NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava dvadeset i treća
 
Isusova osuda licemerja književnika i fariseja, žalost nad Jerusalimom
 
1-3. Tada Isus reče narodu i učenicima svojim govoreći: Na Mojsejevu stolicu sjedoše književnici i fariseji. Sve, dakle, što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali po djelima njihovim ne postupajte, jer govore, a ne tvore.
 
Kada je Gospod ućutkao fariseje, i pokazao im da su neizlečivo bolesni, počinje da govori o njima, njihovom životu i ponašanju. On upozorava Svoje slušaoce da ne preziru svoje učitelje iako žive poročnim životom. Istovremeno pokazuje da se On ne suprotstavlja Zakonu, već, štaviše, želi da se Zakon poštuje, iako su oni koji ga propovedaju nedostojni. Poručuje im da sve što govore učitelji prihvate kao da govori Mojsej ili radije sam Bog. „Treba li onda sve činiti što oni govore, čak iako nas uče zlu?“ Mislim da se pravi učitelj nikada neće usuditi da drugoga navodi na zlo. Ali, ako pretpostavimo da se desi da neki učitelj podstiče ljude na rđav život, takav, očigledno, nije od „stolice Mojsejeve“ niti govori od Zakona. Gospod govori o onima koji sede na „stolici Mojsejevoj“, to jest, o onima koji poučavaju narod Zakonu.[1] Potrebno je zato da slušamo one koji nas poučavaju Zakonu Božjem, čak iako oni sami ne tvore ono što govore.
 
4-5. Nego vezuju bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska, a prstom svojim neće da ih pomaknu. A sva djela svoja čine da ih vide ljudi; jer proširuju amajlije svoje, i prave velike skute na haljinama svojim.
 
Fariseji su vezivali teška bremena ljudima prisiljavajući ih da ispunjavaju sitničave i teške za vršenje zapovesti Zakona. Štaviše, opterećivali su ih sve većim brojem zapovesti, pozivajući se na predanja koja su nadilazila granice Mojsejevog Zakona, dok oni sami nisu bili spremni ni prstom da maknu da bi ispunili te zapovesti, niti su se usuđivali da uzmu na sebe takva bremena. Kada učitelj uči ne samo rečima već i delima, on tada sam nosi breme svojih učenika i trudi se zajedno s njima. Ali, kada mi natovari breme, a sam ništa ne čini, tada me još više opterećuje, pokazujući svojim nemarom da je nemoguće ispuniti ono što govori. Zato Gospod okrivljuje fariseje da sami neće da nose breme zapovesti i da ih ispunjuju. Međutim, oni ne samo što ne čine nikakvo dobro već se licemerno pretvaraju da to čine. Čak i da su učinili neko dobro delo radi toga da bi ih ljudi videli, ostali bi bez nagrade. Zato su oni zaista dostojni svake osude, jer ne čineći ništa dobro, hteli su da ih ljudi proslavljaju kao delatnike vrline. A šta oni zapravo rade? „Proširuju svoje amajlije i prave velike skute na haljinama svojim“. Ovo ima sledeće značenje. U Zakonu piše: „I veži ih sebi na ruku za znak i neka ti budu kao počeonik među očima.“[2] Fariseji bi, dakle, ispisali na dva komada kože deset zapovesti Zakona i jedan bi privezali za čelo, dok bi drugi okačili za desnu ruku (to su nazivali amajlijama).[3] „Velike skutove“ su pravili tako što bi na rubovi ma svojih haljina prišivali resice ljubičaste ili crvene boje.[4] I za to su bili našli reči u Zakonu, koji je propisivao ovo pravilo da oni ne bi zaboravljali zapovesti Božje. Ali, Bog to nije hteo. Kada je rekao da na rukama svojim nose amajlije, želeo je da kaže da treba ispunjavati zapovesti (Božje), dok su kao krv crvene resice pokazivale kako treba da budemo obeleženi krvlju Hristovom. Fariseji su, međutim, pravili velike amajlije i proširivali skute kako bi ljudi koji ih vide mislili da revnosno drže Zakon.
 
6-7. I vole začelja na gozbama i prva mjesta po sinagogama, i da im se klanja po trgovima, i da ih ljudi zovu: učitelju!
 
Avaj, šta to Gospod govori? Osuđuje ih samo zato što vole začelja? Kada je, dakle, osuđen onaj koji samo voli počasno mesto, kolika tek kazna očekuje čoveka koji čini i više od toga? „Na prvim mestima po sinagogama“; upravo tamo gde je trebalo da druge pouče smirenju, sami su pokazivali svoju iskvarenost, jer su sve činili radi (svetske) slave. Oni ne samo što nisu zbog toga osećali sram već su još više voleli da ih ljudi zovu: „ravi, ravi!“, što znači „učitelju!“.
 
8-12. A vi se ne zovite učitelji; jer je u vas jedan Učitelj,[5] Hristos, a vi ste svi braća. I ocem svojim ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac, koji je na nebesima. Niti se zovite nastavnici; jer je u vas jedan Nastavnik, Hristos. A najveći između vas da vam bude sluga. Jer koji se uzdiže poniziće se, a koji se ponizi uzvisiće se.[6]
 
Hristos nam ne zabranjuje da nekoga zovemo „učiteljem“, već da sami sa strašću želimo da nas drugi tako zovu i da se na sve načine trudimo u tome. Učiteljsko dostojanstvo u suštini pripada samo Bogu. Kada kaže „Ocem svojim ne zovite nikoga“, On ne zabranjuje poštovanje koje smo dužni ukazati svojim roditeljima, jer Gospod želi da poštujemo svoje roditelje i posebno svoje duhovne očeve, već nas upućuje da poznamo istinskog Oca, Boga, jer je naš Otac pre svega Bog. Naši telesni roditelji nisu vinovnici našeg rođenja, već Božji služitelji i pomoćnici.[7] Da bi im pokazao kakva je korist od smirenja, govori im da onaj koji je veliki među njima treba da im bude sluga i poslednji, jer onaj koji se uzdiže, misleći da je nešto, biće ponižen i Bog će ga ostaviti.
 
13. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo nebesko pred ljudima; jer vi ne ulazite niti puštate da uđu oni koji bi htjeli.
 
„Vi“, kaže, „ne samo da ste nevernici koji živite poročnim životom već i druge učite da Mi ne veruju i kvarite ih svojim životom i primerom.“ Ljudi su skloni da se saobražavaju svojim vođama, posebno ako ih vide naklonjene zlu. Vidiš, dakle, da su reči „teško vama“ pretnja koja sleduje svakome učitelju i vladaru koji svojim životom onemogućava ostale da napreduju u dobru.[8]
 
14. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što jedete kuće udovičke, i lažno se molite dugo; zato ćete većma biti osuđeni.
 
Licemerima ih naziva zato što se pred drugima pokazuju pobožni, iako ne čine ono što priliči pobožnosti, već se pritvorno dugo mole i jedu udovičke novce. Oni su zaista bili obmanjivači koji su ismevali proste ljude i potkradali ih. „Zato ćete većma biti osuđeni“, jer ste pojeli sva udovička imanja,[9] umesto da ste im pomogli u njihovom siromaštvu. Postoji još jedan razlog zbog koga će još većma biti osuđeni. Oni su se, naime, molili pod izgovorom da čine dobro delo, dok su u stvari činili zlo jedući imanja udovička. Onaj, dakle, koji pod izgovorom dobra navodi drugoga na zlo, zaslužuje najveću kaznu.
 
15. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što prohodite more i kopno da biste dobili jednoga sljedbenika, i kad ga pridobijete, činite ga sinom pakla dvostruko većim od sebe.
 
„Vi ne samo“, kaže, „kvarite Jevreje već i one koji iz idolopoklonstva prilaze jevrejskoj veri, i koje zovu prozeliti.[10] Trudite se da obratite nekoga jevrejskom načinu života i obrezanju, a kada počne da živi kao Jevrejin, tada propada iskvaren vašom zloćom.“ „Sin pakla“ označava onoga koji zaslužuje pakao i koji mu je dušom toliko blizu da biva opaljivan njegovim plamenom.
 
16-22. Teško vama vođi slijepi koji govorite: Ako se ko kune hramom, to nije ništa; a ko se kune zlatom hramovnim, kriv je. Bezumnici i slijepci! Jer šta je veće, zlato ili hram koji zlato osvećuje. I ako se ko kune žrtvenikom, ništa je to, a koji se kune darom na njemu, kriv je. Bezumnici i slijepci! Jer šta je veće, dar, ili žrtvenik koji dar osvećuje? Koji se, dakle, kune žrtvenikom, kune se njim i svim što je na njemu, i koji se kune hramom, kune se njim i Onim koji obitava u njemu. A koji se kune nebom, kune se prijestolom Božijim i Onim koji sjedi na njemu.
 
Naziva ih slepcima jer nisu hteli da druge uče onome što je bilo potrebno. Manje važnim stvarima ukazivali su poštovanje, dok su prenebregavali ono što je zaista vredno poštovanja. Hramovno zlato, likove heruvima i zlatni sasud cenili su više od samoga Hrama. Zato su i učili narod da ništa nije zakleti se Hramom, već da se treba zaklinjati hramovnim zlatom, koje je upravo i bilo poštovano zato što se nalazilo u Hramu. Govorili su da su darovi položeni na žrtveniku časniji od samog žrtvenika. Čak su učili da onaj koji se zakune zlatnim sasudom, volom ili ovcom prinesenim na žrtvu, a potom pogazi svoju zakletvu, treba da bude osuđen tako što će platiti cenu u vrednosti dara. Fariseji su više cenili dar od samoga žrtvenika zbog zarade koju su imali od žrtvoprinošenja. Ali, ako se neko zakleo Hramom, a potom pogazio zakletvu, bivao bi oslobođen od duga, pošto nije mogao da sagradi ništa slično Hramu. Zato su srebroljubivi fariseji zakletvu Hramom smatrali manje važnom. Hristos nije dopuštao da se dar smatra većim od žrtvenika, jer se kod nas (u Crkvi) žrtvenik osvećuje darovima, pošto se prineše ni hleb božanskom blagodaću pretvara u samo Telo Gospodše, te tako osvećuje žrtvenik na kome je položen.
 
23-24. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste što je pretežnije u Zakonu: pravdu i milost i vjeru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati. Vođi slijepi, koji ocjeđujete komarca, a kamilu proždirete.
 
Opet ih prekoreva kao nerazumne, jer su prezirali veće zapovesti, a tražili strogo poštovanje manjih, ne zapostavljajući čak ni desetak od kima koji su davali. Kada bi ih neko prekorio kao sitničave, odmah bi govorili da tako zapoveda Zakon.[11] Bilo bi mnogo bolje i bogougodnije da su od naroda tražili pravdu, milost i veru. Šta je pravda? Ne činiti ništa nepravedno i nerazumno, već sve raditi s rasuđivanjem i razumom. Odmah posle pravde sledi milost. Onaj, naime, koji sve čini s rasuđivanjem dobro zna kome treba da udeli milostinju. Iza milosti dolazi vera, jer onaj koji je milostiv čvrsto veruje da ništa neće izgubiti i da će sve dobiti. Ili, u drugom smislu, treba biti milostiv, ali takođe i verovati Bogu istinitome. Mnogi su Jelini bili milostivi, ali pošto nisu verovali u živoga Boga, nisu ni posedovali milost koja se rađa iz vere. Dakle svaki učitelj mora „uzeti desetak“ od svoga naroda, to jest, tražiti pravdu, milost i veru od deset čula: pet telesnih i pet duševnih. Gospod kaže: „Ovo je trebalo činiti“, ne da bi ih pbdstakao da daju desetak od bilja već da ne bi pomislili da se protivi Mojseju. Naziva ih „slepim vođama“, jer su se gordili svojim učenjem misleći da sve znaju, a nikome nisu bili od koristi, već su, štaviše, sve kvarili i gurali u ponor neverja. Kaže im da „oceđuju komarca“, jer su se čuvali malih grehova, a da „proždiru kamilu“, to jest, previđaju velike grehove.
 
25-26. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što čistite spolja čašu i zdjelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slijepi, očisti najprije iznutra čašu i zdjelu da budu i spolja čiste.
 
Držeći se otačkih predanja,[12] oni su prali čaše i zdele za jestiva, iako su pili vino i jeli hranu koju su nepošteno sticali i tako ih još više oskvrnjivali. Zato im Gospod kaže: „Ne stičite vino nepravdom i tada će unutrašnjost čaše biti čista.“ Po drugom tumačenju, On ne govori o čašama i zdelama, već poredi telesno i spoljašnje stanje sa unutrašnjim i duhovnim. „Ti se“, kaže, „trudiš da spoljašnjost čaše, to jest, tvoje spoljašnje ponašanje, bude što dostojanstvenije, dok si iznutra pun nečistote, pohlepe i nepravde. Treba, dakle, prvo očistiti unutrašnjost, dakle, dušu, jer se sjaj očišćene duše ogleda u dostojanstvu spoljašnjeg ponašanja.“
 
27-28. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lijepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi, spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemjerja i bezakonja.
 
I ovo poređenje ima isto značenje kao prethodno. Fariseji su hteli da se u svojoj spoljašnjosti pokažu dostojanstveni. Zato ih poredi sa okrečenim grobovima,[13] spolja izbeljenim krečom, a iznutra punim svake nečistote, mrtvih i truležnih dela.
 
29-31. Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zidate grobove prorocima i krasite spomenike pravednika. I govorite: Da smo mi bili u vrijeme otaca svojih, ne bismo s njima pristali u krv proroka.[14] Time sami svjedočite za sebe da ste sinovi onih koji su pobili proroke.
 
Ne sažaljeva ih zato što zidaju grobove prorocima, jer je to bogougodno, već zato što to čine licemerno, i osuđuju svoje očeve, iako su gori od njih i daleko ih nadmašuju u zlu. Oni otvoreno lažu kada govore: „Da smo bili u vreme svojih otaca ne bismo ubijali proroke“, jer su nameravali da ubiju samoga Vladiku proroka. Zato im Hristos i kaže:
 
32-33. Ispunite i vi mjeru otaca vašiž. Zmije, porodi aspidini, kako ćete pobjeći od osude za pakao?
 
Kada im kaže: „Ispunite i vi meru otaca vaših“, On im ne naređuje niti ih prinuđava da Ga ubiju, već namerava da im kaže sledeće: „Pošto ste vi zmije i kao porod takvih otaca tvrdoglavo se držite njihovog bezumlja, budući neizlečivi, ubrzo ćete i vi poželeti da nadmašite svoje očeve i da me ubijete. Vi ćete dostići krajnji stepen zlobe kada ispunite zločin koji su vaši oci propustili da počine. Kako ćete kao takvi izbeći kaznu?“
 
34. Zato, evo, Ja ću vam poslati proroke i mudrace i književnike; i vi ćete jedne pobiti i raspeti, a druge biti po sinagogama svojima i goniti od grada do grada.
 
Prekoreva ih zato što su lažno rekli: „Da smo bili u vreme svojih otaca ne bismo ubijali proroke.“ „Jer gle“, kaže, „Ja vam šaljem prorok i mudrace i književnike, ali i njih ćete pobiti.“ Ovo govori za apostole, jer ih je Sveti Duh, ukrasivši učenjem, učinio istinskim književnicima, to jest, narodnim učiteljima, kao i prorocima i muževima ispunjenim svake premudrosti. Kaže „šaljem“ da bi pokazao silu Svoga božanstva.
 
35-36. Da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, kojega ubiste između hrama i žrtvenika. Zaista vam kažem da će ovo sve doći na rod ovaj.
 
Govori im da će sva nepravedno prolivena krv doći na Jevreje koji su tada živeli i da će oni biti strožije kažnjeni od svojih otaca zato što se nisu urazumeli ni posle takvih primera. I Lameh je takođe bio strožije kažnjen od Kaina, iako nije ubio svoga brata, zato što se nije naučio na Kainovom primeru.[15] „Na vas će“, kaže, „doći sva krv od Avelja do Zaharije.“ S pravom spominje Avelja,[16] jer je on ubijen iz zavisti, isto kao i Hristos. Ali, koji se Zaharija ovde spominje? Jedni kažu da je reč o jednome od dvanaestorice proroka, drugi, opet, da je to otac Pretečin. U predanju je ostalo da je u Hramu postojalo mesto na kome su stajale device. Kada je, dakle, Zaharija (Pretečin otac) bio prvosveštenik, stavio je Bogorodicu, posle rođenja Hristovog, na mesto određeno za device. To je razgnevilo Jevreje koji su ga ubili zato što je s devicama uvrstio ženu koja je rodila. Nije nikakvo čudo da je otac Pretečin imao oca po imenu Varahija, kao što je imao i jedan od dvanaestorice proroka koga su zvali sin Varahijin. Budući da su delili isto ime, sasvim je moguće da su im i očevi bili imenjaci.
 
37-39. Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htjedoh da saberem čeda tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pod krila, i ne htjedoste! Bto će vam se ostaviti kuća vaša pusta. Jer vam kažem: Nećete me odsada vidjeti dok ne rečete: Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje.
 
Dva puta ponavlja ime Jerusalima iz milošte i sažaljenja prema njemu. Kao što se zaljubljeni svesrdno trudi da sebe opravda pred svojom dragom koja ga je izneverila, nameravajući da je kazni, tako i Hristos optužuje Jerusalim (prestonicu Jevreja) za ubistvo. Mnogo je puta On želeo da joj ukaže milost, ali ona to nije htela, već je verovala đavolu koji je rasipao njenu decu i udaljavao ih od istine koja sjedinjuje s Bogom, te nije prihvatala Gospoda koji je njenu decu sakupljao. Ništa toliko ne udaljuje od Boga kao greh, niti nas tako sjedinjuje s Njim kao čista savest. Da bi pokazao Svoju roditeljsku ljubav, on navodi primer kokoši. „Ali pošto vi ne želite Moju ljubav, ostavljam Hram prazan.“ Iz ovoga učimo da Bog radi nas obitava u hramovima, i kada mi napustimo Boga onda i naši hramovi ostaju pusti. „Nećete Me odsada videti do drugog dolaska. Ali, tada ćete, hteli ne hteli pasti ničice preda Mnom i reći – „Blagosloven koji dolazi…“ Razumi da „odsada“ znači „od raspeća“, a ne od vremena kada je izgovorio ove reči, jer su Ga oni posle toga mnogo puta videli, dok Ga posle raspeća nisu videli, niti će Ga videti do Njegovog Drugog dolaska.[17]
 


 
NAPOMENA:

  1. Blaženi Jeronim kaže: „Pod katerdrom (stolicom) razumi učenje Zakona“. (Tumačenje Jevanđelja od Mateja, Migne, P.L. t. 26)
  2. 5 Mojs. 6:8
  3. Filakterij, amajlija, amulet, u Starom zavetu „totafot“, kod rabina „tefillin“ (2 Mojs. 13:16; 6:8; 11:18). Filakteriji su bile male kožne kutijice u kojima su bile četiri trake od pergamenta sa citatima iz Petoknjižja. (često samo deset zapovesti). U biblijsko vreme, filakterije su nosili svi muškarci Jevreji iznad 13 godine života, ali samo za vreme jutarnje molitve, osim subotom i praznikom. Pravljeni su od kože obredno čistih životinja. Pričvršćivane su, kako spominje Sveti Teofilakt, kožnim vrpcama za čelo ili ruku. Fariseji, koji su se trudili da detaljno ispunjavaju Zakon, verovatnosu stalno nosili i čak proširivali filakterije, da bi se tako stalno sećali Boga i pred ljudima pokazivali svoju pobožnost.
  4. Up. 2 Moj. 28, 33-34; 39, 24-26; 4 Moj. 15, 38-40; 5 Moj. 22, 12. Kao što je to slučaj sa filakterijima (amajlijama), tako su fariseji dogaivali nove resice na svoje „skutove“ da bi se tako pokazali pred ljudima kao pobožniji i revnosniji za otačka predanja.
  5. U našem prevodu se ne vidi razlika koja postoji na grčkom jeziku. Zato bi precizniji prevod glasio: „A vi se ne zovite ravi, jer je u vas jedan Učitelj (Hristos).“ Hristos, dakle, ne želi da se njegovi učenici nazivaju ravinima, što je bio uobičajeni počasni naziv i titula za učitelje Zakona kod Jevreja, već i samog Sebe naziva prostom rečju Učitelj. Kada bi učenik uspešno okončao svoje studije, učitelj bi ga proglašavao za učitelja polaganjem ruku. Time je bio postavljen za učitelja i kao takav mogao je samostalno da odgovara na pitanja i deli pravdu. Kao „majstor“ oslovljavan je počasnom titulom „ravi“. Rabini su nosili posebnu odeću, a, po Sv. Epifaniju Kiparskom (Haeres.15), posebne ogrtače i dalmatike. U sinagogi je imao počasno mesto. Narod ga je s poštovanjem pozdravljao. Jevrejski rabini su bili često takvi poznavaoci Svetog Pisma da su u nedostatku knjiga mogli i sami da ih po sećanju napišu do poslednjeg slova.
  6. Up. Jov. 22:29; Pr. 29:23; Jez. 21:26-27; 1Pet. 5:5
  7. Blaženi Jeronim piše: Jedno je biti otac ili učitelj po prirodi (natura), a drugo po snishođenju (indulgentia). Ako mi nazivamo čoveka ocem, ukazujemo mu čast, prema njegovom uzrastu, a ne smatramo ga vinovnikom našeg života“, (Ibid, P.L. t.26). „To ne znači“, kaže Zlatoust, ,da nikoga ne treba nazivati ocem, već da znamo koga zaista treba nazivati Ocem,“ (Ibid). U pravoslavnom monaštvu od drevnih vremena postoji običaj da se monasi i sveštenici oslovljavaju rečju „oče“, iz poštovanja. Hristos, po mišljenju većine tumača, ne zabranjuje počasne titule, već gordost i sujetu koje se javljaju uz ta zvanja.
  8. Po Origenovom tumačenju, književnici i fariseji sami ne ulaze u Carstvo nebesko i druge koji žele da uđu ne puštaju. Ta dva greha su prirodno povezana i neodvojiva jedan od drugoga. „Mnogi učitelji“, kaže on, „koji ne dopuštaju onima koji žele da uđu u Carstvo nebesko, to najčešće čine tako što bez rasuđivanja neke odlučuju ne zato što oni ne dozvoljavaju grehove, već zbog zavisti i neprijateljstva, te često zabranjuju da uđu i onim ljudima koji su bolji od njih samih“, (Tumačenje Evanđelja od Mateja, P.G. t.13)
  9. Najverovatnije je reč o tome da su se u nameri da tobož pomognu udovicama predlagali za njihove zastupnike pri upravljanju imanjem, pri čemu su izvlačili za sebe veliku novčanu dobit. Slična pojava se osuđuje još i u vreme proroka Isaije (Is. 10,1-2)
  10. „Stranac koji je prišao veri“. U Novom Zavetu se odnosi na neznabošce koji su potpuno primili judaizam ili su na njega gledali sa simpatijom. Potpuno obraćeni prozelit primao je obrezanje i učestvovao je u hramovnom i sinagogalnom bogosluženju ravnopravno sa svim ostalim Jevrejima. Oni su takođe držali subotu, propise o čistoj i nečistoj hrani i sve druge jevrejske običaje. Prozelita je bilo mnogo u jevrejskom rasejanju. Činili su ih ljudi koji su razočarani paganskim politeizmom i nemoralom tražili veru u jednog Boga i život posvećen svetosti, pravdi i milosrđu. Veliki broj njih prihvatao je jevrejski način života, ali ne i sve zakonske odredbe, uračunavajući obrezanje. Kasnije su prozeliti masovno prihvatali hrišćanstvo koje im je pružalo mogućnost visoko moralnog duhovnog života, ali bez obaveze da se drže starozavetnog Zakona (up. D. ap 2,10; 6, 5; 13,43).
  11. Običaj davanja desetka postojao je u jevrejskoj istoriji još pre Mojsejevog zakona. Praotac Avraam je platio desetak Melhisedeku (1 Mojs. 14: 17-20). I Jakov se obavezao pred Bogom da će Mu davati desetak od svega što stekne (1 Mojs. 28:22). Mojsejev zakon detaljno propisuje davanje desetka (3 Mojs. 27:30-32). Desetak od zemlje je uključivao i biljno seme i plodove. Pored toga je davana svaka deseta životinja iz stada. Pravila o davanju desetka se susreću i u 4 Mojs. 18:21-32 i 5 Mojs. 26:12-15. U Starom Zavetu desetak je imao da podmiri materijalne potrebe sveštenstva (levita), stranaca, siročadi i udovica. Bio je izraz blagodarnosti Bogu od Njegovog izabranog naroda.
  12. U Talmudu je propisima očišćenja posvećeno celih 12 traktata koji se bave razradom propisa iz starozavetnog Zakona. (3 Mojs. 11:15; 4 Mojs. 5:1-4 i posebno glava 19).
  13. U Isusovo vreme grobovi imućnijih ljudi su bili u prirodnim pećinama (kojih ima mnogo u Palestini, s obzirom na to da je to krečnjačko područje) ili su dubljeni u stenama. Grobovi siromašnih nalazili su se u blizini puteva i u poljima i krečeni su mesec dana pre Pashe kako bi prolaznici mogli da ih izbegnu i sačuvaju se od oskrnavljenja dodirom (up. 4 Moj. 19,16).
  14. Jer. 2:30
  15. 1 Mojs. 4:23-24
  16. 1 Mojs. 4:1-15;25; 1 Jn. 3:12
  17. Posle raspeća i smrti na krstu Gospod Hristos se javljao samo Svojim učenicima. Oni koji su Ga raspeli neće Ga videti sve do Njegovog drugog dolaska.
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *