NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO MATEJU
 

 
Glava deseta
 
Imena Dvanaestorice Apostola, davanje vlasti i uputstava Apostolima
i predskaziavnje stradanja zbog Evanđelja
 
1. I dozvavši svojih dvanaest učenika dade im vlast nad duhovima nečistim da ih izgone, i da iscjeljuju od svake bolesti i svake nemoći.
 
Izabrao je dvanaestoricu učenika prema broju dvanaest plemena izrailjskih, i pošto im je dao silu, poslao ih je na propoved, iako ih je bilo malo. Dakle, malo je onih koji idu uskim putem. Gospod im daje silu da čudotvore, kako bi ljudi, zadivljeni čudesima, lakše poverovali njihovom učenju.
 
2. A imena dvanaest apostola su ova: prvi Simon, koji se zove Petar, i Andrej brat njegov.
 
Matej nabraja imena apostola zbog onih koji su se lažno predstavljali kao apostoli. Prvo spominje Petra i Andreja, jer su oni prvi pozvani, a potom sinove Zevedejeve. Jakova stavlja pre Jovana, ne radi časti, već naprosto pominje njihova imena redom, kako dolaze. Dalje nastavlja:
 
2-4. Jakov Zevedejev i Jovan brat njegov; Filip i Varto-lomej; Toma i Matej carinik; Jakov Alfejev i Levej prozvani Tadej; Simon Kananit i Juda iskariotski, koji ga i izdade.[1]
 
Vidiš li Matejevo smirenje, kako sebe stavlja iza Tome. Kada je došao do Jude, nije rekao: „prokleti Juda, neprijatelj Božji“, već ga naziva iskariotski po njegovoj postojbini. Postojao je, naime, i drugi Juda koga su još zvali Levej ili Tadej. Dakle, bila su dva Jakova: jedan Zevedejev i drugi Alfejev; dvojica Juda: Tadej i izdajnik; kao i tri Simona: Petar, Kananit i izdajnik Juda Iskariotski, koji se takođe zvao Simon.
 
5-7. Ovu Dvanaestoricu posla Isus i zapovijedi im govoreći: Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite. Nego idite najprije izgubljenim ovcama doma Izrailjeva! I hodeći propovijedajte i kazujte da se približilo Carstvo nebesko.
 
„Ova dvanaestorica“… Ko su oni? Ribari, prosti ljudi i carinici. Gospod ih prvo šalje Jevrejima, kako posle ne bi mogli da kažu: „Apostoli su prvo poslani neznabošcima i zato mi, Jevreji, nismo poverovali.“ Zato Jevreji nemaju nikakvog izgovora za svoje neverovanje. Samarjane ubraja u neznabošce, zato što su oni bili Vavilonci,[2] koji su se naselili u Judeji i nisu priznavali Proroke, nego samo pet Mojsejevih knjiga. Pod „Carstvom nebeskim“ razumi buduće blaženstvo. Gospod im daje silu da čine čudesa govoreći:
 
8. Bolesne iscjeljujte, gubave čistite, mrtve dižite, demone izgonite; na dar ste dobili, na dar i dajte.
 
Ništa toliko ne priliči učitelju kao smirenje i dobrovoljno siromaštvo.[3] On ukazuje upravo na ove dve vrline kada govori: „Na dar ste dobili.“ Nemojte se, dakle, gorditi, kao da imate nešto veliko da date drugima, jer ste i vi to primili na dar, blagodaću Božjom. Budite, zato, smireni i ne trčite za bogatstvom, jer Gospod kaže: „Na dar i dajte.“ Naposletku, želeći da u njima odseče koren svakoga zla, govori:
 
9-10. Ne nosite zlata ni srebra ni bakra u pojasima svojim, ni torbe na put, ni dvije haljine ni obuće ni štapa; jer je poslenik dostojan hrane svoje.
 
Gospod ih vežba u strogosti i zato im ne dozvoljava da poseduju išta suvišno, učeći ih da budu bez sujetnih briga. Ne da im čak da ponesu ni štap, jer je sila dobrovoljnog siromaštva u tome, da oni koji ga vide na delu lako poveruju rečima onoga koji ga propoveda. A, onda, da ne bi pitali: „Kako ćemo se prehraniti,“ kaže im da je „poslenik dostojan svoje hrane“, to jest, da će ih hraniti njihovi učenici. Gospod kaže „dostojan svoje hrane“, a ne stomakougađanja, jer učitelji ne smeju da žive u izobilju i uživanjima.
 
11. A kad u koji grad ili selo uđete, ispitajte ko je u njemu dostojan i ondje ostanite dok ne iziđete.
 
Zapoveda im da ne idu svima, kako ih ne bi klevetali da se druže s nedostojnima. Ako budu išli samo dostojnima, oni će podmiriti sve njihove potrebe. Zapoveda im da ne prelaze iz jedne kuće u drugu, već da ostanu tamo gde su prvo ušli dok ne izađu iz sela, da ih ljudi ne bi osuđivali kao proždrljivce i da ne bi uvredili one koji su ih prvi primili.
 
12-13. A ulazeći u kuću, pozdravite je govoreći: Mir domu ovome! I ako bude kuća dostojna, neka dođe mir vaš na nju; a ako li ne bude dostojna, neka se mir vaš vama vrati.
 
Pod „pozdravom“ i „mirom“ razumite blagoslov, koji ostaje samo na dostojnima. Nauči, dakle, iz ovoga da su naša dela ta koja nam donose blagoslov Božji.
 
14-15. Ako vas ko ne primi niti posluša riječi vaših, izlazeći iz kuće ili iz grada onoga otresite prah s nogu svojih. Zaista vam kažem: Lakše će biti zemlji sodomskoj i gomorskoj u dan Suda nego li gradu onome.
 
Zapoveda im da otresu prah s nogu svojih kako bi pokazali da ništa nisu primili od tih ljudi zbog njihovog neverja, ali i kao znak svedočanstva dugoga puta koji su apostoli prešli radi njih, od čega ovi nisu izvukli koristi. Lakša će biti kazna Sodomljanima nego onima koji apostole nisu primili, jer su Sodomljani primili kaznu još u ovome životu,[4] pa će u budućem biti manje mučeni.
 
16. Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove.
 
Gospod je apostolima dao silu čudotvorenja i oslobodio ih brige o hrani otvorivši im vrata dostojnih ljudi. Sada im pak govori o nevoljama koje će ih snaći, pokazujući time Svoje predznanje, pa ih teši rečima: „Eto, Ja, svemoćni Bog, vas šaljem, i zato se ne plašite, jer vas neće savladati.“ Priprema ih za stradanja, „jer, kao što je nemoguće da ne bude napadnuta ovca okružena vukovima, tako je nemoguće da i vi ne postradate, okruženi Jevrejima. Ali, ako i postradate, ne gnevite se, jer Ja hoću da vi budete krotki kao ovce i da tako zadobijete još veću pobedu.“
 
Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni[5] kao golubovi!
 
Gospod takođe želi da Njegovi učenici budu mudri, zato da ti, kada čuješ da ih naziva ovcama, ne bi pomislio da hrišćani treba da budu glupi i naivni. Otuda Hristos govori da hrišćani moraju biti mudri i znati kako treba da žive okruženi mnogim neprijateljima. Kao što zmija dozvoljava da je udaraju po celom telu, ali glavu čuva, tako i hrišćanin treba da razda sva svoja imanja, pa čak i telo svoje da preda onima koji hoće da ga tuku, samo da bi sačuvao svoju „Glavu“, a to je Hristos i vera u Njega. Kao što se zmija provlači kroz uske rupe da bi svukla svoju staru kožu, tako i mi hodeći uskim putem, svlačimo starog čoveka. No, pošto je zmija takođe otrovna, Gospod nam zapoveda da budemo „bezazleni“, to jest prostodušni i nezlobivi, kao golubovi, i da nikome ne nanosimo zlo. Kada neko odvoji mlade golubiće i otera ih, oni se opet nezlobivo vraćaju svojim gospodarima. Budi, dakle, „mudar kao zmija“, kako te đavo ne bi ismejao u ovome životu, ali i u svemu besprekoran. Prema ljudima od kojih stradaš budi kao golub, prostodušan i nezlobiv. [6]
 
17-18. A čuvajte se od ljudi; jer će vas predati sudovima, i po sinagogama svojim tući će vas. I pred starješine i careve izvodiće vas mene radi za svjedočanstvo njima i neznabošcima.
 
Evo šta znači biti mudar: treba da paziš da ne daješ povoda onima koji žele da te ugnjetavaju i da se prema njima ponašaš mudro. Ako progonitelj tvoj traži novac ili čast, podaj mu, kako on ne bi imao razloga da te progoni. Ali, ako hoće da ti oduzme veru, čuvaj „Glavu“. Hristos namerava da pošalje svoje učenike ne samo Jevrejima već i neznabošcima. Zato kaže: „Za svedočanstvo njima i neznabošcima“, to jest, za prekor onima koji ne veruju.
 
19-20. A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer nećete vi govoriti, nego Duh Oca vašega govoriće iz vas.
 
Da učenici ne bi pitali: „Kako ćemo mi, prosti ljudi, uveriti mudre“, Gospod im zapoveda da budu hrabri i da se o tome ne brinu. Kada nameravamo da razgovaramo sa verujućim, moramo prethodno dobro promisliti i spremiti odgovor, kako nam, uostalom, Petar savetuje.[7] Ali, kada se nađemo u masi ljudi i među neznabožačkim vladarima, Gospod nam obećava da će nam On dati Svoju silu da se ne uplašimo. Naše je da ispovedimo Boga, a Božje da nam pomogne da mudro odgovorimo. No da ti ne bi pomislio da je reč o našoj prirodnoj sposobnosti, kaže: „Nećete vi govoriti, nego Duh…“
 
21. A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće djeca na roditelje i pobiće ih.
 
Predskazuje im ono što će se dogoditi, kako se ne bi uplašili kada ih snađu nevolje. Takođe im pokazuje silu propovedi, koja pobuđuje ljude da prezru i samu svoju prirodu. Takvo je hrišćanstvo. Hristos svojim učenicima otkriva i nečovečnost onih koji neće poštedeti čak ni svoje najbliže.
 
22. I svi će vas mrziti imena moga radi; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti.
 
„Svi će vas mrzeti“ znači da će ih mnogi mrzeti. Nisu ih mrzeli svi, jer je bilo i onih koji su primili veru. Večnog života će se, dakle, udostojiti, onaj koji pretrpi iskušenja do kraja, a ne onaj koji samo u početku pokaže trpljenje.
 
23. A kad vas potjeraju u jednom gradu, bježite u drugi. Jer vam kažem zaista: Nećete obići gradova Izrailjevih dok ne dođe Sin Čovječiji.
 
Strašne pretnje koje gore pominje: „Predaće vas“, „Svi će vas mrzeti“, odnose se na događaje koji će uslediti posle Vaznesenja, dok je ono što se govori u sadašnjem vremenu u vezi sa događajima pre Hristovog stradanja. „Dakle, budući proganjani, vi nećete stići da obiđete sve gradove Izrailja, a Ja ću već doći k vama.“ Zapoveda im da beže kada ih progone. Đavolsko je delo kada čovek otvoreno srlja u opasnost te tako postaje uzrok osude svojim ubicama, a s druge strane nanosi štetu onima koji bi mogli da imaju koristi od njegove propovedi. „Dok ne dođe Sin Čovječiji.“ Ove reči se ne odnose na Drugi dolazak Gospodnji, već na utehu koju im je dao kada su bili zajedno pre Njegovog Stradanja, jer nakon što ih je poslao na propoved, apostoli su se opet vratili Hristu i bili zajedno s Njim.
 
24-25. Nema učenika iznad učitelja svojega, ni sluge iznad gospodara svojega. Dosta je učeniku da bude kao učitelj njegov i sluzi kao gospodar njegov.
 
Ovde ih uči da trpeljivo podnose uvrede. Jer ako sam ih Ja“, kaže, „kao Učitelj i Vladika, podneo, koliko pre treba da to činite vi, učenici i sluge.“ No pitaš li, kako to da nema učenika nad učiteljem, kada mi vidimo da ima mnogo učenika koji su bolji od svojih učitelja? Znaj, dakle, da dok su učenici, oni su manji od učitelja; no kada postanu bolji od njih, onda već nisu učenici; kao što i sluga dok je sluga, ne može biti nad gospodarom svojim.
 
25-26. Ako su domaćina nazvali Veelzevulom,[8] koliko će prije domaće njegove? Ne bojte ih se dakle; jer nema ništa sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati.
 
„Utešite se“, kaže, „gledajući Mene, jer ako su Mene nazvali knezom demonskim, šta je strašno u tome da zlo govore o vama, Mojim domaćima?“ Naziva ih „domaćim Svojim“, a ne slugama, pokazujući tako Svoju bliskost prema njima. „Ne bojte ih se, dakle“, jer se istina neće sakriti, već će vreme pokazati vašu vrlinu i zlobu onih koji vas kleveću, pošto ništa nije sakriveno što se neće otkriti. Oni sada mogu da vas kleveću, ali će kasnije doznati ko ste.
 
27. Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; i što vam se šapće na uši, propovijedajte sa krovova.
 
„Ono što sam vam govorio nasamo i na jednom mestu, jer to znači ‘na uši’ i ‘u tami’, propovedajte smelo i glasno da vas svi čuju.“ A pošto smeloj propovedi sleduju opasnosti, dodaje:
 
28. I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte[9] onoga koji može i dušu i tijelo pogubiti u paklu.
 
Uči ih da preziru čak i smrt, jer je mučenje u paklu strašnije od smrti. Oni koji nas ubijaju, samo telo predaju truleži, a duši često čine dobro. Ali Bog kažnjava i dušu i telo onih koje baca u pakao.[10] On kaže „u paklu“, želeći da pokaže da je mučenje neprekidno, jer je pakao večan.
 
29-31. Ne prodaju li se dva vrapca za jedan novčić? Pa ni jedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vašega. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se, dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca.
 
Kako se učenici ne bi uplašili da su ostavljeni, Gospod im govori: „Ako čak ni vrabac ne biva ulovljen bez Moga znanja, kako ću ostaviti vas koje ljubim?“ A da bi pokazao da o nama ima tačno znanje i promisao, kaže da nam je čak i kosa na glavi izbrojana. Nemojte misliti da se vrapci love Božjom pomoću, već shvatite da ni njihov ulov ne prođe bez Njegovog znanja.
 
32-33. Svaki koji prizna mene pred ljudima priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. A ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.
 
Podstiče ih na ispovedništvo.[11] Nije, dakle, dovoljna samo vera u duši, već Bog traži i ispovedanje vere ustima. Nije rekao „svaki koji Mene ispovedi“, nego „koji u Meni ispovedi“, to jest, „Mojom silom“, jer onaj koji ispoveda veru to čini potpomognut blagodaću Bo-žjom. Za onoga koji Ga se odriče, Gospod nije rekao „ko se Odrekne u Meni“, već „Mene“, pokazujući time da se on odriče zato što nema pomoći odozgo (to jest, zato što se nije pouzdao u Boga). Svaki čovek koji ispovedi da je Hristos Bog, naći će Hrista koji njega ispoveda kao istinskog slugu pred Ocem. Ali oni koji se odriču Hrista čuće reči: „Ne poznajem vas.“
 
34-36. Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir[12] nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine i neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi.
 
Nije uvek dobro ostati u slozi i ponekad je bolje razdvojiti se. „Mač“ je, dakle, reč vere koji nas odseca i rastavlja od veza s našim bližnjim i rođacima, kada oni ometaju našu pobožnost. Gospod nam ne govori da se od njih odvojimo bez opravdanog razloga, već samo onda kada oni ne žele da prihvate našu veru i trude se da nas ometu u njoj.[13]
 
37. Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan.
 
Vidiš li da smo dužni da „mrzimo“ svoje roditelje i decu samo onda kada oni traže da njih većma ljubimo nego Hrista.[14] Ali, zašto da govorim o ocu, majci i deci? Poslušaj ono što je još veće od toga:
 
38. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan.
 
Koji se, dakle, ne odrekne svog sadašnjeg života, i ne preda sebe na sramnu smrt, jer su tako zvali krst u starini, „nije Mene dostojan.“ Ali, pošto je bilo mnogo razbojnika i lopova koji su raspinjani na krst, On dodaje: „i ne pođe za Mnom“, to jest „živi po Mojim zakonima“.
 
39. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.
 
Onaj koji čuva telesni život, misli da „nalazi svoju dušu“, mada je on u stvari gubi i nasleđuje večno mučenje. A onaj koji „pogubi svoju dušu“[15] i umre, ali ne kao razbojnik ili samoubica, već Hrista radi, spasava svoju dušu.
 
40-41. Koji vas prima, Mene prima; a koji prima Mene, prima Onoga koji Me je poslao. Koji prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće; i koji prima pravednika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće.
 
Podstiče nas da primimo one koji su sa Hristom, jer onaj koji poštuje Hristove učenike, poštuje i samog Hrista, a kroz Njega i (Boga) Oca. Treba, dakle, da primamo pravednike i proroke u ime pravedničko i proročko, zato što su pravednici i proroci, a ne radi neke zaštite ili pomoći od careva. Ako se desi da neko ima izgled proroka, ali delom to ne potvrđuje, ti i takvoga primi kao proroka i Bog će ti uzvratiti kao da si primio pravednika, jer to znače reči: „platu pravedničku primiće“. Ali ovo možeš razumeti i na drugi način. Onaj koji primi pravednika, sam će biti smatran za pravednika i primiće platu koju pravednici primaju.
 
42. I ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti.
 
Kako se niko ne bi izgovarao na siromaštvo, Gospod kaže: „Ako podaš kome barem čašu hladne vode zato što je Moj učenik, primićeš i njegovu platu.“ Čašu hladne vode daje i onaj koji uči drugog, zapaljenog ognjem gneva i požude, i čini ga učenikom Hristovim. Ni takvome neće propasti plata.
 


 
NAPOMENA:

  1. St. 2-4, up. Mk. 3,13-19; Lk. 6,12-16
    U sva tri sinoptička Evanđelja i Delima apostolskim nalazimo spisak apostola. Razlike koje se uočavaju posledica su činjenice da su pojedini apostoli imali po dva imena, tako da se u jednom spisku spominju pod jednim, a u drugom pod drugim imenom. Pored toga i redosled imena je različit:
    1.) (Mt. 10,2-4): Simon Petar, Andrej, Jakov, Jovan, Filip, Vartolomej, Toma, Matej, Jakov Alfejev, Levej, Simon Kananit i Juda Iskariotski;
    2.) (Mk. 3, 16-19): Simon Petar, Jakov, Jovan, Andrej, Filip, Vartolomej, Matej, Toma, Jakov Alfejev, Tadej, Simon Kananit, Juda Iskariotski;
    3.) (Lk. 6, 14-16): Simon Petar, Andrej, Jakov, Jovan, Filip, Vartolomej, Matej, Toma, Jakov Alfejev, Simon Zilot, Juda Jakovljev, Juda Iskariotski;4.) (D. ap. 1, 13-26): Petar, Jovan, Jakov, Andrej, Filip, Toma, Vartolomej, Matej, Jakov Alfejev, Simon Zilot, Juda Jakovljev i novoizabrani Matija.
    Natanail, koji se spominje u Jovanovom Evanđelju (Jn. 1, 46-50; 21,2), nije pobrojan ni na jednom od ovih spiskova. Sv. Zlatoust i Avgustin su smatrali da Natanail nije ni bio jedan od Dvanaestorice. Neki noviji tumači smatraju da se radi o apostolu Mateju, iako nigde na nailazimo na potvrdu ove pretpostavke. Najverovatnije je, ipak, da je reč o apostolu Vartolomeju, jer se to ime u Jovanovom Evanđelju nigde ne spominje. Po tom tumačenju, Vartolomej nije ime, već naziv i znači „sin Tolmeja“.
  2. Samarija je od podele carstva do 8. veka pre Hrista pripadala izrailjskom carstvu i naseljavala su je plemena Jefrema i Manasije. Jačanjem moći Asirije, glavni grad Severnog carstva, Samarija, pada u ruke neznabožaca 722 – 721. god. Posle toga, veći deo jevrejskog stanovništva iz cele ove oblasti deportovan je u Asiriju i Vavilon, dok je car Sargon tamošnje neznabožačko stanovništvo naselio u Samariji. Oni su se izmešali ženidbenim vezama sa tamošnjim preostalim jevrejskim starosedeocima (4 Car. 17, 24), prihvativši mnoge njihove običaje. Novi talas neznabožačke kolonizacije nastupa u vreme careva Esarhadona i Asurbanipala (Ezr. 4,10). Samarjani su izgradili neku vrstu sinkretističkog kulta, te iako poštuju Toru, kod njih su primetni jaki uticaji neznabožačkih religija. Jevreji su na njih gledali s prezirom kao na neznabošce i kada su iz Judeje išli za Galileju radije su putovali uz oeku Joodan nego li kroz krajeve samarjanske
  3. Nesticanje, nestjažanije, dobrovoljno siromaštvo. Sveti Oci smatraju pohlepu za sticanjem i posedovanjem materijalnih stvari jednom od glavnih prepreka u duhovnom životu. Svetitelji su se suprotstavljali ovoj strasti nesticanjem i dobrovoljnim sirotovanjem, kako se ne bi vezivali ni za šta prolazno i tako lakše stekli istinsku ljubav prema Bogu i bližnjima.
  4. Up. 1.Mojs. 19:1-29
  5. Gospod nas, dakle, uči da je potrebno da budemo i mudri i bezazleni, jer je mudrost bez bezazlenosti – lukavstvo, dok je bezazlenost bez mudrosti – naivnost.
  6. Sveti Vasilije Veliki kaže: „Mudar je kao zmija onaj koji sa obazrivošću i razboritošću predlaže učenje, kako bi uspešnije priveo slušaoce usvajanju učenja. A bezazlen je kao golub onaj ko i ne pomišlja da se osveti onome koji mu zlo misli.“ (Sveti Vasilije Veliki, Epist. 125,3).
  7. 1 Pet. 3:15
  8. Ime filistejskog božanstva iz Akarona (up. 4.Car. 1:2,3,16). U prevodu znači „bog muva“. U nekim rukopisima se javlja i oblik „Veelzevuv“. To je i naziv za Satanu, kneza demonskog.
  9. Evtimije Zigaben kaže na ovom mestu: „Strah pobeđujte strahom – strah od ljudi pobeđujte strahom Božjim“ (Ibid s. 10, V. 28, so1. 340 S). Pod strahom Božjim ne podrazumeva se samo strah od Božje kazne i večnog mučenja, već i strah da ne ožalostimo Boga svojim gresima, da se ne udaljimo od Njega i izgubimo zajednicu s Njim. Zato kod savršenih, ljubav izgoni strah.
  10. Po učenju Svetih Otaca pakao, ad je mesto samoizgnanstva gde, po svome sopstvenom izboru, odlaze oni koji su izabrali dela tame u ovom životu. Pakao nije kazna kojom Bog kažnjava čoveka da bi zadovoljio svoje uvređeno dostojanstvo (kako je tvrdio srednjevekovni rimokatolički teolog Anzelmo Kenterberijski).
    Sv. Irinej Lionski kaže: „Onima koji se udalje od Boga po svom ličnom izboru, Bog dopušta odvajanje od Njega, koje su oni svojevoljno izabrali. Ali odvajanje od svetlosti je tama…“ (Contra Haereses, 5, 27:2). Drugim rečima, Bog nije mučitelj, već čovekoljubac, ali oni koji su odstupili od Boga, u onom svetu i Njegovu ljubav i svetlost će doživljavati kao mučenje i kaznu, jer će Bog posle Sveopšteg Vaskrsenja biti svuda i u svemu.
    Zato Sv. Vasilije kaže: „Zla u paklu ne dolaze od Boga, nego od nas samih.“ (EPE 7, 92).
    Sv. Isak Sirin misli upravo na to kada kaže: „Kažem, oni koji se muče u paklu, muče se jer ne mogu da podnesu da ih neko žarko voli… Potpuno je netačno mišljenje da su grešnici u paklu lišeni Božije ljubavi. Ljubav je plod poznanja istine, prema tome Ljubav je podarena svima jednako. Ali ljubav ima dvojaki učinak: ona je mučna za grešnike, dok je uživanje za one koji su živeli u skladu sa njom“.
  11. Grčka reč znači svedočenje ali i mučeništvo.
  12. Gospod nije propovedao pacifizam, mir po svaku cenu, mir koji nastaJe kao kompromis između istine i laži, Boga i đavola.
    Govoreći o ratu Sv. Zlatoust kaže: „Jedinomislije nije uvek dobro, jer i razbojnici bivaju saglasni. Tako rat nije posledica Hristovog opredeljenja, već delo volje samih ljudi. Sam Hristos želi da svi budu jednoglasni u delima pobožnosti, ali kako su se ljudi među sobom podelili, otuda je i nastao rat“, (Ibid, Homil. 35, 1). Zato je Gospod Hristos jedini „mir naš , mir do koga se dolazi kroz rat i pobedu nad grehom, smrću i đavolom (up. Ef. 2, 14-16).
    Imajući ovo u vidu, Sv. Grigorije Bogoslov kaže: „Bolji je pohvalni rat od mira koji od Boga odvaja“, (Homil. 2, 82. RS 35, so1. 488).
  13. „Ove reči iz Mihejevog proroštva (Mih. 7, 6) izostavljene su kod Mateja. On (prorok) kaže: „Kći ustaje na mater svoju, snaha na svekrvu svoju, neprijatelji su čoveku domašnji njegovi.“ Ova proročka reč, da će neprijatelji čoveku postati svi domaći njegovi, opet je rečena za Jevreje, koji su se međusobno razdelili. Hristos je, dakle, blagovremeno predskazao prisutnim da će svi domaći onih koji će poverovati, postati naposletku njihovi neprijatelji.“ Ex. Collatione codd.Venet. S. Marci
  14. „Ovim Gospod ne zapoveda“, kaže Zlatoust, „prosto mrzeti, jer bi to bilo suprotno Zakonu, već ako neko uzaželi da njega većma ljubiš nego Gospoda Hrista, mrzi na njega zbog toga, jer to uništava i onog koji ljubi i onoga koji je ljubljen“. (Ibid, Honil. 35,1; col. 407).
  15. Po Svetom Makariju Velikom, čovek svojim greholjubljem prosto obrazuje u sebi, u svojoj bogolikoj duši, drugu dušu, dušu greha. I kada Spasitelj traži od Svojih sledbenika da mrze i samu dušu svoju, On traži da mi mrzimo tu drugu dušu u sebi, dušu greha (up. Lk. 14:26). (Vidi Duhovne besede Svetog Makarija, 15, 35; P.G. t.34, col. 600).
Ključne reči:

4 komentar(a)

  1. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim

  2. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  3. Branislav

    Sjajno.Hvala

  4. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *