NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Dvadeset i sedma glava
 
1-2. A kad bi jutro, učiniše vijeće svi prvosveštenici i starješine narodne protiv Isusa da ga pogube. I svezavši ga odvedoše, i predaše ga Pontiju Pilatu, namjesniku.
 
Gledaj, kako je njima ovladao đavo i tera ih da počine ubistvo u te praznične dane kada je valjalo da prinose mnoge žrtve za grehove drugih, u dane neporočnosti i čistote. Umesto toga, oni SU vezali Isusa i poveli Ga namesniku Pilatu,[1] poreklom sa Ponta, koji je, kao podanik Rima, poslan za namesnika Judeje. Predali su, dakle, Gospoda Pilatu pod optužbom da je buntovnik i da sprema zaveru protiv cara. [2]
 
3-5. Tada vidjevši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i povrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starješinama govoreći: Sagriješih što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš vidjeti. I bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se objesi.
 
Razmislivši o onome šta je učinio, Juda se raskajao,[3] ali ne na pravi način. Dobro je sebe osuđivati, ali je đavolsko delo obesiti se. Ne mogući da podnese sramotu koja ga je čekala, Juda je sam sebe lišio života, umesto da je zaridao i izmolio oproštaj od Onoga koga je izdao. Neki kažu da je Juda, budući srebroljubiv, mislio da će mu poći za rukom da dobije srebrnike izdajom Hrista, i da Hristos neće biti ubijen, već će uspeti da pobegne od Jevreja, kao što je to činio u mnogim prilikama. Ali, kada je Juda video da je Isus optužen i već osuđen na smrt, raskajao se, jer je sve ispalo onako kako nije očekivao. Zato se (po mišljenju tih tumača) Juda obesio kako bi stigao u ad pre Isu-sa i tamo Ga umolio za svoje spasenje. Ipak znaj, da kada je stavio omču oko svoga vrata i obesio se, drvo se savilo, te je ostao u životu. Bog je želeo da ga ostavi u životu radi pokajanja ili da bi ga javno izobličio i posramio. Kažu da se Juda kasnije tako naduo od vodene bolesti da nije mogao da prođe onuda kuda su i kola lako prolazila.[4] Potom je, strmoglavivši se, „pukao po sredi“, kao što kaže Luka u Delima Apostolskim. [5]
 
6-10. A prvosveštenici, uzevši srebrnike rekoše: Ne valja ih metnuti u hramovnu riznicu, jer su cijena za krv. Nego se dogovoriše, te kupiše za njih lončarevu njivu za groblje strancima. Zato se i prozva ta njiva Krvna njiva do danas. Tada se ispuni što je kazano preko proroka Jeremije koji govori:[6] I uzeše trideset srebrnika, cijenu cijenjenoga, koga su cijenili sinovi Izrailjevi; i dadoše ih za njivu lončarevu, kao što mi kaza Gospod.
 
„Korvanom“ se nazivala hramovna riznica, u koju su stavljali darove prinešene Bogu. Pogledaj kako ih Bog izobličava, javno pokazujući njihovu krvožednost. Do dana današnjeg, kaže, ta njiva se zove „Krvna njiva“, kako bi ljude stalno podsećala na to da su ubili Gospoda. Takođe nauči i to da su se Jevreji toliko trudili u gostoljublju da su i strancima kupili neku njivu na kojoj bi se mogli sahranjivati. Posramimo se, dakle, mi koji mislimo da živimo savršenijim životom, a previđamo strance. Spominje „Cenu cenjenoga“, što znači cenu Hrista. Jevreji su procenili Njega koji se ne može proceniti, to jest sinovi Izrailjevi utvrdili su cenu Njegovu složivši se da Judi daju trideset srebrnika.
 
11-14. A Isus stade pred namjesnikom, i zapita ga namjesnik govoreći: Jesi li ti car judejski? A Isus mu reče: Ti kažeš. I kad ga tužahu prvosveštenici i starješine ništa ne odgovori. Tada mu reče Pilat: Zar ne čuješ koliko protiv tebe svjedoče. I ne odgovori mu ni na jednu riječ, tako da se namjesnik divljaše veoma.
 
Optuživši Isusa za zločin protiv države, dovode Ga Pilatu koji Ga zbog toga i pita da li je nameravao da podigne ustanak i pokušao da se zacari nad Jevrejima. Ali, Isus mu govori: „Ti kažeš“, dajući mu tako najmudriji odgovor. Nije, dakle, rekao ni da jeste ni da nije car judejski, već nešto između – „Ti kažeš.“ Ove se reči mogu protumačiti i na sledeći način: „Ja sam ono što ti kažeš“, ili: „To ne kažem Ja, već ti.“ Ništa mu drugo, međutim, nije rekao, znajući da je njegov sud nepravedan. Pilat se divio Gospodu jer je On prezirao smrt, ali istovremeno i zato što ništa nije odgovarao niti se obazirao na Svoje tužitelje, iako je kao rečit mogao mnogo toga da kaže u Svoju odbranu. Naučimo se, dakle, i mi iz ovoga da ništa ne govorimo kada se nađemo pred nečastivim sudom, kako ne bismo stvorili veću pometnju i tako podstakli na još jarosniji gnev one koji neće da slušaju našu odbranu.
 
15-18. A o Prazniku bijaše običaj u namjesnika da narodu pusti po jednoga sužnja koga oni hoće. A tada imahu poznatoga sužnja po imenu Varavu. I kad se sabraše, reče im Pilat: Koga hoćete da vam pustim? Varavu ili Isusa nazvanoga Hrista? Jer znađaše da su ga iz zavisti predali.
 
Pilat je gledao da oslobodi Hrista, iako se u tome nije trudio onoliko koliko je bio dužan kao čovek koji treba da zastupa istinu. Prvo je upitao Gospoda: „Zar ne čuješ koliko protiv Tebe svedoče?“ To Ga pita kako bi se Hristos opravdao i tako mu dao povoda da Ga pusti. Ali, pošto Gospod ništa nije rekao u Svoju odbranu, jer je dobro znao da Ga ne bi oslobodili ni da se branio, Pilat ide drugim putem i pribegava običaju praznika, govoreći: „Čak ako i ne oslobodite Isusa kao nevinog, barem Mu kao osuđeniku za praznik podarite slobodu.“ Otkuda je Pilat mogao pretpostaviti da će Jevreji zatražiti da razapnu Isusa koji je bio nevin, a na slobodu pustiti krivog razbojnika? Pilat je dobro znao da Isus nije bio kriv, već da je predat iz zavisti, pa je zato pitao narod da izabere kojeg zatvorenika žele da oslobode. Ovde se jasno vidi kakav je on slabić bio, jer je trebalo da sebe izloži opasnosti radi dobrog cilja. Zato i zaslužuje osudu zbog prikrivanja istine. „Varava“[7] znači „sin očev“, pošto je „var“ sin, a „ava“ otac. Jevreji su, dakle, zatražili sina svog duhovnog oca – đavola, a Isusa su razapeli. Sve do dana današnjeg ima njima sličnih ljudi, koji su prišli Antihristu, sinu oca njihovog, a Hrista se odrekli.
 
19-26. A kada sjeđaše u sudu, poruči mu žena njegova govoreći: Ne miješaj se ti ništa u sud toga pravednika, jer danas u snu mnogo postradah zbog njega. A prvosveštenici i starješine nagovoriše narod da ište Varavu, a Isusa da pogube. A namjesnik odgovarajući reče im: Koga hoćete od ove dvojice da vam pustim? A oni rekoše: Varavu. Reče im Pilat: A šta ću činiti sa Isusom nazvanim Hristom? Rekoše mu svi: Da se razapne! Namjesnik pak reče: A kakvo je zlo učinio? A oni iz glasa povikaše govoreći: Da se razapne! A kad vidje Pilat da ništa ne pomaže, nego još veća buna biva, uze vodu te umi ruke pred narodom govoreći: Ja sam nevin u krvi ovoga pravednika; vi ćete vidjeti. I odgovarajući sav narod reče: Krv njegova na nas i na djecu našu! Tada im pusti Varavu, a Isusa šibavši, predade da se razapne.
 
O, kakvog li čuda! Onaj Koga je Pilat sudio, u snu je zaplašio njegovu ženu. Viđenje u snu nije imao Pilat, već njegova žena,[8] verovatno zato što on sam nije bio dostojan viđenja, ili zato što mu Jevreji ne bi poverovali, već bi pomislili da brani Isusa. Ili bi možda on prećutao da je imao viđenje u snu, pošto je bio sudija. Ovaj san je bio delo Božjeg Promisla, i on se nije javio da bi Hristos bio oslobođen, već da bi se žena spasla. Zašto ga, onda, Pilat nije pustio na slobodu? Zato što je to bilo opasno, pošto je Isus bio optužen za zločin protiv vladara. Ipak, Pilat je trebalo da zatraži dokaze o tome da li je Isus unajmio vojnike ili je kovao oružje. Umesto toga, On je dopustio da ga zavedu kao mutavca i slabića. Zato on nije bez krivice, jer kada su zatražili da pusti na slobodu čoveka koji je bio ozloglašen, predao im je Varavu, a za Hrista pita: „A šta ću učiniti sa Isusom?“, dajući im tako vlast da Mu oni presude. Pošto je bio upravitelj, mogao Ga je izbaviti, kao što je kapetan izbavio Pavla.[9] Ali, oni su povikali: „Da se razapne“, ne želeći samo da Ga ubiju već da Ga tako optuže kao zločinca, pošto je krst bio kazna za zločince.[10] Pilat pere ruke,[11] kako bi pokazao da je čist od svake mržnje, iako su njegove misli bile rđave. On s pravom Isusa naziva pravednikom, ali Ga ipak predaje ubicama. Narod na sebe uzima kaznu za Njegovo ubistvo i ova ih je kazna zaista sustigla kada su Rimljani uništili njih i decu njihovu. Ali i sve do današnjeg dana, Jevreji, kao potomci onih koji su ubili Gospoda, nose Njegovu krv na sebi.[12] Zbog njihovog neverja svi ih progone i pred svojim goniteljima oni nemaju opravdanja zbog reči koje su rekli , pred Pilatom. Pilat je išibao Isusa da bi ugodio narodu, ili, možda, da bi pokazao kako je on taj koji je osudio Hrista, i da neće raspeti nevinog nego osuđenog čoveka. Tako se ispunilo i Isaijino proroštvo koje kaže: „Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu.“
 
27-30. Tada vojnici namjesnikovi uzeše Isusa u sudnicu i skupiše na njega svu četu vojnika. I svukavši ga obukoše mu purpurni ogrtač. I opletavši vijenac od trnja metnuše mu na glavu, i dadoše mu trsku u desnicu; i kleknuvši na koljena pred njim rugahu mu se govoreći: Zdravo, care judejski! I pljunuvši na njega uzeše trsku i biše ga po glavi.
 
Ovde se ispunila reč Davidova: „Dao si me bezumnome na podsmeh.“[13] Pošto su bili bezumni, vojnici su činili ono što im je kao takvim priličilo. Obukli su Mu ogrtač umesto carske porfire, dali Mu trsku umesto skiptra i na glavu stavili trnov venac umesto krune. Klanjali su Mu se, rugajući se, jer to znače reči „kleknuvši na kolena.“ Vidiš, kako su Mu naneli svaku vrstu sramote: lice su porugali pljuvanjem; glavu trnovim vencem; ruku trskom; telo ogrtačem, a uši Njegove, hulnim rečima. Iako su oni ovo činili da bi se narugali Hristu, ipak, ovo možeš razumeti i na jedan tajnovitiji način, kao sliku poniženja koje je pretrpeo Gospod Svojim ovaploćenjem.
„Purpurni ogrtač“ označava našu prirodu, sklonu krvi i ubistvu, koju je On uzeo, i obukavši je osvetio. „Venac od trnja“ jesu grehovi koji dolaze od naših žitejskih briga. Njih je Hristos uništio Svojim božanstvom, jer glava označava Njegovo božanstvo. „Trska“ je simvol našeg slabog i nemoćnog tela, koje je Gospod uzeo, kako i David kaže: „Desnica Gospodnja, uzvisi me.“[14] Slušajući Svojim ušima hule, izbavio nas je od zmijinog našaptavanja koje smo primili Evinim ušima.[15]
 
31-32. I kad mu se narugaše, svukoše s njega ogrtač, i obukoše ga u haljine njegove i povedoše da ga razapnu. I izlazeći nađoše čovjeka iz Kirine po imenu Simona i natjeraše ga da mu ponese krst.
 
Tri evanđelista kažu da je Simon nosio Isusov krst, dok Jovan tvrdi da ga je nosio sam Gospod. Verovatno je tačno i jedno i drugo. Najpre je Gospod sam nosio krst, jer niko drugi nije hteo da ga nosi, ali usput su našli Simona i krst položili na njegova leđa. Takođe nauči da Simon znači „poslušanje“. Prema tome, Hristov krst nosi onaj koji živi u poslušanju (Bogu). Kirina je bila jedan od pet gradova Pentapolisa,[16] i (simvolički) označava pet naših čula koja moraju da ponesu krst.
 
33-37. I došavši na mjesto koje se zove Golgota, to jest: Mjesto lobanje, dadoše mu da pije ocat pomiješan sa žuči, i okusivši ne htjede da pije. A kad ga razapeše razdijeliše haljine njegove bacivši kocku. I sjeđahu ondje te ga čuvahu. I staviše mu iznad glave krivicu njegovu napisanu: Ovo je Isus car judejski.
 
Ono se zvalo „Mesto lobanje“, zbog toga što je tamo, po otačkom predanju, bio sahranjen Adam. Kao što svi umiremo u Adamu, bilo je potrebno da tako svi oživimo u Hristu.[17] Nemoj se smućivati kada čuješ Mateja da kaže da je Gospodu dat ocat sa žuči, a potom Marka koji kaže da je to bilo vino sa smirnom.[18] Jovan, opet, govori o octu pomešanom sa žuči i isopom.[19] Mnogo toga su učinili razni ljudi, pošto je na tom mestu bila uskomešana masa naroda, te su jedni činili jedno, a drugi drugo. Moguće je da je jedan Gospodu dao vino, a drugi ocat pomešan sa žuči[20]. Postojale su razne vrste smrtne kazne, ali Hristos je ipak postradao na krstu da bi osvetio drvo preko koga nam je došlo prokletstvo i krsnom smrću sve blagoslovio: nebesa, koja označava gornji krak krsta; podzemlje, kao njegovo podnožje,[21] i krajeve zemlje, istok i zapad, koje predstavljaju poprečni kraci krsta. Takođe je tako postradao kako bi, raširivši ruke na krstu, prizvao i sabrao svu rasejanu decu Božju. Vojnici su razdelili njegove haljine, pošto je bio siromašan i ništa drugo nije imao. Ono što drugi evanđelist zove „natpisom“,[22] Matej naziva „krivicom“. Bilo je, dakle, napisano zašto je razapet, pošto je bio optužen kao car jevrejski i buntovnik. Nazvali su Ga carem kako bi Ga lažno predstavili (kao pobunjenika protiv rimske vlasti). Ipak, njihovo svedočanstvo bilo je verno, iako je dolazilo od neprijatelja, jer Gospod je zaista Car koji je upravo radi toga došao da spase Jevreje. Međutim, pošto Jevreji po telu nisu želeli da On vlada njima, Hristos je postao Car Jevreja“ po duhu, to jest, onih koji Ga ispovedaju, jer Jevrejin znači „onaj koji ispoveda“. [23]
 
38-44. Tada raspeše s njim dva razbojnika, jednoga s desne i jednoga s lijeve strane. A koji prolažahu huljahu na njega mašući glavama svojima i govoreći: Ti koji hram razvaljuješ i za tri dana sagrađuješ, spasi sam sebe; ako si Sin Božji, siđi s krsta. A tako i prvosveštenici s književnicima, starješinama i farisejima, podsmijevajući se govorahu: Druge spase a sebe ne može da spase. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta, pa ćemo u njega vjerovati. Uzdao se u Boga, neka ga izbavi sad, ako mu je po volji; jer govoraše: Ja sam Sin Božji. Tako isto i razbojnici raspeti s njim rugahu mu se.
 
Želeći da oklevetaju Hrista, raspeli su zajedno s Njim i dva razbojnika,[24] kako bi ljudi i Njega smatrali za bezakonika kao i njih. Ova dvojica razbojnika predstavljaju dva naroda: jevrejski i neznabožački, jer su oba prestupila Zakon i narugala se Hristu. Ali, kasnije je jedan od razbojnika poznao Hrista i ispovedio Ga kao Cara, rekavši: „Pomeni me Gospode, u Carstvu Tvome.“[25] Tako je i neznabožački narod ispovedio Hrista, dok je „drugi razbojnik“, to jest, jevrejski narod, pohulio na Njega. Đavo ih je podsticao da govore: „Ako si Ti Sin Božji, siđi s krsta“, kako bi Ga izazvao da siđe i tako upropasti delo spasenja svih koje se imalo izvršiti na krstu. Ipak, Hristos, koji je i Sin Božji, nije poslušao neprijatelja, kako bi i ti naučio da ne smemo popuštati pred đavoljim lukavstvima, već činiti dobro, bez obzira koliko će drugi loše misliti o nama.
 
45-49. A od šestoga časa bi tama po svoj zemlji do časa devetoga. A oko devetoga časa, povika Isus iz svega glasa govoreći: Ili, Ili, lima savahtani? To jest: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? A neki od onih što stajahu ondje čuvši to govorahu: Ovaj zove Iliju. I odmah otrča jedan od doh te uze sunđer, i napuni octa, pa natače na trsku, te ga vojaše. A ostali govorahu: Ostavi da vidimo hoće li doći Ilija da Ga izbavi.
 
Tama koja je nastupila nije bila pri-rodna pojava koja nastaje usled pomračenja sunca, jer nikada ne dolazi do pomračenja sunca četrnaestog dana mesečevog ciklusa, već se takve pojave dešavaju u vreme mladog meseca. Raspeće je bez sumnje bilo četrnaestog dana mesečevog ciklusa, dakle u dan kada Jevreji proslavljaju Pashu.[26] Zato je ovaj događaj bio natprirodan.[27] Tama je obuzela celi svet i nije bila delimična kao nekada u Egiptu,[28] kako bi se na taj način pokazalo da čitava tvar plače zbog stradanja svoga Tvorca, i da je od Jevreja oduzeta svetlost (istine). Neka sada Jevreji, koji su tražili znak s neba, pogledaju pomračeno sunce. Pošto je čovek stvoren šestoga dana, i u šesti čas je okusio od zabranjenog drveta, jer je to bilo vreme jela,[29] Gospod je prikovan na drvo šestoga dana nedelje u šesti čas, kako bi presazdao čoveka i iscelio ga od praroditeljskog greha. Isus govori proročke reči (psalma) na jevrejskom jeziku s namerom da pokaže kako se ne protivi Starom Zavetu. On kaže: „Zašto si me ostavio?“,[30] potvrđujući da je zaista, a ne prividno bio čovek, jer čovek ima prirodnu želju za životom i voli ga. Pošto se Hristos borio i mučio pred krstom, pokazujući strah koji je svojstven našoj prirodi, zato i sada govori: „Zašto si me ostavio?“, otkrivajući našu prirodnu ljubav prema životu. On je zaista bio čovek i po svemu sličan nama, osim po grehu.[31] Neki su ovo razumeli u tom smislu da je Spasitelj u ime Jevreja rekao: „Zašto si ostavio jevrejski narod, o Oče, da počini takav greh i bude predan na uništenje?“ Pošto je sam Hristos bio od Jevreja, On govori: „Zašto si me ostavio?“ želeći da kaže: „Zašto si ostavio Moje srodnike, Moj narod, da učini sebi takvo zlo?“ Ne razumevajući Njegov vapaj, ljudi iz naroda, koji su bili prosti i neuki u proročkim knjigama, mislili su da zove Iliju. Svi Jevreji, dakle, nisu poznavali proročanstva, kao što sada možda ni svi hrišćani ne poznaju Evanđelje. Napojili su Ga octom da bi brže umro, pre nego što dođe Ilija i pomogne mu. Zato drugi kažu: „Ostavi, da vidimo hoće li doći Ilija da Ga izbavi.“ Drugim rečima: „Ne dajte Mu da umre, da bismo videli hoće li Mu pomoći Ilija.“
 
50-53. A Isus opet povika iz svega glasa, ispusti duh. I gle, zavjesa hrama razdrije se na dvoje, od gornjega kraja do donjega; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade; i grobovi se otvoriše, i ustadoše mnoga tijala svetih koji su pomrli; i izišavši iz grobova po vaskrsenjeu njegovu uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima.
 
Isus je povikao iz svega glasa da bismo znali da je govorio istinu kada je kazao: „Vlast imam položiti život Svoj“,[32] jer On Svojom vlašću predaje dušu. Ali zašto je povikao: „Oče, u ruke Tvoje predajem duh Svoj“.[33] Zato što Svoj duh nije ispustio po prinudi, već dobrovoljno. Otuda koristi reč „predajem“. Time pokazuje da će ga opet uzeti, jer zalog se uvek može uzeti natrag. Hvala Bogu, što je umirući dredao Svoj duh u ruke Očeve, jer se od tada duše svetih takođe predaju u Očeve ruke, a ne kao ranije u adske tamnice. Tako je Hristova smrt postala naše osvećenje. Zato On gromkim glasom poziva smrt, jer se ona nije usuđivala da Mu pristupi dok je sam nije pozvao. Hramovna zavesa sastojala se od platna koje je bilo povešeno u sredini Hrama i odvajala je unutrašnji deo od spoljašnjeg kao neka vrsta pregradnog zida.[34] Zavesa se pocepala i time je Bog pokazao da je (do tada) nepristupni i nevidljivi Hram, čiji je unutrašnji deo (Svetinja nad Svetinjama) bio zakriljen zavesom, toliko ponižen i oskrnavljen, da je postao svima pristupačan i vidljiv. Neki daju dodatna objašnjenja.
Pocepana zavesa je označila da je slovo Zakona ukinuto kako bi se otkrila punoća Zakona, koja je do tada bila prikrivena slovom kao nekom zavesom, i sve ono što je ranije u Zakonu bilo nejasno i tajnovito, sada je otkriveno budući ispunjeno u Hristu.[35] Može se reći i to da je kod Jevreja postojao običaj da razderu svoje haljine kada čuju hule na Boga. Tako je sada božanski Hram, ozlojeđen smrću Božjom, razderao svoje „haljine“, to jest hramovnu zavesu. O ovome se još može govoriti, ali ovo je dovoljno. Prirodne stihije su se pokrenule pokazujući istovremeno da je Onaj koji strada sam Tvorac, i da će nastupiti promena stvari, jer se zemljotres u Svetom Pismu spominje da bi označio promenu u toku zbivanja.[36] I zaista je došlo do promene Božje naklonosti, koja je prešla s Jevreja na neznabožačke narode. Čak se i „kamenje“, to jest, ka-mena srca neznabožaca, raspalo da bi primilo seme Istine, dok su oni koji su pomrli u gresima ustali i ušli u „sveti grad“, višnji Jerusalim i javili se mnogima koji hode širokim putem. Javivši se njima, oni su se pokazali kao obrazac dobrog života i obraćenja, jer onaj koji vidi čoveka koji je ranije umro u strastima gde obraćen uzlazi u sveti nebeski grad, i sam ga u svemu podražava i obraća se Bogu. Ovi događaji su objašnjeni prilično detaljno, ali ti razumi da je vaskrsenje mrtvih koje se desilo u vreme Gospodnjeg raspeća, takođe pokazalo i oslobođenje duša iz ada. One koji su u to vreme vaskrsli, mnogi su videli, kako se ovaj događaj ne bi smatrao priviđenjem. Oni su vaskrsli radi znamenja i očigledno je da su posle opet pomrli. Neki kažu da su oni vaskrsli posle Vaskrsenja Hristovog i da još nisu umrli, mada ne znam da li se ovo može prihvatiti.
 
54-56. A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa, vidjevši da se zemlja trese i šta bi, uplašiše se vrlo govoreći: Zaista ovaj bijaše Sin Božiji. I ondje bijahu i gledahu iz daleka mnoge žene koje su išle za Isusom iz Galileje i služile mu, među kojima bijaše Marija Magdalina i Marija, mati Jakovljeva i Josijina, i mati sinova Zevedejevih.
 
Neznabožački kapetan i oni koji su bili s njim poverovali su zbog ovih velikih znakova, dok su Jevreji koji su slušali Zakon i proroke ostali u neverju. Tolika je bila njihova zloba. Taj kapetan je kasnije mučenički postradao za Hrista.[37] Žene koje su posmatrale ove događaje i koje su zaista najviše sastradavale Hristu, iako su bile od osuđenog roda (zbog Evinog greha), prve su udostojene radosnog viđenja.[38] Učenici su se razbežali dok su žene ostale hrabre i ustrajne. „Marija, majka Jakova i Josije“ je Bogorodica Djeva, Majka Božja, jer su Jakov i Josija bili Josifovi sinovi od njegove prve žene. Pošto se Bogorodica zvala „ženom“ Josifovom, s pravom se naziva „majkom“ njegove dece, to jest maćehom. Majka sinova Zevede-jevih zvala se Salomija. Kaže se da je ona takođe bila i Josifova kćerka.
 
57-61. A kad bi uveče[39] dođe čovjek bogat iz Arimateje[40] po imenu Josif, koji je takođe bio učenik Isusov. Ovaj pristupivši Pilatu zamoli za tijelo Isusovo. Tada Pilat zapovijedi da mu dadu tijelo. I uzevši Josif tijelo zavi ga u platno čisto. I stavi ga u svoj novi grob što je bio isjekao u kamenu;[41] i navalivši veliki kamen na vrata od groba otide. A ondje bješe Marija Magdalina i druga Marija, koje sjeđahu prema grobu.
 
Josif se ranije skrivao, ali sada se odvažuje na veliko delo, položivši svoju dušu za telo Učiteljevo i primajući na sebe gnev svih Jevreja. Pilat mu daje Telo kao veliki dar. Pošto je Hristos pogubljen kao buntovnik, bilo je verovatno da su nameravali da Njegovo telo ostave nesahranjeno. Moguće je da je Josif, kao bogat čovek, dao Pilatu i zlata. Potom je uzeo Telo i odao Mu čast položivši Ga u nov grob u kome niko ranije nije bio pogreben. Bio je to Božji promisao, kako niko posle Hristovog Vaskrsenja ne bi mogao da kaže da je vaskrsli bio neki drugi mrtvac koji je tamo ranije bio sahranjen. Zato je, dakle, položen u novi grob. Marija Magdalina i „druga Marija“, to jest Bogorodica, koja je gore nazvana „majkom Jakova i Josije“, sedele su naspram groba i čekale da utihne bes Jevreja, kako bi otišle, omotale telo pogrebnim povojima.i pomazale mirom. Isaija je rekao za ove žene: „Vi žene koje dolazite od prizora ovoga, idite odavde, jer ovo je narod bez razuma.“[42] Očigledno je da govori da razuma nema jevrejski narod koji je razapeo Gospoda.[43] On dakle, poziva žene da ostave bezumni narod i odu apostolima i odnesu im blage vesti o Vaskrsenju.
 
62-66. Sutradan pak po petku sabraše se prvosveštenici i fariseji kod Pilata govoreći: Gospodaru, sjetismo se da onaj varalica kaza još za života: Poslije tri dana ustaću. Zato zapovjedi da se utvrdi grob do trećega dana da ne dođu kako učenici njegovi noću, da ga ne ukradu i ne kažu narodu: Usta iz mrtvih; i biće posljednja prevara gora od prve. Reče im Pilat: Imate stražu (kustodiju), idite te utvrdite kako znate. A oni otišavši utvrdiše grob sa stražom i zapečatiše kamen.
 
Evanđelist subotu ne naziva „Subotom“ zbog toga što sudeći po zlobi Jevreja to i nije bila subota. Iako je Zakon zabranjivao da se subotom ide iz mesta u mesto, zakonoprestupni Jevreji su se sabrali kod inoplemenika Pilata, umesto da budu na Zakonom određenom zboru. Podstaknuti svojom zlobom, oni odlaze Pilatu i obezbeđuju grob. Ipak, to je bio Božji Promisao, kako bi Vaskrsenje bilo potvrđeno svedočanstvom neprijatelja, koji su zapečatili grob i pred njim postavili stražu. Zanimljivo je otkuda su Jevreji znali da će Isus treći dan vaskrsnuti, pošto Gospod to nigde nije rekao jasno i otvoreno. Može se pretpostaviti da su to saznali iz primera proroka Jone, budući da je ranije Hristos rekao: „Kao što je Jona bio tri dana u utrobi kita, tako ću i Ja biti u utrobi zemlje.“[44] Moguće je da su to zaključili i onda kada je kazao: „Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići.“
Pre nisu razumevali ove reči, već su mislili da govori o jevrejskom Hramu. Na osnovu tih reči su ga i osudili. Ali sada kada su razumeli da je pod „hramom“ podrazumevao Svoje vlastito Telo, oni su se uplašili i nazvali Ga obmanjivačem, ne prestajući sa svojom zlobom ni posle Njegove smrti. „Kustodija“ je rimski naziv za stražu, i zato evanđelista kustodijom naziva vojnike koji su bili određeni da čuvaju grob.
 


 
NAPOMENA:

  1. Pontije Pilat (Pontius Pilatus) bio je peti rimski prokurator (upravitelj) Judeje. Vladao je od 26. do 36. god. posle Hrista. Jevrejski istoričar Josif nam donosi neke podatke o Pilatovom životu. On pretpostavlja da je Pilat bio Rimljanin poreklom iz Italije, koji je pre preuzimanja uprave nad Judejom vršio izvesne vojne funkcije. (Bl. Teofilakt naprotiv zastupa mišljenje da je on bio sa Ponta, iz Male Azije.) Bio je oženjen Klaudijom Prokulom, s kojom je živeo u Kesariji Palestinskoj, gde je bilo oredište provincije. Pilat je bio potčinjen Rimskom guverneru u Siriji (Lk. 2, 2). Jevreji ga nisu voleli, jer nije pokazivao razumevanja prema njihovim verskim i nacionalnim osećanjima. Posebno ih je razgnevio kada je na silu uzeo novac iz hramovne blagajne da bi sagradio akvadukt za jerusalimski vodovod. Tada je izbila pobuna koja je ugušena u krvi (up. Lk. 13, 1-2). Zbog pokolja Samarjana na brdu Gerezimu, Pilat je smenjen i izveden pred ćesarov sud. Smatra se da je svoje poslednje godine proveo u progonstvu u južnoj Galiji (Francuskoj). Jevreji su Hrista doveli pred Pilata zato što sami nisu mogli po Zakonu da pogube čoveka bez dozvole rimskih vlasti. Pilat je ostao upamćen kao primer čoveka koji je, iako znajući za Isusovu nevinost, ipak dopustio Jevrejima da Ga pogube kako bi očuvao svoj ugled i karijeru.
  2. Starešine su odvele Isusa na rimski sud, zato što je od Jevreja rimska uprava oduzela jus gladii (pravo mača) i jus vitae necisque (pravo života i smrti).
  3. Juda je osećao tugu i očajanje zbog učinjenog zlodela, ali ne i istinsko pokajanje. Da se Juda zaista pokajao kao Petar dobio bi oproštaj. Istinsko pokajanje se, dakle, sastoji ne samo od priznanja učinjenog greha već i od priznanja svoje nemoći i ispovedanja Božje svemoći. Otuda je pokajanju strano očajanje i njegov najstrašniji plod – samoubistvo.
  4. „Ne samo da mu se glava nadula od tumora, već su mu i oči toliko otekle, da uopšte nije mogao da vidi svetlost. Čak ni lekari nisu mogli da mu svojim lekarijama otvore oči, koje su toliko bile upale u duplje. Njegovi stidni delovi tela bili su sramno izobličeni i iz svih delova njegovog tela curila je sukrvica i gamizali su crvi. Potom se nakon strašnih muka raspukao po sredini, kako kaže Luka u Delima apostolskim. Od smrada koji se od njega širio sve do današnjeg dana ostalo je pusto i nenaseljeno selo u kome je izvrgao svoju skvernu duntu, i čak ni danas niko ne može proći onim mestom a da ne začepi rukama nos. Takvu je kaznu primilo njegovo telo još ovde na zemlji.“ Ex collatione codd. Venet. S. Marci
  5. D.Ap 1:18. Najveći broj tumača smatra da je Juda izvršio samoubistvo vešanjem i da je potom pao i pukao po sredi. Tumačenje Blaženog Teofilakta može se razumeti kao njegovo lično mišljenje, koje je očigledno u zavisnosti od pisanih izvora i usmenih predanja koje je koristio.
  6. Ove reči ne nalazimo kod proroka Jeremije, već kod Zaharije 11, 12.13. Nije sasvim jasno zašto evanđelist spominje Jeremiju a ne Zahariju. Verovatno je u pitanju previd, ili je, kako misli Origen, tekst uzet iz nekog nepoznatog Jeremijinog spisa. Bl. Jeronim je doslovno ove reči našao u jednom apokrifu proroka Jeremije, koji je dobio od pripadnika nazarenske sekte. Zigaben se takođe slaže da je reč o tekstu i apokrifne knjige.
  7. Varava se naziva „poznatim razbojnikom“. „Evanđelist“, kaže Zlatoust,“nije prosto rekao: „Imali su razbojnika“, već: „POznatog razbojnika“, čuvenog po svojim zlodelima, koji je počinio mnoga ubistva.“, Ibid.
  8. Pilatova žena, Klaudija Prokula je pribrojana liku Svetih pod 27. oktobrom.
  9. D.ap. 21:31-33
  10. Raspeće na krst su kao kaznu primenjivali mnogi drevni narodi: Asirci, Miđani, Persijanci. Aleksandar Veliki je nakon osvajanja Tira razapeo 2.000 stanovnika. Jevreji ga nikada sami nisu primenjivali, već su svoje osuđenike pogubljivali kamenovanjem (up. 3 Moj. 20, 2; 5 Moj. 22, 24). Kasnije su ovaj običaj preuzeli Rimljani. To je bio najsuroviji način pogubljenja koji je primenjivan samo nad robovima i razbojnicima. Rimski građani nisu razapinjani na krst, već su kažnjavani odsecanjem glave mačem. Žrtva je na krst razapinjana potpuno naga i polako je umirala u nesnosnim bolovima, pošto krv nije mogla normalno da cirkuliše u tom pbložaju. Takav položaj tela izazivao je pad krvnog pritiska i postepeno gušenje Žrtve. Da bi se muke produžile, ispod stopala često je postavljana letvica (supedanej) na koju se osuđenik mogao oslanjati i na taj način sebi olakšati bolove. Pošto je raspeće Hrista i dvojice razbojnika bilo uoči samog praznika, mučitelji su razbojnicima prebili goleni da bi ubrzali njihovu smrt. Rimljani su, inače, imali običaj da tela umrlih ostavljaju da trunu na krstovima ili da ih jedu lešinari. Jevreji, međutim, nisu dozvoljavali da tela pogubljenih vise na drvetu (5 Moj. 21, 22-23).
  11. Ovaj običaj je postojao kod Jevreja što se vidi u 5 Mojs. 21:6; Ps. 26:6; 73:13
  12. Jovan Zlatousti povodom ovih reči kaže sledeće: „Iako su Jevreji postupili sa toliko bezumlja prema sebi samima i svojoj deci, Gospod, Čovekoljubac, ne samo da ove reči sam nije uputio njihovoj deci već ni njima samima, pošto je i od njih i od njihove dece primao one koji su se kajali i smatrao ih dostojnim bezbrojnih blaga. Zar nije i Pavle bio jedan od njih, a takođe i hiljade ljudi u Jerusalimu koji su poverovali, jer se kaže: ‘Vidiš li brate, koliko je hiljada Judejaca koji poverovaše (D.ap. 21-20)?’ Ali, ako su i neki ostali uporni u svome grehu, neka im same njihove reči presude“, (Ibid, Homil.86)
  13. Ps. 38:9
  14. Ps. 118:16
  15. „Danas na drvetu visi Onaj, koji je na vodama zemlju utvrdio. Vencem od trnja se kruniše Car Anđela. Lažnom porfirom ogrće se, Onaj, koji nebo ogrće oblacima. Udarce prima, Onaj, koji je u Jordanu (krštenjem) oslobodio Adama. Klincima bi prikovan, Ženik Crkve, kopljem proboden Sin Djeve…“ (Stihira sa devetog časa na Veliki Petak, Posni Triod).
  16. Oblast Pentapolisa nazvana je po pet gradova koji su bili grčka kolonija na severnoafričkoj obali, između Kartagine i Aleksandrije, na području današnje Libije.
  17. 1 Kor. 15:22
  18. Up. Mk. 15:23. Smirna je uljana smola biljnog porekla koja je korišćena za spravljanje mira ili mirisa. Poseduje i svojstva anestetika. Dobija se od drveta Commiphora myrrha, koje raste u Etiopiji, Arabiji i Somaliji.
  19. Jn. 19:29 (u stvari, Jovan uopšte ne spominje žuč).
  20. Ove materije su davane stradalnicima kao anestetici, da bi ublažili njihove bolove i patnje.
  21. Up. Ps. 99:5; Ps. 132:7
  22. Jn. 19:19
  23. „Nakon što su se izrugali nad Njim“, kaže Zlatoust, „poveli su Ga na raspeće i obnažili Ga, uzeli sebi Njegovu odeću i sednuvši gledali kada će ispustiti duh. Njegovu odeću su razdelili kako je to bilo uobičajeno sa osuđenicima niskog porekla, sa odbačenim, nezaštićenim i bespomoćnim. Razdelili su one rize koje su učinile toliko čudesa i koje tada nisu pokazivale nikakvo dejstvo, kao što je i sam Hristos uzdržavao svoju neizrecivu silu“, Ibid.
  24. Kod Mateja i Marka se vidi da su Gospoda vređala oba razbojnika. Međutim, kod Luke (23, 39 i dalje) govori se samo o jednom razbojniku koji je hulio. Tumači su odavno obratili pažnju na ovu nesaglasnost. Origen, Zlatoust, Zigaben i, kako vidimo, Teofilakt, kao i neki drugi tumači, govorili su da su u početku Hrista vređala oba razbojnika, a potom se jedan od njih pokajao, videći Hristovo dugotrpljenje, i počeo da prekoreva drugog razbojnika. (Lk. 23:42).
  25. Up. Lk. 23:42
  26. To jest, u dan kada jedu Pashu, 14. na 15. dana meseca nisana.
  27. Proroštvo o ovom događaju nalazimo kod proroka Amosa (Am. 8, 9.10). Origen je smatrao da tama nije obuzela svu zemlju pošto ne postoje istorijska svedočanstva o ovom događaju u drugim krajevima sveta. Po njegovom mišljenju, reč je o gustim i tamnim oblacima koji su se nadvili nad Jerusalimom i Judejom. U svakom slučaju bio je to veliki znak Božji, jer dok su nebo i zemlja budući neosetljive stihije „proživljavali“ raspeće Sina Božjega, okamenjena i neosetljiva ljudska srca hulila su na raspetog Hrista.
  28. 2 Mojs. 10:22
  29. Šesti čas je 12 sati, tj. podne.
  30. Ps. 21:1
  31. Hristos je dobrovoljno podvrgao Svoju ljudsku prirodu posledicama greha i stanju pale čovekove prirode, uzevši na Sebe grehe sveta – obukavši Se u „obličije tela greha“ (Rim. 8, 3). On nije uzeo samo ljudsku prirodu koju je Adam imao pre pada, već i ono što je protivprirodno – posledice greha, da bi u svemu bio sličan nama, osim po grehu. Uzevši na Sebe posledice greha učinio je Svoju besmrtnu i netruležnu ljudsku prirodu sposobnom da postrada i primi smrt (up. Sv. Maksim Ispovednik: Quaestiones ad Thalassium (21), PG, t.90, 312-13).
  32. Up. Jn. 10:17-18
  33. Lk. 23:46
  34. Ovde se misli na zavesu od porfire, skerleta i crvca, na kojoj su bili izvezeni heruvimi. Ova zavesa odvajala je Svetinju od Svetinje nad Svetinjama, u koju niko nije mogao ulaziti osim prvosveštenika (up. 2 Moj. 26, 31-33). O čudesnim znacima u to vreme govori se u apokrifima, Talmudu i kod istoričara Josifa Flavija.
  35. 2 Kor. 3:14-16
  36. Up. Mt. 24:7; 28:2; Jl. 2:10; Am. 1:1; 3 Car. 19:11; Is. 29:6; Jer. 23:19 i dr.
  37. Reč je o Svetom Mučeniku Longinu kapetanu, koga Crkva proslavlja 16. oktobra.
  38. I pored njima svojstvene ženske slabosti, ove žene su do kraja ostale uz Hrista, dok su se apostoli koji su smatrani jačim, razbežali u strahu od Judeja. Upravo zato su zbog svoje hrabrosti prve udostojene viđenja Vaskrslog Gospoda.
  39. Jevreji su razlikovali tzv. „prvo i drugo veče“. Pošto je bio petak uveče, dakle početak subote, neradnog dana, trebalo je što brže sahraniti telo. „Prvo veče“ je počinjalo već oko 9. časa popodne tj. naših 3 sata popodne. Po Zakonu je bilo dozvoljeno da se do ,druge večeri“ tj. do 12 sati (naših 6 sati popodne) mogu obaviti samo najnužniji poslovi. Zbog nedostatka vremena nisu se mogli obaviti svi pogrebni običaji, nabaviti miro i pomazati telo. Zato će mironosice odmah po svršetku subote da krenu na grob i pomažu telo Isusovo.
  40. Arimateja je bio grad u Judejskom gorju, severozapadno od Jerusalima. U njemu je živeo Josif, koji je bio član Sinedriona, i tajni učenik Isusov, kao i Nikodim (Jn. 3:1-11).
  41. Zbog vruće klime u Palestini, tela umrlih su sahranjivana ubrzo posle smrti, najkasnije nakon 24 sata. Lice je bilo uvezivano ubrusom sa povezanim vilicama (Jn. 11, 44), a pošto je bilo oprano, (D. ap. 9, 37) telo je pomazivano mirisima i umotavano povojima od lanenog platna (Jn. 19, 40). Telo je zatim polagano, zavisno od bogatstva umrlog, u plitki grob pokriven kamenjem, u prirodnu pećinu ili u grobnicu usečenu u steni. Smatralo se velikom sramotom da telo ostane nesahranjeno. Za razliku od Grka i Rimljana koji su kremirali umrle, Jevreji nikada nisu primenjivali ovaj način sahrane osim u izuzetnim slučajevima (1 Car. 31:13). Tela takođe nisu balsamovana niti polagana u sarkofage, kao što su činili neki okolni narodi.
  42. Is. 27:11
  43. Up. Lk. 23:34
  44. Up. Mt. 12:38-39
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *