NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava peta
 
GOSPOD ISUS I ČUDO U BANJI VITEZDI
 
Potom bješe praznik judejski, i iziđe Isus u Jerusalim. A u Jerusalimu kod Ovčijih vrata postoji banja, koja se jevrejski zove Vitezda, i ima pet trijemova. U njima ležaše veliko mnoštvo bolesnika, lsijepih, hromih, suhih, koji čekahu da se voda zatalasa. Jer anđeo Gospodi silažaše i uzburkavaše vodu; i koji bi prvi ušao u vodu pošto se uzburka voda, ozdravio bi, ma odkakve bolesti bješe bolestan. A ondje bijaše neki čovjek koji trideset i osam godina bješe bolestan. Kad vidje Isus ovoga gdje leži i razumije da je već mnogo godina bolestan, reče mu: Hoćeš li zdrav da budeš? Odgoori mu bolestan: Gospode, čovjeka nemam, da me spusti u banju kada se uzburka voda; a dok ja dođem, drugi siđe prije mne. Reče mu Isus: Ustani, uzmi odar svoj i hodi! I odmah ozdravi čovjek, i uze odar svoj i hoćaše. A taj dan bješe subota.“
(5:1-9)
 
Vitezda – bolnica; „anđeo Gospodnji“ isceljuje pomoću zamućene vode i to samo jednoga bolesnika godišnje. Na meru isceljenje i pod meru isceljeni. Zamućena voda – simvol vode krštenja; „anđeo Gospodnji“ – predvesnik Svetoga Duha. U širem smislu: Vitezda = sav svet, u kome leži „mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih“. Gresi povalili i svalili u neizlečive bolesti sav rod ljudski; samo jedan trenutak u godini – neposredna veza sa Bogom, i to preko anđela i vode; a ove ostalo vreme potopljeno u mrak, u smrt, u vanbožje. I taj trenutak, taj put između neba i zemlje, Boga i roda ljudskog – od milosti Božje, ne po zasluzi ljudskoj. Pojava Bogočoveka u svetu, u toj ogromnoj Vitezdi, sve menja iz osnova: svima i svakome pruža se mogućnost isceljenja, ozdravljenja od greha i smrti. I to: preko Svetog Krštenja vodom i Duhom. Primer: isceljeni tridesetosmogodišnji bolesnik. Spas kao da svakoga pita, svakoga bolesnika, – a to svaki čovek: „hoćeš li da budeš zdrav?“
I ko odgovori: „da, Gospode“; odmah biva isceljen od greha i smrti. Jer nije više anđeo Gospodnji posrediik izmeću, i to jedanput godišnje, između Boga i ljudi, već je sam Bog sišao među ljude sa svima svojim silama i neprekidno boravi među ljudima kao Crkva, isceljujući od svake bolesti i nemoći, a prethodno od svakog greha, koji i jeste jedini izvor ljudskih bolesti i ljudske somrti. „Ali,nemam čoveka“. Da; ali imaš Boga. Čovek i ne može spasti. A i kad spasava, obično spasava preko čoveka. – Još: Vitezda je svaka duša ljudska, jer je u svakoj „mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih,“ = misli, osećanja, želja. Uđe li u nju Gospod Hristos pomoću ma koje Svete Tajne ili ma koje Svete Vrline, ona se namah isceli, od svih bolesti isceli.
 
Tada govorahu Judejci iscijeljenom: Subota je, nije ti dopušteno da nosiš odar. On im odgovori: Koji me učini zdravim on mi reče: Uzmi odar svoj i hodi. A oni ga zapitaše: Ko je taj čovjek koji ti reče: Uzmi odar svoj i hodi? A izliječeni ne znađaše ko je; jer se Isus bješe udaljio zbog mnogog naroda na onome mjestu. Potom ga nađe Isus u hramu i reče mu: Eto postao si zdrav, više ne griješi, da ti se što gore ne dogodi.
(5:10-15)
 
Otkuda bolesti u rodu ljudskom? – Od greha. To je istina koju nam otkri Bogočovek Gospod Hristos kada reče ieceljenome od tridesetosmogodišnje bolesgga: „Eto si zdrav, više ne greši, da te ne snađe što gore“ (st. 14). Znači: od greha dolazi i najteža bolest; od greha i ono_što je „gore“ i od nje same. A to je? – Gubljenje duše, omrt duše=pakao. Tako Spas i govori svakome po krštenju: „Eto si zdrav, više ne greši da te ne snađe što gore“. – I zaista krštenome biva gore kada se oda grehu i porocima, te tako biser baca preds. O tome oveti Apostol Pavle blagovesti jasno: Jevr. 6,4-6. A takvi su obično bogohulnici i duhohulnici. Oni uporno, svesno i „racionalno“ ostaju pri svojim gresima i prljavštinama.
 
GOSPOD ISUS O SEBI KAO MESIJI
 
I zato gonjahu Judejci Isusa, i gledahu da ga ubiju, jer činjaše to u subotu.
A Isus im odgovori: Otac Moj do sada djela i Ja djelam.“
(5:16-17)
 
Problem subote. Subota je dan odmora i praznovanja. Kada čovek sve svoje posvećuje Bogu, proverava Bogom i osvećuje Bogom. Sve što tome služi – od Boga je; sve suprotno tome, ne služi Bogu a time ni čoveku. Zakonski cilj subote: osvećenje čoveka Bogom, isceljenje, ozdravljenje od svih duhovnih bolesti. Ziači: „subota je čoveka radi“. A čim to nije, ona postaje idol čovekov, opasan i dušeguban kao i svaki duhovni idol. Spasitelj i u subotu isceljuje ljude, ozdravljuje sa tim ciljem: jer Božje dobro je uvek potrebno čoveku kroz sva vremena, i kroz sve mene dana i noći. Jevreji hoće da ubiju Isusa što isceljuje ljude u subotu.
A On? On im odgovara: „Otac moj do sada dela, i ja delam“ (st. 17). Ko radi kroz sunce i u subotu sve greje i životvori vas i zemlju vašu, ako ne On – Bog, i ja sa Njim? Ko radi i u subotu kroz zemlju vašu, njene useve, njeno bilje, njene životinje, te sve to postoji i živi, ako ne Bog Svojom božansžom silom? Ko održava zvezde, nebesa, sva bića i sve tvari, neprestano pa i u subotu, ako ne Bog Svojom promisliteljskom i svedržiteljskom silom? Bog neprestano radi kroz sva bića i kroz sve tvari. Ko daje sile srcu našem te ono neprekidno radi i danju i noću, i u subotu, i u svaki drugi dan, ako ne Bog. Ko takvu istu silu daje i ostalim našim unutrašnjim organima te rade i mimo naše svesti i mimo naše volje i u subotu i u svaki drugi dan, ako ne Bog?
Bog ne prestaje činiti ljudima Svoja božanska dobra nikada, pa i u subotu. Bog Logos = Gospod Isus Hristos radi neprekidno kroz svu tvorevinu Svoju, radi na vidljiv i nevidljiv način, više na nevidljiv nego na vidljiv. Zato odlučno izjavljuje: „i ja radim“ (st. 17): i u subotu radim čineći božanska dobra. Nema odmora, nema „subote“, za Božje dobro; ono uvek radi, uvek dela, uvek dejstvuje.
 
I zato još više tražahu Judejci da ga ubiju, ne samo zato što narušavaše subotu, nego što i Boga nazivaše Svojim Ocem gradeći se jednak Bogu.“
(5:18)
 
Da, otkriven je glavni „greh“: Isus gradi se jednak Bogu. To Jevreji ne mogu da oproste. A kako oni objašnjavaju dela Isusova; da li su ona „jednaka“ Božjim? Eto, Njegovo najnovije delo: isceljenje bolesnika u Vitezdi. Ko može to činiti, zar čovek? Nema takvog čoveka. Nema sumnje ovo delo spada u božanska dela. A Onaj koji ga je učinio zar nije „jednak Bogu“? Setimo oe mesijanskih proroštava: Sva ona govore o tome, o takvim delima koja će gromovito javljati: „s nama je Bog=Emaiuil“ (Mt. 1,23). Ziači: vi ste odbacili mesijanoka proroštva i branite svoje izume, svoje „običaje“, svoje grehe.
 
A Isus odgovori i reče im: Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin. Jer Otac ljubi Sina, i sve Mu pokazuje što Sam čini; i pokazaće Mu veća dijela od ovih da se vi čudite.“
(5:19-20)
 
Ako iole nepristrasno rasudite o Isusovim delima videćete da su sva mesijanska. Onda, zar On nije Mesija? Ako brižljivo isiitate stvaralačke sile koje čine ta dela, vi ćete na diu svake pronaći: Božanstvo, i to i Oca i Sina. Sva ta dela pokazuju da je i sila u njima i način na koji su učinjena – božanski. Ako hoćete gledati nepristrasno, vi ćete videti u njima Oca nebeskog, a u Njemu – Sina Njegovog, koji sve radi sa Ocem i u Ime Oca.
U pogledu delatnosti među Njima nema nikakve razlike, jer nema ni u pogledu supgpine i bića Njihovog. Jednosušni među sobom, jednosušna su im i dela. Svako delo Siia ukazuje na Oca, i svamo delo Oca ukazuje na Sina: „Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što on čini, to isto činp i Sin“ (st. 20).
Čega je to znak? – Beskrajne božanske ljubavi, jer je ljubav ta sila koja sačinjava jednosušnost Njihove prirode i Njihove delatnoeti. Ta ljubav sve zna, sve otkriva Očevo Sinu, Sinu koji je postao čovek, a svojsgveno je ljudskoj prirodi ne ziati sve: njoj se otkriva od Boga ono što je Božje. I to se otkriva kroz naročita dela; i kroz „veća dela od ovih“, da se ljudsko saznanje mora čuditi. Čemu? Božanstvenosti tih dela. Jer se ni na koji način ne mogu svesti na čoveka, na ljudske stvaralačke sile; sve u njima, i sve iz njih ukazuje na Boga, svedoči o Bogu. Kada to ne bi bilo tako, hristoborački ljudi bi ih mogli lako odbaciti i poricati, ovako im ostaje jedno: da im se čude. Videli ste iaceljenje boleonika u Vitezdi. To je malo delo.
 
Jer kao što Otac podiže mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoćeo življuje. Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav suda dao Sinu. Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji Ga je poslao.“
(5: 21-23)
 
Evo i većih dela: vaskrsenje mrtvih, sud nad svima. Sigurno, to su dela Božja, ne ljudska. Ali, ona su podjednako i Očeva i Sinovljeva. Jer jedna ista božanska volja podiže mrtve i kroz Oca i kroz Sina. Jer su im i volje jednosušne. Sin, iako u telu, iako čovek, ima tu svemoćnu božansku volju, kojom i „koje hoće oživljuje“ (st. 21). A njegova čovečanska volja radosio sarađuje Njegovoj Božanskoj volji, i svim bićem svojim učestvuje u njenim delima. Postavši čovek, Bog Logos je na izvestan način „umanjio sebe“ (Ef. 2,7), poiizio sebe iz svog beskrajnog čovekoljublja. Zato Bog Otac „sav sud dade Sinu“ (st. 22). Dade Njemu Koji je kao čovek prošao kroz mučilište i patilište ljudskog života. Jer je time stekao pravo da s pravom sudi ljudima. Živeo je sa njima u istim uslovima, ali nije zlrešio. Time je stekao pravo i pred vaskrslim rodom ljudskim da mu sudi, zbog greha. Jer Njemu niko od ljudi neće moći s pravom reći i prebaciti ia strašnom sudu: Da si ti bio čovek, i živeo u okolnostima u kojima su živeli ljudi na zemlji, i ti bi zgrešio, zato nemaš prava da iam sudiš, jer nisi živeo na zemlji kao čovek, na tom grešilištu i mučilištu. A da si živeo i ti bi zgrešio.
Ali baš time, baš tom svojom čovečanskam bezgrešnošću na zemlji, Sin Čovečiji pokazuje da je „jednak Bogu“ (st. 18), da je Bogočovek, i da zaslužuje božansko bogopoštovanje kao i Bog Otac. To poreći Sinu znači biti bogoborac i neznabožac. Jer je odlučna i jasia reč Spasova: „Ko ne poštuje Sina, ne poštuje ni Oca koji ga je poslao“ (st. 23). Ceo Stari Zavet pun je dela koje je najočiglednije činio Bog Otac; zato ga ljudi s pravom poštuju kao Oca; a Novi – pun je dela koja najočiglednije čini Bog Sin, zato i Njega treba ljudi da poštuju kao i Boga Oca. A dela Njegova nisu li ravna Očevim delima, pa i veća od njih (st. 20).
 
Zaista, zaista vam kažem: ko Moju riječ sluša i vjeruje Onome koji Me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život.“
(5:24)
 
Vera u Mesiju? – To je sticanje večnoga života. „Ko veruje… ima život večni“ (st.24), ima još sada na zemlji. Jer ima Boga Oca i Boga Sina; a u njima je život vnjčni. Verom otvara čovek sve svoje biće k Bogu, priziva ga sebi: i On ulazi, useljuje se u njega „verom“ (Ef. 3,17); gradi u njemu obitavalište Svoje, i useljuje se u njega Sveta Trojica (Jn. 14,23). A gde je Sveta Trojica tu nema mesta omrti već svuda i u svemu život večni. Ko sluša evanđelje Bogočovekovo, i prima ga u dušu, i živi njegovim božanskim silama, on na taj način potiskuje iz sebe sve grešno i smrtno, prelazi svim bićem iz smrti u besmrtnost, iz smrti u život, i „ima život večni“ (st. 24), to jest život iza koga i u kome nema smrti. A vera u Evanđelje Bogočovekojvo, vera je u Samog Boga Oca Koji je i poslao Sina sa tim Evanđeljem u naš zemaljski svet. To kazuje blagovest Spasova: „Zaista, zaista vam kažem: ko moju reč sluša i veruje Onome koji me je poslao, ima život večni, i ne dolazi na sud, nego je prešao iz smrti u život“ (st. 24). – „I ne dolazi na sud“, jer je sam pokajanjem svojim osudio grehe svoje, pa i samu smrt svoju osudio na smrt pokajanjem i evanđelskim vrlinama, koje su po sebi svete božanske besmrtne sile i ubijaju sve smrti i sve njihove preteče i dovoditelje: grehe.
Postoje dve smrti: smrt duše i smrt tela, zato postoje i dva vaskrsenja: Vaskrsenje duše i vaskrsenje tela. Vaskrsenje duše biva verom, i ostalim vrlinama koje su od nje; vaskrsenje tela – neiosrednim dejstvom sile Božje.
 
Zaista, zaista vam kažem, da dolazi čas, i već je nastao,
kada će mrtvi čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživjeće.“
(5:25)
 
Vaskrsenje duše predvesnik je i oglasitelj vaskrsenja tela. I njegov dokaz. Vaskrsenje duša zbiovalo se na zemlji već oko Bogočoveka Gospoda Hrista: vaskrsli su dušom Njegovi učenici, pa Nikodim, pa Nataiailo, ia Samarjanka, pa ovi oni koji su poverovali u Njega kao u Sina Božjeg i Boga. „Zaista, zaista vam kažem: ide čas i već je nastao kad će mrtvi čuti glas Sina Božjega, i čuvši oživeti“ (st. 25). – „I već je nastao“: jer mrtvi dušom već vaskrsavaju, a eno i mrtvi telom: Lazar, sin Nainske udovice, Jairova kći.
„Kad će mrtvi čuti glas Sina Božjega“, mrtvi dušom na prvom mestu, oni čuju glas Njegov kad se razbude na pokajanje i prinude sebe na evanđelske podvige; oni i žive večnim životom; to kazuju reči: „i čuvšioživeće“. Čim čovek „čuje glas Sina Božjega“; a on ga čuje čim počne da izvršuje zapovesti Njegove; i tako odmah iz greha, iz smrti ustaje, i novom se životu predaje.
 
Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi
(5:26)
 
Da se ne bi Isusu reklo: pa ti si čovek, kako nam možeš dati život večni, On i ukazuje na Svoju jednakost sa Bogom Ocem i u životu. Bog Otac je jedno biće koje „ima život u sebi“; kao Bog Logos to isto ima i Sin, samo je to dobio od Oca da ima i kao čovek, te da kao čovek daje ljudima taj isti život. Sva druga bića: i anđeli i ljudi, i sve što živi i diše, dobija život od njih: od Boga Oca preko Boga Logosa (Jn. 1,4). Zato Spas i objavljuje blagovestnu istinu: „Kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi“ (st. 26). I ko je u Njemu, u Isusu, u Njemu je i večni život sa svima svojim besmrtnim silama koje spaljuju svaku smrt i sve što je smrtno. Zato što je Bogočovek doneo ljudima život večni, i sve što on uključuje, Bogočovek i zna da svaki čovek može steći taj život, i time izbeći sud i osudu za greh i smrt. I stvarno, ko „ima život večni“ taj „i ne dolazi na sud“ (st. 24), jer je satro i uništio u sebi ono zbog čega se ide pred Bogočaveka na sud, a to je: greh, smrt i đavo.
 
I dade Mu vlast i da sudi, jer je Sin Čovječiji.“
(5:27)
 
Zato što je kao čovek dao ljudima sve što im je potrebno za pobedu nad grehom, smrću i ćavolom; zato što je On kao čovek, u ime svih ljudi, za sve ljude i mesto svih ljudi pobedio i greh i smrt i đavola, i dao ljudima primer i sile kako se ta pobeda postiže, On je i dobio od Oca „vlast da i sud vrši“ (st. 27). Dobio je sud nad svetom i ljudima, jer je kao čovek, kao novi Adam, živeo u svetu greha, a nije zgrešio. To što se nije ni s jednim čovekom desilo. O tome svedoči bezgrešna blagovest evanđelska: „I dade mu vlast da i sud vrši, jer je Sin Čovečiji“ (st. 27). A Sin Čovečiji je time Čovečiji što je sve čovečije, sve ljudsko proživeo od vrha do dna, pa ipak nije zgrešio. To svedoči: greh, i sa njim smrt, nije nešto neophodno, ni prirodno, ni logično u čoveku i njegovom životu, već stvar slobodne volje čovekove, jer je čovek svojom dobrovoljom uveo greh u ovaj svet, a sa njim i za njim – smrt. Za sve čovečanske svetove sveistinita je blagovest Svetog filosofa Maksima Ispovediika: „Greh je zloupotreba slobodne volje čovekove“.
 
Ne čudite se tome, jer dolazi čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božijega, i izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda.
(5:28-29)
 
„Ne čudite se ovome“ (st. 28), tojest tome što Sin Čovečiji ima život večni i vaskrsava mrtve, jer je to prirodno za njega pošto je On Bog Logos; i tome što je Bog Otac „sav sud“ dao Sinu Čovečijem, jer je i to prirodno pošto je On – pravi čovek, ali čovek bez greha te ima prirodno pravo da sudi grehe. „Ne čudite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života a koji su činili zlo u vaskrsenje suda (st. 28-29). „Svi koji su u grobovima čuće glas Sina Božjega“: svi bez izuzetka. I po dejstvu Sina Božjega svi koji su u grobovima čuće glas Njegov i vaskrsnuće. Vaskrsenje je obavezno za sve: jer je i u Adamu i u Hristu čovek stvoren za besmrtnost i život večni. U Adamu je to izgubio grehom i smrću; u Hristu se to povraća čovvku kao čoveku, kao Adamu, i to Spasovom bezgrešnošću i vaskrsenjem. I to zato što je Bog Logos = Hristos u isto vreme Sin Čovečiji, i sve Njegovo prelazi na ljudsku prirodu.
Vaskrsenje, iako je prirodno i abavezno za svako ljudsko biće, ono je dvostruko: jedni će vaskrsnuti za vaskrsenje života, a drupi za vaskrsenje suda. I to: koji su činili dobroza vaskrsenje života, a koji su činili zloza vaskrsenje suda. Dobro je u suštini večno, i zato uvodi u život večni, jer je poreklom i svim bićem svojim od Boga; zlo je po prirodi, i po poreklu, i po vascelom biću svom od đavola, i prirodno – odvodi njemu, ali kroza sud Sina Božjeg. Jer na sudu biće potuno jasno i onima „koji su činili zlo“ zašto odlaze u pakao i oganj večni. Zlo samo sebi sudi, jer samo sebe vodi svome tvorcu i ocu; i svi oni koji su se izjednačili s njim: „koji su činili zlo“, idu sa njim i za njim. Kroz vaskrsenje ulaze u život večni i dobri i zli: samo dobri ulaze u život Večnoga Dobra – Boga, a zli – u život večnoga zla – đavola. Tu je sva razlika, razlika između dobra i zla između Boga i đavola. Nema ničeg zajedničkog među njima, ni ikakve kompromisne simbioze, saživota.
 
Ja ne mogu činiti ništa sam od sebe; Kako ćujem onako sudim, i sud je Moj pravedan jer ne tražim volju Svoju, no volju Oca koji Me je poslao. Ako Ja svjedočim sam za sebe, svjedočanstvo Moje nije istinito. Drugi je koji svjedoči za Mene; i znam da je istinito svjedočanstvo kojim svjedoči za Mene.“
(5:30-32)
 
Sud Sina Čovečijeg, da li je pravedan? Nesumnjivo, jer iako je po ljudskoj prirodi Sin Čovečiji, On je po Ličnosti Svojoj Božanskoj, Sin Božji, Drugo Lice Svete Trojice, i sve što čini i kao čovek, čini kao Bogom Ocem, čini svojim bezgrešnim i svepravednim Božanstvom. On je toliko jedno i po biću i po volji sa Bogom Ocem da ne može ništa činiti sam od sebe, ni suditi; u svemu i sve On čini sa Ocem i kroz Oca, pa i u sudu nad ljudima „koji su činili zlo“: „Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao“ (st. 30-31). – Ne mislite: Isus je čovek te i sud njegov podleže slabostima i nepravdama ljudskim. Iako sam čovek, Ja sam uvek po Božanstvu: svepravedan Sin Božji i Bog. Najzad, i kad odbacite moj sud, Moje svedočanstvo o Meni zato što sam čovek, evo Boga Oca koji svedoči za Mene; a šta ćete sa Njim i sa Njegovim svedočanstvom? Ne možete ga odbaciti kao čovečaisko, kao čovečanski pogrešivo i nepravedno, jer je u svemu i po svemu božansko, i božanski svepravedno i bezgrešno. Ako hoćete da budete evanđelski pravični i iskreni, vi ćete u Njegovom svedočanstvu videti svu istinu o Meni.
Eno te istine u Pretečinom svedočanstvu. Ko njemu otkri da sam Ja Sin Božji ako ne Otac Bog, koji ga i posla da krsti krštenjem pokajanja? A i vi, čime ćete objasniti delo Moje, čudesa Moja koja nadmašuju sve šgo je ljudsko, sve sile ljudske? Svedočanstvo Boga Oca je svo iskovano od istine Njegove i stvarnosti Moje. Ali sve što ljudi mogu svedočiti o meni malo je, premalo. Pa čak i Jovan Krstitelj, kao čovek, šta bi i sa kojom silim mogao svedočiti za mene, za istinu Moju?
 
Vi ste poslali k Jovanu, i on je svjedočio za istinu.
A Ja ne primam svjedočanstvo od čovjeka, nego ovo govorim da se vi spasete.“
(5:33-34)
 
„Ja ne primam svedočanstvo od čoveka“ (st. 34). Svedočanstvo čoveka o Bogočoveku? Nije li svako raslabljeno grehom, ili bar sveopštom ljudskom grehovnošću? Čovek, ostajući sav u sebi, zatvoren u svoju ljudsku prirodu, u svoju čovečjost, ljudskost, nije li slepi svedok o Bogu? Zar čovek nije odavno, ispočetka, uzeo greh, i naočare greha za voju viziju Boga i za svoje svedočanstvo o Bogu? Sve što je čovečije oposredovano je grehom, zato „ja ne primam svedočanstvo od čoveka“ (st. 33), već od Boga i onih ljudi koje Bog očisti i osveti te kroz njih i iz njih On Sam govori.
 
On bješe svjetiljka koja goraše i svijetljaše; a vi htjedoste malo vremena da se radujete svetlosti njegovoj. Ali Ja imam svjedočanstvo veće od Jovanova; jer djela koja Mi dade Otac da ih svršim, ova djela koja Ja činim svjedoče za Mene da Me je Otac poslao.“
(5:35-36)
 
U toj svetlosti Božjoj „govoraše i svetljaše“ Jovan, i osvetljavaše Mene i put Moj i delo Moje: „ali vi se htedoste malo vremena radovati njegovom svetljenju“ (st. 35). No njegovo svedočanstvo je prolazno; samo je jedno svedočanstvo o meni neprolazno i neobescivo: svedočanstvo Boga Oca. Evo njega u svima delima Mojim, u svima rečima, u svima osećanjima, u vascelom biću Mom Bogočovečanskom. Vi ste ljudi, volite zemaljoku stvarnost: dela. Eto dela Mojih, razgledajte ih. Zar u ovima ne vidite Njega – Boga Oca? Zar ona ne „svedoče za mene da me Otac posla?“ (st. 36).
 
I Otac ko Me posla, On je i posvjedočio za Mene. Niti ste glas Njegov ikada čuli ni lice Njegovo vidjeli. I riječ Njegovu nemate da obitava u vama; zato što vi ne vjerujete Onome koga On posla.“
(5:37-38)
 
A kada biste istinski bili Božji, istinski bili Izrailjci, vi biste i osetili i videli da „Otac koji Me posla Sam svedoči za Mene“ (st. 37). Ali vi „ni glasa Njegova kad čuste ni lica Njegova videste“ (st. 37). Sve što je Njegovo, vi ste odbacili, pa eto odbacujete i Mene koji sam sav Njegov. Kada bi ma koja reč Njegova bila u vama, vi biste pomoću nje osetili Mene i videli da Me On posla. A
li Njegove reči, govorene u Zakonu i Prorocima, za vas nisu žive te vi ne osećate Boga živog i istinitog ni u Njemu ni u Meni. Kada bi te reči „stajale u vama“, živele u vama, svetlele i gorele, vi biste verovali Onome koga On posla. Jer sve one svedoče o Njemu i vode Njemu. Vi ste književnici, hvalite se Božjim Pismom, Svetim Pismom.
 
Istražujete Pisma, jer vi mislite da u njima imate život vječni; a baš ona svjedoče o Meni.
I nećete da dođete k Meni da imate život.“
(5:39-40)
 
„Istražujte jer mislite da u njima gšate život večni; a baš ona svedoče za mene“ (st. 39). „Život večni“ je nešto što je i šire i beskrajnije od ovih pisanih reči; on je po svemu i svačemu – Bog; i ako ozbiljno ispitate Oveto Piomo, vi ćete videti da je večni život o kome ono govnri – Sam Bog Logos; Sin Božji, ovaploćeni: Hristos Spasitelj. Reči Svetoga Pisma su znaci i kažiprsti koji ukazuju na Život Večni: Boga. A one su po sebi „duh i život“ (Jn. 6,63). Ako živite po njima vi ćete biti odvedeni Onome, Ko ih je izrekao i preko Svetmh ljudi Duhom Svojim Svetim zapisao… i u Svetim Knjigama ostavio kao svedočanstvo o Sebi. Ali vi uiorno ostajete pri svome mrtvilu, pri svojim mrtvim običajima; nećete da oživite sebe duhom i životom reči Božijih, jer bi vas to odvelo Bogu živom i istinitom: Meni – Mesiji. Vi ste se skamenili u svome licemerju i čovekopoklonstvu, zaljubili u svoje samoljublje, zazidali sebe smrću sa svih strana: „i nećete da dođete k meni da imate život“ (st. 40).
Kome je stalo do života može ga sa sigurnošću naći jedino u Botočoveku Gospodu Hristu, jer u Njemu nema traga ni od smrti duhovne ni od smrti telesne. A koji se okreću od Njega i traže „život“ i „živo“ izvan Njega, oni u smrti traže život, i ne nalaze, jer smrt je time smrt što ubija život i sve živo. A ljudi to čine zato što svesno neće Hrista. Otuda i Spasova blagovest: „I nećete da dođete k Meni da imate život“ (st. 40). – Ljudi to čine kao da se u njima volja za život pretvorila u volju za smrt. Ono ustvari tako i jeste: jer voleti greh i hteti greh, to je voleti i hteti amrt, pošto ,greh učinjen rađa smrt“ (Jak. 1,15).
 
Nego vas poznajem da ljubavi Božije nemate u sebi
(5:42)
 
Zašto ljudi ne žele i neće da idu Gospodu Hristu? Zato što nemaju ljubavi Božje u sebi. Ljubav Božja hrli i otima se ka svemu Božjem. Bogoljublje je suprotna sila greholjublju. Ono uvek voli dobro, i ide k njemu; a idući k njemu ono ide samo izvoru dobra: Bogu, Hristu. Ljubav je uvek bogočežnjiva, bogocentrična; kroz sve što je njeno ona vodn Bogu. Nijedna sila nije tako bogočežnjiva kao ljubav; nijedna tako stvaralačka, sjedinilačka, životvorna, bogotvorna, isceljujuća, obožujuća. Nasuprot njoj, greh je razjedinjujuća, zlotvorna, smrtotvorna, đavotvorna, ođavoljujuća sila. A čovek između njih, uvek slobodan da bude sa jednom ili sa drugim. Niko nije došao u ovaj svet sa toliko božanske ljubavi kao Gospod Hristos.
 
Ja sam došao u Ime Oca Svojega i ne primate Me;
ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti.“
(5:43)
 
On je prosto došao u Ime Nje, „u ime Oca““, a ljudi Ga neprimaju, jer su greholjubivi i đavopoklonici. Da, đavopoklonici, jer svaki greh i jeste klanjanje đavolu, metanisanje đavolu, obožavanje đavola. Hristos = Mesija sav dolazi u ime Boga Oca, jer je Sam Bog; a ljudi Ga ne priznaju zbog greholjublja svog. S pravom veli Spasitelj: „Ako drugi dođe u ime svoje, njega ćete primiti“ (st. 43).
I mnogo ih je došlo i dolazi ih „u ime svoje“, i nesretni ljudi trče za njima. Koliko je samozvaiih vođa i spasilaca čovečanstva, i uvek se nađe lakomislenih ljudi koji idu za njima. Zašto? Zato što oni obično obećavaju lako spasenje, lako izbavljenje ljudi, roda ljudskog. I to izbavljanje od malih ievolja i zala svakodnevnog života. A onaj koji dolazi da spase ljude od glavnih muka i zala: greha, smrti i đavola, – traži od njih napor, pokajanje, samoosudu, umrtvljenje samoljublja i slastoljublja. Tome se ljudi, po greholjubivom atavizmu i naviknutosti ne odazivaju, i retko sleduju; jer se za tim može ići samo ako se čovek odrekne sebe, svog grehovnog samoljublja, i uzme krst, i raspne na njemu svoje greholjubive slasti i strasti.
 
Kako vi možete vjerovati kada primate slavu jedan od drugoga,
a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite? Slavu od ljudi ne primam.“
(5:44, 41)
 
Ispitajte i proverite: sve što je dobro u čoveku, vodi poreklo od samoga Boga: sve što je veliko, besmrtno i večnovrednostno. Za sve to pripada slava Bogu; a čoveku, ukoliko proslavlja Boga onim što je dobro, sveto, besmrtno, večio. Šta je to pggo treba hvaliti i slaviti u čoveku, a da ga nije dobio od Boga? Razuman čovek to uviđa i oseća, zato svu slavu za sva slavna dela ljudska pripisuje Bogu. Samo ljudi sitnih ćudi, sparušeiih osećanja, kratkih misli, pripisuju ljudima slavu zbog njihovih dela. Nju i uporno traže. A u rodu ljudskom slavno je, u stvari, samo ono što je božansko, besmrtno, i večno. Sve drugo jeste ili ubrzo postaje sramno.
Čovek slavan samo Bogom, samo Bogočovekom. Jer mu samo On daje i besmrtnost, i večnost, i istinu, i ljubav, i pravdu, i mudrost – ono što ga čini slavnim pred Bogom. A to: što ga čini večito slavnim. Zato Bogočovek, u Ime Svoje i svih Svojih pravih sledbenika odlučno izjavljuje: „Ja ne primam slave od ljudi“ (st. 41). A traži li čovek slavu od ljudi to crv od crva traži crvotočinu – šta će mu onda Gospod Hristos? Šta će mu vera u Njega? Ta on ne može ni da veruje u Gospoda Hrista. Samoljublje i jvste glavna smetnja za verovanje u Bogočoveka, samoljublje čovekougodničko. Ugađa li čovek ljudima, živi li za ljudsku slavu, već je onesposobio sebe za veru u Boga i Božje: Božju Istinu i Pravdu i Život. Zato Spas s pravom pita takve: „Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?“ (st. 44).
 
Ne mislite da ću vas Ja tužiti Ocu; ima koji vas optužuje, Mojsej, u koga se vi uzdate. Jer da vjerovaste Mojseju, verovali biste i Meni; jer on pisa o Meni. A kad njegovim Pismima ne vjerujete, kako ćete vjerovati Mojim rečima?“
(5:45-47)
 
Slavni bogovidac Mojsije svu je slavu svoju i naroda svoga i svih ljudi video u Bogu i Njegovom Mesiji. Svaka njegova reč je čitav požar revnosti za Boga i ono što je Božije. Ako istražujete istinu njegovih reči, šta je ona ako ne Bog i Njegov Mesija? Mojsije nije drugo ni radio nego „pisao za Mene“ (st. 46). Kada biste pravilno shvatili Mojsija[1], vi biste preko njega poverovali u Mesiju o kome on pisa.
Uporedite Moje reči i Mojsijeve, vi ćete pronaći da kroz njih putuje jedna ista Istina Božja, jedna ista Pravda, ista Ljubaav, ista Mudrost, ista Dobrota. I sve one vode i crivode Bogu a iza Njega i kroz Njega – Meni. Mislite da vas Ja korim i tužim samovoljno i bezrazložno, ne oslanjajući se na Mojsija i njegov Zakon? Ta pogledajte u njegove reči; o, kako vas one tuže i optužuju što Mene, Mesiju ne primate!
 


 
NAPOMENA:

  1. Dovde je stigla ruka Ave Justin, u podne: na Sv.Apostola Aristovula (četvrtak 29/16. marta 1979.), jer popodne je već osetio tegove oko srca i posle 10 dana preminuo – na Blagovesti kada je i rođen. Odavde nadalje prepisujemo sami iz njegove beležnice iz 1945. godine – prim. Uredn.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *