećena je i poznatom jevanđeljskom događaju: prokletstvu i sušenju besplodne smokve. Pominjanje ovih događaja proističe iz duboke unutrašnje povezanosti svakoga od njih sa suštinom svega onoga šta se pominje i proslavlja u nizu događaja Strasne sedmice.
Na jutrenji ponedeljka, posle šestopsalmija, velike jektenije i velikoposnog Aliluja, susrećemo se sa troparom koji glasi:
 
Gle Ženik dolazi u ponoć i blažen je sluga kojega nađe budnog; a nedostojan je, opet, kojega nađe lenstvujućeg. Gledaj, zato dušo moja, da te san ne savlada, da ne budeš smrti predana, i izvan Carstva zaključana; nego se otrezni kličući: Svet, Svet, Svet si Bože naš, molitvama Bestelesnih sila, pomiluj nas.
 
Gospod se na više mesta u Svetom Pismu naziva Ženikom (direktno: Mt. 11,15, Jn. 3,29 itd., a indirektno, npr. Mt. 25,1, 5, 6), kao što se i Carstvo Božije naziva Brakom (pogl. Mt. 25,110; Lk. 12,36; Otkr. 19,7).
Mistična Nevesta, supruga Hristova, jeste Njegova sveta Crkva sa njenim svejedinstvom, zbog čega Hristos i jeste Ženik svake čovekove duše. Da je to zaista tako, uočava se kroz reči apostola Pavla koji Hristovu ljubav prema Crkvi navodi kao ideal bračne ljubavi (pogl. Ef. 5, 25), a sveti Grigorije Niski ističe, tumačeći Pesmu nad pesmama, da su tajanstveni simvoli ljubavi ženika prema nevesti zapravo usmereni na izobraženje ljubavi Hrista i Crkve.
Obručenje se dogodilo na Golgoti, gde je žrtvena ljubav zapečaćena smrću na krstu. Za obručenjem sledi brak, tj. večni i blaženi život budućeg veka. Na Sudu Gospodnjem, tom predvorju budućeg, razotkriće se tajna svake hrišćanske duše, tj. tajna njene ljubavi i vernosti svome Ženiku. To je ljubav koja se može projaviti samo na aktivan način, ispunjavanjem Njegovog zakona, onoga što je na neraskidiv način povezano sa verom i pobožnošću.
Dolazak Gospoda, Njegova smrt na krstu, sve to je neraskidivo povezano sa Sudom. A ovo je sud što je svetlost došla na svet, a ljudi više zavoleše tamu negoli svetlost; jer njihova dela behu zla (Jn. 3,19). Voleti tamu više od svetlosti, to zapravo i jeste promena u odnosu duše prema Ženiku, tj. Hrnstu. To je promena koja pokazuje spremnost na lišavanje i odbacivanje večnog života. To je prihvatanje sveta umesto Hrista, Istočnika života.
Na putu prema Golgoti, na Hristovu glavu stavljaju venac od trnja, tj. venac stradanja, a svaka čovečija duša, koja je obručena Njemu, takođe je dužna da istrajava u nošenju svog venca od trnja i nošenju krsta pred licem Boga, kako bi ostvarila istinsku zajednicu sa Agnecom jer, stradanje Hrista i Njegove Neveste, projavljuju slavu Njihovu, a sve to potvrđuju reči tropara: Gle Ženik dolazi…
Niko od nas ne može sebe smatrati dostojnim večnog blaženstva u bračnoj večeri Agneca jer bračnu odeždu daje Sam Hristos onima koji Ga ljube. Upravo ova misao utkana je u tekst egzapostilara: Ložnica Tvoja…
 
Ložnicu tvoju vidim,
Spase moj, ukrašenu,
i odeću nemam da bih ušao u istu.
Prosveti haljinu duše moje,
Svetlodavče, i spasi me.
 
Raj bi mesto ljubavi, ovako glasi natpis na osmokrakim krstovima koje upotrebljavaju staroobrednici. Ukrašena ložnica Gospodnja ukrašena je Njegovim stradanjem kako bi čovek ponovo dosegao ono šta je imao u raju, i zbog toga niko osim Njega ne može ostvariti toliku ljubav da bi njome nasitio sve one koji je traže u Hristu, Put kojim je išao Hristos je put kojim i mi treba da hodimo uz molitvu, pokajanje i sve ono šta je potrebno za spasenje. U protivnom, nećemo ostvariti učešće u zajednici, i nećemo biti udostojeni bračne odežde koju daje Hristos (pogl. Mt. 22,14).
U ponedeljak, utorak i sredu Strasne sedmice (pred liturgiju pređeosvećenih Darova), čitaju se odlomci iz Knjige proroka Jezekilja (1,128; 2,1). U tom proroštvu govori se o viđenju slave Gospodnje i o četiri životinje (orla, lava, teleta i čoveka), heruvima koji pridržavaju blistajući presto Gospodnji.
Pomenuto čitanje simvoliše četvoricu jevanđelista, čija će se Jevanđelja pročitati u toku prva tri dana ove sedmice, takođe ovo je i svedočenje starozavetnog proroka o njima (jevanđelistima) kao svedocima Ovaploćenog Logosa. Viđenje koga je bio udostojen prorok Jezekilj snažno utiče i na razvoj hrišćanske ikonografije jer na mnogim ikonama, freskama ili minijaturama koje ukrašavaju drevne rukopise Novog Zaveta ili Četvorojevanđelja, pored lika jevanđeliste Mateja izobražen je lik još jednog čoveka, pored jevanđeliste Marka izobražen je lav, pored jevanđeliste Luke izobraženo je tele, a pored jevanđeliste Jovana izobražen je orao. Prepodobni Jeronim o tome kaže sledeće: „Učitelji Crkve koje u svom učenju i mi sledimo, smatrali cv i smatraju da se kroz te simvole na tajanstven način predstavljaju četiri kanonska Jevanđelja priznata od strane svete Crkve“.[2]
 


 
NAPOMENE:

  1. K. Nikoljski, pom. delo, str. 592.
  2. Takođe pogledati i delo episkopa Visariona, Tumačenje paremija Petrograd, 1894. godina, t. 2, str. 603 /na ruskom/.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *