NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava osamnaesta
 
Najveći u Carstvu Nebeskom, o sablazni, priča o izgubljenoj ovci,
crkveni način ispravljanja bližnjeg, moć apostolske vlasti,
o zajedničkoj molitvi i praštanju, priča o nemilosrdnom slugi
 
1. U onaj čas pristupiše učenici Isusu govoreći: Ko je, dakle, najveći u Carstvu nebeskome?
 
Kada su apostoli videli da je Hristos ukazao čast Petru (time što mu je zapove-dio da poda statir za Njega i za sebe), podlegli su ljudskoj slabosti, te podstaknuti zavišću, pritvorno prilaze Gospodu i pitaju ko je najveći (u Carstvu nebeskom).
 
2-4. I dozva Isus dijete, i postavi ga među njih, i reče: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom.
 
Videći Svoje učenike savladane strašću slavoljublja, Gospod ih umiruje, ukazujući im na put smirenoumlja preko jednog bezazlenog deteta.[1] Moramo da budemo kao deca po smirenju duha, a ne detinjasti umom;[2] dakle, nezlobivi, a ne nerazumni. Kaže im: „Ako se ne obratite“, da bi im pokazao da su s puta smirenoumlja otišli u slavoljublje. „Zato je potrebno da se opet vratite smirenoumlju od koga ste se udaljili.“
 
5-6. I koji primi jedno takvo dijete u ime moje, mene prima. A koji sablazni jednoga od ovih malih koji vjeruju u mene, bolje bi mu bilo da se objesi kamen vodenički o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku.
 
„Ne treba“, kaže, „samo vi da budete smireni, već ako Mene radi budete poštovali one koji su smireni, primićete svoju platu, jer Mene primate kada primate ‘decu’, to jest one koji su smireni.“[3] Nasuprot tome, kaže: ,A koji sablazni jednoga od ovih malih“, dakle uvredi one koji se čine malim i smiravaju se iako su veliki, „bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov“. Ovu telesnu kaznu pominje kako bi pokazao da ljude koji vređaju i sablažnjavaju smirene Hrista radi, očekuje velika kazna. I ti, dobro znaj, da će biti kažnjen ne samo čovek koji sablazni onoga ko je zaista „mali“, dakle slab, već i onaj koji ne učini sve kako bi poneo teret njegove slabosti, jer se „veliki“ ne sablažnjava tako lako kao „mali“.
 
7. Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan.
 
Gospod, kao čovekoljubiv, oplakuje svet, jer će ga zadesiti nskušenja i sablazni. Ali, ako neko kaže: „Zašto plakati kada je potrebno pomoći i pružiti ruku“, mi odgovaramo da i plačem[4] možemo pomoći drugima.Često je, naime, dobro da plačem pomognemo onima kojima ne možemo pomoći utehom i savetom, ne bi li se nekako priveli razumu i osvestili. Ali, ako je „potrebno da dođu sablazni“, kako ih možemo izbeći? One moraju da dođu, ali mi nismo dužni da postradamo od njih, jer im se možemo suprotstaviti.[5] Pod „sablaznima“ razumi ljude koji nas sprečavaju u činjenju dobra, a pod „svetom“ one koji su prizemni, koji se vuku po zemlji, i koje na putu dobra lako zaustavlja svaka prepreka.
 
8-9. Ako li te ruka tvoja ili noga sablažnjava, odsijeci je i baci od sebe; bolje ti je ući u život hromu ili kljastu nego li da imaš dvije ruke ili dvije noge, a da te bace u oganj vječni. I ako te oko tvoje sablažnjava, izvadi ga i baci od sebe; bolje ti je s jednim okom u život ući nego da imaš dva oka, a da te bace u pakao ognjeni.
 
Pod „rukom“, „nogom“ i „okom“ razumi prijatelje koji su kao udovi našeg tela. Dakle, ako se ovi naši bliski prijatelji pokažu kao štetni za našu dušu, potrebno je da ih prezremo kao satrulele udove i odsečemo od sebe, kako ne bi štetili drugima. Iz ovoga je jasno da ako već treba da dođu sablazni, dakle oni od kojih trpimo štetu, ne moramo i da postradamo od njih. Ali, ako učinimo ono što je Gospod rekao i odsečemo od sebe one koji nam pričinjavaju štetu, makar oni bili i naši prijatelji, nećemo ništa izgubiti.
 
10-11. Gledajte da ne prezrete jednoga od malih ovih; jer vam kažem da anđeli njihovi na nebesima stalno gledaju lice Oca moga nebeskoga. Jer Sin Čovječiji dođe da spase izgubljeno.
 
Zapoveda im da ne prezru one koji sebe smatraju „malim“, dakle smirene duhom, jer su oni veliki pred Bogom. Njih Bog, kaže, toliko voli da im je dao anđele čuvare koji ne dopuštaju demonima da ih povrede. Svaki vernik i, štaviše, svaki (kršteni) čovek ima svoga anđela čuvara. Međutim, anđeli „malih“ i smirenih u Hristu toliko su bliski Bogu da uvek stoje pred Njim i gledaju Njegovo lice. Iz ovoga se vidi da iako svi imamo anđele, anđeli grešnika kao da se stide zbog njihovog maloverja i nemaju smelosti da gledaju lice Božje i da se mole za njih, dok anđeli smirenih sa smelošću gledaju lice Božje. „Ali, šta ja to govorim da takvi imaju anđele“, kaže Gospod, „kada sam Ja došao da bih spasao ono što je izgubljeno i da one koje ljudi smatraju ništavnim učinim svojim najbližim.“
 
12-14. Šta vam se čini? Kad ima jedan čovjek sto ovaca pa zaluta jedna od njiž, ne ostavi li devedeset i devet u planini, i ide te traži onu zalutalu? I ako se dogodi da je nađe, zaista vam kažem da se njoj raduje više nego onim devedeset i devet što nisu zalutale. Tako nije volja Oca vašega nebeskoga da propadne jedan od ovih malih.
 
Ko je taj čovek koji je imao stotinu ovaca? Hristos, jer je čitava slovesna tvorevina, anđeli i ljudi, stado od stotinu ovaca čiji je pastir Hristos. On nije ni ovca ni stvorenje, već Sin Božji. On je, dakle, ostavio devedeset devet (ovaca) na nebu (to jest, anđele) i, uzevši obličije sluge, došao da potraži jednu ovcu – (palu) ljudsku prirodu, i (kada je nađe) raduje joj se više nego li postojanosti anđela. Sve u svemu, ovo pokazuje koliko se Bog trudi oko obraćenja grešnika i više se raduje njihovom obraćenju, nego li onima koji su čvrsti i postojani u vrlini.
 
15-17. Ako li ti zgriješi brat tvoj, idi i pokaraj ga među sobom i njim samim; ako te posluša, dobio si brata svojega. Ako li te ne posluša, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu da t ustima dva ili tri svjedoka ostane svaka riječ. Ako li njih ne posluša, kaži Crkvi; a ako li ne posluša ni Crkvu, neka hi bude kao neznabožac i carinik.
 
Oštro ukorivši one koji sablažnjavaju svoju braću, sada ispravlja i one koji su sablažnjeni. Kako ti, budući sablažnjen, ne bi potpuno pao u zabludu misleći da se reči „Teško onima…“ odnose samo na one od kojih dolazi sablazan, Gospod govori: „Želim da ti koji si sablažnjen, to jest povređen, pokaraš one koji ti čine nepravdu i nanose štetu, ako su oni hrišćani“.[6] Pazi šta kaže (na drugom mestu): „Ako li ti zgreši brat tvoj…“, to jest hrišćanin. Međutim, ako ti sagreši nevernik, onda mu daj čak i ono što je tvoje. Ali, ako ti je brat, pokaraj ga. Nije rekao „ponizi ga“, već „pokaraj ga“.[7] „Ako te posluša“ znači ako dođe k sebi i prizna svoju pogrešku. Gospod želi da grešnika prvo nasamo pokaramo, kako ne bi postao još bestidniji (u grehu) ako to učinimo pred drugima. Ali, ako se on ne zastidi ni kada ga pokaramo i pred dva ili više svedoka, tada iznesi njegov greh pred crkvene starešine. Pošto nije poslušao dvojicu ili trojicu, jer Zakon kaže da iza svake reči stoje dva ili tri svedoka,[8] neka ga urazumi Crkva. „Ako li ne posluša ni Crkvu“, neka bude isključen iz Crkve kako ne bi prenosio svoje zlo na druge. Takvu braću Gospod upoređuje s carinicima, jer su carinici smatrani nečistim ljudima. Za onoga kome je učinjena nepravda dovoljna je uteha da se njegov uvredilac nazove „carinikom“ ili „neznabošcem“, to jest grešnikom i ne-vernikom. Da li je to jedina kazna za one koji drugima nanose nepravdu? Nije, zato poslušaj šta dalje kaže:
 
18. Zaista vam kažem: Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu. „Ako ti“, kaže, „kome je učinjena nepravda, smatraš onoga koji ti nanosi zlo za carinika i neznabošca, on će takav biti i na nebu. Ako ga ‘razrešiš’, to jest, ako mu oprostiš, biće mu oprošteno i na nebu.“ Dakle, nije samo razrešeno ono što sveštenici razrešuju, već će i sve ono što mi, kojima je nanesena nepravda, svežemo ili razrešimo (na zemlji) biti svezano ili razrešeno (na nebu).
 
19-20. Opet vam zaista kažem: Ako se dva od vas slože na zemlji u bilo kojoj stvari za koju se uzmole, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima.
 
Ovim rečima nas Gospod zajedno sabira u ljubavi. Pošto nam je (prethodno) zabranio da sablažnjavamo jedni druge i zapovedio da ne vređamo bližnje, ali i da ne primamo uvrede k srcu, sada govori o međusobnoj slozi. Složnim se nazivaju ne oni koji se slože u zlu, već u dobru. Pogledaj šta kaže: „Ako se dva od vas slože…“, dakle, vas koji ste verni i vrlinski ljudi, jer su se složili Ana i Kajafa, ali u onome što je dostojno osude. Eto zašto se često molimo, a ne dobijamo – jer nismo međusobno složni. Gospod ne kaže: ,Ja ću biti među njima“, jer On neće biti tamo u neko buduće vreme ili tobože kasni, već kaže: „Onde sam i Ja među vama“, što znači da je tamo u isti čas prisutan. Razumi takođe da kada se slože telo i duh, i telo ne želi ono što je protivno duhu, tada je Gospod među njima. Ovo se isto tako odnosi i na tri duševne sile: umnu, strasnu i voljnu. I Stari i Novi Zavet se slažu i među njima se nalazi Hristos, budući da ga oba složno propovedaju.
 
21-22. Tada mu pristupi Petar i reče: Gospode, koliko puta ako mi zgriješi brat moj da mu oprostim? Do sedam li puta? Reče mu Isus: Ne velim ti do sedam puta, nego do sedam-deset puta sedam.
 
Petar, dakle, pita: „Koliko puta da oprostim bratu svome ako mi zgreši, a potom se pokaje, te dođe i zatraži mi oproštaj“.[9] Još kaže: „Ako mi zgreši“, jer ako sagreši Bogu, ja kao običan čovek ne mogu mu oprostiti, već jedino sveštenik koji ima tu vlast datu mu od Boga. Ali, ako sagreši meni, onda ću mu ja i oprostiti i biće mu oprošteno iako nisam sveštenik, već običan čovek. Gospod kaže: „Do sedamdeset puta sedam“,[10] ne želeći da ograniči broj oproštaja, jer bi bilo besmisleno da čovek sedi i broji slučajeve dok ih ne bude četiri stotine devedeset (koliko iznosi sedamdeset puta sedam). Dakle, ovde želi da kaže „bezbroj puta“, kao da govori: „Koliko god puta da ti zgreši brat i pokaje se, oprosti mu.“ Takođe nas uči kroz sledeću priču kako treba da budemo milostivi.
 
23. Zato je Carstvo nebesko slično čovjeku caru, koji zahtje da se proračuna sa slugama svojim.
 
Cilj ove priče jeste da nas nauči da opraštamo svojoj braći s kojima zajedno služimo (Bogu) i koja su sagrešila prema nama, posebno ako oni dođu i padnu pred nama tražeći oproštaj. Da bi se, međutim, ova priča detaljno protumačila, potrebno je imati um Hristov. Ipak, pokušaćemo. „Carstvo“ je Logos Božji, ali to nije nečije malo zemaljsko carstvo, već nebesko. Logos je sličan „čoveku caru“ jer se ovaplotio nas radi, pojavivši se u obličju čoveka, pa se proračunava sa svojim slugama kao dobri sudija. On ne kažnjava bez suda, jer bi to bilo surovo.
 
24-25. I kad se poče računati, dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada talanata. I budući da on nemaše čime vratiti, zapovijedi gospodar njegov da prodadu njega i ženu njegovu i djecu i sve što imaše, i da se naplati.
 
Mi smo oni koji su dužni deset hiljada talanata,[11] jer svaki dan primamo dobročinstva Božja, a ničim dobrim Mu ne uzvraćamo. Onaj koji je dužan deset hiljada talanata jeste takođe i čovek kome je Bog poverio vlast nad narodom i mnogim ljudima (od kojih je svaki čovek jedan talanat, po reči: „Veliko je delo čovek“), a koji datu mu vlast potom ne koristi pametno. Prodaja dužnika zajedno sa njegovom ženom i decom označava otuđenje od Boga, jer onaj koji je prodat postaje sluga drugog gospodara. Zar „žena“ nije i telo koje je udruženo s dušom, a „deca“ zla dela koja su počinila duša i telo? Gospodar zapoveda da se telo preda Satani na mučenje, to jest, da se preda bolesti ili demonskom mučenju, dok se „deca“, to jest, učinjena zla dela, predaju na istjazanje, slično kao što Gospod osuši ruku koja je ukrala ili je učini nepokretnom delovanjem demona. Vidiš li kako su „žena“, dakle telo, i „deca“ koja su zla dela, predani mučenju kako bi se duh spasao, tako da takav čovek više ne može da krade.
 
26-27. No sluga taj pade i klanjaše mu se govoreći: Gospodaru, pričekaj me, i sve ću ti vratiti. A gospodar se sažali na onoga slugu, i pusti ga i dug mu oprosti. Vidiš li silu poka-janja i Božjeg čovekoljublja. Sluga je, dakle, u pokajanju pao ničice pred gospodarem i prestao sa zlodelima, jer onaj koji je uporan u zlu nije dostojan oproštaja. Bog je u Svom čoveko-ljublju slugi potpuno oprostio dug, iako on uopšte nije tražio potpuni oproštaj, već samo produženje roka. Znaj, dakle, da nam Bog daje i više nego što tražimo, jer je toliko Njegovo čovekoljublje da čak i ono što nam izgleda surovo, mislim na zapovest da se sluga proda, Bog nije izgovorio u nemilosrđu, već u nameri da zaplaši slugu i podstakne ga da Mu se obrati u molitvenom vapaju.
 
28-30. A kad iziđe sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara koji mu bijaše dužan sto dinara, i uhvati ga, i stade daviti govoreći: Daj mi što si dužan! Pade drugar njegov pred noge njegove i moljaše ga govoreći: Pričekaj me i sve ću ti vratiti. A on ne htjede, nego ga odvede i baci u tamnicu dok ne vrati dug.
 
Onaj kome je malopre oprošten dug, izlazi na slobodu i već davi svoga drugara. Čovek koji je tako nemilostiv i neosetljiv ne prebiva u Bogu, već je odstupio od Boga i otuđio se od Njega. Tolika je bila nečovečnost slugina da, iako mu je oprošten tako veliki dug (od deset hiljada talanata), on nije bio spreman da svome drugaru oprosti i najmanji dug (od sto di-nara), pa čak ni da mu produži rok i pored toga što je njegov drugar govorio ono isto što i on, podsećajući ga tako na reči koje su i njega samoga spasile: „Pričekaj me i sve ću ti vratiti.“
 
31. Vidjevši pak drugari njegovi taj događaj, ožalostiše se veoma, i otišavši objasniše gospodaru svojemu sve što se dogodilo.
 
„Drugari njegovi“ su anđeli koji se ovde javljaju kao mrzitelji zla i ljubitelji dobra. Oni ovo ne govore Gospodu zato što to On nije znao, već kako bi ti naučio da se anđeli brinu o nama i da negoduju zbog naše nečovečnosti.
 
32-34. Tada ga pozva gospodar njegov, i reče mu: Zli slugo, sav dug onaj oprostio sam ti, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah? I razgnjevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima dok ne vrati sve što mu je dugovao.
 
Gospodar u svome čovekoljublju sudi slugu kako bi pokazao da oproštaj biva povučen ne zbog njega samog već zbog okrutnosti i neblagodarnosti njegove. Kojim ga mučiteljima predaje? Verovatno kaznenim silama (tame) na večno mučenje. „Dok ne vrati sve što mu je dugovao“, znači da će se mučiti sve do tada dok ne isplati sav svoj dug. Ali, pošto on nikada neće moći da vrati ono što je dužan, to jest, dužnu i zasluženu kaznu, večno će biti mučen (u paklu).
 
35. Tako će i Otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih sagrješenja njihova.
 
Nije rekao „Otac vaš“, nego „Otac moj“, jer su takvi ljudi nedostojni da imaju Boga za Oca. Želi da od srca oprostimo bližnjima, a ne samo rečima. Pomisli samo, koliko je zlopamćenje zlo kad je ono odvratilo i Božji dar. Iako se Bog ne kaje zbog svojih darova, oni ipak mogu biti povučeni.
 


 
NAPOMENA:

  1. Od starina se prenosi predanje da je ovo dete biio Ignjatije Bognosac, koji je kasnije kao episkop Sirije mučenički postradao u Rimu.
  2. Up. 1.Kor. 14:20
  3. Ugledajući se na Bogočoveka Hrista, po Zigabenu, ljudi evanđelske vere idu putem dobrovoljnog vrlinskog smirenoumlja, putem bogočovečanske smirenosti: oni podvižništvom stiču ono što deca imaju po svojoj prirodnoj bezazlenosti.
  4. Ovde je reč o posebnoj vrsti asketskog podviga, u kome podvižnik svestan svoje vlastite nemoći i čovekovog pada uznosi molitvu i vapaj Gospodu.
  5. Evtimije Zigaben kaže: „Potrebno je da dolaze sablazni zbog postojanja demona, ali ljudi predani vrlinama nisu prisiljeni neophodnošću da prave sablazni, zato što je ljudima svojstvena slobodna volja. Od nas ne zavisi da li će se sablazni javiti, ali u potpunosti zavisi da li ćemo ih prihvatiti.“ (Ibid).
  6. Reč „pokaraj“, po rečima Zlatousta, znači ovde: „podseti ga na greh i ispričaj mu sve što si pretrpeo od njega. Uradiš li to kako treba, obavio si dve stvari: izvršio si svoju dužnost i privoleo uvredioca na pomirenje.“ (Ibid; Homil. 60, 1; c. 584).
  7. „I lekar“, kaže Sv. Zlatoust, „videći da bolest ne prestaje, ne ostavlja bolesnika i ne gnevi se na njega, već još više ulaže truda. To isto i Spasitelj zapoveda da ovde činimo,“ (Ibid.Homil. 60,1; s. 585). Sveti Oci su smatrali čovekomržnjom i otpadništvom od božanske ljubavi kada neko iz tobožnje ljubavi ostavlja brata neispravljenog u grehu. Međutim, pravo da izvade „trun iz oka brata svojega“ imaju samo oni koji su već „izvadili brvno iz svoga oka“, dakle, oni koji su pobedivši svoje strasti u stanju da s ljubavlju prekore bližnjeg, a da mu tim prekorom ne nanesu još veću štetu. Zato se prisetimo nezaboravnih reči Sv. Grigorija Bogoslova: „Prvo treba sebe očistiti, pa zatim očišćavati (druge); sebe umudriti, pa tako umudrivati; sam postati svetlost, pa prosvećivati; približiti se Bogu, pa (tek onda) druge privoditi; osvetiti sebe, pa osvećivati.“
  8. 5 Mojs. 17:6; 2 Kor. 13:1
  9. Petar Ga ovo pita zato što su Jevreji imali u svom predanju propise koliko se puta mogla oprostiti uvreda. Tako u talmudu nalazimo sledeće pravilo: „Čoveku koji sagreši protiv tebe, prvi put oprosti, drugi put oprosti, treći put oprosti, ali četvrti put ne oprosti.“ (Vavil. Joma, lib. LXXXVI, 2), up. Am. 1:3).
  10. Tertulijan i Jeronim ovaj broj dovode u vezu sa rečima u 1.Mojs. 4:24 gde Lameh govori: „Kad će se Kajin osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta.“
  11. Talant je kod Jevreja bila mera za težinu. Talant srebra je vredeo 45 kilograma srebra, a talant zlata 91 kilogram zlata. Dakle, reč je o izuzetno velikoj i neisplativoj vrednosti duga.
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *