NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava dvadeset i peta
 
Priča o mudrim i ludim devojkama, priča o talantima, o Strašnom Sudu
 
1-5. Tada će biti Carstvo nebesko kao deset djevojaka koje uzeše svjetiljke svoje i iziđoše u sretanje ženiku. A pet njih bijahu mudre i pet lude. Jer lude uzevši svjetiljke svoje ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulje u posudama sa svjetiljkama svojim. A budući da ženik odocni, zadrijemaše sve, i pospaše.[1]
 
U priči o devojkama Gospod govori o milostinji, da bi one koji cene veličinu devičanstva naučio da ne teže sticanju samo ove vrline, a pri tom zanemare ostale. Zato razumi da ako ne budeš bio milostiv, bićeš izbačen sa bludnicima (iz Carstva nebeskog), iako živiš u devičanstvu, jer onaj koji nema saosećanja i milosrđa s pravom zaslužuje da bude izbačen iako je devstven. Bludnika pobeđuje surova i prirodna strast, dok nemilostivog čoveka pobeđuje novac. Pošto se bori s protivnikom slabijim od demona bluda, čovek koga savlada strast srebroljublja tim manje zaslužuje oproštaj. Takav je čovek zaista „lud“, jer pobedivši prirodnu raspaljenost tela biva savladan ništavnom strašću za novcem. Reč „zadremaše“ označava smrt, dok „odocnjenje ženika“ pokazuje da Njegov drugi dolazak neće brzo doći.
 
6-13. A u ponoći stade vika: Evo ženik dolazi, izlazite mu u sretanje. Tada ustadoše sve djevojke one i ukrasiše svjetiljke svoje. A lude rekoše mudrima: Dajte nam od ulja vašega, jer se naše svjetiljke gase. A mudre odgovoriše govoreći: Da ne bi nedostajalo i nama i vama, bolje idite prodavcima i kupite sebi. A kad one otidoše da kupe, dođe ženik, i spremne uđoše s njim na svadbu, i zatvoriše se vrata. A poslije dođoše i one druge djevojke govoreći: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam. A on odgovarajući reče im: Zaista vam kažem, ne poznajem vas. Stražite, dakle, jer ne znate dana ni časa u koji će Sin Čovječiji doći.
 
U priči se kaže da se vika začula „u ponoći“,[2] da bi se pokazalo da će Gospod doći iznenada, jer u pola noći svi spavamo dubokim snom. On dolazi uz „viku“, jer će Njegov drugi dolazak oglasiti truba.[3] „Svetiljke“ su naše duše, jer je um svakoga čoveka svetilo njegove duše.[4] Svetiljka gori onda kada je napunjena „uljem“ vrlina i milostinje. Zaista su bile lude one devojke i zbog toga što su pošle da traže ulje onda kada za to nije bilo vreme. Mudre devojke kažu: „Da ne bi nedostajalo i nama i vama“, što znači da je vrlina moga bližnjega jedva dovoljna za njegov odgovor na Strašnom sudu, a kamoli za mene, pošto će se svaki čovek opravdati svojim delima, a ne delima svoga bližnjega. Ipak, lude devojke odlaze „prodavcima“, to jest siromasima. Šta to treba da znači? One su se raskajale zato što (na vreme) nisu davale milostinju i sada prvi put shvataju da je „ulje“ trebalo nabaviti od siromaha. Na ovo se misli kada kaže da su otišle „da kupe ulje od prodavaca“, to jest, misleno su otišle siroma-sima, razmišljajući kakvo je dobro delo milostinja. Ali, vrata su za njih bila zatvorena, zato što posle odlaska iz ovoga života nema vremena za pokajanje i delanje. Zato im Gospod govori: „Ne poznajem vas“, jer čovekoljubivi i milostivi Bog ne poznaje nemilostive. Kako bi i mogao da pozna one koji Mu nisu slični i koji su Mu tuđi? Znaj dobro, da je svaka duša dobila „svetiljku“ i prosvetljenje od Boga i da sve duše ustaju u sretanje Gospodu, jer žele da se sretnu i sjedine s Njim. Međutim, mudre duše od Boga im datom prosvetljenju i „svetiljci“ nalivaju ulje svojim dobrim delima, dok lude ostavljaju svoje svetiljke bez ulja da se ugase, jer nemaju dobrih dela kojima će u njima zapaliti svetlost. Ako, dakle, ne budemo činili dobro ugasićemo svetlost Božju koja je u nama.
 
14-19. Jer kao što čovjek polazeći na put dozva sluge svoje i predade im blago svoje; i jednome dade pet talanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći: i odmah otide. A onaj što primi pet talanata otide te radi s njima, i dobi još pet talanata. Tako i onaj što primi dva, dobi i on još dva. A koji primi jedan otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svoga. A poslije dugog vremena dođe gospodar ovih sluga, i stade svoditi račun s njima.
 
Pošto je gore rekao: „Ne znate dana kada će doći Gospod“, Go-spod dodaje i ovu priču kako bi pokazao da će doći iznenada. On je pozvao svoje sluge kao čovek koji se sprema na dalek put, i poverio im svoju imovinu, nešto jednom, nešto drugom. „Čovek koji polazi na put“ jeste Hristos koji je nas radi postao čovek. On je „otputovao“ zato što je uzišao na nebesa, ali i zbog svoje dugotrpeljivosti, jer ne traži odmah plodove naših dela, već čeka na njih. Njegove „sluge“ su oni kojima je poverena služba reči Božje: arhijereji, sveštenici i đakoni, dakle, oni koji su primili duhovne darove, jedni veće, drugi manje, ali svaki prema svojoj sili,[5] to jest, po meri svoje vere i čistote (srca). Bog će položiti Svoj dar za mene u onaj sasud koji Mu ja prinesem. Ako, dakle, prinesem mali sasud, malo ću i primiti; ako, opet, prinesem veliki, dobiću od Njega i veći dar. Onaj sluga koji je primio pet talanata odmah je otišao i umnožio ih. Pogledaj njegovo usrđe, kako ne lenčari, već se odmah daje na delanje, udvostručujući ono što je primio. Kada je čovek obdaren govorom, bogatstvom, ugledom kod cara, ili bilo kojom drugom sposobnošću ili umećem, on udvostručava ono što mu je dato, i ne koristi samo sebi već želi da pomogne i drugima. Međutim, onaj koji se brine samo o vlastitoj koristi, ne misleći na druge, zakopava svoj talanat, te zato biva i osuđen. Ako vidiš čoveka pametnog i sposobnog, koji troši svoju pamet u raznim sujetnim zanimanjima, prevarama i svetskim poslovima, s pravom možeš reći da je takav čovek za-kopao svoj talanat „u zemlju“, dakle, u ovozemaljske poslove. Ali, nakon mnogo vremena vraća se Onaj koji je Svojim slugama poverio „srebro“, to jest svoje božanstvene reči, koje su „čiste (kao) srebro u vatri očišćeno“,[6] ili prosto svaki dar koji čoveka čini čuvenim i slavnim. Na kraju ih sve sabira kako bi čuo šta su učinili s talantima oni koji su ih primili.
 
20-30. I pristupivši onaj što je primio pet talanata, donese još pet talanata govoreći: Gospodaru, predao si mi pet talanata; evo još pet talanata koje sam dobio s njima. A gospo-dar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svojega. A pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: Gospodaru, predao si mi dva talanta; evo još dva talanta koja sam dobio s njima. A gospodar njegov reče mu: Dobro, slugo dobri i vjerni, u malome si bio vjeran, nad mnogim ću te posta-viti; uđi u radost gospodara svojega. A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: Gospodaru, znao sam da si ti tvrd čovjek: žanješ gdje nisi sijao, i skupljaš gdje nisi vijao; pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje. A gospodar njegov odgovarajući reče mu: Zli i lijeni slugo, znao si da žanjem gdje nisam sijao, i skupljam gdje nisam vijao: Trebalo je, zato moje srebro da daš mjenjačima; i došavši ja bih uzeo svoje sa dobitkom. Uzmite, dakle od njega talant, i podajte onome što ima deset talanata. Jer svakome koji iMa daće se, i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega. A nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba.
 
Gospodar jednako pohvaljuje one sluge koji su se trudili i uvećali predati im dar, te svaki od njih sluša reči: „Dobro, slugo dobri i verni.“ Reč „dobar“ ovde označava „čovekoljubivog i nezlobivog“ čoveka, onoga, koji svoju dobrotu prenosi na bližnje. Oni koji su se pokazali verni u malom biće postavljeni nad velikim. Ako se u ovome životu udostojimo (nekih) blagodatnih darova, to ipak nije ništa u poređenju s budućim dobrima. „Radost Gospodnja“ je beskrajno veselje Gospoda koji se raduje Svojim delima, kako kaže David.[7] Takvom radošću svojim delima raduju se i svetitelji, kao što i grešnici tuguju zbog svojih (zlih) dela i kaju se zbog njih. Svetitelji kao svoje bogatstvo imaju Gospoda i raduju se Njemu. Vidiš kako su obojica sluga udostojeni istih blaga, i onaj koji je primio pet talanata, i onaj koji je primio dva. Kada, dakle, čovek primi malo, ali pravilno koristi dobijeni dar, bez obzira koliko mali on bio, dobiće istu čast kao onaj koji je mnogo primio i mnogo postigao. Zato se svaki čovek smatra uspešnim po tome koliko je postigao u onome što mu je dato. Takve su zahvalne sluge, dok zli i lenji sluga opravdava sebe na njemu svojstven način. On svoga gospodara naziva „tvrdim čovekom“, kao što danas tako mnogi nazivaju svoje učitelje. Teško je tražiti poslušnost od ljudi, koje Bog nije načinio poslušnim, niti u njima zasejao seme pokornosti. Upravo je to ono što misli zli sluga kada kaže: „Žanješ gde nisi sejao“; drugim rečima, tražiš pokornost od onoga u kome nisi zasejao seme pokornosti. Nazivajući gospodara „tvrdim“, sluga osuđuje samoga sebe. On je upravo zato bio dužan da se još više potrudi, pošto je znao da mu je gospodar tvrd i strog, jer ako on traži uzdarje od drugih još više će tražiti i od njega. Zato je trebalo da umnoži primljeni talant i načini sebi učenike, od kojih bi Gospod mogao da zatraži ono što su dužni.[8] Hristos svoje učenike naziva „menjačima“, jer oni strogo odgovaraju za reč koja im je poverena. Kakav „dobitak“ (kamatu) On očekuje od učenika? Da pokažu svoja dela, jer učenik koji primi reč od učitelja, mora ne samo da je sačuva i vrati je u celosti već da uz nju preda i „dobitak“, to jest, dobra dela. Tako Gospod oduzima dar od zlog i lenjog sluge. Onaj ko je primio dar da bi njime koristio drugima, a to ne čini, i sam gubi predati mu dar. Vidiš da onaj koji se više trudi dobija i veći dar (od Boga)? Onome koji se potrudi daće se veća blagodat i to u izobilju. Ali, od čoveka koji se ne trudi uzeće se i onaj dar koji misli da ima, jer onaj koji nema revnosti i ne trguje sa onim što mu je povereno zapravo i nema dar već samo misli da ga ima. On ga je izgubio svojim nemarom i lenjošću.
 
31-33. A kada dođe Sin Čovječiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli s njim, tada će sjesti na prijesto slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi,[9] i razlučiće jedne od drugih kao pastir što razlučuje ovce od jaradi. I postaviće ovce s desne strane sebi, a jarad s lijeve.
 
Gospod kaže: „Kada dođe u slavi Svojoj“, pošto je Njegov prvi dolazak prošao uz bešćašće i uvrede. Kada bude drugi put došao doći će u slavi, praćen anđelima. Najpre će razdvojiti svetitelje od grešnika, izbavljajući ih tako od patnji, i postaviće ih (Sebi s desne strane) i govoriće im. Svetitelje naziva „ovcama“, zbog njihove krotosti i zato što nam oni poput ovaca daju svoje plodove i služe nam, kao ovce koje nam daju „vunu“, to jest, božanski i du-hovni pokrov, i „mleko“ kao duhovnu hranu. ,Jarad“ su grešnici, jer oni hode po urvinama (greha) i neuredni su i besplodni kao jarad.[10]
 
34-40. Tada će reći Car onima što mu stoje s desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; nasledite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta. Jer ogladnjeh, i dadoste mi da jedem; ožednjeh, i napojiste me; stranac bijah, i primiste me; nag bijah, i odjenuste me; bolestan bijah, i posjetiste me; u tamnici bijah, i dođoste mi. Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode, kad te vidjesmo gladna, i nahranismo? Ili žedna, i napojismo? Kad li te vidjesmo stranca, i primismo? Ili naga i odjenusmo? Kad li te vidjesmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo ti? I odgovarajući Car reći će im: Zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.
 
Dok prvo ne presudi, Gospod nikoga ne nagrađuje niti kažnjava. Budući čovekoljubiv, On i nas uči da ne kažnjavamo druge dok dobro ne ispitamo njihovu krivicu. Tako oni koji budu kažnjeni, posle suda neće imati nikakvog izgovora. „Blagoslovenim“ naziva svetitelje, jer ih je Otac primio (u Carstvo nebesko). Naziva ih naslednicima Carstva kako bi pokazao da ih Bog čini zajedničarima Svoje slave, kao Svoje sinove. Nije im rekao „primite“ već „nasledite“, kao što sinovi nasleđuju imanje svoga oca. ,Dajmanjom braćom“ zove svoje učenike, ili prosto siromahe, jer svaki siromah je brat Hristov pošto je i sam Hristos živeo u siromaštvu. Vidiš li Božju pravednost, kako pohvaljuje svetitelje, ali i njihovu blagomislenost, jer smireno poriču da su Mu služili. Ipak, ono što je učinjeno siromasima Gospod prima kao učinjeno Sebi.
 
41-46. Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim. Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh, i ne napojiste me; stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odjenuste me; bolestan i u tamnici bijah, i ne posjetiste me. Tada će mu odgovoriti oni govoreći: Gospode, kad te vidjesmo gladna ili žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici, i ne poslužismo ti? Tada će im odgo-voriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste. I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni.
 
One koji su s leve strane šalje u oganj pripremljen za đavola. Pošto su demoni nemilosrdni i prema nama se ponašaju surovo i neprijateljski, razumljivo je da istom kaznom budu kažnjeni i oni koji su jednomisleni s njima i koji bivaju prokleti zbog svojih vlasti-tih dela. Vidiš da Bog nije pripremio oganj za ljude, niti je stvorio pakao za nas, već za đavola, ali mi sami sebe činimo vinovnicima pakla. Zadrhti, dakle, o čoveče, i razumi iz ovoga da ovi ljudi nisu kažnjeni zbog bluda, otimačine ili nekog drugog zlog dela, već zato što nisu činili dobro. Zaista, ako dobro razmisliš, grabljivac je onaj koji ima mnogo, a ne daje milostinju, čak iako javno nikome ne čini nepravdu. Sve što on poseduje preko svojih potreba oteo je od onih koji su u oskudici i koji ništa od njega nisu primili. Da je s njima podelio svoje imanje, oni ne bi ni oskudevali. Ali, pošto je on svoje blago zaključao i prisvojio za sebe, oni su se našli u siromaštvu. Zato je nemilostiv čovek lopov i čini nepravdu svima onima kojima je mogao pomoći, a nije pomogao. Stoga će on i njemu slični otići u večnu muku bez kraja, a pravednici u večni život. Kao što svetitelji obitavaju u beskonačnoj radosti, tako će nepravedni naslediti večno mučenje, iako Origen[11] praznoslovi da će paklenim mukama doći kraj i da grešnici neće biti večno mučeni, te da će doći vreme kada će i oni ući u obitališta pravednih, očišćeni paklenim mukama. Origenovo učenje je ovde jasno opovrgnuto kada Gospod govori o „večnoj muci“, koja nema kraja, i kada pravednike upoređuje sa ovcama, a nepravedne s jaradima. Kao što jare nikada ne može postati ovca, tako se ni grešnik (posle Suda) nikada ne može očistiti i postati pravednik. „Krajnja tama“ (koja se spominje u prethodnoj priči o talantima) sasvim je daleko od svetlosti Božje, što mučenje čini još težim. Postoji i drugi razlog koji bi mogao da se spomene: grešnik je još u ovome životu u tami, pošto je otpao od „Sunca Pravde“, ali kako postoji nada za obraćenja, to još nije „krajnja tama“. Međutim, kada umre i kada se ispitaju zla dela koja je počinio, tada ga obuzima „krajnja tama“.[12]
Tada više nema nade za obraćenje i grešnik ostaje potpuno lišen Božjih blaga. Dok je još u ovome životu, čovek donekle uživa dobra Božja, mislim na veštastveno blago, i veruje da je na neki način sluga Božji i da obitava u ovom stvorenom svetu kao u domu Božjem, hranjen i pomagan Bogom. Ali, onda će potpuno biti odsečen od Boga, i neće imati nikakvog udela u Njegovim dobrima. To je ta tama koja se naziva „krajnjom“, u poređenju sa ovdašnjom tamom koja nije „krajnja“, pošto grešnik još nije potpuno odsečen od Boga. Zato i ti beži od nemilostivosti i čini milostinju, ne samo telesno već nadasve duhovno. Nahrani Hrista koji je „gladan“ našeg spasenja. Ako nahraniš i napojiš onoga koji je gladan i žedan duhovnog učenja, nahranio si i napojio samog Hrista, jer u svakom hrišćaninu živi Hristos i njegova vera se hrani i jača učenjem. Ako ugledaš nekoga ko se kao stranac otuđio od nebeske otadžbine, uzmi ga sa sobom. Dok ti budeš uzlazio na nebesa, povedi i njega sa sobom da se ne bi propovedajući drugima sam pokazao neiskušan. Ako neko zbaci sa sebe odeću netruležnosti koju je dobio na krštenju, i ostane nag, odeni ga, a raslabljenom u veri pomozi, kako kaže Pavle.[13] Posećuj onoga koji je zatvoren u mračnoj „tamnici“ ovoga tela i savetom tvojim obasjaj ga kao svetlošću. Upražnjavaj, dakle, ovih šest vrsta ljubavi, telesno i nadasve duševno, jer budući da smo sastavljeni od duše i tela, to oboje mogu da učestvuju u ovim delima ljubavi.
 


 
NAPOMENA:

  1. Up. Ps. 44, Pesmu nad pesmama, 1 Mak. 9:37
  2. Zlatoust kaže: „To Spasitelj govori ili da bi se saobrazio priči ili da bi pokazao da će se Vaskrsenje desiti u ponoć“, (Ibid). Bl. Jeronim ide još dalje pa tvrdi da postoji jevrejsko predanje“ po kome će „Hristos doći u ponoć, kao što je bio slučaj u Egiptu, kada se slavila Pasha i kada je anđeo kaznitelj dolazio, i Gospod prolazio nad kućama“, (Ibid.) up. 2 Moj. 12. Postoji drevno predanje u Pravoslavnoj Crkvi da će Gospod doći u noći između subote i nedelje, i zato je od davnina među hrišćanima postojao običaj da vernici u subotu veče ostaju duže na molitvi i bdeniju u očekivanju svog Ženika.
  3. Up. 1 Kor. 15:52; 1 Sol. 4:16
  4. Up. Mt. 6:22; Lk. 11:34
  5. „Bog predviđa“, piše prepodobni Otac Justin, „kako će koji čovek upotrebiti slobodnu volju svoju i sve sile svoje, pa mu prema tome i poverava količinu blaga Svoga, imovine Svoje. Glavno je da ni rđavog i lenjog slugu Svog ne ostavlja bez blaga, jer i njemu daje jedan talant. A to je? – Bogolika duša sa svima bogolikim svojstvima svojim: razumom, osećanjem, ljubavlju, istinom, pravdom, molitvom, slobodom“. (Ibid, str. 481).
  6. Ps. 12:6
  7. Ps. 104:31
  8. „Slugama priliči da daju, dok je na gospodaru da traži. Zato (lenji) sluga kaže gospodaru: ‘Videvši da je tvoja zapovest tvrda jer tražiš poslušnost od ljudi, koje po prirodi nisi načinio poslušnim, uplašio sam se da ne ostanem nemaran, pa sam sačuvao ono što mi je predato ne trudeći se oko drugih…“ Eh collatione Venet. S. Marci
  9. Ovo mesto je zadalo poteškoća tumačima, jer nije sasvim jasno da li se reči „svi narodi“ odnosi samo na hrišćane ili na sve ljude, dakle i neznabošce. Origen piše: „Nije sasvim jasno, da li reč ‘svi’ znači ‘od svih pokoljenja’ (ab omnibus generationibus) ili od onih koji će ostati do dana suda, ili pak od onih koji su poverovali u Boga kroz Hrista“, (Tumačenje Evanđelja od Mateja, Migne P.G. t.13). Zigaben smatra da je ovde reč samo o hrišćanima, što se jasno može videti iz razgovora Cara sa svojim podanicima. Tada se sasvim prirodno postavlja pitanje da li će drugi narodi, osim hrišćanskih, biti suđeni ili ne? Ukoliko neće, tada sud neće biti sveopšti. Neki tumači su mišljenja da će sud zaista biti sveopšti i njemu će biti podvrgnuti svi ljudi, samo će hrišćani na njemu biti suđeni na osnovu Hristovog zakona, dok će neznabošci biti suđeni po prirodnom zakonu (up. Rim. 2,12-16). U Jovanovom Evanđelju se može videti da se ne sudi svima, već samo onima koji nisu poverovali u Jedinorodnog Sina Božjega, dok oni koji veruju u Hrista i Oca koji Ga je poslao imaju život večni i ne dolaze na sud, već prelaze iz smrti u život (up. Jn. 3,18-21; 5,24)
  10. Up. Jez. 34:17
  11. Origen je bio veliki crkveni pisac i egzegeta 3. veka, čija su pogrešna učenja (među njima i učenje o apokatastazi, vaspostavljenju svega osuđena na Petom Vaseljenskom Saboru, održanom u Konstantinopolju 553. god. Origen je, budući pod velikim uticajem platonizma i gnosticizma, učio da Bog večno stvara (a ne samo u vremenu, kao što Crkva uči). Smatrao je da svi ljudi moraju da prođu kroz „očišćenje“ posle svoje smrti, pri čemu pravednici odmah dobijaju očišćenje od Boga, dok grešnici prolaze kroz proces svojevrsne metempsihoze i bivaju očišćavani kroz cikluse očišćenja (njihov broj zavisi od stepena grešnosti) u drugim svetovima koji će se nastupiti posle ovoga. Na kraju će se svi očistiti i biti spašeni, pa čak i demoni. Dakle, prema njegovom učenju pakao je svojevrsno čistilište privremenog karaktera, iako ga prosti vernici smatraju večnom mukom. Na kraju će nastupiti „vaspostavljenje svega“ s ponovnim dolaskom Hrista na svet i duhovnim vaskrsenjem tela.
  12. Bogomudro sagledavajući ovu tajnu Prep. Avva Justin kaže: „Šaljući ga u tamu najkrajnju, Bog je postupio kao pravedni i milosrdni sudija, jer ga je poslao tamo kuda je on svim svojim bićem hrlio i hitao. Bog bi bio nasilnik i tiranin da ga je na silu uveo i nastanio u Svom nebeskom božanskom Carstvu. Ali i ovde On postupa kao Bog ljubavi; ne primorava slobodno stvorenje, čoveka, da silom uđe u Njegovo Carstvo. To bi bilo i neprirodno i nelogično. Jer da bi se večito živelo u Carstvu Božjem, treba voleti Boga: svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom, svom snagom svojom, i svim bićem svojim dobrovoljno pripadati Bogu“. (Ibid, str. 486).
  13. 1.Kor. 3:2
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *