NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava dvadeset i druga
 
Priča o svadbi careva sina, Bogu Božje, caru carevo,
o vaskrsenju mrtvih i najvećoj zapovesti, Hristos Davidov sin i Gospod
 
1-7. I odgovarajući Isus opet im reče u pričama govoreći: Carstvo nebesko je kao čovjek car koji načini svadbu sinu svome. I posla sluge svoje da zovu zvanice na svadbu; i ne htjedoše doći. Opet posla druge sluge govoreći: Kažite zvanicama: Evo sam objed svoj ugotovio, junci moji i hranjenici poklani su, i sve je gotovo: dođite na svadbu. A oni ne marivši otidoše, ovaj u polje svoje, a onaj u trgovinu svoju; A ostali uhvatiše sluge njegove, izružiše ih, i pobiše. I kad to ču car onaj, razgnjevi se i poslavši vojsku svoju pogubi krvnike one i grad njihov zapali.
 
I ova priča kao i ona o vinogradarima govori o neposlušnosti Jevreja. Međutim, dok se tamo govori o Hristovoj smrti, ovde je reč o svadbenoj radosti koja predstavlja Vaskrsenje. Ipak, ovde su se Jevreji pokazali kao veći prestupnici nego u prethodnoj priči, jer su vinogradari pobili one koji su od njih tražili plodove, dok ljudi u ovoj priči ubijaju one koji ih pozivaju na svadbu. Bog se ovde upoređuje sa „čovekom carem“, jer se On ne pokazuje u Svojoj božanskoj prirodi, već onako kako Mu priliči da se pokaže pred ljudima. Kada mi kao ljudi umiremo, budući podložni ljudskim manama, Bog nam se javlja kao čovek, a kada živimo „kao bogovi“, tada i „Bog staje u saboru bogova“.[1] Kada živimo kao zveri i On za nas postaje oštar kao panter, medved ili lav. Bog, dakle, načini svadbu svome Sinu kako bi Ga sjedinio sa svakom blagoobraznom dušom, jer je „ženik“ Hristos, a „nevesta“ Crkva i duša čovekova. Sluge koje su prve poslane jesu Mojsej i ostali sa njim koje Jevreji nisu poslušali, već su gnevili Boga četrdeset godina u pustinji, ne hoteći da prihvate reč Božju i duhovnu blagodat. Zatim su poslane druge sluge, Proroci, ali neke od njih Jevreji su pobili, kao proroka Isaiju,[2] dok su druge namučili, kao Jeremiju, bačenog u jamu punu smradnog gliba.[3] Oni koji su bili umereniji samo su odbili poziv; jedan je otišao u „polje svoje“, što će reći, opredelio se za život u telesnim požudama i slastima, jer „polje svoje“ označava telo; drugi je otišao u „trgovinu svoju“, to jest putem srebroljubivog života, pošto su trgovci najpohlepniji za zaradom. Priča, dakle, pokazuje da oni koji odbijaju da odu na duhovnu svadbu i odbacuju sjedinjenje sa Hristom i duhovno naslađenje, to čine najčešće zbog telesnog uživanja ili zbog strasti srebroljublja. U ovoj priči kaže se da je pripremljen „obed“, a na drugom mestu (kod Luke) spominje se „večera“.[4] To nije rečeno bez razloga. „Večerom“ se naziva zato što se svadbena svečanost u poslednjim vremenima pokazala u savršenom obliku, dakle predveče, na kraju vremena, dok Matej spominje „obed“ želeći da pokaže da je ova tajna i u prethodnim vremenima otkrivana, mapa samo pelimično. Junci i hranjenici su Stari i Novi Zavet. „Junci“, predstavljaju Stari Zavet koji je nalagao prinošenje životinjskih žrtava, dok Novi predstavljaju „hranjenici“, to jest, pšenicom ugojena telad, jer sada prinosimo hlebove kao istinske „hranjenike“ na žrtvenik, pošto se hlebovi prave od pšenice. Bog nas, dakle, poziva da jedemo hranu i Starog i Novog Zaveta. Kada vidiš da neko jasno tumači božanske reči, znaj da on hrani one koji Ga slušaju „pšeničnim jestivima“, to jest, prostije dušom mudri učitelj hrani duhovnim hlebom. Sigurno se pitaš, kako im kaže da pozovu „pozvane“, jer ako su pozvani, zašto ih opet zove? Znaj, dakle, da je svaki od nas po prirodi pozvan na dobro, jer nas poziva reč unutrašnjeg učitelja duše (razuma). Ali, Bog šalje napolje učitelje da pozovu i one koji su prirodno pozvani rečju Božjom. Car je naposletku poslao rimsku vojsku i uništio neposlušne Jevreje, te spalio njihov grad Jerusalim, kako piše istinoljubivi Josif.[5]
 
8-10. Tada reče slugama svojim: Svadba je gotova, a zvanice ne bjehu dostojne. Idite, dakle, na raskršća i koga god nađete pozovite na svadbu. I izišavši sluge one na puteve, sabraše sve koje nađoše, i zle i dobre; i napuni se svadbena dvorana gostiju.
 
Pošto ih starije sluge, Mojsej i proroci, nisu ubedili, Gospod šalje druge sluge, apostole, da pozovu* neznabošce koji nisu išli putem istine, već su lutali, ra-zjedinjeni i rasejani po mnogim putevima svetske mudrosti. U stvari, oni su se mogli naći po „raskršćima“, u velikoj zabludi i neznanju. Živeli su u međusobnoj neslozi jer nisu išli putem istine, već sporednim putevima nečastivih učenja koja su propovedali. Oni se čak nisu slagali ni u tim učenjima, jer su jedni učili ovako, a drugi onako. Možda je ipak bolje razumeti ove reči na sledeći način: „Put“ je život i način života svakog čoveka, a „raskršća“ su (razna) učenja. Neznabožački Jelini su išli putevima nečastivih, to jest, vodili su život dostojan svake osude i u takvom nečastivom načinu života skrenuli su u bezbožna učenja, nazivajući besramne bogove pokroviteljima svojih strasti. Kada su, međutim, apostoli iz Jerusalima izišli među neznabošce, sve su ih sakupili, i „zle“ i „dobre“, to jest, one ispunjene svakim nevaljalstvom i one koji su bili manje pokvareni od njih, koje zato u poređenju s prvim Gospod naziva „dobrim“.
 
11-14. A ušavši car da vidi goste ugleda ondje čovjeka neobučena u svadbeno ruho. I reče mu: Prijatelju, kako si ušao amo bez svadbenog ruha? A on oćuta. Tada reče car slugama: Svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite i bacite u tamu najkrajnju; ondje će biti plač i škrgut zuba. Jer su mnogi zvani, ali je malo izabranih.
 
Na svadbu dolaze svi ljudi bez razlike, jer smo blagodaću svi pozvani, i dobri i zli. Međutim, život onih koji uđu neće biti neproveren, pošto će Car krajnje pažljivo ispitati sve one koji se nađu nečisti posle ulaska u veru. Zadrhtimo, dakle, pri pomisli da onome koji ne živi čistim životom sama vera ništa ne koristi, jer takav neće biti samo isteran sa svadbe, već i bačen u oganj. Ko je onaj koji nije obučen u svadbeno ruho? To je onaj koji se nije obukao u mi-losrđe, dobrotu i bratoljublje. Mnogo je onih koji sebe obma-njuju zaludnim nadama da će naslediti Carstvo nebesko, i veruju da će biti pribrojani liku izabranih, misleći o sebi da su nešto veliko. Budući opravdan u pogledu ovoga nedostojnog čoveka, Gospod nam pokazuje dve stvari: prvo da je On Bog čovekoljubac, i drugo, da i mi nikoga ne smemo da osuđujemo, čak i ako javno greši, osim ako je već prekoren za svoj greh. Dakle, Gospod govori Svojim slugama, anđelima koje šalje da kazne grešnike: „Svežite mu ruke i noge“, to jest delatne sile njegove duše, jer je sada u ovome veku vreme za praktično delanje, dok će u budućem sve delatne sile duše biti „svezane“ i čovek neće moći učiniti nikakvo dobro delo da bi umilostivio Boga za svoje grehove. „Škrgut zuba“ je beskorisno raskajanje koje će se onda javiti u njihovim dušama. „Mnogi su zvani“, jer Bog zove „mnoge“, odnosno sve, „ali je malo izabranih“, to jest onih koji se spasavaju i koji su dostojni da ih Bog izabere. Prema tome, Božje je da nas zove, dok od nas zavisi da li ćemo biti izabrani ili ne. On pokazuje da je ova priča ispričana radi Jevreja, koji su bili zvani, ali nisu izabrani zbog svog neposlušanja.
 
15-16. Tada otidoše fariseji i na vijećanju se dogovoriše kako bi ga uhvatili u riječi. I poslaše k njemu učenike svoje s Irodovcima. [6]
 
U pitanju je bilo lukavstvo, zato ih Luka i naziva „uhodama“, jer su tajno poslani da bi Hrista uhvatili u reči. „Irodovci“ su bili ili Irodovi vojnici, ili oni koji su smatrali da je Irod Mesija. Budući da je Irodovim dolaskom na vlast prekinuta vladavina Judinog plemena, neki su mislili da je on Mesija.[7] Zajedno s njima došli su i fariseji da bi Ga uhvatili u reči. Poslušaj, dakle, šta Mu govore:
 
16-22. Govoreći: Učitelju, znamo da si istinit i putu Božijemu zaista učiš i ne obazireš se ni na koga, jer ne gledaš ko je ko od ljudi. Kaži nam, dakle, šta ti misliš: treba li dati porez ćesaru ili ne? Razumjevši Isus lukavstvo njihovo reče: Što me kušate, licemjeri? Pokažite mi novac porezni. A oni mu donesoše dinar. I reče im: Čiji je ovaj lik n natpis? Rekoše mu: Ćesarev. Tada im reče: Podajte, dakle, ćesarevo ćesaru, i Božje Bogu. I čuvši zadiviše se, i ostavivši ga otidoše.
 
Oni su mislili da će Ga laskanjem i pohvalama naterati da kaže kako (Rimljanima) ne treba plaćati porez i tako Ga optužiti kao buntovnika i podstrekača pobune protiv ćesara.[8] Zato su sa sobom poveli i Irodovce, kako bi oni, kao carevi ljudi, mogli odmah da Ga uhapse kao pobunjenika. „Ne gledaš ko je ko od ljudi“, kažu, to jest nećeš ništa reći da bi ugodio Pilatu ili Irodu. „Kaži nam, dakle, da li treba da se pokoravamo ljudima i plaćamo im porez, kao što Bogu dajemo didrahmu, ili samo da plaćamo porez Bogu?[9] Ne bi li trebalo da plaćamo porez i ćesaru?“ Ovo su rekli, kao što sam već objasnio, zato da bi Ga uhvatili i ubili ako bi odgovorio da ne treba plaćati porez ćesaru, kao što su uči-nili sa sledbenicima Tevde i Jude (Galilejca),[10] koji su govorili da se ne sme prinositi žrtva u ime ćesarevo. Pokazujući im ćesarev lik na novcu, Isus ih ubeđuje da ćesaru treba dati ono što mu i pripada, dakle, ono što nosi njegov lik,[11] i da se u telesnim i spoljašnjim stvarima treba pokoravati caru, dok se u unutrašnjim i duhovnim stvarima moramo pokoravati Bogu. Međutim, ovo se može razumeti i na sledeći način: Svaki od nas mora odbaciti od sebe i predati demonu – „ćesaru“ podzemnog sveta – ono što mu pripada. Na primer, kada te napadne gnev, koji dolazi od demona – „ćesara“, uzvrati mu istom merom i razgnevi se na njega. Tako ćeš moći i da podaš Bogu ono što je Božje. Međutim, pošto se ljudska priroda sastoji od duše i tela, svome telu kao „ćesaru“ dugujemo hranu i odeću, a onome što je u nama uzvišenije[12] (tj. duši) dugujemo ono što joj priliči.
 
23-28. U taj isti dan pristupiše mu sadukeji koji govore da nema vaskrsenja, i upitaše ga govoreći: Učitelju, Mojsej reče: Ako umre ko bez djece; da uzme brat njegov ženu njegovu i podigne sjeme bratu svome. U nas bješe sedam braće; i prvi oženivši se umrije, i ne imavši poroda ostavi ženu svoju bratu svome. A tako i drugi i treći, sve do sedmoga. A poslije sviju umrije i žena. O vaskrsenju, dakle kojega će od sedmorice biti žena? Jer je za svima bila.
 
Kada je Gospod ućutkao fariseje i irodovce, opet su došli sadukeji da Ga kušaju. Njihova zabluda je bila u tome što nisu verovali u Vaskrsenje, u duha, i anđele, i držali su se stavova suprotnim učenju fariseja. Ovde navode jedan neverovatan slučaj, jer ako i pretpostavimo da su oba brata uzela ženu i potom umrla, zar treći ne bi izbegao brak s njom poučen iskustvom svojih prethodnika? Sadukeji su izmislili ovaj slučaj kako bi zbunili Hrista i tako dokazali da nema Vaskrsenja. Oni čak ugašću i Mojseja kao branitelja svoje izmišljotine.[13] Spominju sedmoricu braće kako bi još više ismejali tajnu Vaskrsenja. Oni pitaju: „Kojega će od sedmorice biti žena?“ Mogli bismo im odgovoriti: „O, bedni sadukeji, ako se uzme da i po Vaskrsenju postoji brak, ona će biti žena onoga koji je prvi oženio, jer su ostali lažni, a ne zakonski muževi.“
 
29-33. A Isus odgovarajući reče im: Varate se, ne znajući Pisma ni sile Božije. Jer o vaskrsenju niti se žene niti se udaju; nego su kao anđeli Božiji na nebu. A za vaskrsenje mrtvih niste li čitali šta vam je rekao Bog govoreći: Ja sam Bog Avraamov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev? Bog nije Bog mrtvih nego živih. I narod čuvši divljaše se nauci njegovoj.
 
Spasitelj pokazuje da će biti Vaskrsenja, ali ne u onom telesnom smislu kako su oni mislili, već u uzvišenijem i duhovnijem smislu.[14] „Zašto se varate“, govori im, „ne znajući Pisma ni sile Božje“, jer da poznajete Pisma znali biste da Bog nije Bog mrtvih nego živih i razumeli biste da je Bogu sve moguće, pa čak i da učini da ljudi žive kao anđeli. Vidiš li premudrosti Gospodnje! Pozivajući se na Mojseja oni su hteli da odbace učenje o Vaskrsenju, ali Hristos ih Mojsejevim rečima uverava govoreći: ,Ja sam Bog Avraama, Isaka i Jakova.“[15] Ovim rečima Hristos želi da kaže da Bog nije Bog onoga što ne postoji, već onoga što postoji i što jest. Nije im rekao ,Ja sam bio Bog…“, već Ja sam Bog“. Iako su oni umrli, i dalje žive u nadi Vaskrsenja. Ali, ti me pitaš: „Kako onda na drugom mestu kaže da će vladati mrtvima i živima?“[16] Znaj dobro da On tamo „mrtvim“ naziva one koji su umrli, ali koji će opet oživeti. Ustajući protiv jeresi sadukeja, koji su učili da ne postoji besmrtna duša, već da ona posle smrti sasvim iščezava, Gospod govori da On nije Bog „mrtvih“, to jest onih koji vam se čine da su potpuno iščezli, već Bog „živih“, to jest, onih koji imaju besmrtnu dušu i koji će vaskrsnuti, iako su sada mrtvi (telom).
 
34-40. A fariseji čuvši da ućutka sadukeje, sabraše se zajedno. I upita jedan od njih, zakonik,[17] kušajući ga i govoreći: Učitelju, koja je zapovijest najveća u Zakonu? A Isus mu reče: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovijest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. O ovim dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci.
 
Ovaj čovek dolazi sa velikom zlobom da kuša Isusa. Kada su fariseji videli da su sadukeji posramljeni i da je narod Gospoda pohvalio zbog mudrosti, oni Mu prilaze kušajući Ga, da vide da li će On nešto dodati prvoj zapovesti, ne bi li tako našli povoda da Ga optuže kako ispravlja Zakon. Ali, Gospod razotkriva njihovu zlobu, jer oni nisu došli da nešto nauče, već su kao ljudi bez ljubavi radije hteli da Mu napakoste u svojoj zavisti. On im otkriva ljubav koja je veća od drugih zapovesti i poučava ih da Boga ne treba ljubiti polovično, već celog sebe predati Bogu. Možemo razlikovati tri osnovne sposobnosti ljudske duše: vegetativnu, animalnu i razumnu. Kada čovek raste, hrani se i rađa sebi slično sličan je biljkama. Kada oseća gnev i požudu sličan je životinjama, a kada razmišlja naziva se razumnim. Pogledaj sada, kako su ove tri sposobnosti zastupljene u ovoj zapovesti: „Ljubi Boga svoga svim srcem svojim“ – gde misli na animalnu sposobnost ljudske duše; „i svom dušom svojom“ – ovde je reč o vegetativnoj sposobnosti, jer su biljke žive i pokretne su; „i svim umom svojim“, što se odnosi na razumnu (slovesnu) sposobnost duše.[18]
Drugim rečima, Boga moramo ljubiti celom svojom dušom, to jest moramo Mu se predati svim delovima i silama duševnim. „Ovo je prva i najveća zapovest“, kojom se vežbamo u pobožnosti. „A druga je kao i ova“[19] i ona podstiče ljude da prema drugima budu pravedni. Zapravo, postoje dve stvari koje čoveka odvode u propast. To su nečastiva učenja i poročan život. Da ne bismo, dakle, pali u bezbožna učenja (to jest u jeresi), treba da ljubimo Boga, a da ne bismo živeli poročnim životom, treba da ljubimo bližnjega svoga, jer onaj koji ljubi svoga bližnjega ispunjava i sve druge zapovesti, a onaj koji ispunjava sve zapovesti, istinski ljubi Boga.[20] Tako ove dve zapovesti zavise jedna od druge i međusobno su povezane pošto u sebi sadrže sve druge zapovesti. Gde ste videli da onaj koji ljubi Boga i bližnjega svoga, krade, zlopamti, čini preljubu, ubija ili živi u bludu? Ovaj je zakonik, dakle, u početku hteo da iskuša Gospoda, ali posle Hristovog odgovora on se pokajao i dobio pohvalu od Gospoda, kao što navodi Marko, koji kaže da ga je Gospod s ljubavlju pogledao i rekao mu: „Nisi daleko od Carstva Božijega.“[21]
 
41-45. A kad se sabraše fariseji, upita ih Isus govoreći: Šta mislite za Hrista? Čiji je sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: Kako, dakle, David njega u Duhu naziva Gospodom govoreći: Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim? Kada, dakle, David naziva njega Gospodom, kako mu je sin? I niko mu ne mogaše odgovoriti ni riječi; niti smjede ko od toga dana da ga zapita više.
 
Pošto su fariseji mislili da je On samo običan čovek, Isus ih razuverava i preko Davidovog proroštva otkriva im istinu da je On takođe Gospod i Bog, objavljujući tako Svoju božansku prirodu. Kada su fariseji kazali da je Hristos „Sin Davidov“, to jest, običan čovek, On im je odgovario pitajući ih kako Ga onda David naziva Gospodom, i to ne samo da Ga prosto naziva Gospodom nego po nadahnuću, to jest, onako kako mu je otkriveno blagodaću Duha Svetoga? Ovim rečima Gospod ne poriče da je Sin Davidov, već samo pokazuje da nije običan čovek koji potiče od semena Davidova. Gospod im postavlja ovo pitanje da bi fariseji sami pitali i naučili ono što ne znaju, te da bi pravilno odgovorivši poverovali ili pak da bi, ne znajući šta da kažu, otišli posramljeni i više se nikada ne usudili da Ga pitaju o tome.
 


 
NAPOMENA:

  1. Ps. 81:1: „Bog stade na saboru bogova, usred bogova izreče sud“. Uporedi fusnotu za Mt. 13:43. dakle, onima koji su postali „bogovi po blagodati“, up. 81:6, Bog se javlja „kao Bog“, dok onima koji nisu u stanju da Ga vide „onakvog kakav jeste“, On snishodi i javlja se kao čovek.
  2. Prema usmenom predanju prorok Isaija je živ prerezan testerom.
  3. Jer. 38:6-13
  4. Lk.14:16
  5. Josif Flavije, rođen je oko 37 posle Hrista i bio je bogatog jevrejskog porekla. Zarobili su ga Rimljani u toku jevrejskog ustanka između 66. i 70. godine. Kasnije je postao rimski građanin i nastanio se u Rimu, gde je i napisao svoju poznatu „Istoriju judejskog rata“.
  6. To su bili Jevreji od uticaja i položaja koji su u novozavetno vreme bili pristalice grčkih običaja i rimskog prava. Mada ih ne treba poistovećivati sa sadukejima, oni su zajedno s njima delili simpatije prema Rimu, nasuprot farisejima, koji su bili antirimski raspoloženi. Ipak, irodovci su se pridružili farisejima protiv Gospoda Isusa Hrista. U Galileji su irodovci i fariseji organizovali zaveru protiv Isusa (Mk. 3, 6). Gospod zato upozorava svoje učenike da se čuvaju od kvasca farisejskog i Irodovog (Mk. 8.15).
  7. Irodovci su, izgleda, pogrešno shvatali proročanstvo patrijarha Jakova njegovom sinu Judi, 1 Moj. 49,10: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude, niti od nogu njegovijeh onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi.“ (Pogledaj fusnotu za Mt. 1,17).
  8. Ćesar (lat. Caesar) carska titula koju je nosilo nekoliko rimskih careva: Avgust, Tiberije, Klaudije i Neron.
  9. Očigledno želeći da Ga navedu da kaže kako ne treba davati porez ćesaru, fariseji i irodovci upoređuju plaćanje državnog poreza s plaćanjem „didrahme“ Bogu, želeći da na taj način aludiraju da onaj koji plaća ćesaru porez indirektno priznaje njegovo božanstvo, pošto su Rimljani svoga ćesara smatrali za boga.
  10. D. ap. 5, 36-37. Tevda je bio lažni vođa o kome je Gamalilo govorio pred Sinedrionom oko 32. god. posle Hrista. Prema Gamalilovim rečima, Tevdi se pridružilo u pobuni oko 400 ljudi, koji su posle neuspeha zajedno sa svojim vođom bili pogubljeni. Nije sačuvano mnogo podataka o Tevdi. Luka beleži da je Juda Galilejac podigao ustanak u vreme popisa. Pretpostavlja se da je ovaj Juda bio Juda Golanac, koji je prema jevrejskom istoričaru Josifu, izazvao nerede u vreme popisa za uprave Kvirina, oko 6. god. posle Hrista. Tada Josif spominje izvesnog vrača Tevdu koji je kao lažni prorok ubedio mnoge ljude da pređu reku Jordan. Rimljani su ga pogubili odsekavši mu glavu. Međutim, ovaj Tevda je živeo u poslednjim godinama vladavine Iroda Velikog.
  11. Kod Jevreja na novcu nije bilo nikakvih izobraženja ljudskih likova, jer je to smatrano idolopoklonstvom. Tako su Asmoneji svoj novac kovali sa natpisima na jevrejskom i grčkom jeziku sa izobraženjima posude sa manom, ili žezla Aaronova i sl. Međutim, kako se carski porez plaćao rimskim novcem, razumljivo je kako je na njemu bio lik ćesara. Na rimskom novcu cara Tiberija, dakle iz vremena Isusovog, stajao je natpois: TI CAESAR DIVI AVG F AVGUSTUS (Tiberije ćesar, božanstvenog Avgusta sin, Avgust), na drugoj strani novčića pisalo je obično: PONTIF MAXIM (tj. pontifex maximus – vrhovni prvosveštenik).
  12. Bog je stvorio čoveka od praha zemaljskog, udahnuvši mu ,duh života“, 1 Moj. 2, 7. Tumačeći ove reči Sv. Grigorije Bogoslov piše: „Logos Božji, uzevši deo novostvorene zemlje, svojim je besmrtnim rukama stvorio naše telo i podario mu život, jer duh koji je u njega udahnuo predstavlja ‘izliv’ nevidljivog Božanstva. Tako je čovek stvoren po liku Besmrtnoga… Budući (telom) ništa do prah moram da živim ovde dole, ali pošto takođe imam i božanski udeo u svojim grudima čeznem za večnim životom… Duša je dah Božji i mada je nebeskog porekla ipak dopušta sebi da se meša sa zemljom. Ona je svetlost zatvorena u pećini, ali ipak ništa manje do božanska i neugasiva svetlost“, (Poemata dogmatica, VIII, PG. I. 37).
  13. Mojsej u Ponovljenom zakonu (5 Mojs. 25:5-10) govori o tzv. zakonu „levirata“ po kome je čovek morao da oženi udovicu svoga brata ukoliko je on umro bez muškog naslednika. Sama reč „levirat“ znači „mužev brat“. Svrha ovog zakona bila je da obezbedi nalsednika umrlom bratu i na taj način oučva njegovo ime i imanje. Pored toga, leviratom su materijalno obezbeđivane udovice. Levirat se spominje i u knjizi o Ruti (Rut. 4:5).
  14. Bl.Teofilakt želi da kaže da će prilikom Vaskrsenja tela biti preobražena i produhovljena, te neće biti grube tvarne prirode kao u ovome životu.
  15. 2 Moj. 3, 6. Postoje i druga mesta u Svetom Pismu u kojima se nagoveštava Vaskrsenje: Jov 19, 25; Is. 26,19; Is. 66,14; Jezek. 37,1-14; Dan. 12, 12; 2 Mak. 7, 9; 12, 14 i dr.
  16. Rim. 14:9
  17. Zakonici su bili stručnjaci za pitanja Mojsejevog zakona.
  18. 5 Mojs. 6:5
  19. 3.Mojs. 19:18
  20. Sveti Oci su uvek naglašavali uzajamnu vezu ove dve zapovesti Gospodnje, govoreći da se mera bogoljublja poznaje po meri čovekoljublja i obratno.
  21. Mk. 12:34
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *