NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava treća
 
RAZGOVOR GOSPODA ISUSA SA NIKODIMOM
 
Nikodim, učeni farisej i knez jevrejski, uči se veri. Jer je vera nauka, i to najteža nauka. Najteža stoga što ona uči kako se čovvk opredeljuje za Boga, duhovno sjedinjuje sa Botm, ispunjujući Njegovo evanđelje, i neprekidno živi Bogom u svima svetovima i u svima svojim životima.
A sve to znači: ponovno duhovno rođenje čoveka Bogom pomoću Duha Božjeg koji se sav razliva po biću čovekovom i svojim božanskim silama preobražava čoveka u sasvim novo biće, u biće – „rođeno od Duha„, koje i živi večito po večnim zakonima Duha.
 
A bijaše čovjek među farisejima, po imenu Nikodim, knez judejski. On dođe Isusu noću i reče Mu: Ravi, znamo da si učitelj od Boga došao; jer niko ne može ova znamenja tvoriti koja Ti tvoriš ako nije Bog sa njim.“
(3:1-2)
 
Nikodim pristupa Gospodu Isusu kao učitelju, ne kao Bogu: „ti si učitelj od Boga“ (st.2). Još nešto: za njega je Gosgod Isus učitelj sa kojim je Bog. To je sve u duhu starozavetnog opštenja Boga sa ljudima: preko svetih Proroka. Sa čovekom može biti Bog kao što je bio sa Mojsijem, sa Ilijom, sa Isaijom; ali da čovek bude Bog, to je novo i neshvatljivo.
A Nikodim se baš i našao pred novim bićem, novom stvarnošću. Kako to biće shvatiti? Starozavetnim vidom ono se ne može sagledati, ni starozavetnom merom meriti, ni starozavetnim umom shvatiti. Tu se sa čovekom mora desiti nvšto novo: on prosto mora dobitii nov vid, nov sluh, iava čula, nov um, novu dušu da bi mogao shvatiti novo biće = Bogočoveka Isusa. On se prosto mora nanovo roditi ne samo delimično obnoviti.
 
Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem:
ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega.“
(3:3)
 
O tome Gospod Isus i govori Nikodimu: „Ako se čovek ne rodi nanovo (ne rodi odozgo), ne može videti carstva Božjega“ (st. 3). A roditi se nanovo, to je roditi se odozgo: svim bićem svojim polaziti iz onog sveta, svim mislima, svim osećanjima, svim raspoloženjima; je li misao neka bude s neba, neka bude korenjem na nebu; je li osećanje, je li delo, neka takođe bude s neba.
Odakle ti je misao? – odozgo, s neba. Odakle osećanje, odakle savest, odakle želje? – s neba, s neba, s neba. A ti sam odakle si, čoveče? – s neba. Ništa tvoje neka ne bude od zemlje i sa zemlje. Ti si novi čovek time što si s neba, što si nebo sneo na zemlju, što na zemlji živiš nebom. A oči tvoje, naviknute na nebo i same nebeskog porekla, umeće pronaći i videti samoga Gospodara neba, i raspoznati Ga svuda ma gde On bio, raspoznati Ga i u Isusu.
Pošto si kao bogoliko biće s neba, ti si već video carstvo nebesko, carstvo Božje. A na zemlji eno vascelog carstva Božjeg u Gospodu Isusu.
To ne vide oni koji se nisu rodili „odozgo“, nego ou svim bićem „odozdo“ sa zemlje, u zemlji, na zemlji.
 
Reče Mu Nikodim: Kako se može čovjek roditi kad je star?
Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se?
(3:4)
 
Takav je stari čovek, starozavetni čovek. Tipološki je dat u Nikodimu: „Kako se čovek može roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? (st. 4). – Da, to je tako kad je reč o telu i telesnom rođenju. Ali duh, kako se duh raća? Eno misao se rađa iz duha, i osećanje, i htenje. A duh, kako se on raća? Odkuda on? Ovakav kakav je on se sigurio rodio. A kad se jednom rodio, zašto se ne može ponovo roditi, preporoditi?
Jednu misao ti mnogo puga sa mukom rađaš u duhu, iz duha svog? To je moguće, zar ne? A duh, zašto se duh ne bi mogao po druga put roditi?
 
Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem:
ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije.“
(3:5)
 
To Spasitelj i objavljuje Nikodimu: „Zaista, zaista ti kažem: ako se čovek ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božje“ (st. 5). Roditi se „od vode i Duha“? Duh Božji, Duh Sveti – roditelj čoveka. Čovek se od njega rađa kada svim bićem pogruzi sebe u Njemu, kada se krsti Njime, i uzaživi Njime svim bićem: svim srcem, svom dušom, ovom mišlju, svom snagom: kada Istina „Duha Istine“ postane njegovom Istinom; kada svetost Duha Svetoga postane njegovom svetošću; kada darovi Duha Svetoga postanu njegovim darovima; kada sav duh svoj izvodi iz Duha Svetoga i svodi na Njega.
A to i jeste najsvakodnevnija stvarnost Hrišćana, duhonosaca; „Ne živimo po telu nego po Duhu“ (Rm. 8,4). „Vi niste u telu nego u Duhu jer Duh Božji živi u vama“ (Rm. 8,9). Stoga što im je sve od Duha Svetoga, apostol i naziva hrišćane duhovnima (1 Kor. 2,12-16). I sve što se u dušama njihovim rađa, raća se od Duha Svetoga, od blatodati Njegove.
Primer, sveprimer: Silazak Svetoga Duha na dan Svete Pedeseinice. Eto apostola Pettra, i ostalih; eto šta znači roditi se odozgo; roditi se nanovo=krstiti se Duhom Svetim. Da je sve to tako fizički, očigledan dskkaz? – Sveta voda, jer nju Duh Sveti silom svojom osenjuje, i tako osvećuje, i od kvareži izbavlja. Telo se i samo „ponovo rađa“ u svetoj vodi očišćujući se od svakoga greha.
To je fizički dokaz da tako biva i duhovno rođenje = krštenje Duhom Svetim. Tako uduhovljen i oduhovljen čavek jedino i „može ući u carstvo Božje“ i „videti carstvo Božje“. To je ono „novo ruho“ bez koga se ne može biti na „svadbi“ Sina Božjeg, u carstvu Božjem.
Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.
Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo.“
(3:6-7)
 
No sve to u svome božanskom redu i poretku: telo, njegovo duhovno rođenje ostaje u granicama svoje telesnosti; duh, nanovo rođen, ostaje u granicama Duhovdanske duhovnosti. Otuda je u čoveka nanovo rođenog sve po novom: na nov način on i misli, i oseća, i živi, i vidi, i čuje. U njega su i nove oči i nov uši, i nova čula, jer je u njega nov duh, nova duša, novo srce.
U čoveka nerođenog nanovo – sve je staro i sve po starom: sve je ostarelo grehom i sastarelo smrtnošću: stara duša, stare oči, staro srce, i sav duhovni život iznemogao, obogaljio, obolestžo. Pod tim teretom starosti i grehovnosti, osmrćenosti su ovi ljudi, zato Spas odlučno preporučuje svima: „treba vam se nanovo roditi“ (st. 7)
 
Duh diše gdje hoće, i glas Njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide:
tako je svaki koji je rođen od Duha„.
(3:8)
 
Kakve su osobine čoveka rođenog „od Duha“, rođenog „odozgo“? Sve je u njega beskrajno i beskonačno: i misli, i osećanja, i raspoloženja, jer ih sve obrađuje i prerađuje Duhom Svetim: svaka misao njegova postaje duhomisao; i osećanje – duhoosećanje. A Duh ima li kraja?
Bog ne daje Duha na meru“ (Jn. 3,34). Zato je u duhonosnog čoveka sve bezdano, beskrajno, beskonačno. Na svemu njegovom je „pečat Duha Svetoga“: duhonosci su „zapečaćeni“ Duhom Svetim (Ef. 1,13; 4,30).
 
Odgovori Nikodim i reče Mu: Kako može to biti? Isus odgovori i reče mu: Ti si učitelj Izrailjev, a to li ne znaš? Zaista, zaista ti kažem da ono što znamo govorimo i što smo vidjeli svjedočimo, i svjedočanstvo naše ne primate.“
(3:9-11)
 
Nije čudo što Nikodim to ne razume, jer sve to „treba da se duhovno razgleda“ (1. Kor. 2,14), mada je u Starom Zavetu javljeno o tome preko svetog proroka, što „učitelj Izrailjev“ Nikodim treba da zna. To je očigledna istina i stvarnost ne samo za Isusa nego i za svete proroke, koji o duhovnim istinama gavore na osnovu ličnog iskustva, ličnih viđenja i uputstava od Duha Svetoga. Zato Spas u Ime Svoje i Njegovo govori o tome: ,3aista, zaista ti kažem da mi govorimo i svedočimo što videsmo, i svedočanstva našega ne primate“ (st. 11).
Sveti Zlatoust blagovesti: Spasitelj govori: „Ako se ko ne rodi odozgo“ (sg. 3) i ne dobije tačno poznanje o predmetima vere, lutaće daleko van carstva nebeskog. Pod carstvom nebeskim Gospod Isus razume ovde sebe sama; pokazuje da je On ne samo ono što oni vide u Njemu, već da su im potrebne i druge oči da bi oni videli u Njemu Mesiju = Hrista.
Ne treba Biće bezgranično potčinjavati slabim umovima ljudskim. Znajući to, nemojmo svojim umom ispitivati Božanske tajne, niti ih podvoditi pod tok običnih stvari i podčinjavati ih zakonima prirode, nego primajmo i sa verom što je rečeno u Svetom Pismu.
Ništa ne proizvodi toliko mraka, koliko um ljudski koji o svemu rasućuje po zemaljski i ne prima prosvetljenje odozgo. Zemne pomisli sadrže u sebi mnogo nečistote. Zato su nam i potrebna nebeska prosvetljenja da unište blato duha našeg, i on uznesen gore primi nebesko učenje. A to može biti onda kada mi pokažemo u sebi i dušu dobromisleću i život pravi, jer duša predana strastima ne može postignuti ništa veliko i blagorodno. [1]
 
Kada vam kazah ono što je zemaljsko pa ne vjerujete, kako ćete vjerovati ako vam kažem ono što je nebesko? I niko se nije popeo na nebo osim Onaj Koji siđe s neba, Sin Čovječiji Koji je na nebu.“
(3:12-13)
 
Sve dovde rečeno Spas naziva zemaljskim, tojest sve to još nije ona najveća i najtajanstvenija tajna koju Bogočovek Isus Sobom donosi i ima da objavi: ponovno rođenje „od vode i Duha“ i sve što je sa tim u vezi zbiva se na zemlji i „zemaljsko“ je.
Ali, kada se Bogočovek bude telom uzneo na nebo, kada telo čovečije bude pokazao vaskrslim, besmrtnim, duhovnim, večnim, kako će onda verovati u to, u to – što je po svemu i svačemu toliko neverovatno, jer su tela ljudska smrtna, sva smrtna. To je ono „nebesko“ što Bogočovek, ima da otkrije ovetu svojim Evanđeljem. To je vrhunac Bogočovečanskog domosgroja spasenja sveta; to završno otkriće poslednje tajne.
„Nebesko“ je i sve ono što je usledilo za vaznesenjem Bogočovekovim na nebo: Silazak Svetoga Duha na Apostole, na Crkvu, i sva delatnost njihova i njihovih naslednika u svetu. To je sve u istini „nebesko“, i verodostojno samo za one koji su rođeni „odozgo“ s neba. Ustvari, sve je u Crkvi „nebesko“ i „zemaljsko“ ukoliko se sve u Crkvi drži istinitim telom Bogočoveka Hrista, i ukoliko se u njoj spasava i telo, veštastvo, materija. U istini: „Niko se ne pope na nebo od ljudi“, osim Bogočoveka „koji siđe s neba“ (st. 13), i kao Bog uznese telo u božansku beomrtnost i večnost.
Tek u licu vaznesenog Bogočoveka čovek je stvarno prvi put uzšiao na. nebo, i ostao na nebu. I tek tada time pokazao da je „i telo za Gospoda“ (1 Kor. 6,13), za njegovu besmrtnost i večnost, i da je čovek zaista nebesko biće, a samo privremeno zemaljsko. Time je otkrivena celokupna tajna čovekova bića.
 
I kao što Mojsej podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovječiji.
Da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život vječni.“
(3:14-15)
 
Zmija – uvoditelj greha i smrti u čovečanski svet; ona – nešto najodvratnije za ljudsko saznanje i osećanje. No sila Božja i čovekoljublje Božje i sam lik zmije pretvara u sredstvo spasenja; tako bilo u pustinji: ko s verom pogledao u zmiju bakarnu, spasavao se smrti.
Znači: vera nešto zaista nadljudsko: spasava onim čime čovek ubijen, i usmrćei i umrtaljen. Tako i Gospod Hristos: spasava onim čime su ljudi hteli da ga ubiju i za navek osramote: Krstom. Zato Spas o tome ovome podizanju na krst govori kao o nečem što „treba“ da bude. Radi čega? „Da nijedan koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni“ (st. 15). Vera u krst, – to je podvig za ljudsko saznanje i osećanje, zato spasava i daje život večni. I to stoga što će se krst, to oruđe srama i zločinstva, zbog raspeća na njemu Bogočoveka Hrista, pretvoriti u oruđe večne slave i večnoga života.
„Svaki koji veruje“ u Raspetog Bogočoveka, kao u Pobeditelja smrti vaskrsenjem, „ima večni život“. Ljudsko biće gine (van vere i krsta, van Bogočoveka, jer je van Njega – carstvo greha i smrti, a greh ubija ljudsko biće, umrtvljuje ga za ono što je večno, što je Božje, i tako još na zemlji vrlinama evaiđelskim stiče i ima život večni.
Otkuda ta sila Krstu? Od sve ljubavi Božje u njemu: jer u krsioj smrti Botočovekovoj vrhuni božanska ljubav prema rodu ljudskom: smrću spasti od smrti, sav ući u nju, u njene strahote, u agoniju, u ropac njen, sa čovekom i radi čoveka, i siih ljudi, osetiti i doživeti do kraja sve njene strahote, i iz svega toga izaći vaskrsenjem kao pobeditelj, i sa Sobom izneti rod ljudski, – eto, to je zaista ljubav, zaista sveljubav Božja lrema rodu ljudskom uopšge, i prema svakom ljudskom biću posebno.
A i sve što je u Bogočovekovom životu prethodilo krstu – spasonosno je, jer je od Spasitelja, a sve što je od Spasitelja – spasava. Sveljubav od Boga, vera od čoveka, – eto pgga spasava i daje život večni čoveku. Ili: čovekoljublje Božje i bogoljublje čovekovo, – eto šta spasava čooveka od svake smrti i svakog greha i daje mu život večni.
 
Jer Bog tako zavolje svijet da je Sin Svojega Jedinorodnoga dao, da svakki koji vjeruje u Njega ne pogine, nego da ima život vječni.Jer ne posla Bog Sina Svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz Njega.“
(3:16-17)
 
To nam kazuju reči Spasove: „Jer Bogu tako omile svet da i Sina svog Jedinorodnog dade, da nijedan koji u Njega veruje ne pogine, nego da ima život večni“ (st. 16). Ovim Evanđelist kao da objašnjava prethodni stih: krst je primio Sin Božji ne zato što je morao nego iz čovekoljublja. Jer da nije tog bezmernog čovekoljublja Božjeg, zar bi Sin Božji došao u zemaljski svet smrti da smrću svojom spasava svet od smrti? Ne, On bi došao kao Sudija, i to pravedni, da sudi i osudi svet zbog strašnog greha njegovog i smrti njegove, zbog bezbrojmih grehova njegovih i bezbrojnih smrti njegovih.
Međutim On je došao „da se svet spase Njime (kroza NJ)“ (et. 17), spase u Bogočovečanskom telu Njegovom koje je Crkva: spasava se sav svet prolazeći kroz Njega, živeći u Njemu, ostajući u Njemu; jer osgaje u Bezgrešnome, koji jedini spasava od greha, osgaje u Besmrtnome, koji jedini spasava od smrti. Svaki čovek koji ostane izvan Njega, ostaje u grehu i smrti, i zato gine. Samo je On očišćenje od grehova ljudskih, očistilište. Čovek se spasava ako svim bićem kroz veru uđe u Njega, ostane u Njega, živi u Njemu. Istinita je blagovest Spasova: „Ja sam vrata, ko uđe kroza Me spasće se“ (Jn, 10,9).
Spasenje je Spasiteljem; spasenje je u Spasitelju; mora se biti u Njemu i živeti Njime, da bi se čovek spasao od greha, smrti i đavola. Drugog puta nema. Zato „nema ni u jednome drugome spasenja„; zato i „nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mogli spasgi“ (D.A. 4,11-12).
Sveti Zlatoust blagovesti: Dva najveća dobra: krsno Raspeće Spasovo n Sveta Tajna Krštenja pokazuju bolje od svega neiskazanu ljubav Gospoda Hrista za rod ljudski: On je i postradao za neprijatelje i umro za neprijatelje i u Krštenju iam darovao potpuni oproštaj grehova. No da ne bi ko rekao, kako se mogu spasti oni koji veruju u Raspetoga kada je i On sam bio savladan smrću, On nam navodi primer iz stare istorije: bakarnu zmiju.
Kada su se Jevreji u pustinji spasavali od smrti pogledom ia bakarnu zmiju, utoliko pre mogu dobiti ogromno dobro oni koji veruju u Raspetoga. Raspeće se zbilo ne po nemoći Raspetoga, i ne po tome što su Jevreji odneli pobedu nad Njim, već što „Bog zavole svet“ (st. 16). Razlog zbog koga je telesni hram Spasov podvrgnut raspeću jeste: da nijedan koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni“ (sg. 15). Eto šta je krst i spasenje koje On daje. Vidiš li podudarnost između praslike i stvarnosti? U pustinji se Jevreji spasavaju samo od privremene smrti; a ovde koji veruju – od večne smrti.
Tamo okačena zmija isceljuje od ujeda zmija; ovde Raspeti Isus leči od ujeda duhovne zmije. Tamo koji gleda telesnim očima dobija isceljenje; ovde koji gleda duševnim očima oslobađa se od svih grehova. Tamo je okačen bakar koji ima obličje zmije; ovde – telo Gospoda, obrazovano Duhom Svetim. Tamo je zmija ujedala, zmija i lečila; tako i ovde: smrt je pogubila, smrt i spasla. Ali zmija, koja je pogubljivala imala je otrov, a koja je spasavala nije imala otrova; tako i ovde: smrt koja je pogubila imala je greh, kao zmija otrov, a smrt Gospoda bila je slobodna od svakoga greha, kao bakarna zmija – od otrova. Rečeno je za Gospoda: „On greha ne učini, niti se prevara nađe u ustima Njegovim“ (1. Petr. 2,22). [2]
 
Koji u Njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer nije vjerovao u Ime Jedinorodnoga Sina Božijega. A ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavoleše tamu negoli svjetlost; jer njihova dela bijahu zla.“
(3:18-19)
 
Ljubav, ne sud, – to je sav Bogočovek. Tu je i sud, ali ne sud kojim Bog sudi čoveka, već sud kojim sam čovek sudi sebi. I to sudi pobućen Hristovom ljubavlju, Hristovim čovekoljubljem. Jer šta je vera čovekova u Gospoda Isusa, krotkoga, blagoga i mnogostradalnoga Spasitelja? Nipgga drugo nego čovekova osuda svojih grehova, svoje palosti i propalosti, svoje smrti i smrtnosti. Poveruje li čovek u Bogočoveka, poverovao je zato i time što je osudio svoje grehe i svoju pogibao, i pomoću Njega i Njegove ljubavi spasava sebe od greha i pogibli.
Ko pak ne veruje u Bogočoveka, već je osudio sebe na smrt, osudio grehom i greholjubljem koji uvek vode u smrt, a time osudio sebe i na pakao gde je večno carstvo greha i smrti. Tako je čovek sam sebi strašni i konačii sudija: ili verom u Bogočoveka stiče život večni, ili neverjem u Njega osuđuje sebe na večne muke. To znače Spasove reči: „Koji veruje u njega ne sudi mu se; a koji ne veruje već je osućen, jer ne verova u Ime Jedinorodnoga Sina Božjega“ (st. 18).
Jer Bog Logos = Svetlost, došavši na svet osvetljava do dna svako ljudoko biće, ove njegove tmine i dubine, i svaki čovek može u svetlosti Bogočoveka videti svega sebe: sve grehe svoje, sve smrti svoje, i u njima i iza njih i sav pakao svoj.
A kada ljudi i pored toga, i pošto sagledaju svu palost i propalosg svoju, odbacuju Bogočoveka i ostaju pri svojim gresima, odbacuju Njegovu svetlost i time sami ostaju pri svojoj tami, onda su sami krivi i za svoju smrt i za svoj pakao, jer su većma voleli tamu nego svetlost, smrt nego besmrtnost, pakao nego raj.
To jasno blagovesti Spas: „Ovo je sud: svetlost doće na svet, i ljudi zavoleše većma tamu nego li svetlost, jer dela njihova behu zla“ (st. 19).
 
Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti,
da se ne razotkriju dela njegova, jer su zla.“
(3:20)
 
Koji god zlo čini sebi čini, jer njime određuje svoju večnu sudbu, njime osuđuje sebe na večnu smrt, na večni život u grehu i zlu. U stvari, niko drugome ne može učiniti zla, makar mu i ubio telo, jer samo greh ubija dušu u čoveku, i baca je u pakao. Znači: samo greh i jeste zlo; samo greh i jeste „čovekoubica od iskoni“ (Jn. 8,44).
Greh pak čovek čiii iz slastoljublja, iz greholjublja. A grehovne slasti vuku i mame čoveka iz greha u greh, iz smrti u smrt, iz pakla u pakao (Jak. 1,14-15). Kroz svaki ovoj greh čovek povećaia u sebi greholjublje, jer se ono grehom hrani, jača i rasge. A greholjubiv uvek mrzi sve ono što mu sprečava i onemogućava grehovne strasti. Greh mrzi vrlinu; zlo mrzi dobro; tama mrzi svetlost. Otuda greholjubivi ljudi ne trpe Gospoda Isusa; često neće ni da čuju za Njega; i uvek Ga gone, tajno ili javno.
Za sva vremena istinita je reč Spasova: „Svaki koji zlo čini mrzi svetlost i ne ide k svetlosti da se ne otkriju dela njegova, jer su zla“ (st. 20). Sve dok „zlo čini“, dok je „zločinitelj“, čovek mrzi svetlost, mrzi Boga, ne ide k Bogu, beži od Njega kroz svako svoje zlo; jer svako učinjeno zlo – udaljuje od Boga; veliko zlo – udaljuje ga mnogo – a najveće – najviše.
Otuda pravilo; rđavi ljudi ne veruju u Boga, mrze Boga. Ako po katkad i ne izgledaju rđavi, jer – ili se tajno u sebi bore protiv zla ili zlo još nije potpuno ovladalo njihovim srcem i saznanjem, ali i u tom stadijumu oni su dobrovoljni kandidati za rđave ljude, za zle ljude, bogoborce i botomrzitelje.
 
A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova,
jer su u Bogu učinjena.“
(3:21)
 
Jer je rečeno: „Svaki koji zlo čini“, svaki bez izuzetka, „mrzi svetlost i ne ide k svetlosti da se ne otkriju dela njegova, jer su zla“ (st. 20). Nasuprot zlu, koje odvodi od Boga stoji istina koja privodi Bogu.
To biva kada čovek „čini istinu“, tvori istinu, živi njome, a ne posmatra je iz daleka kao neku teoremu, kao neku logičku shemu, kao neki apstraktni logični pojam. Istina se živi, doživljuje, i samo tako, i samo tada postaje živa sila u čoveku koja ga oslobađa zla i odvodi Bogu. Po Spasovom Evanđelju istina je vrlina koja se tvori, čini; „koji čini istinu“ (st. 21).
Kao što svaki sunčev zrak vodi suncu, tako i svaka ostvarena evanđelska istina odvodi Gospodu Hristu, Koji je oličenje i večnost svih evanđelskih istina, jer je Sam Spasitelj objavio tu čudesnu blagovest: „Ja sam Istina“ (Ji. 14,6). A kada se ta Istina prevede u reči dobija se Hristovo Evanđelje. Onda ove reči Spasove: „čini Istinu“ znače ispunjuje Evanćelje.
Svaka ispunjena evanđelska zapovest i jeste „učinjena“ božanska istina koja odvodi samoj Sveistini: Gospodu i Bogu Isusu Hristu. Svaka doživljena evanđelska istina orođuje čoveka sa Bogom, potapa ga u svetlost Božju. I čovek istinom pootaje svetlost. On tvoreći istinu svetli, jer ou istina i svetlost u Bogu jedno, kao što su zlo i tama u ćavolu jedno, a i u čoveku jedno.
Ako si daleko od Boga „tvori“ istinu, i ona će te približiti Bogu, Koji je sav Istina i Sveistina. „Ko tvori istinu“ voli Boga i sve što je Božje, i živi i dela Bogom i u Bogu. Kroz tvorenje istine čovek „ide k svetlosti“, putuje k svetlosti: Bogu; svim bićem svojim on stalno kroz istinu putuje Bogu, Koji je večna Istina, beskrajna sa svake strane. Ne tvori li istinu, čovek ostaje u tami, ne miče se iz nje, jer mu nedostaje sile koja vuče k svetlosti, koja „ide k svetlosti“.
A kada čovek zagleda u dela svoja učinjena evanđelskom istinom i radi evanđelske istine on vidi da su „u Bogu učinjena“, Bogam učinjena. To znače Spasove reči: „A ko istinu tvori ide k svetlosti da se vide dela njegova, jer su u Bogu učinjena“ (st. 21).
 
POSLEDNJE SVEDOČANSTVO SV. JOVANA KRSTITELJA O MESIJI – ISUSU
 
Potom dođe Isus i učenici Njegovi u judejsku zemlju, i tu boravljaše s njima i krštavaše. A i Jovan krštavaše u Enonu blizu Salima, jer ondje bješe mnogo vode; i dolažahu te se krštavahu. Jer još ne bijaše Jovan bačen u tamnicu. Tada nastade raspra među učenicima Jovanovim i nekim Judejcem oko očišćenja. I dođoše Jovanu i rekoše mu: Ravi, onaj što bješe s tobom preko Jordana, za koga si ti svjedočio, eno krštava, i svi idu Njemu. Jovan odgovori i reče: ne može čovjek ništa primati ako mu ne bude dano s neba.“
(3:22-27)
 
Veliki Preteča, prvi svedok o Bogočoveku i prvi Apostol Njegov, mora da brani Gospoda Isusa od slabosgi svojih učenika. Njih zbunjuje i oneraspoložuje, i u zavist dovodi što Isus krštava. I oni sa bolom govore svome učitelju: „Ravi, svi idu k Njemu“ (st. 26), a tebe i nas sa tobom, već napuštaju.
A ravi gleda Isusa i Njegova dela s neba, sa visine Njegove božanske misije u svetu: Ne može čovek, takav čovek kao što je Isus, uzimati na sebe nešto ako mu ne bude dano s neba. On je sav s neba, i posao koji vrši – sav je s neba.
 
Vi mi sami svjedočite da rekoh: Nisam ja Hristos, nego sam poslan pred Njim. Ko ima nevjestu Ženik je, a prijatelj Ženikov stoji i sluša Ga, i radošću se raduje glasu Ženikovu. Ova, dakle, radost moja ispunjena je.“
(3:28-29)
 
Ja sam toliko puta i pred vama svedočio za sebe i za Njega: „ja nisam Hristos, nego sam poslan pred njim“ (st. 28). Zar nisam svedočio da je On – Sin Božji, Hristos = Mesija? Moje je to, saamo to, da Njega pokažem svetu; i kad Njega pokažem svetu, Njega – Sunce, šta će onda moje i vaše svećice? Ko pali sveće kada sunce blista na zemlji? A sada još i hoda po zemlji. „Radost moja ispuni se“ (st. 29): Mesija je došao, On je tu, u svetu, a ja sam samo sluga njegov. O! i kakva radost: „prijatelj“ Njegov. On je došao u ovaj svet kao nebeski Ženik po Nevestu; a Nevesta je Crkva kojom će On spasavati ljude od greha, smrti i đavola. Ja sam prijagelj Njegov koji to objavljuje svetu „koji stoji i sluša ga, i radošću se raduje glasu Ženikovu“ (st. 29). On je tek počeo svoje ogromno bogočovečansko delo, koje ima da uzraste u sve beskrajnosti božanske kao nijedno delo ljudsko na zemlji.
 
On treba da raste, a ja da se umanjujem. Koji odozgo dolazi nad svima je. Koji je sa zemlje od zemlje je, i od zemlje govori; a koji dolazi s neba nad svima je. I što je vidio i čuo, to svjedoči; i svjedočanstvo Njegovo niko ne prima.“
(3:30-32)
 
Zato: „On treba da raste, a ja da se umanjujem“ (st. 30). Sve što je ljudsko treba da se smanjuje pred Njim, povlači, smirava, u pepeo pretvara zbog sveopšte grehovnosti ljudske. Njega čini beskrajno velikim i nedosežnim Njegova bezgrešnost, a nas ljude, sve ljude čini beskrajno malim naša grešnost.
Niko od ljudi nije veliki pred Njim. To je saznanje i osećanje „najvećeg između rođenih od žena„. Zašto? Zato šgo je On – sav s neba; a ljudi, svi su ljudi sa zemlje i od zemlje. Sve što je ljudsko – zaudara na zemlju; sve što je Hristovo – miriše na nebo. On dolazi „odozgo“, a ljudi – odozdo, od zemlje. „Koji odozgo dolazi nad svima je; koji je sa zemlje od zemlje je, i od zemlje govori; koji dolazi s neba nad svima je“ (st. 31).
Ko je sa zemlje, mali su vidici i njegovih misli, i njegovih telesnih očiju, i njegovih reči. A Mesija=Isus dolazi s neba, vidi svu zemlju kao zrno peska, i zna šta joj treba. Kada govori On u stvari: svedoči o onome što vidi i što čuje, što vidi svojim božanskim vidom išto čuje svojim božanskim sluhom: „i svedočanstvo Njegovo niko ne prima“ (st. 32); niko od onih što su sa zemlje i od zemlje.
 
Koji primi svjedočanstvo Njegovo, potvrdi da je Bog istinit.“
(3:33)
 
Ali to svedočanstvo primaju oni koji se dobrovoljno smanjuju pred Njegovim božanskim veličansvtom koji smerno priznaju svoju ljudsku sićušnost i ništavnost pred Njim – svevelikim Bogom i Spasiteljem.
I time potvrđuju da je Bog istinit: u svima obećanjima i rečima, i delima svojim; naročito u svima obećanjima, rečima i delima Hristovim. Bez Bogočovvka=Mesije, niti je Bog istinit, niti čovek. Jer bez Njega, kako bi Bog mogao dokazati ljudima da je On: Istina, Ljubav, Pravda, Milost, Dobrota, Besmrtnost, Raj, Život Večni?
Bez Bogočoveka Bog je tiranija, a čovek – sićušna igračka njena.
 
Jer koga Bog posla, onaj riječi Božije govori:
Jer Bog Duha ne daje na mjeru.“
(3:34)
 
Ljudi „od zemlje“, govore ,od zemlje“; Isus Bogočovek – „reči Božje govori“ (st. 34), jer je poslan od Boga. U tame je sva razlika između čovečijeg i Bogočovečijeg. Nema reči Hristove koja nije Božja, i u njoj – sav Bog, sav Duh Božji: „jer Bog Duha ng daje na meru“ (st. 34): „jer Bog Duha ne daje na meru“ najpre Njemu – Isusu = Čoveku = Bogočoveku, a preko Njega i svima ljudima.
Ništa Božje nije ostalo što Bog nije dao Bogočoveku Isusu, ništa nebesko, zato što je kao Jedinorodni Sin Božji u svemu jednak sa Bogom Ocem u svemu poslušan Njemu. Jer Očinskom ljubavlju svojom Otac Sebe, sve svoje daje Sinu, a Sin Mu isto tako svega Sebe, sve Svoje uzvraća ljubavlju.
 
Jer Otac ljubi Sina, i sve je dao Njemu u ruku. Ko vjeruje u Sina, ima život vječni; a ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu.“
(3:35-36)
 
„Jer Otac ljubi Sina, i sve dade u ruke njegove“ (st. 35). Dade Mu kao čoveku u Bogočoveku, kao savršenom čoveku.
Dade Mu sve: i nebo i zemlju, i čoveka i sav rod ljudski, i spasenje sveta i sud nad svetom. Zato što je Bogočovek imalac svega Božjeg, i što je Bog Sin: što je ljudima doneo, pokazao i dao sva savršvnsgva Božja, sve darove Božje: „Ko veruje u Sina, ima život večni“, još ovde na zemlji ima; „a ko ne veruje Sina, neće videti života, nego gnjev Božji ostaje na njemu“ (st. 36).
Zašto neće videti života? Zato što je sav, sa svih strana opkoljen i zatvoren smrću, koju oko njega i u njemu luče gresi, i pretvaraju je u njegovu bezprozornu i bezdvernu tamnicu. To znači: on se dobrovoljno izjednačio sa grehom i zlom, odbacio je sve Božje; i na njemu počiva gnjev Božji, jer je bogoliku slobodu zloupotrebio, i na greh upotrebio, ne na božansko dobro.
Nema života gde nema Boga i dobra Božjeg, gde nema Bogočoveka, jer je van Njega – sve sam psevdoživot, nazoviživot, falsifikat života, smrt koja sebe proglašuje za život, senke i snoviđenja koji luduju i sebe u ludilu proglašavaju za stvarnost i javu.
Stoga, mrtve duše su svi koji u Hrista ne veruju; oni „neće videti života“, a kamoli imati ga.
 


 
NAPOMENA:

  1. Beseda na Evanđelje Jovanovo 24, 2-3. str. 146. i beseda 25, 3; str. 147.
  2. Tamo, beseda 37, 1-2; PG 59, 158-159.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *