ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ

 

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина
 

 
СВЕТА И ВЕЛИКА СУБОТА
ВЕЧЕРЊА И ЛИТУРГИЈА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ
 
Литиргији светог Василија Великог, која се служи овога дана, претходи вечерња. Како се вечерња односи на наступајући дан (у овом случају на свету Пасху), она се служи у суботу, али се у чину вечерње Велике суботе срећемо подједнако са велико суботњим песмама, а такође и са Васкрсним химнама. To у потпуности одговара и мистичком смислу времена које се празнује; јер, победа Христа над смрћу, Његова победа над Адом, претходи свима видљивом Васкрсењу.
Тај период времена, по својој вредности, надвисује хиљаде и хиљаде година јер је у њему садржано освећење Новог Света, чије је оснивање положено у шест дана Страсне, Стваралачке, Страдалне Седмице. Свеблажено Свестрадање Христа обраћа се твари Ликом Свога Свеблаженства. To је већ Пасха.
Великосуботње песме напомињу о циљу који ће засијати, и све је испуњено дубоким, моћним спокојем силе, власти и животне пуноће. Пружа нам се предукус блаженог, духовног насићења, насићења које нам је обећао Христос (погл. Мт. 5,6).
Ово богослужење, као ни једно друго, омогућава нам да осетимо присуство Господа јер, излази сунце Пасхе.
У васкрсним стихирама налази се једна веома важна мисао: Ад, због своје греховности, није могао разумети смисао страдања Исуса Христа и смисао Његовог погребења. Ад је био духовно слеп и глув према свему томе, исто онако како су слепи и глуви његови следбеници на земљи, када је реч о њиховом неверовању у васкрслог Господа.
После входа са Јеванђељем, следи читање петнаест Велико суботњих паримија.
Непажљивом слушаоцу ово читање представља нешто монотоно, а самим тим и напорно.
Истини за вољу, данас је мало оних који се према речима ових паримија односе са потребном пажњом. Но, ми треба да нагласимо следеће: читања су изабрана са великом пажњом и истичу се својим значајем за духовно усавршавање свих верујућих хришћана. Она предсгављају, не обазирући се на различите ayтope и eпoxe у којима настају, једну целину која у себи обједнњује мисао пророка о Христовом васкрсењу.
Анализирајући ове паримије, неопходно је да нашу пажњу усмеримо на два момента: на, да тако кажемо, архитектонску целину, а такође и на појединачни садржај сваког читања јер су оба ова елемента у снажној унутрашњој вези и условљени су један са_другим.
Архитектонска целина може се упоредити са три, узрастајућа, таласа: први, молитва пророка Јоне; други, захвална песма Јевреја због преласка преко Црвеног мора; трећи, песма Тројице младића, који су на чудесан начин избављени из огња.
Оваквом својеврсном узрастању, у целости одговарају и садржаји текстова, јер велелепно здање Великосуботњих паримија разоткрива се кроз читање прве три главе из Књиге Постања.
Смисао овог читања усредсређујс се у круг броја три, који се напомиње и на самом крају паримије: “И би вече, и би јутро, дан трећи” (Пост. 1,13). Три прва дана древног стварања света аналогна су са три дана Новог Стварања света, времену животворног Христовог обитавања у гробу.
Друга паримија је из Књиге пророка Исаије (Ис. 60,1-16), и казује о слави Цркве Христове (Новог Јерусалима), почев од васкрсења Христовог.
Трећа паримија је из Књиге Излазак (Изл. 12,1-11); у њој је изображено установљење старозаветног празника Пасхе (пасхалног Јагњета). Ова паримија се чита због тога што старозаветно пасхално Јагње јесте праобраз новозаветног Агнеца, тј. Господа Исуса Христа.
Четврта паримија је из Књиге пророка Јоне (1, 4-11), а њен први део говори о Јонином путовању, бури и свему ономе шта је том приликом пророк доживео, док је у другом делу молитва пророка у утроби кита и казивању о Јонином изласку на копио (погл. Мт. 12,39-40).
Пета паримија је из Књиге Исуса Навина (5,10-15); овде је изображено јављање анђела Исусу Навину, које је заправо “знамење победе над непријатељима нашег спасења, демонским силама. To је знамење о крсту и васкрсењу Господа, Вожда нашега спасења, Победитеља Ада и смрти”.[1]
Шеста паримија је из Књиге Излазак (13, 20 -14, 31). Ово је грандиозна слика чудесног преласка Јевреја преко Црвеног мора и погибељи војске египатског Фараона. Паримија се окончава радосном и свечаном песмом.
Чтец затим говори стихове из 15. главе Књиге Излазак, придодајући сваком стиху: “Појмо Господу”, док хорови допевавају: “Јер се славно прослави”.
Ова паримија се чита (и пева) у предвечерје Пасхе Христове јер су у њој “описани и опевани” догађаји (конкретно, спасење Јевреја пред Фараоном), који служе као праобраз Христовог васкрсења. Фараон и Египћани, који прогоне Јевреје, јесу слика ђавола и његових слугу који неуморно насрћу на човека. За Фараона и његову војску, Црвено море постаје гроб, као што у Христовом гробу своју погибељ проналазе и ђаво, и слуге његове. По речима апостола Павла, Израиљ се, у дубини Црвеног мора, крстио (погл. 1. Кор. 10,1) и оснажио своје поверење у Мојсија као богоизабраног предводника народа. Пoдобно томе, и ми кроз тајну Крштења, погружавајући се у смрт Христову, запечаћујемо своју веру у Христа, Вожда нашег спасења.[2]
Седма паримија је из Књиге пророка Софонија (3, 8-15); ово пророштво предсказује суд над народима, поновно рођење Израиља и ширење истинске вере посвуда по васељени. На тај начин, ова паримија изображава апокалиптичну димензију васкрсења, a о томе да је почетак паримије заиста предзнак васкрсења, о томе сведоче учитељи Цркве, приликом тумачења ове Књиге.[3]
Осма паримија је из Прве књиге о Царевима (17, 8-23) и ту се казује о два велика чуда пророка Илије: о непомањкању брашна и уља у дому удовице, и о васкрсењу удовичиног умрлог сина. Прво чудо је праобраз непрекидне хране Тела и Крви Христове, хране која нас уводи у Царство, док је друго чудо праобраз највећег чуда Христовог: Његовог Васкрсења из мртвих и васкрсења читавог рода човечијег. To је казивање о нашем спасењу кроз крст и гроб Христов, а дан Велике суботе управо је и најприкладнији да се ова истина још једном нагласи верницима.
Девета паримија је из Књиге пророка Исаије (61,10-11 62,1- 5). По речима епископа Висариона: “Ова паримија се чита због тога што су у њој изображене речи о слави Цркве Христове као облеску славе Христове, славе која се пројавила у свој својој неизрецивој величини управо после Његовог васкрсења из мртвих”.[4]
Десета паримија је из Књиге Постања (21,1-18). Ту се казује о приношењу Исака на жртву од стране његовог оца Авраама. Овај тајанствени догађај издваја се као један од најважнијих догађаја из свештене историје Старог Завета како по свом непосредном, тако и по свом праобразном значењу јер он представља симбол приношења које је Логос, Јединородни Син Оца, учинио за спасење и живот света.
Једанаеста паримија је из Књиге пророка Исаије (61,1-9). У овим речима имамо казивање о доласку Помазаника (Христа) на земљу, Који ћe донети правду утврђену Крстом и Васкрсењем.
Дванаеста паримија је из Друге књиге о Царевима (4, 8-37). Њен садржај је казивање о рођењу сина жене Сунаемке, пo речи пророка Јелисеја, као и о његовој смрти и васкрсењу из мртвих. Смисао ове у многоме је идентичан са смислом осме паримије.
Тринаеста паримија је из Књиге пророка Исаије (63,11-19 64,15). Жалбе заточених Јевреја усмерене ка Господу и молитва за избављењем, изображавају жалост свете Цркве гледајући свог Оснивача у гробу, и Њену молитву да је Он избави својим Васкрсењем.
Четрнаеста паримија је из Књиге пророка Јеремије (31, 31-34). Ово пророштво у једној од својих Посланица наводи и апостол Павле (погл. Јевр. 8, 8-11), напомињући о замени Старог Завета, који је Израиљу дат на Синају, Новим Заветом, Заветом Господа нашег Исуса Христа.
Петнаеста паримија је из Књиге пророка Данила (3,1-88). Ту се казује о томе како је цар Навуходоносор приморавао тројицу младића: Ананију, Азарију и Мисаила, да се поклоне златном идолу под претњом спаљивања у пећи. Младићи се нису уплашили, а цар, разгневљен, нареди да се они затворе у ужарену пећ. Млади исповедници вере беху избављени анђелом Божијим, “чији је изглед био подобан Сину Божијем”, који је стајао посред огња. Због тога младићи проузнеше захвалну молитву Богу, прослављајући Његову свемогућност, Ова паримија се чита јер је у њој описано чудо спасења тројице младића, чудо којем је заправо праобраз “неупоредиво већег чуда о које се говори кроз богослужење Велике суботе”.[5] По свом унутрашњем смислу, а такође и према својој спољашњој структури, ова петнаеста паримија у многоме је аналогна четвртој паримији (која говори о Јони), као и шестој (која казује о чудесном преласку Јевреја преко Црвеног мора и њиховој благодарственој песми проузнетој Богу), уз напомену да ова, петнаеста паримија, још снажније наглашава мисао две поменуте, и представља својеврсни врх старозаветних молитви и надања у Васкрслог Господа.
Наиме, образ правилног и истински благочестивог односа човека према путевима Господњим јесте управо песма тројице младића проузнета у огњеној пећи. Унутрашњи смисао те песме јесте да пећ, у којој су заточени младићи, јесте изображење самог Ада са његовим неугасивим огњем ка којем човек хрли својим порочним и неврлинским животом.
Овде хор започиње са припевима уз сваки стих песме благо честивих младића: “Господа појте и преузносите у све векове”, док је завршно славословље: “Хвалимо, благосиљајмо, клањајмо се Господу, појући и преузносећи у све векове”.
Ово свечано певање изводи нас из мрака гроба, док даљи ток богослужења, својим химнама, песмама и самим карактером, испуњава нас у целости пасхалном радошћу, али још увек, да тако кажемо, на помало уздржан начин.
Након паримија, следи мала јектенија, док уместо Трисветог, казују се речи апостола Павла:
 
Сви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
Алилуја.
 
Затим следи прокимен:
 
Сва земља нек се поклони Теби,
и пева Теби. нека пева Имену Твоме Вишњи.
 
Стих:
 
Ускликни Господу сва земљо,
и појте Имену Његовом.
 
Смисао ових речи јесте да се нагласи истина о томе да је Христово Васкрсење централни догађај не само за човека, него и за читав свет (сва земљо). У последња времена разоткриће се тајна избављења све твари, а већ сада, она се кроз уста свете Цркве, присаједињује радости избављеног Адама. Наиме, целокупна творевина већ сада започиње са прослављањем свемогућности и премудрости Божије.
Након прокимена следи читање из Посланице Римљанима (6, 3-11; зачало 91). Овај фрагмент Посланице у себи садржи онтолошко и морално казивање о смислу Васкрсења и нужност нашег плодотворног учешћа у њему. Наиме, васкрсење је повезано са крштењем, без кога нема ни васкрсења јер само крштење представља знамење о престанку нашег греховног начина живота, а такође и нашу веру у васкрсење и нови живот у коме неће бити греха. Из тога произилази истинитост учења свете Цркве да сви они који желе да се избаве од смрти и греха, да превасходно морају бити крштени, те да на тај начин приступе Цркви као заједници оних који су реално у Господу, те да врлинским животом и евхаристијским заједничарењем буду удостојени Царства Божијег.
Уместо Алилуја, после читања Апостола, чтец узглашава: “Васкрсни Боже, суди земљи…”, a у току певања ових стихова бива преоблачење свештенослужитеља из тамних у беле одежде.
Васкрсење већ настаје, и света Црква исповеда Васкрслог стихом: “Васкрсни Боже…”. Својеврстан дијалог између чтеца и појаца, јесте дијалог свете Цркве и Самог Господа који произноси Свој праведни Суд. Наиме, понављајући вечне завете човекољубља и правде, Господ нам још једном указује на суштину дела без којих неће бити могућа заједница и причешћивање плодовима Његовог васкрсења.
Потом следи читање светог Јеванђеља (Мт. 28, 1-20; зачало 115), а потом следи уобичајени поредак литургије светог Василија Великог.
Уместо Херувимске песме, пева се:
 
Нека умукне свако тело човечије,
и нека у себи стоји са страхом и трепетом,
и ништа земаљско нека не помишља;
јер Цар царева и Господар Господара,
долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима;
а испред Њега иду хорови Анђела
са сваким Началством и Влашћу,
многооки Херувими, и шестокрилати Серафими,
заклањајући лица, и кличући песму:
Алилуја, Алилуја, Алилуја.
 
Ова Великосуботња Херувимска песма својим узвишеним и строгим текстом опомиње вернике којом је ценом плаћена њихова бесмртност јер, Васкрсли Христос васкрсао је ради нашега спасења!
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Епископ Висарион, пом. дело, стр. 443.
  2. Погледати: епископ Висарион, пом. дело, стр. 321-322.
  3. На пример, погледати тумачење преподобног Јеронима Стридонског или блаженог Августина.
  4. Епископ Висариоп, пом. дело, стр 330.
  5. Епископ Висарион, пом. дело, стр. 652.
    67

 
 

 
 

Comments are closed.