NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava dvadeseta
 
Priča o poslenicima u vinogradu, put u jerusalim i treće predskazanje stradanja, molba majke sinova Zevedejevih i o prvenstvu,
isceljenje dva jerihonska slepca
 
1-7. Jer je Carstvo nebesko slično čovjeku domaćinu koji ujutro rano iziđe da najmi poslenike u vinograd svoj. I pogodivši se s poslenicima po dinar na dan, posla ih u vinograd svoj. I izišavši oko trećega časa,[1] vidje druge gdje stoje na trgu besposleni. I njima reče: Idite i vi u vinograd moj, i što bude pravo daću vam. I oni otidoše. I opet izišavši oko šestoga i devetoga časa, učini tako. A oko jedanaestoga časa izišavši, nađe druge gdje stoje besposleni i reče im: Što stojite ovdje cijeli dan besposleni? Rekoše mu: Jer nas niko ne najmi. Reče im: idite i vi u moj vinograd, i što bude pravo primićete.
 
„Carstvo nebesko“ je Hristos, koji se upodobio čoveku primivši na sebe naše obličije.[2] Još se naziva „domaćinom“, jer je On gospodar kuće, to jest, Crkve. Hristos je, dakle, izašao iz naručja Očevog da najmi poslenike u „vinogradu“, to jest, u proučavanju Pisma i ispunjavanju zapovesti. On takođe unajmljuje svakog čoveka da radi u vinogradu svoje duše.[3] Jednoga unajmljuje „ujutro“, dakle, u dečjem uzrastu, drugog u „treći čas“ – u mladosti. Trećeg, opet, u „šesti“ i „deveti čas“, kada im je dvadeset pet, trideset godina ili više, ili jednostavno u doba zrelosti. Poslednje unajmljuje u jedanaesti čas kao starce, jer je mnogo onih koji su poverovali i u starim godinama. Ovu priču možeš razumeti i na drugi način: ,dan“ označava vreme u kome živimo, jer u njemu radimo kao u toku dana. Gospod je, dakle, pozvao u „prvi čas“ one koji su živeli u vreme Enoha[4] i Noja;[5] u „treći čas“ one iz vremena Avraama; u „šesti čas“ ljude iz vremena Mojseja; u „deveti čas“ Proroke, a u „jedanaesti čas“, dakle, na kraju vremena, Gospod je pozvao neznabošce, koji su bili lišeni svakog dobrog dela. Njih niko nije bio unajmio, jer neznabošcima nije bio poslan nijedan prorok.
 
8-16. A kad bi uveče, reče gospodar vinograda pristavu svojemu: Dozovi poslenike i podaj im platu počevši od posljednjiž do prvih. I došavši koji su oko jedanaestoga časa najdoljeni, primiše po dinar. A kad dođoše prvi, pomisliše da će više primiti, i primiše i oni po dinar. I primivši roptahu na domaćina, govoreći: Evo ovi posljednji jedan čas radiše, pa ih izjednači sa nama koji podnijesmo tegobu dana i žegu. A on odgovarajući reče jednome od njih: Prijatelju, ne činim ti nepravdu; nisi li pogodio sa mnom po dinar? Uzmi svoje pa idi; a ja hoću i ovome posljednjemu da dam kao i tebi. Ili zar ja nisam vlastan u svome činiti šta hoću? Zar je oko tvoje zlo što sam ja dobar? Tako će biti posljednji prvi i prvi posljednji; jer je mnogo zvanih a malo izabranih.
 
„Veče“ označava kraj sveta. Dakle, na kraju svako prima po jedan dinar. „Dinar“ je blagodat Svetoga Duha koja preobražava čoveka po liku Božjem i čini ga zajedničarem božanske prirode. Oni koji su živeli pre Hristovog dolaska više su se trudili, jer još nije bila pobeđena smrt, niti đavo savladan, nego je još vladao greh. Ali mi, koji smo blagodaću Hristovom opravdani Krštenjem, dobijamo silu da pobeđujemo našeg neprijatelja đavola, koga je Hristos već pobedio i savladao. Prema prvom tumačenju, oni koji su poverovali u mladosti imaju pred sobom veći trud nego oni koji su poverovali u starosti, jer mladić, boreći se sa strastima, mora da nosi breme gneva i oganj po-žude, dok starac živi u spokoju (jer su se njegove strasti primirile). Ipak, svi su udostojeni jednog istog dara i blagodati Svetoga Duha. Ova priča nas uči da se i u starosti moguće pokajati i zadobiti Carstvo nebesko, jer je to „jedanaesti čas“. Svetitelji ne zavide onima koji primaju istu nagaradu. Ne bilo toga. Ovde se, međutim, vidi da su blaga koja će naslediti pravednici takva, da bi čak i svetitelje mogla da podstaknu na zavist.
 
17-21. I polazeći Isus gore u Jerusalim uze nasamo na putu Dvanaestoricu učenika, i reče im: Evo idemo gore u Jerusalim, i Sin Čovječiji biće predan prvosveštenicima i književnicima; i osudiće ga na smrt; i predaće ga neznabošcima da mu se rugaju i da ga šibaju i razapnu; treći dan vaskrsnuće. Tada mu pristupi mati sinova Zevedejevih sa sinovima svojim klanjajući mu se i moleći ga za nešto. A on joj reče: Šta hoćeš? Reče mu: Reci da sjednu ova moja dva sina, jedan sa desne strane tebi, a jedan s lijeve strane tebi, u carstvu tvojemu .
 
Sinovi Zevedejevi (Jakov i Jovan), mislili su da ako Gospod ide u Jerusalim da će tamo zavladati zemaljskim i prolaznim carstvom, jer su Ga često slušali da govori: „Idemo u Jerusalim“. Budući pobeđeni ljudskom slabošću, nagovorili su svoju majku[6] da ona umoli Hrista, jer su se oni plašili da Mu sami javno priđu. Zato Mu i prilaze krišom, kako to kaže Marko,[7] koji piše da dođoše pred Njega Jakov i Jovan, želeći da kaže da su došli tajno i nasamo.
 
22. A Isus odgovarajući reče: Ne znate šta ištete. Možete li piti čašu koju ću ja piti i krstiti se krštenjem kojim se ja krštavam? Rekoše mu: Možemo.
 
Ostavivši majku, Gospod se obraća sinovima, želeći da pokaže kako Mu nije nepoznato da su oni nagovorili svoju majku. On im govori: „Ne znate šta ištete“, to jest, tražite ono što je veliko i strašno i anđelskim silama. Kako bi ih odvratio od takvih pomisli, predočava im opasnosti koje ih čekaju. Postavlja im pitanje ne zato što nije znao odgovor već da bi oni svojim odgovorom spoznali da su ranjeni gordošću, te se potrudili da ispune svoje obećanje. Zato im kaže: „Pošto niko ne može da ima udela u Mome Carstvu, ako ne bude imao udela u Mome stradanju, kažite mi da li ste spremni da postradate na isti način kao i Ja“? „Čašom“ naziva Svoje stradanje i smrt, is-tovremeno pokazujući da je umreti lako kao što je lako ispiti čašu vina. Zato i mi uvek treba da budemo spremni na stra-danje. Ovim takođe pokazuje da On dobrovoljno ide u smrt. Kao što onoga koji ispije čašu vina lako savlada san, tako i onoga koji ispije „čašu stradanja“ obuzima smrtni san. Svoju smrt naziva „krštenjem“, jer njime svi bivamo očišćeni. Apostoli su, dakle, olako dali obećanja, ne znajući šta govore, samo da bi dobili ono što traže.
 
23. I reče im: Čašu, dakle, moju ispićete i krštenjem kojim se ja krštavam krstićete se; ali sjesti meni s desne i s lijeve strane, nije moje da dam, nego kojima je pripremio Otac moj.
 
„Da ćete postradati“, to znam. Tako se i desilo, jer je Jakova ubio Irod, a Jovana je osudio Trajan zbog svedočenja reči istine.[8] „Ali, da sednete (s desne i s leve strane), nije Moje da dam, nego onima kojima je to pripremljeno“, to jest, onima koji se nađu da pored mučeničkog venca imaju i sve ostale vrli-ne. Takvi će primiti dar. Ovaj dar je pripremljen onima koji su se trudili, isto kao što pobedničke vence u igrama dobijaju samo takmičari. Zamislite da se održava trka koju sudi sam car, te da onaj koji uopšte nije trčao priđe i kaže sudiji: „Daj i meni venac, o sudijo, iako se nisam takmičio!“ Car će mu svakako odgovoriti: „Nije moje da ti bez zasluge dam venac, jer on pripada onome za koga je pripremljen“, dakle, onome koji je trčao i pobedio. Zato i ovde Hristos kaže: „Ne mogu vam dati na dar da sednete s desne strane Moga prestola, jer to mesto pripada onima koji su se potrudili i za koje je to mesto pripremljeno.“ Zapitaćeš: „Da li će tamo uopšte neko sedeti?“ Znaj dobro da tamo niko neće sesti. To mesto pripada samo božanskoj prirodi, jer kome je od anđela Bog ikada rekao: „Sedi meni s desne strane“?[9] Gospod je naime ovo kazao zbog njihove sumnje, jer oni su tražili da sednu sa desne i leve strane Gospodu ne razumevši da je Onaj, koji im je rekao da će sesti na dvanaest prestola, želeo da pokaže kakvom će slavom biti ovenčani za svoje vrline.
 
24-28. A čuvši to desetorica, rasrdiše se na ta dva brata. A Isus dozvavši ih reče: Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga; kao što ni Sin Čovječiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge.
 
Kada su desetorica videla kako je Hristos prekorio dvojicu braće, i sami su počeli negodovati, pokazujući da je i njima stalo do takve časti. Budući još nesavršeni, Jakov i Jovan su želeli da se uzdignu nad ostalom desetoricom, dok su ostali apostoli, opet, zavideli dvojici braće. Pošto su se desetorica apostola smutila čuvši ove reči, Gospod ih poziva i umiruje samim Svojim pozivom pre nego što im je išta rekao. Sinovi Zevedejevi su, naime, nasamo govorili sa Hristom, odvojivši se odos talih. Sada km Gospod svima zajedno govori. Budući da je znao da je vlastoljublje veliki tiranin duše, te zaslužuje oštru kaznu, Hristos ih još više smirava upoređujući ih sa neznabošcima i nevernicima koji trče za prolaznom slavom. On ih posramljuje govoreći: „Drugi ljudi se hvale time što su knezovi i vladari, jer je vlastoljublje strast neznabožaca, međutim, moji učenici dobijaju čast po svome smirenju koje se ogleda u tome da onaj koji želi da bude veći treba da služi onima koji su mu potčinjeni, što je znak krajnjeg smirenja. Ja vam to sam pokazujem, jer sam Vladar i Car na nebesima koji se smirio i došao da posluži vašem spasenju. Služiću vam do te mere da ću i dušu Svoju dati za otkup mnogih“, to jest, za sve, jer „mnogi“ označavaju sve ljude.
 
29-34. I kad oni izlažahu iz Jerihona za njim pođe narod mnogi. I gle, dva slijepa sjeđahu kraj puta, i čuvši da Isus prolazi povikaše govoreći: Pomiluj nas Gospode, sine Davidov. A narod im prijećaše da ućute; a oni još većma povikaše govoreći: Pomiluj nas Gospode, sine Davidov! I stavši Isus dozva ih i reče: Šta hoćete da vam učinim? Rekoše mu: Gospode da se otvore oči naše. I smilova se Isus, i dotače se očiju njihovih, i odmah progledaše oči njihove, i otidoše za njim.
 
Do slepaca su bile došle glasine o Gospodu, i zato, kada su čuli da prolazi putem, iskoristili su priliku, poverovavši da je Isus od semena Davidova po telu i da ih može isceliti. Njihova vera je bila toliko jaka da nisu ućutali ni onda kada su im pretili, već su još glasnije povikali. Zato ih On ne pita da li imaju vere, već odmah šta žele, kako niko ne bi pomislio su jedno želeli, a On im drugo dao. Gospod pokazuje da nisu vikali da bi dobili srebrenjak, već da budu isceljeni. Svojim dodirom ih isceljuje kako bismo i mi naučili da je svaki ud Njegovog svetog tela životvorni ud Božji. Iako Luka i Marko pominju samo jednog slepca, oni, ipak, ne protivreče Mateju, jer su pomenuli ono što su smatrali važnijim. Drugo objašnjenje jeste da Luka govori kako je Hristos iscelio jednog slepca pre nego što je ušao u Jerihon, dok Marko pominje drugo iscelenje, kada je Gospod već izašao iz grada. Da bi sažeo priču, Matej u jednom događaju obuhvata oba slučaja.
Pod „slepcima“ razumi neznabošce koje je Gospod iscelio uz put, jer On nije bio došao radi neznabožaca, već radi sinova Izrailjevih. Kao što su slepci po čuvenju saznali za Isusa, tako su i neznabošci po čuvenju poverovali. Oni koji su pretili slepcima, govoreći im da ne pominju ime Isusovo jesu carevi-progonitelji (hrišćana). Oni su pokušali da ućutkaju Crkvu, ali je Ona još glasnije ispovedala ime Hristovo. Zato je i isceljena i još jasnije gleda svetlost istine i ide za Hristom podražavajući Mu svojim životom.
 


 
NAPOMENA:

  1. Po jevrejskom brojanju to je devet časova ujutro; i dalje: šeste čas je podne, jedanaesti čas je pet sati posle podne. Pošto su časovi odbrojavani od izlaska do zalaska sunca, jedan čas je, u zavisnosti od doba godine, trajao od 59-70 minuta.
  2. Up. Rim. 8:3
  3. Origen je smatrao da „vinograd“ predstavlja Crkvu Božju, a ono što je van vinograda jeste ono što je van Crkve. Zlatoust je pod vinogradom razumevao „naredbe i zapovesti Božje.“
  4. 1.Mojs. 5:18-24
  5. 1 Mojs. 7:8
  6. Neki tumači smatraju da je majka sinova Zevedejevih bila Salomija, sestra Presvete Bogorodice. I toga sledi da su Jakov i Jovan bili Isusovi rođaci. Salomija je, inače, bila među ženama koje su išle za Hristom u Galileji i služile Mu. (up. Mt. 27:56; Mk. 15:41).
  7. Mk. 10:35
  8. Apostola Jakova, koji je bio prvi jerusalimski episkop, Jevreji su bacili sa vrha hrama i potom ga dotukli motkama. Apostol Jovan je proteran u vreme cara trajana na ostrvo Aptmos, gde je napisao knjigu Otkrovenja.
  9. Jev. 1:12; Ps. 110:1
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *