НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава двадесет и прва
 
Христов улазак у Јерусалим, изгон трговаца из храма, неплодна смоква,
о власти Христовој, прича о двојици синова и злим виноградарима,
о угаоном камену
 
1-5. И кад се приближише Јерусалиму и дођоше у Витфагу према Маслинској гори, онда Исус посла два ученика говорећи им: Идите у село што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми. И ако вам ко рече што, кажите да они требају Господу; и одмах ће их послати. А ово је све било да се испуни што је казано преко пророка који говори: Кажите кћери Сионовој: Ево Цар твој иде теби кротак, и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње.
 
Господ је сео на магарицу не због неке друге потребе, него да би испунио пророштво и показао нам како треба да будемо смирени. Управо зато није сео на оседланог коња већ на неугледну магарицу. Он испуњава пророштво[1] и у дословном и у пренесеном смислу: у дословном смислу, зато што је сео на магарицу, што су сви могли да виде, а у пренесеном смислу зато што је сео на магарицу која означава натоварене Јевреје, и на магаре, то јест, на дивље и непокорне незнабошце.[2] Магарица и магаре су били везани уздом својих грехова. Двојица (апостола) су послани да их разреше: Павле незнабошцима и Петар обрезанима, дакле, Јеврејима, као што нас све до данашњег дана од наших грехова разрешују апостолске посланице и Еванђеље. Христос кротко долази, јер у Свом првом доласку није дошао да суди свету, већ да га спасе. Док су други јеврејски цареви били грамзиви и неправедни људи, Христос је био кротки цар.
 
6-7. А ученици отидоше, и учинише како им заповједи Исус. Доведоше магарицу и магаре, и метнуше на њих хаљине своје, и усједе на њих.
 
Док Лука и Марко спомињу само магарца, Матеј говори о магарици и њеном младунчету. Ипак, они један другом не противрече, јер када су довели магаре, за њим је дошла и његова мајка. Сео је „на њих“, не на обе животиње, него на прострте хаљине. Или, по другом тумачењу, сео је најпре на магарицу, а затим на магаре, јер је најпре живео у јеврејској заједници, а потом дошао међу незнабожачке народе.
 
8-9. А народ веома многи простираше хаљине своје по путу, а други резаху грање од дрвећа и простираху по путу. А народ, који иђаше пред њим и за њим, викаше говорећи: Осана Сину Давидову! Благословен који долази у име Господње! Осана на висини.
 
У дословном значењу, простирање хаљина израз је великог поштовања, као што ношење (палминих) грана показује празнично расположење. Али, у пренесеном смислу ра-зуми да су апостоли најпре положили на магаре своје „хаљине“, које су њихове врлине, и тек онда је Господ сео на њих. Душа, дакле, неће моћи понети Господа на себи докле се год претходно не украси апостолским врлинама. „Народ који иђаше пред Њим“ су пророци који су живели пре Христовог оваплоћења, док су „они који су ишли за Њим“, мученици и учитељи (из каснијих времена). Они простиру своје хаљине по путу, то јест, покоравају тело духу, јер „хаљина“ представља тело које је покров душе. Хаљине су, дакле простирали по путу, а „пут“ је сам Христос, јер Он каже: Ја сам Пут, Истина и Живот“.[3] Дакле, докле год човек не „простре своје хаљине по путу“, то јест, докле не смири своје тело и остане на путу који је Христос, уклањајући се од јереси, неће моћи да понесе Господа на себи. За речи „Осана“ кажу да означавају „песму“ или „псалам“. Други опет тачније говоре да то значи „Спаси (нас) сада“.[4] „Онај који долази“ је сам Господ чији су долазак Јевреји одавно очекивали. Зато Јован Претеча говари: „Ти си Онај који долази“ што значи „Онај, чији долазак очекујемо“. Осим тога, Господ се назива „Оним који долази“, јер се сваки дан може очекивати Његов долазак.“ Према томе, сваки од нас мора стално да с надом очекује и да се спрема за крај света и долазак Господњи.
 
10-11. И кад он уђе у Јерусалим, узбуни се сав град говорећи: Ко је то? А народ говораше: Ово је Исус, Пророк из Назарета Галилејскога. Народ, као прост и безазлен, није осећао злобу према Христу, иако тачно није разумевао ко је Он. Зато Га сада и зову „Пророком“. Али, пошто је реч „пророк“ употребљена са одређеним чланом, може се разумети да народ говори о „дуго очекиваном Пророку“ за кога је Мојсеј рекао: „Пророка ће вам Господ подигнути.“[5] Они, дакле, нису рекли: „Ово је (неки) пророк већ „Ово је (онај) Пророк, то јест Онај кога су с надом чекали.
 
12-13 И уђе Исус у храм Божији, изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им. Написано је:[6] Дом мој дом молитаве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку.
 
Као господар куће, то јест Храма, Господ је избацио трговце, показавши да све што припада Оцу Његовом припада и Њему самом. То је учинио у Својој бризи за благољепије Храма, али и зато да би показао да ће жртве бити промењене. Истеравши телад и голубове, предска-зао је на тај начин да више неће бити потребна жртвоприношења закланих животиња, већ молитве, јер је, како каже: „Дом Мој, дом молитве, а ви начинисте од њега пећину разбојничку“, пошто у разбојничким пећинама бивају покољи и крвопролића. Храм је такође назвао „пећином разбојничком“ због оних који су се бавили преваром, куповином и продајом. Назива га тако и због тога што је похлепа разбојничка страст. Мењачи новца добили су назив по „коливосу“, врсти ситног новца, као што ми имамо оволе и сребрењаке.[7] „Продавци голубова“ су и они који продају црквене чинове,[8] јер продају благодат Светога Духа (који се јавио у виду голуба).[9] Такви бивају избачени не само из вишњега већ и из земаљског Храма, пошто су недостојни да служе олтару. И ти пази да од „храма Божјег“, свога ума, не начиниш „пећину разбојничку“, то јест обиталиште демона. Наш ум ће постати „пећина“ уколико будемо држали у срцу своме среброљубиве помисли о продаји, куповини и сакупљању новца, па макар то били и најмањи новчићи (коливи). И храм нашега тела ће постати „разбојничка пећина“ ако будемо куповали и продавали „голубове“, то јест, духовно учење и мисли (ради материјалне добити).
 
14. И приступише му хроми и слијепи у храму, и исцијели их.
 
Исцељујући болесне, Христос показује да је Бог и да с правом користи своју власт да истера недостојне из Свога дома. Из овога се јасно види да су Јевреји који су приносили животињске жртве по Закону били истерани, а у Храм су ушли слепи и хроми незнабошци и били исцељени.
 
15-16. А кад видјеше првосвештеници и књижевници чудеса која учини, и дјецу гдје вичу у храму и говоре: Осана Сину Давидову, расрдише се. И рекоше му: Чујеш ли шта ови говоре? А Исус им рече: Да! Зар нисте никада читали: Из уста дјеце и одојчади начинио си себи хвалу?
 
Када су фарисеји видели да деца Христу певају Давидову песму, коју је пророк посветио Богу,[10] викали су разгневљено на Исуса прекоревајући Га што допушта да Му певају песму која приличи само Богу. Али, Господ, да би заштитио децу каже: „Да! Ја не само да нећу да прекорим оне који Ме тако хвале већ приводим и пророка (Давида) за сведока, како бих показао да сте ви незналице и завидљивци.“ „Зар нисте“, говори им, „прочитали речи: Из уста деце и одојчади начинио Си Себи хвалу?“[11] „Начинити хвалу“ значи устројити савршену и достојну песму, иако деца и одојчад изгледају несавршена и незрела у своме узрасту. Заправо, ове речи нису ни говорила деца, већ је кроз њихова уста говорио сам Дух Свети користећи их као Своја оруђа. Зато и каже: „из уста деце“, локазујући да то нису биле речи из њиховог ума, већ је само њихова уста покретала благодат Божја. Овим је Господ предсказао да ће Га благосиљати незнабошци, који су по уму били „деца и одојчад“. Ово је била и утеха за апостоле, јер ће се и њима дати реч Божја иако су били прости и неуки. Ако, дакле, и ти будеш „злобом детињио“,[12] будући незлобив, и хранио се духовним млеком божанских речи, бићеш удостојен да певаш хвалу Богу.
 
17. И оставивши их изиђе напоље из града у Витанију и заноћи ондје.
 
Христос их напушта као недостојне и одлази у Витанију, која у преводу значи „кућа послушности“. Одлази, дакле, од оних који су непослушни онима који су Му послушни и настањује се код њих, јер каже: „Уселићу се у њих и ходићу међу њима“.[13]
 
18-20. А ујутро враћајући се у град огладње; и угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа,[14] и рече јој: Да никада не буде од тебе рода до вијека и одмах усахну смоква. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква.
 
Господ је често чинио чуда и она су увек била на добро и корист људи, јер ниједно чудо није учинио да би некога казнио. Ипак, како не би помислили да Он није у стању да казни, овде показује и ту способност, али не примењујући је, будући човекољубив, на људима већ на дрвету, као што је то раније учинио са крдом свиња. Учинио је да дрво усахне како би уразумио људе. Ученици су с правом били зачуђени, пошто смоква у себи има доста течности. Зато је и чудо било још веће, јер је она одмах усахнула. „Смоква“ означава и јеврејску синагогу која има само „лишће“, дакле, видљиво слово Закона, али не и плод Светога Духа. Међутим, и сваки човек који се преда сластима земаљскога живота сличан је овој смокви, јер такав нема духовног плода да би дао Христу када огладни, већ само лишће које вене и опада као пролазна маштања овога света. На таквог се односи проклетство, јер Христос каже: „Идите од мене проклети у огањ.“ [15]Такав ће човек усахнути као смоква, пржен у пакленом огњу, и његов језик ће се осушити као језик онога богаташа (у причи о убогом Лазару).[16]
 
21-22. А Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: Дигни се и баци се у море, догодиће се. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете.
 
Велико је обећање које Христос даје својим ученицима. Обећава им да ће премештати горе, само ако не посумњају. Све што будемо тражили, непоколебљиво верујући у силу Божју, примићемо. „Да, али ако затражим нешто што ми није на корист, и неразумно будем веровао да ће ми то Бог дати, да ли ће ми то Господ услишити?“ Како ће човекољубиви Бог испунити моју некррисну молбу? Слушај добро, када чујеш о вери, треба да разумеш да то није неразумна вера, већ права вера. Исто тако, под правом моливом сматрај једино молитву којом се тражи оно што нам је на (духовну) корист, јер нам је такву молитву, уосталом, Господ и предао говорећи: „Не уведи нас у искушење и избави нас од злога“ и тако даље. Затим, обрати пажњу на речи: „и не посумњате“. Како може човек који је нераздвојиво сједињен са Богом и једно је с Њим, тражити нешто што му није на (духовну) корист? Према томе, ако останемо у заједници са Богом и потпуно Му предани, тражићемо само оно што је на корист и то ћемо добити.
 
23-27. И кад уђе у храм стаде учити, приступише му првосвештеници и старјешине народне говорећи: Каквом вла-шћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас упитати једну ријеч, коју ако ми кажете, и ја ћу вама рећи каквом влашћу ово чиним. Крштење Јованово откуда бијаше? С неба, или од људи? А они размишљаху у себи говорећи: Ако кажемо: с неба, рећи ће нам: Зашто му, дакле, не вјеровасте. Ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована држе за пророка. И одговарајући Исусу рекоше: Не знамо. Рече и он њима: Ни ја вама нећу казати каквом влашћу ово чиним.
 
Пуни мржње што је истерао трговце из Храма, учитељи Закона пришли су и упитали Га отприлике овим речима: „Ко си ти да истерујеш из Храма оне који тамо раде? Да ниси можда свештеник? Али, ти немаш свештенички чин. Можда си цар? Али, ти ниси’ ни цар, па чак и да јеси, не би имао власт да тако чиниш, јер ни царевима није дозвољено да у Храму раде такве ствари.“ Овако су говорили Господу, јер да је Он казао: „Ово радим по Својој власти“, они би Га оклеветали као побуњеника зато што говори да Сам има власт. Да је рекао да то чини Божјом влашћу, одагнали би од Њега мноштво народа које Га је славило као Бога, говорећи им: „Гледајте, Он није Бог и све ово чини Божјом влашћу, као слуга.“ Како, дакле, одговара Христос, који је истинска Премудрост Божја? Он хвата јеврејске мудраце у њиховом лукавству, те их исто пита за Јована; јер ако кажу да је проповед Јованова с неба, наћи ће се као богоборци, будући да је нису прихватили. Ако, опет, кажу да је од људи, нашли би се у опасности од народа, јер су сви Јована држали за пророка. Овим примером нам Господ показује да онима који нас питају са злобном намером не треба одговарати, јер ни Он није одговорио Јеврејима који су Га питали са лукавством, иако је то могао учинити. Истовремено, можемо научити да није хришћански хвалити себе пред другима, јер је и Господ могао да каже којом влашћу чини све ово, а ипак није рекао, да не би изгледало да се хвали (пред Јеврејима).
 
28-32. А шта вам се чини? Човјек неки имаше два сина, и дошавши првоме рече: Синко, иди данас ради у винограду моме. А он одговарајући рече: Нећу! И послије се раскаја и отиде. И приступивши другоме рече тако исто. А он одговарајући рече: Хоћу, господару! И не отиде. Који је од ове двојице извршио вољу очеву? Рекоше му: Први. Рече им Исус: Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божје. Јер вам дође Јован путем праведним, и не вјеровасте му; а цариници и блуднице повјероваше му; а ви видјевши то, не раскајасте се затим да му вјерујете.
 
Господ нам овде показује две врсте људи. Први од њих су Јевреји који су од почетка обећавали говорећи: „Учинићемо све што нам каже Господ и бићемо му послушни.“[17] Друга врста људи су они који нису одмах послушали, као што су блуднице и цариници, али исто тако и народ незнабожаца, који од почетка нису хтели да послушају вољу Божју, али су се касније покајали и постали послушни. Видиш ли пре мудрости Божје? Није им одмах у почетку рекао: „Цариници и блуднице су бољи од вас“, већ их је најпре навео да признају да је од двојице синова оцу био послушнији онај који је испунио његову вољу. А када су се они с тим сложили, наставио је даље рекавши им: „Јован је дошао путем праведним, то јест, живео је врлинским и беспрекорним животом, и ви не можете да кажете да је у његовом животу било ишта порочно, а ипак су га блуднице послушале, а ви нисте. Зато ће „ићи пред вама“, то јест, ући ће пре вас у Царство небеско. Потрудите се и ви да поверујете како би за њима ушли у Царство“. Ако не поверујете, уопште нећете ни ући (у Царство небеско). И данас многи обећавају Богу, своме Оцу, да ће постати монаси или свештеници и да ће живети врлинским животом, али после занемарују своје обећање. Други, међутим, нису ни обећали да ће водити монашки или свештенички живот, а ипак живе врлински попут свештеника и монаха. Дакле, послушни синови су они који живе врлинским животом, иако ништа нису обећали.
 
33. Другу причу чујте: бијаше човјек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и са-гради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. [18]
 
Господ Јеврејима говори и другу причу како би им показао да се нису покајали и постали бољи, иако их је Бог удостојио Своје велике бриге и пажње. „Човек домаћин“ је сам Господ, који Себе у Свом човекољубљу назива „човеком“. „Виноград“ је јеверејски народ који је Господ засадио на обећаној земљи, јер каже: „Одвешћеш их и посадићеш их на гори светој Својој.“[19] „Плот“ је Закон који им није дозвољавао да се мешају са незнабошцима, или свети анђели који су чували Израиљ. „Пивница“[20] је жртвеник, а „кула“ (јерусалимски) Храм. „Виноградари“ су учитељи Закона: фарисеји и књижевници. Домаћин Бог је, дакле, отишао и није им више говорио из „стуба од облака“.[21] Одлазак Божји је Његово дуготрпљење, јер када је Господ дуготрпељив и не жури да узврати онима који чине неправду, изгледа као да спава или је отишао негде далеко.
 
34-39. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. И виноградари, похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. А виноградари видјевши сина рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише.
 
Време бербе се приближило у доба Пророка, јер су „слуге“ које је Бог послао били пророци. Они су на разне начине пострадали од „виноградара“, то јест, тадашњих лажних пророка и учитеља. Једне су избили, као пророка Михеја кога је Седекија ударио у вилицу; [22] друге побили, као Захарију (оца Претечиног), убијеног између Храма и жртвеника;[23] а неке су каменовали, као Захарију, сина првосвештеника Јодаја.[24] Напослетку је послан сам Син Божји, који се јавио у телу. Бог каже: „Постидеће се Сина Мојега“, не зато што није знао да ће Га убити већ да би показао како би ваљало да поступе, јер су били дужни да барем испоштују достојанство сина ако су већ побили слуге. Међутим, виноградари су га угледали и рекли: „Ово је наследник; ходите да га убијемо,“ као што су и Јевреји (касније) говорили: „Ово је Христос“ и распели Сина Божјег. Извели су га ван винограда јер је Господ наш Исус Христос распет ван града.[25] Пошто смо већ рекли да „виноград“ означава јеврејски народ, Господа су разапели фарисеји, зли виноградари, ван „винограда“, то јест, мимо воље простог и безазленог народа.
 
40-41. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.
 
На које се овде време мисли? Да ли на време другог доласка Господњег? Изгледа да се и тако може разумети, мада је боље да ове речи схватимо на следећи начин: „господар винограда“ је Бог Отац. Он је послао Свога Сина кога су Јевреји убили. Када, дакле, Он дође, то јест, када погледа на безакоње које су Јевреји починили, тада ће „злочинце злом смрћу погубити“ пославши на њих римску војску,[26] а Свој „виноград“, дакле Свој народ, даће другим „виноградарима“ – апостолима и учитељима. Разуми да „виноград“ означава и божанска Писма, у којима је „плот“ слово, а ископана „пивница“ дубина Духа. „Кула“ је узвишено богословско учење. Дакле, ова Писма су најпре имали „зли виноградари“, фарисеји, а Бог их је предао нама, ,добрим виноградарима“ који их добро обрађујемо. Они су убили Господа „ван винограда“, то јест, и поред онога што је о Христу говорило (старозаветно) Писмо.
 
42-44. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божје, и даће се народу који доноси плодове његове. И ко се спотакне о овај камен, разбиће се; а на кога он падне, сатрће га.
 
„Камен“ означава’ самога Христа, док су „зидари“ јеврејски учитељи који су Га одбацили као непотребног, говорећи: „Ти си Самарјанин и у теби је демон.“[27] Али, када је Он васкрсао из мртвих постављен је као „глава од угла“, то јест постао је Глава Цркве која обједињује Јевреје и незнабошце у једној вери. Као што камен постављен у углу грађевине повезује у једну целину један зид са оним који се од њега наставља, тако је и Христос све сјединио и повезао у једној вери. Овај „угаони камен“ је чудесан и дело је Господње.[28] Дакле, Црква која нас повезује и сједињује у једној вери јесте дело Господње које је достојно великог дивљења јер је добро саграђена. Она је чудесна и због тога што је осведочена чудесима и чудесно. Од Јевреја је, дакле, узето „Царство Божје“, односно заједница коју су они имали с Богом, и дата је онима који су поверовали. Они који се спотакну о овај „камен“[29] и саблазне се о Христа биће „разбијени“ при другом доласку Господњем, иако су још и овде расејани по целој васељени, као што сада видимо да је случај с несрећним Јеврејима. То и значе речи: „сатрће га“, то јест расејаће га (по целом свету).
 
45-46. И чувши првосвештеници и фарисеји приче његове разумјеше да о њима говори. И настојећи да га ухвате, побојаше се народа, јер га држаху за пророка.
 
Видиш ли још једном како народ, безазлен и незлобив, иде за истином, док учитељи Закона чине зло. Јевреји све до данашњег дана желе да ухвате Исуса, али не успевају да га ухвате нити да га разумеју, јер ће прихватити Антихриста[30] и њему ће се поклонити. А Христа неће примити, то јест, разумети.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Зах. 9:9; Ис. 62:1
  2. Уп. 1. Мојс. 49:10-11
  3. Јн. 14:6
  4. Реч је о месијанским речима хвале узетим из 118. псалма из тзв. великог Халела (Пс. 113-118). С временом су код Јевреја ове речи изгубиле своје првобитно значење и добиле су значење нашег „ура“, „живео“ (код Грка и Римљана постојали су одговарајући узвици).
  5. 5 Мојс. 18:18
  6. Уп. Ис. 56:7; Јер. 7:11
  7. Новац из времена Светог Теофилакта.
  8. Слично алегоријско тумачење оставио нам је и Иларије, који каже да „голубови“ означавају Духа Светога а „клупе“ свештеничке столице (катедре). „Према томе“, каже он, „Господ је испреметао столице оних који тргују даром Светога Духа“. (Ennaratio in Matth. P.L. t.9). Продаја црквених чинова за новац назива се „симонија“, по Симону Магу који је тражио од Апостола Петра да му за новац подари власт да рукоположењем предаје благодат Духа Светога (Д.Ап. 8:18-23).
  9. Мт. 3:16
  10. Пс. 118:26
  11. Пс. 8:3
  12. 1 Кор. 14:20
  13. 2 Кор. 6:16
  14. У пролеће смоква цвета и замеће плодове пре него што се на њој појаве листови. Када је Исус видео лишће на смоквином дрвету са правом је очекивао на њој плод. Очигледно је да је смоковница била неплодна.
  15. Мт. 25:41
  16. Лк. 16:19-31
  17. 2 Мојс. 24:3
  18. Уп. Ис. 5:1-7
  19. 2 Мојс. 15:17
  20. Посуда у којој се гњечи грожђе, преса.
  21. 2 Мојс. 13:21
  22. 3 Цар. 22:24
  23. Види Теофилактово тумачење на Мт. 23:35-36
  24. 2 Дн. 24:21
  25. Место Христовог распећа, Голгота, у Христово време се налазила изван градских зидина.
  26. Од 66. год. после Христа, Јевреји су устали против римске управе у Палестини. Римска војска под командом императора Веспазијана и Тита је убрзо је напала Јевреје и освојила Јерусалим 70. године. Тада је до темеља разрушен и спаљен јерусалимски храм.
  27. Јн.8:48
  28. Пс. 118:22-23
  29. Уп. Ис. 8:14,15 и Дан. 2:44
  30. Лажни пророк који ће се појавити у последњим данима пред Други долазак Господњи. Сама реч означава онога који се противи Христу, али и онога који се поставља уместо Христа (анти – значи и против и уместо). (уп. 1.Јн. 2:18-22; 4:3; 2 Јн. 7; 2 Дн. 7:8-7; 7: 11, 13-14; Отк. 13:1-4; 11-12; 16-17; 14:9-11; 19:20; 20:10, итд.)

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *