NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava šesta
 
ODLAZAK HRISTOV U GALILEJU I
ČUDESNO NAHRANJENJE NARODA SA PET HLEBOVA I DVE RIBE
 
Poslije toga otide Isus preko Galilejskog, Tiverijadskog mora. I za Njim iđaše mnoštvo naroda, jer gledahu znamenja Njegova koja činjaše na bolesnicima. A Isus iziđe na goru, i ondje sjeđaše sa učenicima Svojim.“
(6:1-3)
 
Božanski pustinjak: Gospod Isus; i Njegovi revnosni sapustinjaci: bogočežnjivi učenici. Primer kako se teba udaljavati u goru, i tamo boraviti: radi usredsređenog bogomislija i molitve; radi neometanog rešavanja životnih pitanja. Nasamo sa prirodom koja upućuje Bogu. Ona u mnogome bolji posrednik između čoveka i Boga, negoli ljudi. Manje greha na njoj, i u njoj nego u čoveku i na čoveku; jer čovek izmislio i uveo greh u nju, i nametnuo joj ga, porobio je grehu i smrti (Rm. 8:19-22). Ovde vidimo i Spasitelja Božanskog gde provodi 40 dana u pustinji, živeći „sa zverinjem“ (Mk. 1:13) mirno i prijateljski; i ono Mu je čak služilo. A ljudi? – ismevali, pljuvali, tukli, bili i ubili. Nije li zverinje nesravljnjeno bolje, pitomije, bogoljubivije od ljudi?
 
Podignuvši Isus oči, i vidjevši da mnoštvo naroda dolazi k Njemu, reče Filipu: Odakle da kupimo hleba da ovi jedu? A ovo govoraše kušajući ga, jer sam znađaše šta će činiti. Odgovori Mu Filip: Ni za dvjesta dinara hljeba nije im dosta, da svako do njih samo malo dobije. Reče Mu jedan od učenika Njegovih, Andrej, brat Simona Petra. Ovdje ima jedno momče koje ima pet hljebova ječmenih i dvije ribe. Ali šta je to na toliko mnoštvo?
(6:5-9)
 
U pustinji čudo sa pet hlebova i dve ribe; ljudi oko pet hiljada. Nesumnjivo i istinito sve, jer niotkuda u pustinji ne bi mogli naći toliki hleb i tolike ribe. Zato Spas i pita Filipa „kušajući ga“. A Filip sav ostaje pri nemoći ljudskoj: „gde ćemo kupiti hleba“, toliko hleba? Sve šgo njegovo ograničeno i bespomoćno saznanje ljudsko zna, to je da je za toliki svet potrebno mnogo, vrlo mnogo hleba. Tame se pridružuje i Andreja, još bespomoćniji: ima pet hlebova i dve ribe „ali šta je to na toliki svet“. Znači: nikakva ljudska sredstva i sile ne pomažu. Izlaz: u Bogočoveka: „sam znađaše šta će činiti“. Šta? Božanskom silom svojom rešiti pitanje ishrane tolikih ljudi: umnožiti pet hlebova i dve ribe.
 
A Isus reče: Recite ljudima da posjedaju. A bješe trave mnogo na onome mjestu. Posjedaše, dakle, ljudi na broj oko pet hiljada. A Isus uze hljebove i zablagodarivši, razdade učenicima, a učenici onima koji bijahu posjedali; tako i od riba koliko htjedoše. A kada se nasitiše reče učenicima Svojim: skupite preostale komade, da ništa ne propadne. I sakupiše, i napuniše dvanaest kotarica komada od pet hljebova ječmenih što preostade iza onih koji su jeli.“
(5:10-13)
 
On to i čini: uzima hlebove, blagosilja ih i daje učenicima, a učenici narodu. Tako i ribe. Učenici učestvuju zaista u jednom božanskom čudu: u njihovim rukama hleb raste, umnožava se, i ukoliko više daju narodu utoliko sve više i ostaje. Njih dvanaestorica nakupiše od komada dvanaest kotarica; i to kad su ljudi ne samo jeli nego „i nasitili se“. Bespomoćne ruke ljudske postaju posrednici umnoženja hleba da bi Spas pokazao njima da oni mogu božanskom silom Njegovom činiti i ono što je ljudima nemoguće. Tako u svemu, u svakoj prilici. To i biva kada se sa potpunom verom i bezgraničnim poverenjem u Isusa vrši sve što On naređuje. U ovom slučaju nijedan od dvanaestorice nije oe pokavao ni maloveran, ni sumnjalo, jer nijedan od njihnije rekao Isusu, koji je je dao pet hlebova i dve ribe: Šta to radiš? Kako ćemo sa pet hlebova nahraniti pet hiljada ljudi! Ta mi ćemo se osramotiti, jer će hleba bitii za njih dvaestinu, i onda će nam se oni smejati i potsmevati! Ne, mi to nećemo činiti, jer je neprirodno i nelogično da time ovoliki svet nahranimo.
Još nešto: ovim čudom Spas pokazao da je čudotvorac zato što je Tvorac: On je taj koji umnožava zrno pšenično i preobražava ga u mnogoplodni klas silom svojom božanskom preko „mrtve“ prirode. Njegove logosne sile, unjedreie još pri stvaranju sveta u njegovu prirodu, stvaralački i životvorno dejstvuju, i čudodejstvuju, tvore, u stvari čudotvore. Razuman čovek to čudo stalno otkriva u prirodi, koja nije drugo do nepokvarljiva radionica u kojoj neprestano rade životvorne sale logosne.
 
A ljudi vidjevši znamenje koje učini Isus govorahu: Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svijet. A kad razumije Isus da hoće da dođu da Ga uhvate i učine carem, On otide opet na goru sam.“
(6:14-15)
 
Ljudi koji su doživeli ovo čudo s pravom donose zaključak da je Isus „Prorok koji treba da dođe na svet“ = Mesija. Ali sa jednim pogrešnim dodatkom: da ga zato učine carem. Jer je u savremenika Spasovih Jevreja, bilo pogrešno shvatanje da Mesija treba da bude i zemaljoki car. A Spas sav ostaje iznad toga, u čisto božaiskom shvatanju Mesije i njegavog spasonosnog dela u svetu: spasenje sveta od greha, smrti i đavola. To se ne postiže nikakvim „carskim“ zemaljskim silama i sredstvima, već jedino božanskim, bogočovečanskim. Da je to mogao učiniti car, onda bi spasenje sveta bilo povereno tako slavnom caru kar što je David. Pošto sve to nije tako, Spasitelj se uklanja: „otide opet u goru sam“.
 
IDENJE ISUSA PO MORU
 
Kada pak nasta veče, siđoše učenici Njegovi na more, i ušavpi u lađu pođoše preko mora u Kapernaum. I već bješe pao mrak, a Isus ne bješe došao k njima. A more se podizaše od velikoga vjetra. Pošto su, dakle, veslali oko dvadeset pet ili trideset stadija, ugledaše Isusa kako ide po moru i priblžava se lađi, pa se predadoše. A On im reče: Ja sam; ne bojte se! I htjedoše Ga uzeti u lađu; i odmah se lađa obrete na zemlji u koju iđahu.“
(6:16-21)
 
Zaista Isus vlada celokupnom prirodom: juče umnožava hlebove, noćas ide po moru kao po suvu. Za Njega je to sasvim prirodno, zato i veli učenicima, koji se od toga behu uplašili: „Ja sam; ne bojte se“. Ljudi su dugom navikom, koja je počela odmah posle Adamovog pada u greh, izgubili vlast nad prirodom i kontrolu nad njom. A imali su je od Boga u Njegovom blagoslovu: „rađajte se i množige se, i napunite zemlju, i vladajte njome“. Kako se vlada zemljom pokazuje Bogočovek: Njega bezgrešnog sluša i zemlja i more; znači: tako je slušala i bezgrešnog Adama sve do njegovog grehopada. Ljudska priroda, kada je bezgrešna, raspolaže božanokim silama pomoću kojih ona vlada zemljom i svim što je na njoj; greh osakaćuje, raslabljuje, potiskuje te sile, i čovek postepeno gubi vlast nad njom, dok je potpuno ne izgubi i postane rob prirode, tj. rob svoga nekadašnjeg roba. Na to robovanje prirpdi ljudc su se toliko navikli, da su sve to proglasili za prirodno, odgovara „prirodiim zakonima“. A ustvari to je jedino neprirodno u prirodi. Poziv je i naznačenje je prirode da služi čoveku, samo Božjem čoveku. I ona zaista i služi: eno u Hristu Bagu najočiglednije, a zatim i ostalim hristonoscima. Koliko je podvižnika išlo po vodi kao po suvu, počeiši od Apostola Petra…
 
UČENJE HRISTOVO O SEBI KAO HLEBU ŽIVOTA
 
Isus im odgovori i reče: Zaista, zaista vam kažem: ne tražite Me što ste znamenja vidjeli, nego što ste hljeba jeli i nasitili se. Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život vječni, koje će vam dati Sin Čovječiji, jer ovoga potvrdi Bog Otac.“
(6:26-27)
 
Šta je važnije: pitanje hleba ili duše? Nesumnjivo duše. Spasitelj to naglašuje. Kada bi ljudi hteli da nahrane svoje duše, oni bi u Čudotvorca tražili takvu hranu. Čime se duša hrani? Istinom Božjom, i Pravdom, i Milošću, i Dobrotom, i Mudršpću. To je njen hleb, njena hrana, njeno neprolazmo jelo, „jelo koje ostaje za večni život“. Ili bolje: neirolazna hrana duše je sve što je Hristovo, tj. najpre On sam, pa zatim celokupno Njegovo Evanđelje. Hraniti sebe tom hraiom, treba da je glavna briga čoveka u avom svetu. Zato Spas i veli: „Starajte se ne za jelo koje prolazi (=koje propada), nego za jelo koje ostaje za večni život, koje će vam dati Sin Čovečiji, jer Ovoga potvrdi Bog Otac“.
Sve što je Hristovo očuvava, konzervira biće čovekovo za život večni. Hraneći sebe Hristovom Istinom, Ljubavlju, Pravdom, čovek se odjednom oseti večnim bićem, beamrtnim bićem, kome nikakva smrt nauditi ne može. Jer nikakva smrt ne može uništiti, umrtviti oio što je Hristovo. Da, samo na tome treba raditi: jer Hristos sve Svoje nudi čoveku, samo je potreban lični napor čovekov da ono što je Hristovo učini svojim, pretvori u ovoje. Poput telesne hrane: kao što telesna hrana treba da se jede, svari, pa tek onda pređe u krv i u životne sokove koji održavaju telo, tako i duhovna hrana: Hrisgova Istina, Pravda = Njegovo Evanđelje, treba da se jede, da se postepeno pretvara u krv naše duše, u njene životne sile. A sve to pretpostavlja dug i naporan posao, samoradnju. I kada čovek ono što je Hristovo podvizima pretvara u svoje, ono, zato što je besmrtno i večno, i samog čoveka ispunjuje besmrtnim i večnim, i on „ostaje za život večni“.
Sve što nije Hristovo, a čovek time hrani dušu, hrani je propadljivom hranom, koja i dušu čiii propadljivom, uvaljuje je u smrt. Ustvari, hran i dušu otrovom.
 
A oni Mu rekoše: Šta da činimo da bismo tvorili djela Božija?
Odgovori Isus i reče im: Ovo je djelo Božije da vjerujete u Onoga koga On posla.“
(6:28-29)
 
Zahtev je Bogočovekov: čovek treba da radi delo Božje u ovom svetu. Ali kako? „Šta ćemo činiti da radimo dela Božja“ sva dela Božja svodi na jedno delo, svedelo: veru u Bogočoveka. Sva ostala dela Božja emaniraju se iz Tog sveizvora. A ta su dela? Ljubav božanska, Pravda božanska, Istina božanska, i sve uopšge božansko, odnosno bogočovečansko, odnosno evanđelsko. Dela Božja su – Evanđelje, i ono što ono traži od ljudi. Ispunjavati Bogočovekovo Evanđelje, eto to je ispunjavati dela Božja. A time vodi, i u to uvodi, vera u Bogočoveka: „ovo je delo Božje da verujete u Onoga koga od posla“.
 
A oni Mu rekoše: Kaav, dakle, znak ti pokazuješ da vidimo i da ti vjerujemo? Šta ti činiš? Ocevi naši jedoše manu u pustinji, kao što je napisano: Hljeb sa neba dade im da jedu. Tada im reče Isus: Zaista, zaista vam kažem: nije vam Mojsej dao hljeb sa neba nego Otca Moj daje vam istiniti hljeb sa neba. Jer hljeb je Božiji Onaj koji silazi sa neba i daje život svijetu.“
(6:30-33)
 
Tome svedelu vodi celi Stari Zavet, na čelu sa Mojsijem. Jer je sav on priprema za Bogočoveka, (=rukovoditelj ka Hristu) (Gl. 3,24). A Hristos, a vera u Njega, to je „istiniti hleb s neba“; „hleb Božji“. Njime se hrani ono što je Božje u čoveku, i u svima Božjim stvorenjima. Ali „hleb Božji“ na prvom mestu jesge Ličnost Bogočoveka Hrisga, ono pggo On po sebi jeste i što sa Sobom donosi i daje svetu. U najrazličtijim oblicima daje On preko „hleba Božjeg“ život svetu. Njime živi, i radi Njega živi, sve što je živo u svetu. Kao što na svetu život Njime postade, kao što „On beše život“ (Jn. 1,4), tako On i jeste život, jer On „daje život svetu“.
Rečju: Bogočovek je hleb Božji, i time život svetu: „Jer je hleb Božji onaj koji silazi s neba i daje život svetu“. Znači: život na zemlji je sav s neba, sav poreklom odozgo, od Boga, od Bogočoveka. Ovde je i sva logika života, i sva sila života, i sva večiost života – Bogočovek Hristos.
 
A Isus im reče: Ja sam hljeb života: koji Meni dolazi neće ogladnjeti,
i koji u Mene vjeruje neće nikad ožednjeti.“
(6:35)
 
Tajna života je otkrivena cela po prvi put u istoriji zemlje: „Isus im reče: Ja sam hleb života“ koji Meni dolazi neće ogladneti, i koji u Mene veruje neće nikad ožedneti“. Glad i žeđ nastaje za biće ljudsko kada se ono kroz grehe udaljuje od Hrista; udalji li se potpuno od Njega, ta glad i žeđ izazivaju smrt. A početni greh je neverovanje u Hrista; iz njega se razlivaju svi ostali gresi. Kao što je „delo Božje“, svedelo – vera u Bogočoveka; taio je i dalo đavolje, svedelo – neverje u Bogočoveka. Đavo i smrt su sinonimi; Bagočovek i život su sinonimi. I još vera u Bogočoveka je život; neverje u Njega je smrt trećega niti ga može biti. I zaista, ko sa ma kojim problemom života pristupi Bogočoveku verom, nalazi u Njemu potpuno i večno rešenje, i zanavek utoljuje tu glad svoje duše. Tako i svaku duhovnu žeđ Bogočovek gasi zanavek. A ta glad i žeđ duhovna šgga su ako ne: glad i žeđ duše ljudske za Pravdom; Isšnom, Ljubavlju, Dobrotom, Mudrošću, besmrtnošću, večnošću, blaženstvom, radošću. Iako je Bogočovek „hleb života“, „hleb Božji“ koji silazi s neba, ipak On nikome ne nameće Sebe, već prepušga to gladi i žeđi ljudsko, i slobodi ljudskoj. Jer je vaistinu velika i strašna sloboda čovekova: može slobodno izabrati sebi život ili smrt. I pri svoj očiglednosti da je Isus zaista Bogočovek, zaista „Hleb života“, ljudi po slobodi svojoj odbacuju Ga, iako vide da je On Bogočovek.
 
Nego vam rekoh: i vidjeli ste Me, i ne vjerujete.“
(6:36)
 
Zato i veli Svojim sabesednicima: „Nego vam kazah da me i videste i ne verujete“. Videti Boga i neverovati u Njega, to je čisto ljudska specijalnost. Đavoli ga vide, veruju i dršću. „Videste mene“ Boga, hleb života, hleb Božji, i „ne verujete“.
 
Sve što Mi daje Otac Meni će doći;
i onoga koji dolazi Meni neću istjerati napolje.“
(6:37)
 
„Sve što meni daje Otac, k meni će doći“. To se odnosi na ljude, jer odmah iza toga, i u vezi sa tim, Spas govori o ljudima koji dolaze k Njemu. Ovo (sve) odnosi se na svu tvar, na tvorevinu, na prirodu. U tvorevini je mnogo logosnog, ali i vanlogosnog: greha, zla, smrti. U suštini svojoj tvar je hrisgočežnjiva, nju i daje Bog Otac svome Sinu, kao Sinu Čovečjemu; Njemu se, i kroz Njega, čoveku, ljudima vraća tvar, dobrovoljno potčinjava Njemu, sluša ga (kao more, vetrovi). To je vaspostavljanje dopadnih (pre čovekovog pada) odnosa izmeću čoveka i tvari čoveka i prirode. Sva tvar, „sve“ ide ka Hristu, vuiu je k Njemu njene imanitne logosne sile. Na kraju istorije, sva će se logosna tvorevina potpuno vratigi Gospodu Hristu. Kada se stara nebesa i stara zemlja spase, tj. kada se spale na njima svi gresi, sva zla, sve smrti. Iz toga će izaći novo nebo i nova zemlja, tj. nebo i zemlja logosni, očišćeni od greha i smrti. Na njima će večno i živeti pravda Božja.
„I koji dolazi k meni neću ga isgerati napolje“ – Ja, Sin Božji i Bog na vidiku sam svima; po delima mojim svaki može videti ko sam; i bude li dobrovoljno došao k Meni kao takvom, neću ga isterati napolje. To važi za ove. Spas prima svakoga, koji mu dolazi, makar natovaren i preteškim gresima. Po delima mojim vi vidite da sam Bog („videste i ne verujete„, st. 36); kao Bog ja imam sve sile pomoću kojih bih vas primorao da idete za mnom, da verujete u mene. Ali, vera je delo slobode čovečje a ne nasilje oa strane Boga ili ma koga. Vera je delo ljubavi prema onome što Ja kao Bogočovek donosim svetu: Ko voli božansku Istinu, božansku Mudrost, božansku Dobrotu, božansku Ljubav, božanski Život, sve što je Božje=Boga, taj se i odlučuje na veru u Mene, kao nosioca i razdavaoca svega toga. „Neću ga isterati napolje“: i zaisga; nije isterao pokajanog razbojnika, ni bludnicu, ni Zakheja, ni carinika, niti ikoga od navedenih grešnika: ni Mariju Egipćanku, ni Mojseja Murina razbojnika, ni bezbroj bezakonika, bludnika, lopova, srebroljubaca, gordeljivaca. Zašto? Zato šgo su dobrovoljko pristupili Njemu. Kako? Pokajanjem. Jer pokajanje i jeste delo, najintimnije delo vere, delo duše verujuće.
 
Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju Svoju, nego volju Oca, koji Me posla. A ovo je volja Oca koji Me posla, da sve što Mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca ko Me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u Njega ima život vječni; i Ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“
(6:38-40)
 
To što Sin Božji radi: ne isteruje nikoga koji dolazi k Njemu, u punoj je saglasnosti sa voljom Boga Oca. Mnogo puta ismejan, porugan, gonjen, mučen, Isus je pravi čovek. Ali, kao čovek, zar se ne bi mogao zbog toga svetiti svojim ismevačima, goniocima., mučiteljima? Ne, jer On nije dopgao da sudi svetu, nego da spase svet od onoga što ismeva, ruži, goni, muči, ono šgo je Božje i Boga; a to čini iz čoveka i kroz čoveka greh. Njemu se kao pravom čoveku mogla pripisivati pristrassnost, grešnost volje, da bi i to otklonio, On veli: „Jer siđoh s neba ne da činim volju svoju, nego volju Oca koji Me posla“. A volja Oca je: da ništa Sin ne izgubi od onoga što mu dade Bog Otac, nego da vaskrsne u poslednji dan = spase od greha, smrti i đavola. U odnosu prema ljudima Otac je sav ljubav, sav čovekoljublje. A Sin? Time
je Sin što je iste prirode sa Ocem, iste volje, iste ljubavi, istog čovekoljublja: On je došao u svet da svaki koji vidi Sina i veruje u Njega, ima život večni. Jer vera u Njega sjedinjuje verujućeg sa Njim duhovno, sjedinjuje ga sa Njegovim božanskim silama, Isginom, Ljubavlju, Pravdom, jednom rečju: sa Njegovim večnim životom. Te i verujući u Njega „ima život večni“, čim to doživi, još ovde na zemlji. Još nešto: Bogočovek nije svoje Evanđelje spustio s neba na zamlju, a Sam ostao na nebu, sakriven za oči ljudske.
U tom slučaju ljudi bi s pravom odbacili Evanđelje kao „knjigu“, kao teoriju, kao zbir mrtvih propisa koja nije u stanju da ispuni zemaljsko biće kao što je čovek. Ali suprotno tome: Bog Logos je postao čovek, postao vidljiv po životu zemaljskom, vidljiv po svima svojim božanskim savršenstvima; ljudi u Njemu, ako hoće mogu da vide, i vide celoga Boga, Njegov večni Život, Njegovu Ljubav, i Mudrost, i Sveznanje, i Beomrtnost. I na osnovu viđenoga, na osnovu onoga što očima ovojim rasmotriše, i videše, i rukama opipaše (1. Jn. 1,1), oni se i odlučuju na veru u Njega. Zato Spas to i naglašava: „svaki koji vidi Sina = i veruje u Njega, gša život večni“: tj. svaki ima lično iskustvo, iskustvo i stvarnost moju mu pokazuju njegove oči; a gledajući Isusa i Njegova dela, šta ljudske oči mogu videti u tome, ako ne Boga i dela Božja? To Spas i hoće, da na tome, na viđenome ljudi i zasnivaju svoju veru u Njega kao u Boga i Spasitelja. Ali, ljudi, i videći to svojim rođenim očima, često puta ne veruju u Bogočoveka. To pokazuje kolika je sloboda čovvkova, i kako je zla i bogoborna. Vidi Boga, i neće ga, odbacuje ga, ne veruje u Njega. A svaki koji vidi Hrista, i Boga i Spasa u Njemu, i na tome zasniva svoju veru u Njega, i na toj veri svoj život u Njemu, on zaista „ima život večni“. Nikakva smrt već nema vlasti nad njim, niti će imati. Zato Spas i veli: „I ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“: tj. i njegovo telo savladaće večnu smrt, „drugu smrt“, i postaće večno, i imaće život večni. Tako zaista Sin „ništa“ ljudsko neće izgubiti, već će celoga čaveka spasti od svake smrti: vaskrsnuti celoga čoveka u poslednji dan, i uvesti u božanski život večni.
Tada gunđahu Judejci na Njega što reče: Ja sam hljeb koji siđe s neba. I govorahu: Nije li ovo Isus, sin Josifov, kome mi znamo oca i mater? Kako, dakle, On govori: S neba sam sišao? A Isus im odgovori i reče: Ne gunđajte među sobom. Niko ne može doći Meni ako ga ne privuče Otac koji Me posla; i Ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan. U Prorocima je napisano: I biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, dolazi k Meni. Ne da je ko vidio Oca, osim Onoga koji je od Boga: On je vidio Oca.“
(6:41-46)
 
Zloljubivi savremenici Gospoda Hrista, i vide depa Njegova, koja su očigledno božanska, i ne samo ne veruju u Njega nego viču na Njega što reče: ja sam hleb koji siđe s neba. Da su hteli, da ma koje delo Hristoo ispitaju do dna, oni bi na tom dnu naišli na samog Boga; i to bi njihovo srce okrenulo Isusu. Ali oni svojim pakosnim hristoborstvom odbacuju sebe daleko od Boga. A Spas? On se trudi da, pokazujući im dela Božja, pomoću tih dela ih i privuče sebi, i spasenju koje On donosi svetu. Jer zašto je Otac poslao Sina Svog u svet? – Da sve privuče Sebi, da svemu na taj način da život večni. Da pomoću božanskih sila svojih, koje su u Sinu Njegovom, privuče sve i Sinu i Sebi. Ali bogoborci to uporno neće, ne žele. Zato Sin i veli: „Niko ne može doći k Meni ako ga ne privuče Otac Koji me posla“. Privuče pomoću bažanskih blaga i sila koje au u Sinu tako očigledne za sve ljude, pošto je On postao čovek, da bi na čovečanski način učinio pristupačnim ljudima ono što je Božje, i Boga Samog.
Pitanje i roptanje Jevreja protiv Isusa je ustvari roptanje protiv starozavetnih proroka, u koje oni tobož veruju, jer: „u prorocima stoji napisano, veli Spas: i biće svi naučeni od Boga. Svaki koji čuje od Oca i nauči, doći će k meni“. A svaki može čuti od Oca i naučiti od Oca ko sam i šta sam preko proroka, preko svetih i duhonosnih i bogonaučenih ljudi. Ko to nauči„doći će k meni“, jer sve to na razne načine dovodi k meni. Svi vide Sina, jer je postao čovek; Oca u suštini ne vidi niko, samo Sin „koji je od Boga“ – Bog: Otac se da videti samo u delima Svojim i silama koji su tako očigledni u Isusu Bogočoveku. Ali, to je dosta za ljudsko biće; To je maksimum. Jer više od toga ne bi mogla izdržati, podneti ljudska priroda.
 
Zaista, zaista vam kažem: Koji vjeruje u Mene ima život vječni.“
(6:47)
 
Ljudi podnose viziju Boga samo oposredovanu materijom. Tako i u Hristu: Boga vide preko tela, preko materije, kroz „zavesu“ tela, ne neposredno, jer je njihov vid nesposoban da neposredno gleda Boga, suštiiu Bića Njegovog nadbožanskog. Bog se najviše i najdublje može sagledati i videti samo životom božanskim, tj. ako čovek živi božanskom Istinom, božanskom Pravdom, božannskom Ljubavlju, božanskim Živogom=Bogočovekom, Bogočovekovim Evanđeljem. A takvom životu uči, u takav život uvodi, i kroz takav život vodi samo vera u Hrista Boga, koja znači apsolutno čovekovo poverenje u Njega, predavanje Njemu svega sebe sa vascegaim delima, vascelim srcem, vascelom silom. Zato Spas ne prestaje odlučno tvrditi: „Zaista, zaista vam kažem: Koji veruje u mene ima život večni“. Vera je sila koja celoga čoveka povraća Hristu Bogu, prenosi ga u Boga, da Njime i oseća i misli i dela i živi.
Ja sam hljeb života
(6:48)
 
Takav čovek više nije sam već uvek u Bogu: njegova misao je bogomisao, osećanje – bogoosećanje, život – bogoživot. Misao se hrani Bogom, uvek koreni Bogom i vrhuni Bogom, zato se i pretvara u bogomisao; tako i osećanje; tako i dela: tako sav život čovekov. Takav čovek i oseća svim bićem da je Bogočovek „hleb života“: misao čovekova kada se Njime hrani, ne umire, obesmrćuje se, prešla je iz smrti u život, jer je postala bogomisao; i njihovo osećanje isto tako, jer je posgalo bogoosećanje; i njihov život opet tako, jer je postao bogoživot. Ali sve je to uslovljeno Ličnošću Bogočoveka Hrista, ne ovim delom Njegovim ili onim; jer je „hleb života“ On Sam, u celokupnoj Svojoj Bogočovečanskoj Ličnosti, pojavi i stvarnosti. Zato i izričito veli: „Ja sam hleb života“.
 
Oci vaši jedoše manu u pustinji i pomriješe. Ovo je hljeb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre. Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću Ja da ti tijelo je Moje, koje ću Ja dati za život svijeta.“
(6:49-51)
 
Sva je sila toga hleba života da leči od – smrti, dajući život večni. Toga hleba nema na zemlji, smrt ga je onemogućila; On u ličnosti Bogočoveka „silazi s neba“ sa jedinim ciljem: „da koji od Njega jede ne umre“. Bog je postao čovek, da bi kao čovek dao ljudama sredstva i sile da savladaju i pobede smrt, hraneći se večnim životom, hraneći se hlebom živim. A to znači: hraneći se i živeći Hrisgom Bogom, Njegovim bogočovečanskim silama; Njegovim bogočovečanskim Evanđeljem. Kao šgo umire onaj koji se hrani grehom, tako živi zanavek onaj koji se hrani Hristom. Ali, da se ne bi ljudi odvratili od Hrista misleći da On neprestano govori o nevidljivoj večnoj hrani, On im otkriva koikretnu tajnu večnog života: ona je sva „materijalizovana“, oveštastvljena u svetom i bezgrešnom, ali vidljivom i opipljivom, telu Njegovom – svetom Pričešću. „Ja sam hleb živi koji siće s neba; koji jede od ovoga hleba živeće vavek, i hleb koji ću Ja dati telo je Moje koje ću dati za život sveta“. U Bogočoveku, u telu Njegovom je „život sveta“, a svuda naokolo je smrt sveta, agonija sveta, ropac i večno umiranje sveta bez konačnog izdisaja.
 
A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete telo Sina Čovječijega i ne pijete krvi Njegove, nemate života u sebi. Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv ima život vječni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.“
(6:53-54)
 
Konkretnije sredstvo za spasenje sveta od smrti, i za život sveta, niko nije mogao ni zamisliti, akamoli dagga, nego što je to učinio Gospod Hristos. Bog i život Božji se ne može stvarnije data neto Božjom krvlju i Božjim telom. A to baš Bogočovek i daje ljudima, da bi pobedili smrt a stekli život večni. Šta je život ljudski? Hranjenje sebe Bogam, telom Božjim i krvlju Božjom. Bez toga, nema života ljudima; u njima je smrt, smrt, i samo smrt. Telo i krv Hrista su telo i krv Sina Čovečjega, ovaploćenog Boga Logosa, a time su telo i krv Samog Boga Logosa, jer je On zato i postao čovek da i telo i krv i dušu ljudsku učini svojim. Tako je telo Njegovo – telo Božje, krv Njegova – krv Božja, duša Njegova – duša Božja. Ali pritom i telo i krv i duša ostaju u granicama i prirodi ljudokoj, samo su oboženi. To nam Spas jasno kazuje: „Zaista, zaista vam kažem; ako ne jedete tela Sina Čovečjega, i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“. I zaista ako čovek ne hrani sebe Gospodom Hristom, ako ne živi Njime, neka uđe u sebe i razgleda sebe, i svuda će u sebi naići na smrt, ia smrtno, na prolazno. A počne li sebe hraniti Gospodom Hristom, Njegovim svetim telom i krvlju, svetim silama i vrlinama, osetiće kako život zastruji u njemu, i to život večni, u kome nema ničeg smrtnog i koji progoni svaku smrt iz čoveka i sve smrtno i prolazno. „Logos postade telo“ (Ji. 1,14), zato da se Njime i telom hrane ljudi, i na taj način steknu život večni. Logos postade telo da bi ljudi, pričešćujući se tim telom Boga Logosa, i sami postali sutelesnici Njegovi (Ef. 3,6), zajedničari, pričasnici Njegovi: (Ef. 3,6): i tako sav život dobijali od Njega; a od Njega se dobija samo život večni. To je u isto vreme i zalog našeg vaskrsenja, tj. poslednje i konačne pobede i tela našeg nad smrću. Spas je jasan u tome: „Koji jede moje telo i pije moju krv, ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“. A u tome je božanski smisao i naznačenje ljudskog bića, svih ljudi uopšte. Zato je ta bogočovečanska hrana ustvari jedina prava hrana čovekova, i Njegova krv – jedino pravo piće čovekovo. Ako nije tako, koja je onda to hrana, i piće, koji će učiniti čoveka večnim bićem i pobednikom smrti?
 
Jer tijelo Moje istinsko je jelo, a krv je Moja istinsko piće.
Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu.“
(6:55-56)
 
Zato je Spas u Božanskom pravu: „Jer je telo moje pravo jelo i krv moja pravo piće. Ustvari svaka druga hrana je psevdohrana, i piće pseudopiće, varljivi surogati. Ljudi se hrane njima, a hrane se senkama. Telo i krv Hristova sjedinjuju čoveka sa Samim Bogočovekom toliko i tako prisno i potpuno: da Bogočovek živi u čoveku, i čovek u Bogočoveku. Ličnost čovekova se ne samo ne gubi, nego dobija u Hristu svoju savršenu punoću i samostalnost, svoju besmrtnost i večnost, samo sve to prožeto, osvećeno, oboženo bogočovečanskim silama Hristovim. Stoga Spas i veli: „Koji jede moje telo i pije moju krv, obitava u meni i ja u njemu“. Uvek se očuvava načelo bogočovečanskog saživota i saradnje: simbioze i sinergizma.
 
Kao što Mene posla živi Otac, i kao što Ja živim zbog Oca, i onaj koji jede Mene i on će živjeti zbog Mene.“
(6:57)
 
Sav je život od Boga i radi Boga. A sva je smrt od đavola i radi đavola. To svim bićem oseća Hristov čovek. Jer on oseća svom dušom svojom da sve što je živo u njemu, večno živo – živo je Hristom i zbog Hrista; a sve što je mrtvo – mrtvo je grehom, pomoću koga đavo i izaziva smrt u njemu. Ova priroda, sva sila, sva logika života je od Boga; tako i sve projave i varijante života. Ali isto tako: sva priroda, sva sila, ova logaka smrti je od đavola; tako i sve projave i varijante smrti. Život je u suštini teonoman i teocentričan; a smrt je sva – ćavonomna i đavocentrična. Bogočovek živi „Oca radi“, jer potpuno ispunjuje volju Oca; tako i čovek živi Hrista radi, ako ispunjuje volju Njegovu. Jedan je cilj života i izvor: Bog; jedno je sredstvo i sila života: Sveto pričešće, živo telo i živa krv večnog živoga Bogočoveka. Ustvari, sav se život kreće između Boga i Bogočoveka; On, u njima stoji, u njima i postoji; van njih je smrt.
 
Ovo je hljeb koji siđe s neba: ne kao što oci vaši jedoše manu, i pomriješe;
koji jede hljeb ovaj živjeće vavijek
(6:58)
 
Najzad je Spas otkrio svu tajnu ljudskog života; ona je u ovome: hrana čovekova je ne samo telo, i ne samo krv Hristova, nego On sav kao Bogočovečanska Ličnost, jer Gospod Hristos veli: „Koji jede Mene, i on će živeti Mene radi“. Ovo je evanđelski, bogočovečanski realizam. Od njega vema realnijeg ni empiričnijeg realizma. Bogočavek je „hleb koji siđe s neba“: jer sve što je Sobom doneo, hrana je, večna hrana za bogoliko biće ljudsko: „Koji jede hleb ovaj živeće vavek“. Znači: Bogočovek je ovde, na zemlji, da bi Ga ljudi pretvorili u svoj život. A pretvaraju Ga ako se hrane Njime kroz svete tajne i svete vrline. Na taj način ljudi postaju „udi tela Njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih“ (Ef. 5,30).
 
Ovo reče u sinagogi kad učaše u Kapernaumu. Tada mnogi od učenika Njegovih, čuvpi to, rekoše: ovo je tvrda besjeda. Ko je može slušati?“
(6:59-60)
 
Do sada Spas otkriva tajnu Bogoovaploćenja: šta znači ona konkretno za spasenje sveta od greha, smrti i ćavola: Bog Logos se ovaplotio, da bi se ljudi hranili Njime, Njegovom krvlju i telom, pretvorili ih u svoju prirodu, i tako Njime – Večnim – potisli, savladali, satrli u sebi greh, smrt i đavola, i tako stekli život večni. Nema sumnje, ovo je iovije od svega najnovijeg na svoj planeti. Ali u tome se i sastoji stvarnost spasenja. U toj stvarnosti je i apologija Bogočoveka, i Bogočovečanskog tela Njegovog – Crkve. U tome je i izuzetna, i sila, i svemoć hrišćanstva. Jer je, po Njemu, cilj i smisao: da svaki član Crkve, čovek, ovaploti u sebi Boga hraneći se i živeći Njime.
Uvek je, stoga, istinita filosofija hrišćanska, pravoslavna, svetootačka, čija je novina i (vrh: Bog postade čovek, da bi čovek postao Bog. Stoga i refren svetootačke filosofije hrišćanstva: „hrišćani su bogovi po blagodati“. Razume se, ovo je teško i za shvatanje i za verovanje, ako se čovek svim bićem ne pogruzi u ovu tajnu. Primer su prvi – sami slušaoci ovoog Spasovog učenja, njegovi učenici: „Ovo je tvrda besedaKo je može slušati?“
 
A Isus, znajući u sebi da učenici Njegovi ropću zbog toga, reče im: Zar vas ovo sablažnjava? A šta ako vidite Sin Čovječijega da odlazi gore gdje je prije bio?
(6:61-62)
 
A Spas na to? Ne otstupa od onoga što je rekao, niggi ublažuje, niti menja. Nacrotiv, On produžava svoje Evanđelje bogovaploćenja, a to je spasenja. I izlazi pred učenike sa završnom tajvom ovaploćenog Boga Lotosa: one u vaznesenju čovečjeg tela na nebo i u večni život tela čovečjeg s desne strane Boga Oca. Ovo je, nema sumnje, još neshvatljivije od silaska Boga Logosa u telo. Ali sačinjava jednu živu celinu sa tim. No, kao pggo je očigledna sgvarnost: Sin Čovečji = Bog u telu, tako je kruna te stvarnosti: vaznesenje Siia Čovečjeg, tj. ovaploćenog Boga Logosa, na nebo. Tu nema nikakve „sablazni“ za um ljudski, ako hoće da duboko razmišlja o osnovnoj drirodi i smislu bića ljudskog i o osnovnoj tajni i cilju ovaplaćenja Boga Logosa. Ali, to um ljudski, i sav misleni aparat, može shvatiti, ako se oduhovi: ako pronađe prasuštinu čovekovog duha: bogolikost. Bude li nju pronašao, i njome razmislio o glavnoj tajni bića čovekova, onda će mu jasno biti zašto se Bog Logos ovaplotio, zašto je postao čovek. A sve dok ostane pri čulnosti telesnoj, i sve dok bude čoveka i Boga merio telesnim merilima, dotle mu sva ova glavna tajna ostaje nejasna, „tvrda“, neusvojljiva.
 
Duh je ono što oživljava, tijelo ne koristi ništa. Riječi koje vam Ja govorim duh su i život su. Ali ima među vama nekih koji ne vjeruju, jer znađaše Isus od početka koji su to što ne vjeruju, i ko će Ga izdati.“
(6:63-64)
 
To nam kazuju Spasove reči: „Duh je ono što oživljava, telo ne pomaže ništa: Reči koje vam rekoh, duh su i život su“. Duh je životvorna sila, tj. logosna sila od koje i u kojoj je sav život svega što živi, pa i samog bića čovečjeg: i duše, i uma, i srca, i volje njegove. Ako se sav čovek ne ulogosi i ologosi, ostaje i slep i gluv za ono što sačinjava izvornu silu života, a to je: Bog Logos, Bogočovek. No taj životvorni duh sadrži se baš u rečima o Svetom Pričešću čoveka Bogočovekom, o hranjenju i večnom življenju čoveka Bogočovekom, i sve što je Spas o tome ovom prilikom rekao (st. 26-58). Te su reči istovremeio „i duh i život“.
Čime će to čovek osetiti, saznati? Verom u Bogočoveka, tj. poverenjem u Njega, Koji je očigledno, to dela Njegova dokazuju, Sin Božji, ovaploćeni Bog Logos. Ko to ne veruje, ne može da shvati ni Isusa ni učenje Njegovo; sve Njegovo za takvog čoveka ostaje „tvrda beseda“. Stoga je vera glavno i jedino sredstvo Hristopoznanja. Tu ne pomaže nikakvo racionaliziranje, dijelektiziranje, sofistikacija, jer sve to beži od osnovne svečovečanske stvarnosti: Bogočoveka, ovaploćenog Boga Logosa; a vera počinje time, šgo tu činjenicu prvo prima, a za njom i sve što ona sobom donosi i pretstavlja.
 
I govoraše: Zato sam vam rekao da niko ne može doći k Meni ako mu ne bude dano od Oca Mojega. Od tada mnogi od učenika Njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu s Njim.“
(6:65-66)
 
U toj činjenici, koja je po svome značaju i sveobimnosti božanskoj i čovečanskoj, prosto jedina Svečinjenica u rodu ljudskom, sve je od Boga ra-di čoveka; tu je prisutno vascelo Trojično Božanstvo svim svojim božanskim silama, jer se radi o smislu i svesmislu sveta, i u njemu – čoveka, roda ljudskog. Na to ukazuju reči Spasove: „Zato vam rekoh da nšso ne može doći k meni, ako mu ne bude dano od Oca moga“. A daje se svakome koji hoće: eto i Judi. Ali, sve zavisi od slobodne volje ljudske. Evo dokaza: „Od tada mnogi od učenika njegovih otidoše natrag, i više ne iđahu za Njim“. „Oti doše natrag“ – dokle? Do u svoje ranije vanhristovstvo, vanboštvo; a to – neznaboštvo.
 
A Isus reče Dvanaestorici: Da nećete i vi da odete? Tada Mu odgovori Simon Petar: Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš riječi života vječnoga. I mi smo povjerovali i poznali da si Ti Hristos Sin Boga živoga.“
(6:67-69)
 
Koliko sve zavisi od slobodne volje ljudske pokazuje primer Dvanaestorice: Isus ih pita: „Da nećete i vi otići?“ Tada Petar odgovori: „Gospode, kome ćemo ići? Ti imiš reči večnoga života. I mi verovasmo i poznasmoda si ti Hristos, Sin Boga živoga“. Otkrivena je sva tajia hristopoznanja: vera: „mi verovasmo i poznasmo“. Poverovasmo gledajući Tebe, tvoja dela, i videsmo u njima nešto neobično, božansko, nadljudsko; i idući za Tobom ubedismo se da si Ti Hristos- = Mesija=Spasitelj, Sin Boga Živoga. Mi smo ljudi, tražimo trajni, netrolazni, večni smisao svoga bića, svoga života; tražipio besmrtnost i večnost, besmrtni i večni život. Gledajući tvoja dela, mi smo uvideli da je u Njima sve božansko, besmrtno i večno, i kroz njih smo Tebe poznali i saznali da si Ti – Bog, Sin Boga Živoga, zaista Mesija i Spasitelj. I slušajući Tvoje reči, osvetljene onakvim božanskim delima, mi smo osetili i uvideli da „Ti imaš reči večnoga života“. U sve to „verovasmo“, i kroz sve to „poznasmo“ Tebe, ko si i šta nam donosiš. Niko od ljudi ne pruža ništa ni približno slično. Kome ćemo onda drugome ići? Kad čovek traži besmrtni smisao ovome biću, on mora doći Tebi i ostati zanavek sa Tobom.
Bez Tebe, mi smo ljudi – roblje smrti, i groblje očajne besmislenosti, bezumlja, ludila. Sa Tobom, i uz Tebe, mi smo besmrtna, večna, bogolika bića, kojima ni greh, ni smrt, ni đavo, ne mogu nauditi ništa. Vera u Bogočoveka uvek se zasniva samo na činjenicama, š „delima“, i to Hristovim delima; a njihova je stvarnost stvarnija od svake zemaljske sgvarnosti, i činjeničnost životnija od svega živog. Apostol Petar, ljubitelj činjenica, izjavljuje: „Mi vam ne pokazasmo sile i dolaska Gospoda naišpa Isusa Hrista po bajkama vešto izmišljenim, nego sami videsmo slavu Njegovu“ (2 Petr. 1,16). A najveći tajnoznalac, Sv. Jovan Bogoslov, izjavljuje: „Svedočimo vam i javljamo vam ono što čusmo, što očima svojim, što rasmotrismo i ruke naše: Reč života„, – a to je: „život večni„. (1 Jn. 1.2.1). Znači: Naša se vera zasniva na realnom i ličnom iskustvu, koje je do sada oprobano i posvedočeno od bezbroj Hristovih svetitelja. Ta vera proklijava, razlistava se, rascvetava se u pravo hristoioznanje. Njome poznajemo uistini ko je i šta je Hrisgos. U hrišćanskoj gnoseologiji uvek vrhovno, rukovodno načelo: „verovasmo i poznasmo“. Nikako ne obratno: poznasmo pa verovasmo. Tu čulni razum ne pomaže ništa. Tu se svetlost bogopoznanja zapaljuje i raspaljuje samo ličnim doživljajima jevanđelskih blagovesti. A doživljavanje biva verom, koja sva u poverenju prema Hristu: da On ima život večni, i stoga ima i „reči večnoga života“.
 
A Isus im odgovori: Ne izabrah li Ja vas dvanaestoricu? I jedan od vas je đavo. A govoraše za Judu Simonova Iskariota, jer on namjeravaše da Ga izda, iako bješe jedan od Dvanaestorice.“
(6:70-71)
 
Šta je u stvari čovek koji gleda božanska dela Hristova i sluša božanske reči Njegove, pa ipak ne veruje u Njega, ne priznaje Ga za Boga i Spasitelja? Ništa drugo do ćavo. To nije moj odgovor, već odgovor samaga Spasitelja. Jer on to veli za Judu.
Ali to što važi za Judu, važi za svakoga koji svesno i namerno neće da veruje u Hrista kao Boga i Spasitelja.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *