НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава двадесета
 
Прича о посленицима у винограду, пут у јерусалим и треће предсказање страдања, молба мајке синова Зеведејевих и о првенству,
исцељење два јерихонска слепца
 
1-7. Јер је Царство небеско слично човјеку домаћину који ујутро рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа,[1] видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете.
 
„Царство небеско“ је Христос, који се уподобио човеку примивши на себе наше обличије.[2] Још се назива „домаћином“, јер је Он господар куће, то јест, Цркве. Христос је, дакле, изашао из наручја Очевог да најми посленике у „винограду“, то јест, у проучавању Писма и испуњавању заповести. Он такође унајмљује сваког човека да ради у винограду своје душе.[3] Једнога унајмљује „ујутро“, дакле, у дечјем узрасту, другог у „трећи час“ – у младости. Трећег, опет, у „шести“ и „девети час“, када им је двадесет пет, тридесет година или више, или једноставно у доба зрелости. Последње унајмљује у једанаести час као старце, јер је много оних који су поверовали и у старим годинама. Ову причу можеш разумети и на други начин: ,дан“ означава време у коме живимо, јер у њему радимо као у току дана. Господ је, дакле, позвао у „први час“ оне који су живели у време Еноха[4] и Ноја;[5] у „трећи час“ оне из времена Авраама; у „шести час“ људе из времена Мојсеја; у „девети час“ Пророке, а у „једанаести час“, дакле, на крају времена, Господ је позвао незнабошце, који су били лишени сваког доброг дела. Њих нико није био унајмио, јер незнабошцима није био послан ниједан пророк.
 
8-16. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњиж до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најдољени, примише по динар. А кад дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина, говорећи: Ево ови посљедњи један час радише, па их изједначи са нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду; ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.
 
„Вече“ означава крај света. Дакле, на крају свако прима по један динар. „Динар“ је благодат Светога Духа која преображава човека по лику Божјем и чини га заједничарем божанске природе. Они који су живели пре Христовог доласка више су се трудили, јер још није била побеђена смрт, нити ђаво савладан, него је још владао грех. Али ми, који смо благодаћу Христовом оправдани Крштењем, добијамо силу да побеђујемо нашег непријатеља ђавола, кога је Христос већ победио и савладао. Према првом тумачењу, они који су поверовали у младости имају пред собом већи труд него они који су поверовали у старости, јер младић, борећи се са страстима, мора да носи бреме гнева и огањ по-жуде, док старац живи у спокоју (јер су се његове страсти примириле). Ипак, сви су удостојени једног истог дара и благодати Светога Духа. Ова прича нас учи да се и у старости могуће покајати и задобити Царство небеско, јер је то „једанаести час“. Светитељи не завиде онима који примају исту нагараду. Не било тога. Овде се, међутим, види да су блага која ће наследити праведници таква, да би чак и светитеље могла да подстакну на завист.
 
17-21. И полазећи Исус горе у Јерусалим узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему .
 
Синови Зеведејеви (Јаков и Јован), мислили су да ако Господ иде у Јерусалим да ће тамо завладати земаљским и пролазним царством, јер су Га често слушали да говори: „Идемо у Јерусалим“. Будући побеђени људском слабошћу, наговорили су своју мајку[6] да она умоли Христа, јер су се они плашили да Му сами јавно приђу. Зато Му и прилазе кришом, како то каже Марко,[7] који пише да дођоше пред Њега Јаков и Јован, желећи да каже да су дошли тајно и насамо.
 
22. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо.
 
Оставивши мајку, Господ се обраћа синовима, желећи да покаже како Му није непознато да су они наговорили своју мајку. Он им говори: „Не знате шта иштете“, то јест, тражите оно што је велико и страшно и анђелским силама. Како би их одвратио од таквих помисли, предочава им опасности које их чекају. Поставља им питање не зато што није знао одговор већ да би они својим одговором спознали да су рањени гордошћу, те се потрудили да испуне своје обећање. Зато им каже: „Пошто нико не може да има удела у Моме Царству, ако не буде имао удела у Моме страдању, кажите ми да ли сте спремни да пострадате на исти начин као и Ја“? „Чашом“ назива Своје страдање и смрт, ис-товремено показујући да је умрети лако као што је лако испити чашу вина. Зато и ми увек треба да будемо спремни на стра-дање. Овим такође показује да Он добровољно иде у смрт. Као што онога који испије чашу вина лако савлада сан, тако и онога који испије „чашу страдања“ обузима смртни сан. Своју смрт назива „крштењем“, јер њиме сви бивамо очишћени. Апостоли су, дакле, олако дали обећања, не знајући шта говоре, само да би добили оно што траже.
 
23. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој.
 
„Да ћете пострадати“, то знам. Тако се и десило, јер је Јакова убио Ирод, а Јована је осудио Трајан због сведочења речи истине.[8] „Али, да седнете (с десне и с леве стране), није Моје да дам, него онима којима је то припремљено“, то јест, онима који се нађу да поред мученичког венца имају и све остале врли-не. Такви ће примити дар. Овај дар је припремљен онима који су се трудили, исто као што победничке венце у играма добијају само такмичари. Замислите да се одржава трка коју суди сам цар, те да онај који уопште није трчао приђе и каже судији: „Дај и мени венац, о судијо, иако се нисам такмичио!“ Цар ће му свакако одговорити: „Није моје да ти без заслуге дам венац, јер он припада ономе за кога је припремљен“, дакле, ономе који је трчао и победио. Зато и овде Христос каже: „Не могу вам дати на дар да седнете с десне стране Мога престола, јер то место припада онима који су се потрудили и за које је то место припремљено.“ Запитаћеш: „Да ли ће тамо уопште неко седети?“ Знај добро да тамо нико неће сести. То место припада само божанској природи, јер коме је од анђела Бог икада рекао: „Седи мени с десне стране“?[9] Господ је наиме ово казао због њихове сумње, јер они су тражили да седну са десне и леве стране Господу не разумевши да је Онај, који им је рекао да ће сести на дванаест престола, желео да покаже каквом ће славом бити овенчани за своје врлине.
 
24-28. А чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.
 
Када су десеторица видела како је Христос прекорио двојицу браће, и сами су почели негодовати, показујући да је и њима стало до такве части. Будући још несавршени, Јаков и Јован су желели да се уздигну над осталом десеторицом, док су остали апостоли, опет, завидели двојици браће. Пошто су се десеторица апостола смутила чувши ове речи, Господ их позива и умирује самим Својим позивом пре него што им је ишта рекао. Синови Зеведејеви су, наиме, насамо говорили са Христом, одвојивши се одос талих. Сада км Господ свима заједно говори. Будући да је знао да је властољубље велики тиранин душе, те заслужује оштру казну, Христос их још више смирава упоређујући их са незнабошцима и неверницима који трче за пролазном славом. Он их посрамљује говорећи: „Други људи се хвале тиме што су кнезови и владари, јер је властољубље страст незнабожаца, међутим, моји ученици добијају част по своме смирењу које се огледа у томе да онај који жели да буде већи треба да служи онима који су му потчињени, што је знак крајњег смирења. Ја вам то сам показујем, јер сам Владар и Цар на небесима који се смирио и дошао да послужи вашем спасењу. Служићу вам до те мере да ћу и душу Своју дати за откуп многих“, то јест, за све, јер „многи“ означавају све људе.
 
29-34. И кад они излажаху из Јерихона за њим пође народ многи. И гле, два слијепа сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов. А народ им пријећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов! И ставши Исус дозва их и рече: Шта хоћете да вам учиним? Рекоше му: Господе да се отворе очи наше. И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим.
 
До слепаца су биле дошле гласине о Господу, и зато, када су чули да пролази путем, искористили су прилику, поверовавши да је Исус од семена Давидова по телу и да их може исцелити. Њихова вера је била толико јака да нису ућутали ни онда када су им претили, већ су још гласније повикали. Зато их Он не пита да ли имају вере, већ одмах шта желе, како нико не би помислио су једно желели, а Он им друго дао. Господ показује да нису викали да би добили сребрењак, већ да буду исцељени. Својим додиром их исцељује како бисмо и ми научили да је сваки уд Његовог светог тела животворни уд Божји. Иако Лука и Марко помињу само једног слепца, они, ипак, не противрече Матеју, јер су поменули оно што су сматрали важнијим. Друго објашњење јесте да Лука говори како је Христос исцелио једног слепца пре него што је ушао у Јерихон, док Марко помиње друго исцелење, када је Господ већ изашао из града. Да би сажео причу, Матеј у једном догађају обухвата оба случаја.
Под „слепцима“ разуми незнабошце које је Господ исцелио уз пут, јер Он није био дошао ради незнабожаца, већ ради синова Израиљевих. Као што су слепци по чувењу сазнали за Исуса, тако су и незнабошци по чувењу поверовали. Они који су претили слепцима, говорећи им да не помињу име Исусово јесу цареви-прогонитељи (хришћана). Они су покушали да ућуткају Цркву, али је Она још гласније исповедала име Христово. Зато је и исцељена и још јасније гледа светлост истине и иде за Христом подражавајући Му својим животом.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. По јеврејском бројању то је девет часова ујутро; и даље: шесте час је подне, једанаести час је пет сати после подне. Пошто су часови одбројавани од изласка до заласка сунца, један час је, у зависности од доба године, трајао од 59-70 минута.
  2. Уп. Рим. 8:3
  3. Ориген је сматрао да „виноград“ представља Цркву Божју, а оно што је ван винограда јесте оно што је ван Цркве. Златоуст је под виноградом разумевао „наредбе и заповести Божје.“
  4. 1.Мојс. 5:18-24
  5. 1 Мојс. 7:8
  6. Неки тумачи сматрају да је мајка синова Зеведејевих била Саломија, сестра Пресвете Богородице. И тога следи да су Јаков и Јован били Исусови рођаци. Саломија је, иначе, била међу женама које су ишле за Христом у Галилеји и служиле Му. (уп. Мт. 27:56; Мк. 15:41).
  7. Мк. 10:35
  8. Апостола Јакова, који је био први јерусалимски епископ, Јевреји су бацили са врха храма и потом га дотукли моткама. Апостол Јован је протеран у време цара трајана на острво Аптмос, где је написао књигу Откровења.
  9. Јев. 1:12; Пс. 110:1

4 коментар(а)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *