NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava druga
 
ISUS NA SVADBI U KANI GALILEJSKOJ
 
I u treći dan bi svadba u Kani Galilejskoj, i ondje bješe Mati Isusova.
A pozvan bješe i Isus i učenici Njegovi na svadbu.“
(2:1-2)
 
Čudo Isusovo – na svadbi, na siromašnoj svadbi. Nesumnjivo siromašnoj čim im je nedostalo vina. Isus je pozvan sa učenicima: običan čovek meću običnim ljudima. Ali baš taj običan istinski, pravi čovek Isus čini nešto beskrajno neobično, čini božansko čudo: pretvara vodu u vino. I to čini na jedan besprimerno prost način. Čini neviđeno čudo, i opet ostaje čovek, sav čovek, istinski čovek.
Valjda tako i treba da bude: da Bog živi i dela u čoveku i iz čoveka kao nešto sasvim prirodno; da čovek bude prirodno obitalište Boga, njegov dom, njegov hram, njegovo telo. U Bogočoveku tako i jesge: Čovek je postao i jeste telo Bažje. I ove što čini u čoveku, da čoveka, pomoću čoveka, čini na prirodai i normalan način. Prirodvo je bogočovečansko jedinstvo u čoveku, bogočovečanski život, bogočovečanska delatnost.
 
I kad nesta vina, reće Mati Isusova Njemu: Nemaju vina. A Isus joj reče: Šta hoćeš od Mene, ženo? Još nije došao čas Moj.
(2:3-4)
 
I pre prvog čuda na svadbi u Kani Galilejskoj jedno ljudsko biće zna tajnu Isuoovu. To je Presveta Bogomajka. A i ko bi znao glavnu tajnu ovoga deteta ako ne majka. U ovom slučaju – čudesna Bogomajka. Od Njenjog božanokog začeća, od te prve blagovesti, pa kroz Njegovo čudesno rođenje, i nadalje: Ona slaže u srcu svom tajnu na tajiu „čuvaše sve“ to „u srcu svom“ (Lk. 2,5), dok se ove to nije stopilo u jedio osećanje, u jedno jasno saznanje: da je Isus – ovaploćeni Bog.
Da, tajnu ovaploćenog Boga prva je saznala Ona od koje se On i ovaplotio. Ona je prva i saznala za Njegovu božansku svemoć, ali i za Njegovu božansku smernost. Stoga Mu Ona oprezno i neprimetno sapšitava da „nemaju vina“. A zatim? On u beskrajnom čovekoljublju svom znaće šta treba da čiii.
A On, svesmireni, želi da im pomogne ali tako da to bude neupadljivo i nenametljivo, već prirodno i normalno.
 
Reče Mati Njegova slugama: Što god vam reče učinite.
(2:5)
 
Božanska Posrednica zna šta treba ljudi da čine da bi izazvali smernoga Isusa na čudotvornu delatnost: „Što god vam reče učinite“ (st. 5). To je Njen pronalazak koji je postao večio načelo u ljud-kom obraćanju Bogočoveku za pomoć, za spasenje, za zaštitu.
Svemilostiva, time nam je ukazala božansku svemilost: otkrila sav put ovakom čoveku, put spaoenja, put evanđelskog života, i radosti, i utehe: „što god vam reče učinite“. To je naš udeo u Bogočovečanskam evanđelju, u Bogočovečanskom podvigu spasenja. A sve ostalo je Bogočovekovo.
„Što god vam reče“, pa makar to bilo nešto najneobičnije, najneverovatnije. A Bogočovek neće tražiti od vas ništa što ne možete učiniti, ništa što ne bi vodilo vašem spasenju, vašoj besmrtnosti, vašem raju.
 
A ondje bješe šest kamenih sudova za vodu, postavljenih po običaju judejskog očišćenja, koji hvatahu po dvije ili po tri mjere. Reče im Isus: Napunite sudove vodom. I napuniše ih do vrha. I reče im Isus: Zahvatite sad i nosite peharniku. I odnesoše.“
(2:6-8)
 
I oni učiniše po savetu Bogomajke. Da nije bilo Nje, zar bi učinili? Sigurno ne bi. I napunivši sudove vodom, zahvatiše i odnesoše kumu umesto vina vodu. Ko bi ispunio takvo naređenje Isusovo, iapunio kada On još nije bio poznat ni kao prorok, a kamoli kao Sin Božji i Bog?
Zato je dirljivo posredništvo Bošmajke ustvari polovina prvog čuda Isusovog. To je znamenje za sva vremena i za sva čudesa Isuoova u svima vremenima? Bogamajka posreduje, a On čudotvori.
 
A kad okusi peharnik vino koje je postalo od vode, i ne znađaše otkuda je, a sluge znadijahu koje su zahvatile vodu, pozva peharnik ženika. I reče mu: svaki čovek najprije dobro vino iznosi, a kada se opiju, onda lošije; a ti si čuvao dobro vino do sada.“
(2:9-10)
 
Kumov sud o vinu „koje je postalo od vode“ značajan je: on se čudi ženiku što je „dobro vino čuvao do sada“ (st. 10). Da, jer Bogočgavek daje ukus vinu, ukus svemu u svetu. Bez Njegovog božanskog posredovanja sve obljutavi. Njegova božanoka sila i u vinovoj lozi pretvara vodu u vino; samo mi to ne vidimo i ne znamo; a čudo u Kani Galilejskoj je i učinio da to uvidimo i saznamo.
Ta ovaj naš zemaljski svet i nije drugo do raskošna izložba sve samih takvih čudesa Božijih, Gle, ko to u ljubičici, u bosiljku, u ruzmarinu pretvara u miris vodu, vazduh, toplotu, zemlju? Ko to u šljivi, u jabuci, u trešnji pretvara vazduh i svetlost u rod njihov? Ko to onako majušno zrno pšenično u utrobi zemljinoj iretvara u klicu koja raste, klasa i rod donosi? Ko, ako ne Onaj isti što je u Kani Galilejskoj vodu u vino pretvorio.
Ovim, u Kani Galilejskoj, učini Isus početak znamenja,
i pokaza slavu Svoju; i vjerovaše u Njega učenici Njegovi.“
(2:11)
 
„Ovo učini Isus početak čudesima u Kani Galilejskoj“ (st. 11): početak koji objašnjava sva potonja čudesa Isusova. „Učini“, da bi preko čuda poverovali u čudotvorca Bogočoveka, jer je u toj veri spasenje ljudi. A spasenje je cilj celokupne delatnosgi Bogočovekove na zemlji, pa i svih njegovih čudesa od prvog do poslednjeg.
Poseban smisao prvog čuda Isusovog: brak dobija svoj božanski, besmrtan smisao tek sa blagoslovom Hristovim koji dolazi od Njegavog prisusgva. A prisutan je On uvek u Crkvi Svojoj. I prvo čudo Svoje Spas je učinio na svadbi, da bi pokazao koliko je osvećenje braka važno za rod ljudski.
Od svetog braka – sveta porodica, svet porodični život; blagosloven brak – blagoslovena porodica, blagosloven sav bračni život. A brak postaje božanska zbilja i radost kada supruzi stalno ispunjuju božanski savet Bogamajkin: „što god vam reče učinite„. A to što je čudesni Gospod rekao, i uvek govori svima supruzima i ovima ljudima nalazi se u njegovom svetom Evanđelju, a ono u Svetoj Crkvi Njegovoj.
Sveti Zlatoust blagovesti o ovom čudu: Isus je bio najpoznatiji u Galileji. Zato Ga i zovu na svadbu, i On dolazi. On nije gledao na svoje dostojanstvo, nego na našu korist. On, koji se nije odrekao uzeti na sebe obličje sluge, utoliko pre nije mogao odbiti da prisustvuje na svadbi slugu i da bude meću zvaniczma na svadbi. Razume se, oni koji su Ga zvali na svadbu nisu tačno znali ko je On, niti su Ga zvali kao velikog čoveka, već prosto kao običnog čoveka i poznanika.
Na to donekle i ukazuju reči svetog Evanđelista: beše onde mati Isusova i braća Njegova (st. 1), to jest Isusa ou pozvali kao i Mater Njegovu i braću. I kad nestade vina, reče Mati Isusova Njemu: „Nemaju vina“ (st. 3). Ovde treba skrenuti pažnju otkuda Materi Njegovoj tako uzvišena misao da tamo što veliko pomisli o Sinu ovom, kada do toga vremena On iije učinio bio još nikakvo čudo. Jer Evanđelist veli: „Ovim učini Isus početak čudesima u Kani Galilejskoj“ (st. 11).
Ako pak ko reče da tu još nema dovoljno dokaza da je čudo u Kani bilo početak čudesima, pošto dodatak: „u Kani Galilejskoj“ pokazuje da je ovo čudo bilo prvo „u Kani“, a ie uopšte prvo od svih čudesa Hristovih; jer verovatno je Hrisgos i ranije u drugim mestima činio čudesa; … ovda treba reći ono što je Jovan rekao, a to je: ,Ja Ga ne znadoh, nego da se objavi Izrailju“ (Jn. 1,31)…
To jest, On je ovim čudom počeo da biva svima poznat. [1]
 
ISUS IZGONI IZ HRAMA TRGOVCE
 
Potom siđe u Kapernauma, On i Mati Njegova i učenici Njegovi, i ondje ostadoše ne mnogo dana. I blizu bješe Pasha judejska, i otide Isus u Jerusalim. I nađe u hramu one što prodaju goveda i ovce i golubove, i mjenjače novca gdje sede. I načinivši bič od uzica, izagna sve iz hrama, i ovce i goveda; a mjenjačima prosu novac i stolove ispretura. I reče onima što prodaju golubove: Nosite to odavde! Ne pravite od doma Oca Moga dom trgovine.“
(2:12-16)
 
Hram?Dom Božji: dom Božji: „dom Oca Moga“, izjavljuje Gospod Isus. U domu Božjem žive deca Božja, porodica Božja; oni – „domaći Bogu“ (Ef. 2,19). Živeći trgovci, sa svima svojim „volovima“, „ovcama“, „golubovima“, tezgama, novcima, oni dom Božji pretvaraju u dom trgovački. A to – u dom hajdučki. Za sve njih krotki Gospod Isus ima samo bič.
Ni za koga, samo za njih. „Izgna sve iz hrama“ (st. 15), menjačima prosu novce i stolove ispretura“ (st. 15). Sigurno, nikada Gospod nije bio gnevniji iego ovom prilikom. „Jagnje Božje“ se razgaevilo.
Takav gnjev je iajstrašniji, jer najopravdaniji. Da se jagnje izazove na gnjev, i to „Jagnje Božje“, treba učiniti izuzetno bogomrsko delo. A takva su dela i po sredi. „Dom Božji“ je time Božji što u njemu živi Bog i Njegovi domaći; a domaći opšte sa Ocem: molitvom, ljubavlju, verom, smernošću, krotošću, poslušnošću.
A trgovci u domu Božjem sve to zamenjuju svojim hajdučkim srebroljubljem, samoljubljem, slastoljubljem, blatoljubljem. Zato za te niske dušegubne strasti Gospod ima bič.
U duhovnom smislu: duša je – hram Božji, dom Božji. Ne živi li se u njoj molitvom, verom, ljubavlju, smirenošću, gle, ona se pretvara u dom trgovački u kome strast strasti prodaje i predaje čoveka, i greh grehu, i smrt smrti, i đavo đavolu.
 
A učenici se Njegovi sjetiše da je napisano:
Revnost za dom Tvoj izjede Me.“
(2:17)
 
Onda u takvu dušu Gospod obično ulazi sa bičem bolesti, stradanja, karanja, iskušenja. Jer je Gospod uvek pun revnosti za dom Božji: „revnost za dom tvoj izede me“.
A dom je tvoj: i čovek, i hram, i ljubičica i krin, i svet, i vasiona, i sva sazvežđa. Jer u svima njima: ono šgo je lo gosno sačinjava tvoj presto: u logosnom je i obitalište Logosa. A to: u svakom cvetu, u svakoj zvezdi, u svakoj tvari, u svakom suncu, u svakom atomu. Zato, u svetu se neprekidno vrši bogosluženje, hristosluženje.
 
Judejci pak odgovoriše i rekoše Mu: Kakav nam znak pokazuješ da to činiš? Isus odgovori i reče im: Razvalite ovaj hram i za tri dana ću ga podići. A Judejci rekošše: četrdeset i šest godina zidan je ovaj hram, a ti ćeš za tri dana da ga podigneš? A On govoraše o hramu tijela Svojega. Kada pak ustade iz mrtvih, sjetiše se učenici Njegovi da ovo govoraše, i vjerovaše Pismu i riječi koju reče Isus.
(2:18-22)
 
Sve je u ovom svetu – hram Božji. A na prvom mestu čovek, telo čovečije. To je ono što fariseji i sadukeji ne razumeju. I kada posgavljaju Gospodu pitanje kakvom vlašću On isteruje trgovce iz hrama, On im i objašnjava da je čovek – glavni hram Božji u svetu. A pre svega – Bogočovek.
Telo čovečije je hram – opoganjei i razrušen grehom i smrću. To je najtužnija ruševina u ovom svetu. Tu ruševinu može poiovo podići u velelepni hram Božji samo Bogočovek vaskrsenjem iz mrtvih bezgrešnog tela svog. I time dati zalog i prvinu i početak za vaskrsenje tela ljudskih iz smrti: za obnovljenje svih tih hramova Božjih koje je smrt grehom porušila.
Tek u vaskrsenju sebe Hristom čovek postaje veličanstvenim i nerazorivim hramom Božjim, u kome se neprekidno vrši bogosluženje divno, svo sačinjeio iz horova evanđelskih vrlina i sa njima svih Nebeskih sila. Jer tek u vaskrsenju tela Hristovog postaje očigledan božanski cilj tela ljudskog uoište: večno služiti Bogu i biti večno svetim hramom Božjim.
 
A kada bješe u Jerusalimu o prazniku Pashe, mnogi vjerovaše u Ime Njegovo, videći znake Njegove koje činjaše. A Sam Isus ne poverovaše sebe njima, jer ih je On znao sve. I ne trebaše da Mu ko svjedoči za čovjeka; jer Sam znadijaše šta bješe u čovjeku.
(2:23-25)
 
Vera i poverenje: „Mnogi verovaše u Ime Njegovo, videći čudesa Njegova koja činjaše“ (st. 23). A Isus? – „Ne poveravaše sebe njima, jer ih znađaše sve. I ne trebaše Mu da ko svedoči za čoveka, jer sam znađaše šta beše u čoveku“ (st. 24,25).
Vera, izazvana samo čudesima, a ne i ljubavlju prema Gospodu Isusu, i željom za spasenjem od greha i zla, nije postojana, ne zasniva se na nerazorivom temelju. Vera u Hrista, to je pre svega, beskrajno poverenje u Njega: da On ima izlaze za sve ljudske muke, da On ima odgovore za sva ljudska pitanja, da On ima utehe za sva ljudska stradanja.
Na takvu veru, zasnovanu na potpunom poverenju u Hrista, Hristos odgovara Svojim poverenjem: otkriva verujućem Sebe, Svoje tajne, Svoja savršesstva, Svoja Božanska bogatstva, Svoje Carstvo Nebesko. Dotle, On je nepoverljiv prema čoveku zbog zla hristoborskog što je u njemu, zbog greha bogoizdajničkog.
Jer On, kao sveznajući, sam zna „šta je u čoveku“ uolšte, zatim šta i u svakom čoveku posebno: samoljublje, i u njemu otrovno greholjublje. A tome poveravati besmrtna blaga znači davati ih bludnom sinu ili lenjom sluzi; dati mu raj da bi ga obesvetio, zagadio.
Obratiti pažnju: Gospod „učenicima osobito kazivaše sve„, – eto kome On poveravaše Sebe i sve tajne na Tajnoj večeri, a „onima spolja“ sve biva u pričama, u slikama, u alegorijama.
Jer bogopoznanje, jer hristopoznanje daje se veri. „Verom saznajemo“ (Jevr. 11,3), verom shvatamo, verom razumevamo sve što se odnosi ne samo na Boga nego i na svet. To je osnovni gnoseološki kriterijum novozavetni i načelo. Jer vera, šta je?
Ona je najpre duhovno sjedinjenje verujućeg sa Onim u koga veruje, Gospodom Hristom. Iz tog duhovnog jedinstva ističe zajednica života, istine, osećanja, srca, uma („mi um Hristov imamo“ – 1 Kor. 2,16); jednom rečju: oblačenje u Hrista, uhrisgovljenje, ohristovljenje: organsko sjedinjenje čoveka sa Bogočovekom, poput loze na čokotu (Jn. 15,1-5); iz čega logički i prirodno sledi osnovni zakon evanđelskog života, života u Hristu: čovek ne može činiti ništa bez Hrista: „bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15,5).
A ovo se odnosi na sva ljudska bića u svima svetovima, jer bez Hrista ljudi ne mogu činiti ništa istinski dobro, božansko, besmrtno, neprolazno, večno.
Sva njihova delatnost bez Hrista potapa njihovo biće kroz greh u smrt, kroz zlo u pakao, jer greh ne može odvesti Bezgrešnom, i zlo – u raj.
 


 
NAPOMENA:

  1. Beseda na Evanđelje Jovanovo, , 21, 1-2; Migne PG 59, 129-130.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *