ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
 

 
Глава десета
 
Имена Дванаесторице Апостола, давање власти и упутстава Апостолима
и предсказиавње страдања због Еванђеља
 
1. И дозвавши својих дванаест ученика даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи.
 
Изабрао је дванаесторицу ученика према броју дванаест племена израиљских, и пошто им је дао силу, послао их је на проповед, иако их је било мало. Дакле, мало је оних који иду уским путем. Господ им даје силу да чудотворе, како би људи, задивљени чудесима, лакше поверовали њиховом учењу.
 
2. А имена дванаест апостола су ова: први Симон, који се зове Петар, и Андреј брат његов.
 
Матеј набраја имена апостола због оних који су се лажно представљали као апостоли. Прво спомиње Петра и Андреја, јер су они први позвани, а потом синове Зеведејеве. Јакова ставља пре Јована, не ради части, већ напросто помиње њихова имена редом, како долазе. Даље наставља:
 
2-4. Јаков Зеведејев и Јован брат његов; Филип и Варто-ломеј; Тома и Матеј цариник; Јаков Алфејев и Левеј прозвани Тадеј; Симон Кананит и Јуда искариотски, који га и издаде.[1]
 
Видиш ли Матејево смирење, како себе ставља иза Томе. Када је дошао до Јуде, није рекао: “проклети Јуда, непријатељ Божји”, већ га назива искариотски по његовој постојбини. Постојао је, наиме, и други Јуда кога су још звали Левеј или Тадеј. Дакле, била су два Јакова: један Зеведејев и други Алфејев; двојица Јуда: Тадеј и издајник; као и три Симона: Петар, Кананит и издајник Јуда Искариотски, који се такође звао Симон.
 
5-7. Ову Дванаесторицу посла Исус и заповиједи им говорећи: На пут незнабожаца не идите, и у град самарјански не улазите. Него идите најприје изгубљеним овцама дома Израиљева! И ходећи проповиједајте и казујте да се приближило Царство небеско.
 
“Ова дванаесторица”… Ко су они? Рибари, прости људи и цариници. Господ их прво шаље Јеврејима, како после не би могли да кажу: “Апостоли су прво послани незнабошцима и зато ми, Јевреји, нисмо поверовали.” Зато Јевреји немају никаквог изговора за своје неверовање. Самарјане убраја у незнабошце, зато што су они били Вавилонци,[2] који су се населили у Јудеји и нису признавали Пророке, него само пет Мојсејевих књига. Под “Царством небеским” разуми будуће блаженство. Господ им даје силу да чине чудеса говорећи:
 
8. Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните; на дар сте добили, на дар и дајте.
 
Ништа толико не приличи учитељу као смирење и добровољно сиромаштво.[3] Он указује управо на ове две врлине када говори: “На дар сте добили.” Немојте се, дакле, гордити, као да имате нешто велико да дате другима, јер сте и ви то примили на дар, благодаћу Божјом. Будите, зато, смирени и не трчите за богатством, јер Господ каже: “На дар и дајте.” Напослетку, желећи да у њима одсече корен свакога зла, говори:
 
9-10. Не носите злата ни сребра ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни двије хаљине ни обуће ни штапа; јер је посленик достојан хране своје.
 
Господ их вежба у строгости и зато им не дозвољава да поседују ишта сувишно, учећи их да буду без сујетних брига. Не да им чак да понесу ни штап, јер је сила добровољног сиромаштва у томе, да они који га виде на делу лако поверују речима онога који га проповеда. А, онда, да не би питали: “Како ћемо се прехранити,” каже им да је “посленик достојан своје хране”, то јест, да ће их хранити њихови ученици. Господ каже “достојан своје хране”, а не стомакоугађања, јер учитељи не смеју да живе у изобиљу и уживањима.
 
11. А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан и ондје останите док не изиђете.
 
Заповеда им да не иду свима, како их не би клеветали да се друже с недостојнима. Ако буду ишли само достојнима, они ће подмирити све њихове потребе. Заповеда им да не прелазе из једне куће у другу, већ да остану тамо где су прво ушли док не изађу из села, да их људи не би осуђивали као прождрљивце и да не би увредили оне који су их први примили.
 
12-13. А улазећи у кућу, поздравите је говорећи: Мир дому овоме! И ако буде кућа достојна, нека дође мир ваш на њу; а ако ли не буде достојна, нека се мир ваш вама врати.
 
Под “поздравом” и “миром” разумите благослов, који остаје само на достојнима. Научи, дакле, из овога да су наша дела та која нам доносе благослов Божји.
 
14-15. Ако вас ко не прими нити послуша ријечи ваших, излазећи из куће или из града онога отресите прах с ногу својих. Заиста вам кажем: Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда него ли граду ономе.
 
Заповеда им да отресу прах с ногу својих како би показали да ништа нису примили од тих људи због њиховог неверја, али и као знак сведочанства дугога пута који су апостоли прешли ради њих, од чега ови нису извукли користи. Лакша ће бити казна Содомљанима него онима који апостоле нису примили, јер су Содомљани примили казну још у овоме животу,[4] па ће у будућем бити мање мучени.
 
16. Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове.
 
Господ је апостолима дао силу чудотворења и ослободио их бриге о храни отворивши им врата достојних људи. Сада им пак говори о невољама које ће их снаћи, показујући тиме Своје предзнање, па их теши речима: “Ето, Ја, свемоћни Бог, вас шаљем, и зато се не плашите, јер вас неће савладати.” Припрема их за страдања, “јер, као што је немогуће да не буде нападнута овца окружена вуковима, тако је немогуће да и ви не пострадате, окружени Јеврејима. Али, ако и пострадате, не гневите се, јер Ја хоћу да ви будете кротки као овце и да тако задобијете још већу победу.”
 
Будите, дакле, мудри као змије и безазлени[5] као голубови!
 
Господ такође жели да Његови ученици буду мудри, зато да ти, када чујеш да их назива овцама, не би помислио да хришћани треба да буду глупи и наивни. Отуда Христос говори да хришћани морају бити мудри и знати како треба да живе окружени многим непријатељима. Као што змија дозвољава да је ударају по целом телу, али главу чува, тако и хришћанин треба да разда сва своја имања, па чак и тело своје да преда онима који хоће да га туку, само да би сачувао своју “Главу”, а то је Христос и вера у Њега. Као што се змија провлачи кроз уске рупе да би свукла своју стару кожу, тако и ми ходећи уским путем, свлачимо старог човека. Но, пошто је змија такође отровна, Господ нам заповеда да будемо “безазлени”, то јест простодушни и незлобиви, као голубови, и да никоме не наносимо зло. Када неко одвоји младе голубиће и отера их, они се опет незлобиво враћају својим господарима. Буди, дакле, “мудар као змија”, како те ђаво не би исмејао у овоме животу, али и у свему беспрекоран. Према људима од којих страдаш буди као голуб, простодушан и незлобив. [6]
 
17-18. А чувајте се од људи; јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. И пред старјешине и цареве изводиће вас мене ради за свједочанство њима и незнабошцима.
 
Ево шта значи бити мудар: треба да пазиш да не дајеш повода онима који желе да те угњетавају и да се према њима понашаш мудро. Ако прогонитељ твој тражи новац или част, подај му, како он не би имао разлога да те прогони. Али, ако хоће да ти одузме веру, чувај “Главу”. Христос намерава да пошаље своје ученике не само Јеврејима већ и незнабошцима. Зато каже: “За сведочанство њима и незнабошцима”, то јест, за прекор онима који не верују.
 
19-20. А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас.
 
Да ученици не би питали: “Како ћемо ми, прости људи, уверити мудре”, Господ им заповеда да буду храбри и да се о томе не брину. Када намеравамо да разговарамо са верујућим, морамо претходно добро промислити и спремити одговор, како нам, уосталом, Петар саветује.[7] Али, када се нађемо у маси људи и међу незнабожачким владарима, Господ нам обећава да ће нам Он дати Своју силу да се не уплашимо. Наше је да исповедимо Бога, а Божје да нам помогне да мудро одговоримо. Но да ти не би помислио да је реч о нашој природној способности, каже: “Нећете ви говорити, него Дух…”
 
21. А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће дјеца на родитеље и побиће их.
 
Предсказује им оно што ће се догодити, како се не би уплашили када их снађу невоље. Такође им показује силу проповеди, која побуђује људе да презру и саму своју природу. Такво је хришћанство. Христос својим ученицима открива и нечовечност оних који неће поштедети чак ни своје најближе.
 
22. И сви ће вас мрзити имена мога ради; али који претрпи до краја тај ће се спасти.
 
“Сви ће вас мрзети” значи да ће их многи мрзети. Нису их мрзели сви, јер је било и оних који су примили веру. Вечног живота ће се, дакле, удостојити, онај који претрпи искушења до краја, а не онај који само у почетку покаже трпљење.
 
23. А кад вас потјерају у једном граду, бјежите у други. Јер вам кажем заиста: Нећете обићи градова Израиљевих док не дође Син Човјечији.
 
Страшне претње које горе помиње: “Предаће вас”, “Сви ће вас мрзети”, односе се на догађаје који ће уследити после Вазнесења, док је оно што се говори у садашњем времену у вези са догађајима пре Христовог страдања. “Дакле, будући прогањани, ви нећете стићи да обиђете све градове Израиља, а Ја ћу већ доћи к вама.” Заповеда им да беже када их прогоне. Ђаволско је дело када човек отворено срља у опасност те тако постаје узрок осуде својим убицама, а с друге стране наноси штету онима који би могли да имају користи од његове проповеди. “Док не дође Син Човјечији.” Ове речи се не односе на Други долазак Господњи, већ на утеху коју им је дао када су били заједно пре Његовог Страдања, јер након што их је послао на проповед, апостоли су се опет вратили Христу и били заједно с Њим.
 
24-25. Нема ученика изнад учитеља својега, ни слуге изнад господара својега. Доста је ученику да буде као учитељ његов и слузи као господар његов.
 
Овде их учи да трпељиво подносе увреде. Јер ако сам их Ја”, каже, “као Учитељ и Владика, поднео, колико пре треба да то чините ви, ученици и слуге.” Но питаш ли, како то да нема ученика над учитељем, када ми видимо да има много ученика који су бољи од својих учитеља? Знај, дакле, да док су ученици, они су мањи од учитеља; но када постану бољи од њих, онда већ нису ученици; као што и слуга док је слуга, не може бити над господаром својим.
 
25-26. Ако су домаћина назвали Веелзевулом,[8] колико ће прије домаће његове? Не бојте их се дакле; јер нема ништа сакривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати.
 
“Утешите се”, каже, “гледајући Мене, јер ако су Мене назвали кнезом демонским, шта је страшно у томе да зло говоре о вама, Мојим домаћима?” Назива их “домаћим Својим”, а не слугама, показујући тако Своју блискост према њима. “Не бојте их се, дакле”, јер се истина неће сакрити, већ ће време показати вашу врлину и злобу оних који вас клевећу, пошто ништа није сакривено што се неће открити. Они сада могу да вас клевећу, али ће касније дознати ко сте.
 
27. Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповиједајте са кровова.
 
“Оно што сам вам говорио насамо и на једном месту, јер то значи ‘на уши’ и ‘у тами’, проповедајте смело и гласно да вас сви чују.” А пошто смелој проповеди следују опасности, додаје:
 
28. И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте[9] онога који може и душу и тијело погубити у паклу.
 
Учи их да презиру чак и смрт, јер је мучење у паклу страшније од смрти. Они који нас убијају, само тело предају трулежи, а души често чине добро. Али Бог кажњава и душу и тело оних које баца у пакао.[10] Он каже “у паклу”, желећи да покаже да је мучење непрекидно, јер је пакао вечан.
 
29-31. Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле; ви сте бољи од много врабаца.
 
Како се ученици не би уплашили да су остављени, Господ им говори: “Ако чак ни врабац не бива уловљен без Мога знања, како ћу оставити вас које љубим?” А да би показао да о нама има тачно знање и промисао, каже да нам је чак и коса на глави избројана. Немојте мислити да се врапци лове Божјом помоћу, већ схватите да ни њихов улов не прође без Његовог знања.
 
32-33. Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.
 
Подстиче их на исповедништво.[11] Није, дакле, довољна само вера у души, већ Бог тражи и исповедање вере устима. Није рекао “сваки који Мене исповеди”, него “који у Мени исповеди”, то јест, “Мојом силом”, јер онај који исповеда веру то чини потпомогнут благодаћу Бо-жјом. За онога који Га се одриче, Господ није рекао “ко се Одрекне у Мени”, већ “Мене”, показујући тиме да се он одриче зато што нема помоћи одозго (то јест, зато што се није поуздао у Бога). Сваки човек који исповеди да је Христос Бог, наћи ће Христа који њега исповеда као истинског слугу пред Оцем. Али они који се одричу Христа чуће речи: “Не познајем вас.”
 
34-36. Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир[12] него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине и непријатељи човјеку постаће домаћи његови.
 
Није увек добро остати у слози и понекад је боље раздвојити се. “Мач” је, дакле, реч вере који нас одсеца и раставља од веза с нашим ближњим и рођацима, када они ометају нашу побожност. Господ нам не говори да се од њих одвојимо без оправданог разлога, већ само онда када они не желе да прихвате нашу веру и труде се да нас омету у њој.[13]
 
37. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.
 
Видиш ли да смо дужни да “мрзимо” своје родитеље и децу само онда када они траже да њих већма љубимо него Христа.[14] Али, зашто да говорим о оцу, мајци и деци? Послушај оно што је још веће од тога:
 
38. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.
 
Који се, дакле, не одрекне свог садашњег живота, и не преда себе на срамну смрт, јер су тако звали крст у старини, “није Мене достојан.” Али, пошто је било много разбојника и лопова који су распињани на крст, Он додаје: “и не пође за Мном”, то јест “живи по Мојим законима”.
 
39. Који чува живот свој, изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.
 
Онај који чува телесни живот, мисли да “налази своју душу”, мада је он у ствари губи и наслеђује вечно мучење. А онај који “погуби своју душу”[15] и умре, али не као разбојник или самоубица, већ Христа ради, спасава своју душу.
 
40-41. Који вас прима, Мене прима; а који прима Мене, прима Онога који Ме је послао. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће.
 
Подстиче нас да примимо оне који су са Христом, јер онај који поштује Христове ученике, поштује и самог Христа, а кроз Њега и (Бога) Оца. Треба, дакле, да примамо праведнике и пророке у име праведничко и пророчко, зато што су праведници и пророци, а не ради неке заштите или помоћи од царева. Ако се деси да неко има изглед пророка, али делом то не потврђује, ти и таквога прими као пророка и Бог ће ти узвратити као да си примио праведника, јер то значе речи: “плату праведничку примиће”. Али ово можеш разумети и на други начин. Онај који прими праведника, сам ће бити сматран за праведника и примиће плату коју праведници примају.
 
42. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.
 
Како се нико не би изговарао на сиромаштво, Господ каже: “Ако подаш коме барем чашу хладне воде зато што је Мој ученик, примићеш и његову плату.” Чашу хладне воде даје и онај који учи другог, запаљеног огњем гнева и пожуде, и чини га учеником Христовим. Ни таквоме неће пропасти плата.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Ст. 2-4, уп. Мк. 3,13-19; Лк. 6,12-16
    У сва три синоптичка Еванђеља и Делима апостолским налазимо списак апостола. Разлике које се уочавају последица су чињенице да су поједини апостоли имали по два имена, тако да се у једном списку спомињу под једним, а у другом под другим именом. Поред тога и редослед имена је различит:
    1.) (Мт. 10,2-4): Симон Петар, Андреј, Јаков, Јован, Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев, Левеј, Симон Кананит и Јуда Искариотски;
    2.) (Мк. 3, 16-19): Симон Петар, Јаков, Јован, Андреј, Филип, Вартоломеј, Матеј, Тома, Јаков Алфејев, Тадеј, Симон Кананит, Јуда Искариотски;
    3.) (Лк. 6, 14-16): Симон Петар, Андреј, Јаков, Јован, Филип, Вартоломеј, Матеј, Тома, Јаков Алфејев, Симон Зилот, Јуда Јаковљев, Јуда Искариотски;4.) (Д. ап. 1, 13-26): Петар, Јован, Јаков, Андреј, Филип, Тома, Вартоломеј, Матеј, Јаков Алфејев, Симон Зилот, Јуда Јаковљев и новоизабрани Матија.
    Натанаил, који се спомиње у Јовановом Еванђељу (Јн. 1, 46-50; 21,2), није побројан ни на једном од ових спискова. Св. Златоуст и Августин су сматрали да Натанаил није ни био један од Дванаесторице. Неки новији тумачи сматрају да се ради о апостолу Матеју, иако нигде на наилазимо на потврду ове претпоставке. Највероватније је, ипак, да је реч о апостолу Вартоломеју, јер се то име у Јовановом Еванђељу нигде не спомиње. По том тумачењу, Вартоломеј није име, већ назив и значи “син Толмеја”.
  2. Самарија је од поделе царства до 8. века пре Христа припадала израиљском царству и насељавала су је племена Јефрема и Манасије. Јачањем моћи Асирије, главни град Северног царства, Самарија, пада у руке незнабожаца 722 – 721. год. После тога, већи део јеврејског становништва из целе ове области депортован је у Асирију и Вавилон, док је цар Саргон тамошње незнабожачко становништво населио у Самарији. Они су се измешали женидбеним везама са тамошњим преосталим јеврејским староседеоцима (4 Цар. 17, 24), прихвативши многе њихове обичаје. Нови талас незнабожачке колонизације наступа у време царева Есархадона и Асурбанипала (Езр. 4,10). Самарјани су изградили неку врсту синкретистичког култа, те иако поштују Тору, код њих су приметни јаки утицаји незнабожачких религија. Јевреји су на њих гледали с презиром као на незнабошце и када су из Јудеје ишли за Галилеју радије су путовали уз оеку Јоодан него ли кроз крајеве самарјанске
  3. Нестицање, нестјажаније, добровољно сиромаштво. Свети Оци сматрају похлепу за стицањем и поседовањем материјалних ствари једном од главних препрека у духовном животу. Светитељи су се супротстављали овој страсти нестицањем и добровољним сиротовањем, како се не би везивали ни за шта пролазно и тако лакше стекли истинску љубав према Богу и ближњима.
  4. Уп. 1.Мојс. 19:1-29
  5. Господ нас, дакле, учи да је потребно да будемо и мудри и безазлени, јер је мудрост без безазлености – лукавство, док је безазленост без мудрости – наивност.
  6. Свети Василије Велики каже: “Мудар је као змија онај који са обазривошћу и разборитошћу предлаже учење, како би успешније привео слушаоце усвајању учења. А безазлен је као голуб онај ко и не помишља да се освети ономе који му зло мисли.” (Свети Василије Велики, Epist. 125,3).
  7. 1 Пет. 3:15
  8. Име филистејског божанства из Акарона (уп. 4.Цар. 1:2,3,16). У преводу значи “бог мува”. У неким рукописима се јавља и облик “Веелзевув”. То је и назив за Сатану, кнеза демонског.
  9. Евтимије Зигабен каже на овом месту: “Страх побеђујте страхом – страх од људи побеђујте страхом Божјим” (Ibid с. 10, V. 28, со1. 340 С). Под страхом Божјим не подразумева се само страх од Божје казне и вечног мучења, већ и страх да не ожалостимо Бога својим гресима, да се не удаљимо од Њега и изгубимо заједницу с Њим. Зато код савршених, љубав изгони страх.
  10. По учењу Светих Отаца пакао, ад је место самоизгнанства где, по своме сопственом избору, одлазе они који су изабрали дела таме у овом животу. Пакао није казна којом Бог кажњава човека да би задовољио своје увређено достојанство (како је тврдио средњевековни римокатолички теолог Анзелмо Кентерберијски).
    Св. Иринеј Лионски каже: “Онима који се удаље од Бога по свом личном избору, Бог допушта одвајање од Њега, које су они својевољно изабрали. Али одвајање од светлости је тама…” (Contra Haereses, 5, 27:2). Другим речима, Бог није мучитељ, већ човекољубац, али они који су одступили од Бога, у оном свету и Његову љубав и светлост ће доживљавати као мучење и казну, јер ће Бог после Свеопштег Васкрсења бити свуда и у свему.
    Зато Св. Василије каже: “Зла у паклу не долазе од Бога, него од нас самих.” (ЕПЕ 7, 92).
    Св. Исак Сирин мисли управо на то када каже: “Кажем, они који се муче у паклу, муче се јер не могу да поднесу да их неко жарко воли… Потпуно је нетачно мишљење да су грешници у паклу лишени Божије љубави. Љубав је плод познања истине, према томе Љубав је подарена свима једнако. Али љубав има двојаки учинак: она је мучна за грешнике, док је уживање за оне који су живели у складу са њом”.
  11. Грчка реч значи сведочење али и мучеништво.
  12. Господ није проповедао пацифизам, мир по сваку цену, мир који настаЈе као компромис између истине и лажи, Бога и ђавола.
    Говорећи о рату Св. Златоуст каже: “Јединомислије није увек добро, јер и разбојници бивају сагласни. Тако рат није последица Христовог опредељења, већ дело воље самих људи. Сам Христос жели да сви буду једногласни у делима побожности, али како су се људи међу собом поделили, отуда је и настао рат”, (Ibid, Homil. 35, 1). Зато је Господ Христос једини “мир наш , мир до кога се долази кроз рат и победу над грехом, смрћу и ђаволом (уп. Еф. 2, 14-16).
    Имајући ово у виду, Св. Григорије Богослов каже: “Бољи је похвални рат од мира који од Бога одваја”, (Homil. 2, 82. РС 35, со1. 488).
  13. “Ове речи из Михејевог пророштва (Мих. 7, 6) изостављене су код Матеја. Он (пророк) каже: “Кћи устаје на матер своју, снаха на свекрву своју, непријатељи су човеку домашњи његови.” Ова пророчка реч, да ће непријатељи човеку постати сви домаћи његови, опет је речена за Јевреје, који су се међусобно разделили. Христос је, дакле, благовремено предсказао присутним да ће сви домаћи оних који ће поверовати, постати напослетку њихови непријатељи.” Ex. Collatione codd.Venet. S. Marci
  14. “Овим Господ не заповеда”, каже Златоуст, “просто мрзети, јер би то било супротно Закону, већ ако неко узажели да њега већма љубиш него Господа Христа, мрзи на њега због тога, јер то уништава и оног који љуби и онога који је љубљен”. (Ibid, Honil. 35,1; col. 407).
  15. По Светом Макарију Великом, човек својим грехољубљем просто образује у себи, у својој боголикој души, другу душу, душу греха. И када Спаситељ тражи од Својих следбеника да мрзе и саму душу своју, Он тражи да ми мрзимо ту другу душу у себи, душу греха (уп. Лк. 14:26). (Види Духовне беседе Светог Макарија, 15, 35; P.G. t.34, col. 600).

7 Comments

  1. Hvala na objavi ovog tumacenja, sto je dostupno svima, od veoma velike je koristi. Svako dobro!

  2. Nije mi jasno kod drugog dolaska uzima verne i pravedne i odlazee na nebo dok nepravedni ostaju na zemlji i po njima pada oganj i sta sve još. Koliko dugo ce trajati to stradanje zlih koji su ostavljeni na zemlji? Par godina neko Kaze?

  3. Da li je taj pojam teokratije koju su prizeljkivali i promovisali fariseji, ako sam dobro razumeo, da li se takav nacin vladavine suprotstavlja drugom zavjetu? Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.. Ako moze neko da mi objasni, Bog s Vama i hvala Njemu i Vama na ovim poukama i tumacenjima.

    • Pomaze Bog.Milost ti i mir od Gospoda nasega .
      Oprosti na ovako kasnom odgovoru ,
      Sve o farisejima opisano je vec u Svetim evandjeljima , nadam se da si do sad procitao i da ti je jasnije sta tamo pise.
      A sto se tice istorije i obilka drzavnog uredjenja , kroz istoriju vidimo koje su se drzave najbolje odrzavale i bile najjace , to su one u kojima je ustav bio “teokratski” , bili su povezani sa Vrhovnim tvorcem koji je upravljao drzavom . O tome najbolje vidimo u 1.delu Sv.pisma Starom zavetu . Kazes da : “Da li je to nesto sto je lose, jer mozemo videti iz istorije da su neki od vladara primenjivali takav oblik vladavine i pokazalo se kao mnogo boljim od nekih drugih oblika gde mozemo videti jedan uzasni u danasnjici, demokratiju, ili kako je neki zovu, demonokratiju.” Naravno da je bolje pridrzavati se zakona koje je dao Tvorac nego biti u uredjenu drzavnom gde je sve dopusteno( svaki oblik nemorala) .
      Nadam se da ti je jasnije , iako verujem da si vec utvrdio i procitao Sv.Pismo .

      Neka te Bog nade isputi svakom radoscu i mirom u veri , da silom Svetog Duha imas nadu u izobilju (Rimljanima 15:13)

  4. Бранислав

    Сјајно.Хвала

  5. Puno vam hvala na ovom tumacenju,mnogo toga mi do sada nije bilo jasno.

  6. hvala na divnom blagu koje ste nam ucinili dostupnim