NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava četrnaesta
 
Pogubljenje Jovana Krstitelja, Isus umnožava hlebove, ide po moru,
isceljuje bolesnika u Genisaretu
 
1-2. U to vrijeme dođe glas do Iroda četverovlasnika o Isusu. I reče slugama svojim: To je Jovan Krstitelj, on ustade iz mrtvih, i zato čini čudesa.
 
Ovaj Irod je bio sin onoga Iroda koji je pobio vitlejemske mladence.[1] Iz ovih reči možeš razumeti u kakvoj gordosti živi tiranin. Vidiš, koliko je vremena trebalo Irodu da čuje za čudesa Hristova. Do svetskih moćnika ovakve vesti sporo dolaze, pošto ih ne zanimaju oni koji žive vrlinskim životom. Irod se, izgleda, plašio Krstitelja. Zato se ne usuđuje da to kaže ikome drugom, osim svojim slugama. Pošto Jovan nije činio nikakve znake za vreme svoga života, Irod je pomislio da je on posle svoga vaskrsenja od Boga primio i taj dar – da čini čudesa.
 
3-5. Jer Irod uhvati Jovana, sveza ga i baci u tamnicu zbog Irodijade, žene Filipa brata svoga; jer mu Jovan govoraše: ne možeš ti nju imati. I htjede da ga ubije, ali se poboja naroda; jer ga držahu za proroka.
 
U prethodnim pričama Matej nije pominjao Jovana, zato što je nameravao da piše samo o Hristu. Ni sada ga ne bi spomenuo da se ovaj događaj nije odnosio na Hrista. Jovan je prekorio Iroda zato što je protivzakonito uzeo ženu svoga brata. Zakon je određivao da čovek uzme ženu brata svoga samo ako on umre ne ostavivši poroda.[2] U ovom slučaju Filip nije umro bez dece, jer je njegova kćerka bila ona devojka koja je plesala na piru. Neki čak govore da je Irod još za vreme Filipovog života uzeo od brata ne samo tetrarhiju već i njegovu ženu. Bilo ovako ili ne, to što je učinio bilo je protivzakonito. Irod se nije usuđivao da odmah ubije Jovana, ne zato što se plašio Boga već zbog naroda. Ipak, đavo mu je našao pogodnu priliku (za zločin).
 
6-8. A kad bijaše dan rođenja Irodova, igra kći Irodijadina pred njima i ugodi Irodu. Zato sa zakletvom obeća joj dati što god zaište. A ona, nagovorena od matere svoje, reče: Daj mi ovde na tanjiru glavu Jovana Krstitelja.
 
Kakve li drskosti! Princeza igra, i što lepše igra, to strašnije zlo sprema. Zaista je sramno za jednu princezu da svoju veštinu koristi za nešto tako nedolično. Ali, pogledaj opet bezumlja Irodovog, koji obećava da joj da što god zaište. „Pa, da je zatražila tvoju glavu, Irode, da li bi joj dao?“ Ali, ona mu kaže: „Daj mi ovde glavu Jovanovu!“ Zašto je rekla „ovde“? Zato što se plašila da će se Irod opametiti i predomisliti, pa je zato požurila da kaže: „Daj mi ovde glavu“.
 
9-12. I sneveseli se car; ali zbog zakletve i onih koji se gošćahu s njim, zapovjedi dati joj. I posla te posjekoše Jovana u tamnici. I donesoše glavu njegovu na tanjiru, i dadoše djevojci i odnese je materi svojoj. I došavši učenici njegovi, uzeše tijelo njegovo i sahraniše ga.
 
Sneveselio se zbog Jovanove vrline, jer se čak i neprijatelj u ratu divi vrlini (svoga protivnika). Ipak zbog zakletve daje devojci nečovečni dar. Naučimo iz ovoga da je nekada bolje pogaziti zakletvu nego učiniti bezakonje u nameri da je ispunimo. Telo Krstiteljevo š bilo sahranjeno u Sevastiji Kesarijskoj, dok je njegova časna glava najpre položena u Emesi.
 
I dođoše te javiše Isusu.
 
Šta su javili Isusu? Sigurno ne da je Jovan umro, jer se vest o njegovoj smrti odmah pročula. Javljeno Mu je, dakle, da Irod za Njega kaže da je On Jovan.
 
13. I čuvši Isus, otide odande lađom u pusto mjesto nasamo.
 
Isus odlazi zbog zločina koji je Irod počinio, kako bi nas naučio da se nerazumno ne izlažemo opasnosti,[3] ali isto tako da ne bi izgledalo da se prividno ovaplotio. Da Ga je Irod uhvatio, pokušao bi da Ga ubije. Kada bi se Hristos izbavio iz te opasnosti, budući da još nije došlo vreme Njegove smrti, izgledalo bi da On nije pravi čovek, nego utvara. Go-spod, dakle, odlazi na pusto mesto da bi tamo učinio čudo sa hlebovima.
 
13-14. A kad to ču narod, pođe za njim pješice iz gradova. I izišavši Isus vidje mnogi narod, i sažali se na njih, i is-cijeli bolesnike njihove.
 
Narod pokazuje svoju veru, jer ide za Isusom čak i kada On odlazi. Zato kao nagradu za svoju veru dobijaju iscelenja. Njihova vera se još vidi u tome što su išli za Njim peške i bez hrane.
 
15-16. A pred veče[4] pristupiše mu učenici njegovi govoreći: Ovdje je pusto mjesto, a već je dockan; otpusti narod neka ide u sela da kupi sebi hrane. A Isus im reče: Nema potrebe da idu; podajte im vi neka jedu.
 
Kao čovekoljubivi, učenici se brinu o narodu i ne žele da ga ostave gladnog. Šta tada kaže Spasitelj? „Podajte im vi neka jedu“, govori im, svakako ne zato što nije znao koliko su apostoli bili si romašni; daleko od toga, već da bi oni sami rekli da nemaju ništa, te da bi se videlo da On čini čudo po potrebi, a ne iz slavoljublja.
 
17-19. A oni mu rekoše: Nemamo ovdje do samo pet hljebova i dvije ribe. A on reče: Donesite iž meni ovamo. I zapovjedi narodu da posjedaju po travi, pa uze onih pet hljebova i dvije ribe, i pogledavši na nebo blagoslovi.
 
„Donesite mi hlebove ovamo, iako je veče, jer sam ovde Ja, tvorac vremena. Iako je ovo pusto mesto, Ja sam Onaj koji daje hranu svakome telu.“ Iz ovoga učimo da i ono malo što imamo treba da upotrebimo za gostoljublje, jer su i apostoli malo imajući, da-vali narodu. Kao što se ono malo njihove hrane umnožilo u izobilju, tako će se umnožiti i ono što je tvoje bez obzira koliko ga malo imao. Gospod zapoveda narodu da poseda po travi da bi nas naučio prostoti, da se i ti ne bi izležavao na skupocenim krevetima i pokrivačima. Pogledao je na nebo i blagoslovio hlebove, verovatno da bi nam pokazao da se ne protivi Bogu, već da je došao od Oca, s neba, ali isto tako da bi nas naučio da prvo zablagodarimo Bogu kada sedamo za trpezu, pa tek onda da jedemo.
 
19-21. I prelomivši dade učenicima, a učenici narodu. I jedoše svi i nasitiše se, i nakupiše komada što preteče dvanaest kotarica punih. A onih što su jeli bješe ljudi oko iet hiljada, osim žena i djece.
 
Učenicima daje hlebove da bi se uvek sećali ovoga čuda i da ono nikada ne bi izbledelo u njihovom sećanju, iako su ga oni ubrzo zaboravili. Kako ne bi pomislio da je Gospod samo prividno učinio čudo, hlebovi su se (zaista) umnožili. Dvanaest kotarica je preteklo, kako bi Juda mogao da ponese jednu i da, sećajući se ovoga čuda, ne bi pojurio glavom bez obzira u izdajstvo. Gospod umnožava hlebove i ribe, želeći time da pokaže da je On Tvorac zemlje i mora i da nam On daje i umnožava hranu koju svaki dan jedemo. Ovo čudo je učinio na pustom mestu, kako neko ne bi pomislio da je kupio hlebove u obližnjem gradu i podelio ih narodu, jer je mesto bilo (sasvim) pusto. Ovo je doslovno tumačenje događaja. U prenesenom smislu razumi da, kada je Irod, koji predstavlja telesni i površni um Jevreja (jer to u prevodu znači njegovo ime), odsekao glavu Jovana, koji je bio glava proroka, on je time pokazao da nije poverovao onima koji su prorokovali o Hristu.
Zato, dakle, Isus odlazi na pusto mesto, među neznabošce, koji su bili „napušteni“ od Boga, i isceljuje bolesne dušom, pa ih zatim hrani. Jer, da On nije Krštenjem oprostio naše grehove i iscelio naše bolesti, ne bi nas mogao nahraniti pričešćem Svojih prečistih tajni, jer se niko nekršten ne može pričestiti. „Pet hiljada ljudi“ su pet čovekovih čula koja teško boluju i mogu se izlečiti sa „pet hlebova“. Pošto je pet čula obolelo, trebalo je toliko melema koliko je bilo rana. „Dve ribe“ su reči ribara (apostola): jedna je Evanđelje, a druga Apostol.[5] Neki misle da su „pet hlebova“ – pet knjiga Mojsejevih: Postanje, Izlazak, Levitska knjiga, Brojevi i Ponovljeni zakon. „Dvanaest kotarica“ su uzeli i poneli sa sobom apostoli, jer ono što mi prosti ljudi ne možemo da pojedemo, to jest da razumemo, apostoli su poneli i sačuvali (to jest, primili i razumeli). „Osim žena i dece“ znači da svaki hrišćanin, bilo čovek, žena ili dete ne sme biti detinjast, ženopodoban i nemuževan (već hrabar i savršen u svemu).
 
22. I odmah prinudi Isus učenike svoje da uđu u lađu i idu prije njega na onu stranu dok on otpusti narod.
 
Matej kaže „prinudi“, želeći da pokaže da su učenici bili nerazdvojni od Isusa, pošto su hteli da stalno budu uz Njega. On otpušta narod, jer nije želeo da Ga prate, kako se ne bi pokazao častoljubiv.
 
23-24. I otpustivši narod pope se na goru da se nasamo pomoli. A nasta veče, i bijaše ondje sam. A lađa bješe već nasred mora, ugrožena od valova, jer bijaše protivan vjetar.
 
Penje se na goru da bi nam pokazao kako se treba nerasejano moliti. Sve to čini radi nas, jer On (kao Bog) nije imao potrebu za molitvom. Molio se sve do večeri dajući nam primer da odmah ne ostavljamo molitvu već da se posebno molimo noću, pošto tada vlada velika tišina i mir. Hristos (zatim) dopušta da Njegovi učenici zapadnu u opasnost kako bi se naučili da hrabro podnose iskušenja i poznaju Njegovu silu. Čamac je bio nasred mora da bi strah bio još veći.
 
25-27. A u četvrtu stražu noći otide k njima Isus hodeći po moru. I vidjevši ga učenici gdje ide po moru, uznemiriše se govoreći: to je utvara; i od straha povikaše. A Isus im odmah reče govoreći: Ne bojte se, ja sam, ne plašite se!
 
Nije odmah otišao k njima da utiša buru (već tek u „četvrtu stražu“), kako bi učenike naučio da ne traže odmah izbavljenje iz iskušenja već da ih junački podnose. Vojnici koji su čuvali stražu su po vojničkom običaju noć delili na četiri straže. Svaka straža trajala je tri sata. Gospod je, dakle, došao tek posle devetog časa noći,[6] hodeći po vodi, kao Bog. Kada su videli ovaj neobičan i čudan prizor, učenici su pomislili da je reč o utvari, jer Ga nisu prepoznali po izgledu, kako zbog noći, tako i zbog straha. Gospod ih najpre hrabri govoreći im: ,Ja sam onaj kome je sve moguće, ne bojte se.“
 
28. A Petar odgovarajući reče mu: Gospode, ako si ti, reci mi da dođem tebi po vodi. Pošto je Petar imao najvatreniju ljubav prema Hristu, odmah je poželeo da Mu priđe, još pre drugih. On ne samo da je poverovao da Hristos ide po moru već da će i njemu dati tu silu. Zato Petar nije rekao „naredi mi da hodam“ već „reci mi da dođem Tebi“. Ono prvo bi bilo znak sujete, dok drugo pokazuje ljubav koju je imao prema Gospodu.
 
29-30. A oi reče: Hodi! I izišavši iz lađe Petar iđaše po vodi da dođe Isusu. No videći jak vjetar uplaši se, i počevši tonuti, povika govoreći: Gospode, spasi me!
 
Gospod je učvrstio more pod Perovim nogama i tako pokazao Svoju silu. Obrati pažnju kako je Petar savladao more koje je bilo veća opasnost, da bi se posle uplašio vetra. Toliko je slaba ljudska priroda. Čim se uplašio, počeo je da propada u vodu, jer kada je vera oslabila, Petar je počeo da tone. Gospod je ovo dopustio kako se Petar ne bi pogordio, ali i da bi utešio druge učenike koji su mu možda zavideli. Ovim je Hristos takođe pokazao koliko je On veći od Petra.
 
31-33. I odmah Isus pruživši ruku uhvati ga, i reče mu: Malovjerni, zašto posumnja? I kad uđoše u lađu, presta vjetar. A oni u lađi pristupiše i pokloniše mu se govoreći: Vaistinu ti si Sin Božji.
 
Pokazujući da uzrok Petrovog potonuća nije vetar već njegova malodušnost, Hristos ne zaprećuje vetru već malodušnom Petru. Zato ga je, uhvativši, izvukao iz vode, a vetar pustio da duva. Ipak, Petar nije potpuno posumnjao, već samo delimično. Kada se uplašio, pokazao je odsustvo vere, ali je zavapivši: „Gospode spasi me“, izlečio svoje neverje. Zato ga Gospod naziva „malovernim“, a ne „nevernim“. I oni koji su ostali u lađi takođe su se izbavili od straha, jer je vetar utihnuo. A tada su, prepoznavši u svemu tome Isusa, ispovedili Njegovo božanstvo, jer nije svojstveno čoveku da ide po vodi, već (jedino) Bogu, kako David kaže: „Po moru bejaše put tvoj, i staze tvoje po velikoj vodi.“ [7]
U duhovnom značenju „lađa“ je zemlja; „valovi“ su čovekov život uzburkan zlim dusima; „noć“ je neznanje. Hristos se pojavljuje u „četvrtu stražu noći“, to jest na kraju veka. U prvu stražu je sklopljen zavet sa Avraamom; u drugu je predat Mojsejev zakon; u treću su došli Proroci. Četvrta straža označava dolazak Hristov, jer je On spasao ljude zahvaćene burom ovoga sveta. Došao je i poživeo s nama, kako bismo Mu se poklonili poznavši u Njemu Boga. Takođe možeš videti da je ovo što se desilo Petru na moru bio nagoveštaj njegovog odrečenja Hrista, a potom njegovog obraćenja i pokajanja. Kao što će posle smelo govoriti: „Neću te se odreći“, tako i ovde kaže: „Reci mi da dođem Tebi po vodi.“ I kao što će Gospod dopustiti da Ga se on odrekne, tako ovde dopušta da on potone u vodu. Ovde mu Gospod daje ruku i ne da mu da potone, a tamo će ga, preko njegovog pokajanja, izvući iz ponora odrečenja.
 
34-36. I prešavši dođoše u zemlju Genisaretsku. I poznavši ga ljudi iz onoga mjesta, poslaše po svoj onoj okolini, i donesoše mu sve bolesnike. I moljahu ga da se samo dotaknu skuta od haljine njegove; i koji se dotakoše ozdraviše.
 
Pošto je Isus dugo vremena živio u zemlji genisaretskoj, ljudi su Ga poznavali ne samo po izgledu već i po Njegovim čudesima. Oni su pokazali čvrstu veru, jer su hteli da se dotaknu barem „skuta od haljine Njegove“. Oni koji su to učinili (s verom), odmah su bivali isceljeni. Tako se, dakle, i ti dotakni „skuta od haljine Hristove“, koji je kraj Njegovog života u telu, jer ako poveruješ da se vazneo, bićeš spašen. „Haljina Hristova“ označava Njegovo telo, a njen „skut“ jeste kraj Njegovog života na zemlji.
 


 
NAPOMENA:

  1. Vidi fusnotu za Mt. 2:1. Irodova majka bila je Maltaka Samarjanka. Vladao je Galilejom i Perejom. Bio je oženjen kćerkom arapskog cara Arete, koju je oterao da bi uzeo Irodijadu, ženu svoga brata Filipa.
  2. Tzv. zakon levirata, up. 5.Mojs. 25:5-10 (1.Mojs. 38:8,11)
  3. „Boga kuša onaj“, kaže Zigaben, „koji bez ikakve nužde srlja u očiglednu opasnost uzdajući se u Boga.“ (Ibid).
  4. Veče je po jevrejskom računanju vremena nastupalo oko tri sata popodne.
  5. Apostolom se naziva knjiga u kojoj su sabrane sve apostolske poslanice Svetog Pisma Novog Zaveta
  6. Po jevrejskom i vizantijskom računanju vremena deveti čas noći bio je pred svitanje.
  7. Ps. 77:19
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *