NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava prva
 
BOŽANSTVO OVAPLOĆENOG BOGA LOGOSA
 
U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.“ (1:1)
 
Ako je početak prazan i pust, kakvo li će tek biti ono što proizilazi iz njega i dolazi iz njega? Ako je u početku ispred ovih početaka ništa, onda iz ništa može proizaći samo ništa.
Naša ljudska misao koja uopšte misli u kategoriji: početak, trajanje, završetak, ne može ni o ovetu, ni o biću, ii o postojanju da misli bez početka. Polazeći od sebe kao od prve neposredne stvarnosti svoje ka onome što je na njenome početku ona se prirodom svoga bića mora pitati: šta je početak svih početaka, početak ispred svih početaka, pa i početak same ljudske misli? Jer čim misao ljudska počne da misli, ona već u samom aktu mišljenja ima početak. Tako ima početak i u samom biću, postanju i postojanju svom.
A kada misao ljudska obuhvati ovaj vidljivi svet, ona se s pravom prirodno i logično pita: šta je početak ovome svetu, šta je pre početka ovoga sveta, jer je očigledno da ovaj svet ima početak, kad i ja, misao ljudska, imam početak?
Hristovođena i bogonadahnuta misao Svetog Evanđelista Jovana vida taj prvi početak, prapočetak, početak sviju početaka, sav ispunjen Logosom, Bogom: On je početak, On ispunjuje sav početak, On je „u početku„.
Na početku svega, ispred svih početaka, kao početak i bića, i postojanja, i sveta, i života, stoji Bog Logos: Tvorac svega što je počelo i postojanjem traje. Ovaj Svepočetak je time Svepočetak što nema početka; on je u neprekidnom trajanju; i On daje sile svima počecima u stvorenom svetu da postojanjem traju, i razvijaju se, i odvijaju se u najraznoazrsnije oblike postojanja i zbivanja. Zato je i izrečena botomudra reč koja znači ne samo trajanje već svetrajanje: = beše. Ali ovaj glagol je pusta gramatička shema ako nije ispunjen Logosom = Mudrošću, Rečju, Bogom.
Traga li radoznala ljudoka misao za početkom tog Svepočetka za početkom Logosa, evo njega: „I Logos beše u Boga„. Njegov početak je u Boga, znači: On i nema početka; sav je u Boga, pa ipak samostalan, ipostasno samostalan, ne obezličen nekom obezličujućom pogruženošću u Bogu. Ljudska misao, kada misli o Bogu, ne može drukče a da i početak Njegov ne zamišlja beopočetnim. Za nju je i najprirodnije i najlogičnije da Boga zamišlja beskrajnim i beskonačnim u svakom pogledu, pa i u logledu početka: početkom je On beskrajan, beskonačan, bespočetan. Da, to je jedini bespočetan početak.
Zato je Logos svim bićem Svojim sav „u Boga“; a to znači: sav beskrajan, sa svake strane beskrajan i bezgraničan. Iako je „u Boga„, Logos nije ništa manji od Bšta: sva su božanska savršenstva u Njemu kao i u Bogu, te je i On po svemu i svačemu Bog, i to Bog Logos, zato je i rečeno Duhom Svetim preko svetog tajnovidca i bogovidca: „i Bog beše Logos„.
Znači: Bog Logos je posebna Ličnost u Bogu, drugo Lice Svete Trojice. Tako: u početku ispred svih početaka sgoji i postoji Presveta Trojica. Jer Bog Logos nikada nije odvojen od Boga Oca; On je stalno i večito „u Boga“. On „nema početka“ (1 Jn. 2,19).
Bogomudri Sveti Kirilo Aleksandriski blagovesti: Blaženi Evanđelist Jovan pod početkom označava ovde Boga Oca, da bi se Božanska priroda javila iznad svega, imajući pod svojom vlašću svu tvar. Nema ničeg starijeg od početka. Upotrebljena reč „beše“ označava prevečni početak Boga Logosa, i vodi misao čovekovu ka dubokom nepostižnom, neizrecivom i vanvremenom rođenju. Evanđelist blagovesti: „I Logos beše u Boga„, i time ukazuje na Ipostas Boga Oca i na Ipostas Boga Sina. [1]
 
On bješe u početku u Boga“ (1:2)
 
Da je Logos – Bog, i da je Bot zaista Sveta Trojica kazuje nam sledeća blagovest novozavetnog gromovnika bogočovečanske istine: „Logos beše u početku u Boga“ – „Logos beše Bog“ (st. 1).
Znači: Bog Logos ni po čemu nije manji od Boga Oca, niti je On po početku postojanja kasniji od Boga Oca, pa makar tvorevina „pre svih vekova“, kako su to učili hristohulni i bogohulni Arijanci.
On ni u kom smislu nije stvorenje, već u svemu i po svemu, svagda. i uvek večiti Bog Logos, uvek „beše u Boga„, „kod Boga„, okrenut „k Bogu“ – nikada, ni po čemu manji od Njega, pa ni po početku svoga bića i postojanja. Logos „beše u početku„.
Ali da ko ne bi pomislio da taj početak ima početka, i da Logos nije pravi i istiniti Bog, po svemu ravan Bogu Ocu, sveti blagavesnik i dodaje: „On beše u početku u Boga„. Tako sveta logika evanđelskog bogoslovlja ne dopušta ni pomisao da je Bog Logos ma po čemu niži i manji od Boga Oca.
Sveti Zlatoust blagovesti: Sin groma ima ključeve neba. On je obučen u Hrista. Poprište njegove delatnosti jeste vascelo nebo, gledalište – vaseljena. Gledaoci i svi anđeli i od ljudi oni koji su slični anđelima ili žele da postanu takvi. Evanđelista Jovana okružuju višnje sile, diveći se plemenitosti duše njegove i krasoti vrline njegove, kojom je on privukao sebi i Samoga Hrista i dobio duhovnu blagodat. Stoga obratimo ovu pažnju ne na ribara, ne na sina Zevedejevog, nego na onoga koji zna dubine Božije, dubine Duha Svetoga. On nam ništa ljudsko neće govoriti, već sve što nam bude rekao biće iz dubine Duha Svetoga, iz onih tajni koje čak ni anđeli nisu znali pre no što su se zbile. To nam je otkrio Apostol Pavle rekavši: „Da se kroz Crkvu sad obznani poglavarstvima i vlastima na nebu mnogorazlična premudrost Božija“ (Ef. 3,10).
Znači, anđeli zajedno s nama naučili su se onome što ranije nisu znali. Evanđelist Jovan udostojio se proniknuti u najnepristupačnije tajne, i imajući u sebi govorećeg Samog Gospoda, nije podlegao nikakvim ljudskim slabostima…
Evanđelje je ne vlastiti proizvod Svetog Evanđelista Jovana, nego delo božanske sile koja je delala u duši njegovoj… Evanđelist nam donosi tako uzvišene dogmate, tako prevashodna pravila života i takvu mudrost, kakvi su moguće samo onome koji blagovesti iz same dubine Svetoga Duha, i objavljuje kao onaj koji tek što je sišao sa samih nebesa. Kroz Evanćelista blagovesti sam Bog rodu ljudskom. [2]
 
Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo“ (1:3)
 
Evo početka svima početcima; evo Sveizvora iz koga je poteklo sve što postoji: svi potoci postojanja ističu iz njega razgranjavajući se u bezbroj potočića i potočići u bezbroj još sitnijih potočića, pa kroz kapilare do u atome, elektrone, fotone, praelektrone.
Kroza sve to struji jedna jedina, neka čudesno diferencirana i razlivena i razgranata i razmrežena Logosova stvaralačka sila: „Sve kroz Njega postade što postade„: sve od najvećeg do najmanjeg, od najvidljivijeg do najnevidljivijeg, sve što vidimo na kori sveta i sve što ne viiimo pod tom korom.
To Logosovo „sve“ ko zna u kakve se sve dimenzije pruža, ko zna gde su mu i kakvi su mu krajevi, kakve zapremine, kakve dubine, širine, visine! Nema sumnje da se to „sve“ ne može izmeriti nikakvom ljudskom merom, nikakvom ljudskom mišlju. U tom Logosovom stvorenom „sve“ koliki je bezbroj stvari koje mi ljudi svojim organom vida ne vidimo, a koliki li tek koje previdimo.
Samo u Bogu Logosu „sve što postade„, tj. svi svetovi vidljivi i nevidljivi jesu i pretstavljaju jednu organsku celinu, logosnu i logičnu celinu. Samo polazeći iz Njega, i vođena Njime ljudska misao može to naslutiti, nazreti, i ljudsko osećanje osetiti; a samo osvećena i prosvećena Njime ljudska misao može to jaono sagledati i saznati, i ljudsko srce – očigledno doznati i shvatiti. Da bi postao jedan kamen, koliko je sile potrebno, i kakve? Sigurno sile nesravnjeno veće nego što su ljudske, jer nijedna ljudska sila ne bi mogla stvoriti iz ničega i jedan najmanji kamenčić. A, kamoli – stvoriti sunce, mesec, nebesa, zemlju, čoveka, dušu, misao, osećanje, savest.
O, za sve to neophodne su sile nesravnjeno veće od ljudskih, sile Boga Logosa. Zato je i rečeno: „I bez njega ništa ne postade što postade“ (st. 3). Znači: u postojanje se ulazi samo pomoću Boga Logosa; nema drutog ulaza, nema drugih vrata pomoću kojih bi se moglo ući u carstvo postojanja. I u ovom pogledu važe one božanske reči ogaaploćenog Boga Logosa: „Ja sam vrata“ (Jn. 10,9).
Nema tvari, nema trunčice koja postoji, a da nije postala Bogom Logosom. Na svemu, po svemu i u svemu je Njegov stvaralački dah, Njegova svestvaralačka sila. Kada bi ljudkža misao mogla da do kraja razgrne atom i sunce, našla bi tu lotosnu silu i u jednom i u drugom. Po poreklu svom ove je logosno. Otuda sva tvar, sva tvorevina i jeste prvo Evanđelje Božije, prvo praevanđelje o Bogu Logosu, Tvorcu i Svedržitelju svega što postoji.
U stvari, sav stvoreni ovet, ove vidljive i sve nevidljive vasione jesu svoje vrste bogojavljenje, hristojavljenje. Samo površno i površinsko, samo kokošije čeprkanje mišlju ljudskom po hrapavoj kori, po površinskoj prašini vasione, ne pronalazi to i ne vidi to. Čim ljudska misao ozbiljno krene kroz ovaj svet, ona svuda, u srcu svake tvari naiđe na božansku logosnu silu koja sve što postoji, vodi tajanstvenim putevima postojanja ka bogoodređenom svecilju vasione (sr. Kol. 1,16; Jevr. 2,10).
Sve što postade sa božanskim ciljem postade, jer sve Bogom Logosom postade. Nema ničeg slučajnog u Božijem ovetu; najmanje je slučaj stvorio išta u ovome svetu. Nema slučaja, nema niečg slučajnog, jer ima Boga Logosa, koji je i Svemudrost i Svelogika, i Svesila ovega postojećeg, i usto: Svepromislitelj, jer je Svestvoritelj.
A đavo? Zar je i on „Njime postao„? Da, samo je Bog Logos stvorio njega kao svetog i svetlog anđela. On je ušao u takvo postojanje. Đavolom je postao, jer je, vođen i zavoćen svojim gordim samoljubljem, zaželeo da potisne Boga, i sam postane Bog. Tako je on zloupotrebom svoje slobodne volje, svojim gordim samoljubljem pretvorio sebe iz svetog i svetlog anđela u đavola: u biće protivbožno, zlo, grešno i svemračno.
U stvari, đavo zida sebe na nebiću, na senkama svoga uobraženja da je on nešto veliko i ogromno. No on i jeste time đavo, i time ludilo, što hoće da carstvo svoga postojanja, svoga bića zasnuje ne na Bogu Logosu, već na svojoj fantastičnoj gordosti i bezrazložnom samoljublju. Suština je đavolove tragedije u tome, što na nebiću hoće da zasnuje svoje biće.
U tome je tragedija i đavolovog zla i đavolovog greha, pa i ljudskog zla i ljudskog grvha: hoće da zasnuje svoje biće, svoje postojanje na nečemu što nema u sebi Boga Logosa, što nema istinitog Boga. A to znači: što hoće svoje biće da zasnuje na nebiću. A u tome je prva đavolova ludost, u tome i sve ćavolsko ludilo ljudsko, koje u svojoj groznici drži prirodu ljudsku koja se dobrovoljno opredelila za greh i zlo.
Bogomudra misao Svetog Grigorija Niskog kazuje ovu tajnu zla i filosofije greha. Evo nje: „zlo ima svoje biće u nebiću“.
Sveti Kiril Aleksandriski blagovesti: Bog Logos kao Jedinorodni Sin očigledno sve radi uz saradnju i u saprisustvu Oca i Svegoga Duha. A Sinu saprisustvuje Otac ne kao nemoćnome da išta uradi od postojećeg, nego kao sav budući u Sinu istovetnošću suštine. Pošto, dakle, Jedan postoji u Drugome prirodno i neophodno, te kad radi Otac očigledno radi i Sin kao Njegova prirodna, suštastvena i ipostasno postojeća Sila. Isto tako kada radi Sin, radi i Otac kao izvor stvaralačkog Logosa, prirodno prisutan soistvenom Porodu, kao što je oganj prisutan u toploti koja proishodi iz njega. [3]
Sveti Zlatoust bogomudro objašnjava tajnu Boga Logosa. Reči blaženog Evanđelista: „U početku beše Logos“ označavaju ne što drugo nego biće večno i bezgranično… Nije rečeno: beše u Bogu, već: „beše u Boga“ šgo označava večnost Boga Logosa po ipostasi. Logos je ipostasno biće koje je bestrasno proizašlo od samoga Oca. [4]
Blaženi Teofilakt Ohridski bogomudruje: Evanđelistove reči: „Logos beše u Boga“ pokazuju da je Sin savečan Ocu i da Otac nikada nije bio bez Sina. Reč je o dve Ličnosti, ali i o jednoj prirodi i o jednom Božanstvu. Logos se nikada nije odvajao od Boga Oca i pojavio kao neki antibog. [5]
 
U Njemu bješe život, i život bješe svetlost ljudima.“ (1:4)
 
Ne samo postanje sveta već i samo postanje života, sav život u neizmernoj tajanstvenosti ovojoj došao je od Boga Logosa, i sav „beše u Njemu„. Nema sumnje, život nije nešto što je samo od sebe postalo u već postojećoj tvorevini, u utrobi prirode; niti je „ono što postade“ moglo da samo od sebe stvori, proizvede život.
Očigledno je: sav život u svoj celini svojoj, i u svima čudesnim pojedinostima svojim, vodi poreklo neposredno od Boga Logosa. Sve što u stvorenom svetu postade, pa i sam život – „Njime postade„; i za sve živo važi ovo: „bez njega ništa ne postade što postade“ živo (st. 3).
Sile i granice života su u Bogu Logosu. Zato je sav život, i sve što živi, evanđelje o Bogu Logosu, propoved, blagovest o Njemu. Zato je tajna života tako božanski uzvišena, složena i divna, jer je u njoj – sav Bog Logos, koji kroz nju i po njoj razliva svoja božanska tajistva i sile. Tako je i život, od vrha do dna, od početka do kraja, ovoje vrste bogojavljenje, hristojavljenje. Sve što živi, samom prirodom svojom objavljuje Hrista Boga Logosa. Zato se život i pojava života u „mrtvoj“ prirodi ničim ne može objasniti do Bogom Logosom. Pošto život bićem svojim tone i izvire iz Boga Logosa i njegovih savršenstava, to i sve njegovo u suštini ima logosni karakter.
U toj logosnosti života sadrži se prava logika života. Logos i jeste jedina božanska logika života, zato se On i naziva „Logos života“ (1 Jn. 1,1). U stvari, bez Hrista, bez te Logike, božanske Logike života, nema jedine božanske viodikeje, i sav život postaje besmislica, strašna i dušeubistvena. Čim čovek hoće da bez Boga Logosa objasni, osmisli, opravda život, već je zakoračio i stupio na klizavu liticu alogičnosti kojom se otiskuje u potpuni haos i smrt duhovnu. Jer šta je to smrt?
Smrt je hteti biti živ bez Boga Logosa. A ona nastupa čim čovek hoće to da ostvari. Prvi je sa tim počeo praotac Adam: hteo je da živi, ali ne Bogom već grehom. A to znači: hteo je da nebićem izgrađuje ovoje biće. I tako je smrt ušla u ljudsku prirodu. A smrt? iste je prirode i logike koje i đavo i greh i zlo.
Ili bolje, jedno je trojstvo: greh, smrt i zlo; trojstvo – nerazdvojno i jednosušno. Ono i hoće da na prizracima, na prividima, na priviđenjima zida sebe, gradi sebe, zasniva sebe.
Čim ljudska misao krene u greh, već je stupila putem u duhovnu smrt. A duhovna smrt nastaje u duši ljudskoj kada se ona odvoji od Boga Logosa, kada neće da živi Njime, kada neće da veruje u Njega, i najzad – kada Ga odriče i poriče, i tvrdi: nema Boga. To je vrhunac smrtnosti, ona „druga“ smrt (Otkr. 21,8), koja i jeste najpakleniji pakao za bogoliku dušu ljudsku, njen večni pakao.
U toj drugoj smrti za dušu čovekovu zaista nema Boga, zaista ne postoji Bog, jer Ga ona neće u sebi, neće njegove životvorne, svetle i svete sile. A Bog se nikome ne nameće nasilno. Tako duša, koja stvarno živi samo Bogom Logosom i od Njega dobija ove što je živo u njoj, čim gresima i neverjvm potisne iz sebe Boga Logosa osgaje po inerciji živa, i u grehu i u smrti živa. A život, čija je jedina suštastvena i radosna sila i jedini logički besmrtni smisao – Bog Logos, čim izgubi Boga pretvara se u smrt, u besmislicu, u pakao, u užas, u strašilo, u nakazno priviđenje koje ludački proglašuje sebe za sve i sva u svima svetovima. Tako duša samu sebe muči večnim mukama. A to i jeste pakao, koji počinje u ovom, da se, pri nepromenjenoj sadržini duše, večito produži u onom ovetu. Primer? Bogataš u priči o bogatašu i Lazaru (Luka 16,19-31).
Život je po sebi logosan, a to znači: božanski logičan. Otuda: živeti znači logosovati, logosne božanske sile i osobine ostvarivati. Ući u život znači: ući u sve što je Logosno, Božije: u Njegovu svetlost, istinu, pravdu, dobrotu, ljubav, besmrtnost, mudrost. A pošto je Bog Logos – večna božanska Svetlost, to živeti u stvari i nije drugo do svetleti. I još: živeti znači biti u svetlosti. Samo kao živa bića ljudi mogu u svetlosti života sagledati svoj večni, božanski, logosni smisao.
Živeti za čoveka znači: dušu, koja je logosnom svetlošću zapaljena, održavati u svetlenju i gorenju onim što je logosno, božansko, besmrtno. I sve što živi u čoveku, vidi svoj pravi put samo u svetlosti Boga Logosa. I što živi – Njime živi. Zato što je svim bićem svojim u Bogu Logosu, život i jeste život i u isto vreme svetlost. Bog Logos preko života svetli, i daruje svetlost. A bez toga i oko toga je tama. Stoga je tama sinonim smrti, i sama smrt.
Zato sveti Evanđelist blagovesti: „i život beše svetlost ljudima“ (st. 4). Životsvetlost, živeti=svetleti, i to svetleti Bogom Lotooom. To je prvobitna, božanska, besmrtna, neugasiva svetlost. I Ona se sva ovaploćenjem Boga Logosa uselila u čoveka, Ona – „Istinita Svetlost“ (Jn. 1,9). I otuda Bogočovekova blagovest: „Ja sam svetlost sveta“ (Jn. 8,12).
Život iz prasuštine svoje zrači logosnom svetlošću; otuda i materija od koje je telo ljudsko, sastoji se iz fotona, iz svetlosnih zrnaca. Sve što ulazi u život ljudski satkano je od svetlosti, od svetlosnih sila i svetlosne materije.
 
I Svjetlost svijetli u tami, i tama je ne obuze“ (1:5)
 
Život? – Sav je u Bogu Logosu i od Boga Logosa. Sve što nije od Njega i u Njemu – u tami je. A to? – u smrti je. Jer je smrt ono što nema Boga Logosa, i što je izvan Njega. A to je? – greh, i zlo, i đavo.
Ovo troje. Ali je sve to troje – jedna smrt. A smrt – to je neprekidna tama, večna tama i mrak. Samo ta tama ne škodi Bogu Logosu, ne smanjuje, niti gasi Njegovu večnu i neugasivu Svetlost, koju on pali životom i po ljudima. Ona kao i da ne postoji, jer gde logosna svetlost svetli tamo nema tame niti je može biti.
Zato sveti Blagovesnik blagovesti: „I svetlost se svetli u tami, i tama je ne obuze“ (st. 5). Tama je nešto ograničeno, jer dolazi od sazdanih bića; a svetlost Boga Logosa je bezgranična, zato je tama obuzeti ne može. Ona je bezgranična i u ljudskom životu kao logosnoj tvorevini. Zato ni njega tama obuzeti ne može sve dok svetli Bogom Logosom i zrači njegovim životvornim silama.
Osnovno je hrišćansko iskustvo iz života i rada Bogočoveka Gospoda Hrista: „Bog je svetlost, i tame u njemu nema nikakve“ (1, Jn. 1,5). Ljubav je Svetlost, mržnja je tama: „koji ljubi – u svetlosti živi; koji mrzi – u tami je (1 Jn. 2,10,11). Novozavetno je načelo: Svaka evanđelska vrlina je svetlost; svaki porok je tama.
I svetlost se svetli u tami. Sveti Zlatoust bogomudruje: Tamom se ovde naziva i smrt i zabluda. Veštastvena svetlost svetli ne u tami, već kada nema tame; međutim evanđelska propoved svetlila je u sred mraka zablude koja sve opseda. Ova svetlost proniče i u samu omrt i iobeđuje je. Prema tome, pošto ni smrt ni zabluda ne savlađuju ovu svetlost već ona svuda blista i svetli sopstveiom snagom, to Evanđelist i veli: „i tama je ne obuze„. Da, ona je nesavladljiva, i ne voli obitavati u dušama koje ne žele prosvetljenje…
Bog se ne približava nama silom, protiv naše volje, nego po našoj volji, po našoj želji i blagoraspoloženju. Ne zaključavaj vrata ovoj svetlosti, i doživećeš veliku nasladu. Ova pak svetlost dolazi nam pomoću vere; i došavši, veoma prosvećuje onoga koji je prima. I ako joj ti ponudiš čisti život, ona će stalno obitavati u tebi. [6]
Sveti Kiril Aleksandriski veli: Sin nije stvoren; naprotiv, On je Bog i stoga život po prirodi… On je život po prirodi, kao Bog iz Boga i život iz života … Bog i Otac je sve u svemu kroz Siva u Duhu… Po čovekoljublju Boga tvari imaju svetlost, i ujedno sa svojim prelazom u biće donose sa sobom kao neku stavljenu u njih silu razuma. [7]
 
Bi čovjek poslan od Boga, po imenu Jovan. Ovaj dođe za svjedočanstvo, da svjedoči o Svjetlosti, da svi veruju kroz njega. On ne bješe svjetlost, nego da svjedoči o svjetlosti. Bješe Svjetlost Istinita koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svijet. U svijetu bješe, i svijet kroz Njega postade, i svijet Ga ne pozna. Svojima dođe i svoji Ga ne primiše.“
(1:6-11)
 
Svaka stvarčica, svako biće zrači, svetli Logosom, logosnom svetlošću, jer je u tome suština postojanja i bića. Isto tako sva tvorevina skupa zrači, svetli logosnom svetlošću. Ali, da bi to čovvk mogao ugledati i sagledati, potrebno je da ima zdrave oči duše, zdrav vid uma, čisto srce. Jer gresi su kao skrama koja padne na oči, te ne vide svetlost, iako ona postoji svuda naokolo, i u vis do u beskraj, i na niže do u beskraj, i sa svih strana do u beskraj.
Najvidovitiji od ljudi do Hrista u tom pogledu jeste Sveti Jovan Krstitelj. Sva je njegova misija u tome: otkriti ljudima istinitu svetlost. On samo o tome i svedoči kao očevidac koji tu svetlost neprestano gleda i kao bogoosetljivac koji tu svetlost živo oseća.
Upoređen sa tom istinitom svetlošću, Svesvetlošću – Bogom Logosom, i on nije svetlost, iako u čovečanskom svetu svetli šojom svetlošću i pravednošću kao sunce. Iako je on, po reči Samoga Spasitelja, bio „najveći između rođenih od žena„, sveti Evanđelist veli za njega: „On ne beše svetlost, nego da svedoči za svetlost“ (st. 8).
Ma koliko bili „svetlost sveta“ (Mt. 5,14) Sveti Apostoli i ostali Svetitelji, njihova svetlost je uvek pozajmljena od Boga svetlosti; oni ou samo prenositelji božanske Logosove ovetlosti. Cilj je njihovog dolaska u ovaj svet, kao i Pretečinog: „da svedoči za svetlost, da svi veruju kroz njega“ (st. 7). Znači: on je samo put i prelaz i prolaz ka Istinitoj Svetlosti – Bogu Logosu. „Kroz njega“ – Bogu Logosu. To je celokupna propoved njegova.
Ta Svesvetlost nije nešto strano i tuđe ljudskom biću; nju će pronaći svaki čovek u svakoj tvari samo ako ide do njenota dna, do njenoga srca: jer tu su i razlivena bezbrojna zrnca Logosne svetlosti. A najpre, tu Svesvetlost, njene najjače odraze naći će u sebi samom, u najtajnijoj suštini svoga ljudskog bića. Jer sa tom svetlošću Bog Logos i šalje svako ljudsko biće u ovaj naš zemaljski svet. Ta svetlost i jeste suština bogolikosti čovečije. Ona mu je svetlost u tami postojanja.
Glavna, neugasiva svetlost. Zato je za čoveka i prirodno i lotično da veruje u tu Loposovu Svetlost, u Boga Logosa, u tu istinitu Svetlost. To kazuju svete reči bogonadahnutog Evanđelista: „Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet“ (st. 9). „Svakoga čoveka“ bez izuzetka, bio Hrišćanin ili nehrišćanin. Jer ta svetlost i čini čoveka čovekom, i ljudsko biće ljudskim bićem. To znači: svaki je čovek po duši logosan, po duši Hrišćanin; svaki je čovek po prirodi svojoj hristonosac, svetlonosac. U tome je večna vrednost svakog čoveka. U tome je božansko veličanstvo svakog čoveka.
Dolazeći na svet, svaki čovek već donosi u duši svojoj malo Hristovo Evanđelje; svaki evanđelist, svaki – bogoslov, svaki – Hristoslov, svaki – hristoobjavitelj, svaki hristopropovednik, svaki – bogojavitelj.
Stoga, u osnovi nema niko od ljudi izgovor za svoj nehrišćanski život u svetu, niko, pogotovu hrišćani, jer oni bar ,po prirodi“ svojoj treba da čine srž Hristova Evanđelja. Utoliko pre što je ta logosna svetost – logosna Svetlost razlivena po ovima tvarima i bićima. Sve glasi, sve gromoglasi Hrista Boga Logosa; sve što postoji sliva se u jedno ogromno bogojavljenje, hristojavljenje: „u svetu beše, i svet kroza nj postade, i svet ga ne pozna“ (st. 10), pa i bogolika kruna sveta – čovek. Pa ipak: „svet ga ne pozna“ (st. 10). Zašto? Po slobodi svojoj, po neželji svojoj, po dobrovoljno izabranom zlu svom, bogoboračkom i hristoboračkim.
Zlovoljom svojom, kao nekim sveobuhvatnim crnim zvonom, ljudi su pokrili sve logosne svetlosti sveta, pogasili sve sveće, sve lampe Božije u svetu, i zaleteli se kroz svoju tamu u mrak i haos. I tako se u njemu stalno koprcaju i dave, eda bi u svome mraku udaljile sve što ih potseća na Boga, na Hrista.
Ljudi, zbog logosne svetlosti koju sa sobom u prirodi svojoj donose u ovaj svet, po prirodi su „svoji“ Hristu, ali po svojoj zloj volji su otućeni od Hrista, kao da mu nisu nikakav rod. Zato evanđelist i piše: „K svojima dođe, i svoji ga ne primiše“ (st. 11). Povučena je ovde vrlo tanana razlika izmeću ljudi kao svojih Hristu, i ostalih bića kao svojih Njemu. On je došao „svojima“ obuhvata sva bića, sve tvari ovoga sveta, i ljude sa njima, jer da se odnosi samo na ljude, evanđelist bi rekao: „samo ljudima“. No pošto su ljudi odbili da prime ovaploćenog Boga Logosa, a druge tvarr ostale uz Njega (kamenje, crkvena zavesa, zemlja, sunce=sva priroda sem čoveka), to je sveti evanćelist izdvojio ljude, a na čelu svih ljudi – Jevreje, koji su u najpotpunijem smislu bili – svoji.
 
A onima koji Ga primiše dade vlast da budu čeda Božija,
onima koji veruju u Ime Njegovo.“
(1:12)
 
Sve to znak je beskrajne slobode ljudske: da se ljudi odnose prema Bogu po svome slobodnom ličiom nahoćenju. U tom pogledu ne postoji nikakvo nasilje od strane Boga i Gospoda Hrista prema ljudima. Vascelo Evanđelje njegovo je zasnovaeo na toj slobodi, na tom slobodnom samoopredeljivanju za i protiv Hrista.
„Ako hoćeš“, to je Hristovo rukovodno načelo u propovedanju i pridobijanju za Evanđelje. Najočigledniji primer: Dvanaestorica Apostola. Svi su oni bili očevidci Hriotovih dela, čudesa, dotađaja, učenja, pa se ipak Juda po ovojoj slobodi opredelio protiv Hrista, a Jedanaestorica, isto tako po svojoj slobodi, za Hrista. A za njima – bezbroj drugih sve do danas; a i za Judom mnogi – sve do danas.
No tako će biti i od danas do Strašnoga suda. Koji se god opredele za Gospoda Hrista, dodaju svojoj već urođenoj logosnoj svetlosti još mnogo svetlosti i sile Hristave; oni u svetlosti svojoj vide svetlost Hristavu; i ona kroz veru i ostale evanđelske vrline ovim bujicama silazi u duše njihove; i oni lostaju silni do nepobedivosti i svemoći.
Oni neprekidno pomoću tih logosnih oila „rastu rastom Božijim“ (Kol. 2,19) „u čoveka savršena“, ohristovljuju se i postaju sinovi Božji. To znače Evanđelistove reči: „A koji ga primiše dade im vlast da postanu neda Božja koji veruju u ime njegovo“ (st. 12). Svima koji veruju u ime Njegovo daje se ta svemoćna vlast koja biće ljudsko preobražava u sina Božjeg, u naslednika Božjeg, kome kao sunasledniku Bogočovekovom pripadaju sva blaga i sva savršenstva Božija.
 
Koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne,
ni od želje muževljeve, nego od Boga„.
(1:13)
 
To čovekovo raćanje, to njegovo razvijanje ima ove odlike duhovnog rođenja od Bogoočoveka i uzrastanje Bogočovekom: „u čoveka savršeia, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13). Takav čovek, takvi ljudi svim bićem se rađaju od Boga: svu svoju volju, sve svoje misli, sva ovoja osećanja, sva svoja raspoloženja, sav svoj život izvode iz Boga, iz Njegovih svetih zapovesti, i svode na Boga, na njegove svete zapovesti. Oni ove svoje toliko predaju Bogu, toliko prepuštaju Bogu da ih Bog ispunjuje svojom božanskom ljubavlju, božanskom Istnnom, božanskom Pravdom, božanskom Svetlošću, te oni pomoću ovih svetih božanskih sila prerađuju sebe u sinove Božje, te ljube i tvore sve što je Božije, a preziru ove što je ćavolje.
Otuda onoliko opitne istine u rečima svetog Bogoslova: „Koji je god rođen od Boga ne čini greha, jer njegovo seme stoji u njemu, i ne može grešiti, jer je rođen od Boga“ (1 Jn. 3,9). Tako u dušama onih koji veruju u Hrista sve se neprekidno rađa od Boga; oni sve svoje izvode iz Boga: i misli, i osećanja, i raspoloženja, i reči, i dela. Sve od njih biva po Bogu, ništa po čoveku. Istinita je reč bogonadahnutog evanđelista o njima: Koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne ni od volje muževlje, nego od Boga (st. 13).
Gde je onda njihova volja? Sva u njihovoj veri, u njihovoj ljubavi, u njihovom bogoljublju, u njihovom Hristoljublju, u njihovom evanđelskom životu, u njihovom življenju Hristom, i u Hristu, i radi Hrista; sva im je volja potčinjena Bogočoveku ispunjavajući Njegove svete zapovesti kroz podvizavanje svetim evanđelskim vrlinama i služenje svetim evanđelskim istinama.
 
I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine
(1:14)
 
„I Logos postade telo“ (st. 14): sav Bog Logos postade čovek. A ranije je na drugi način bio prisutan u telu, u čoveku; i opet još na drukčiji način u ostalim bićima i tvarima. Sada? Sav Bog Logos, sa svima božanskim savršenstvima „postade telo“, veštastvo, i kroz telo pokaza Sebe celog, pokaza ovu punoću ovoga Božanstva (sr. Kol. 2,9). Postavši čovek Bog Logos je na najprisniji i najpotpuniji način sjedinio Sebe sa ljudskom prirodom, i kroz svoje posebno telo – sa celokupnom prirodom ljudskom. Zato Evanđelist dodaje: „i obitavaše među nama“ (st. 14). Kao čovek, On nije samo za sebe čovek već je to radi nas i za nas, i zato „meću nama“. On „postade telo“ da bi pokazao kako je i telo radi Boga i za Boga; kako je i ono pozvano, i ima za cilj da se ispiuni Bogom Logosom; da živi Njime i radi Njega i u Njemu, da se svo ispuni Bogom, da ovaploti u sebi Boga.
Malo ljudsko telo – smestilo u sebi celog Boga Logosa. Da, u tome je sveta tajna, i sveta istina, i sveta stvarnost: telo je hram Boga, obitalište Boga, dom Boga. Malecno telo ljudsko smešta u sebi Nesmestivog. Kako?
Eno stvarnosti u Svetoj Bogorodici Djevi: Ona Duhom Svetim začinje, nosi i rađa nesmestivog Boga Logosa. Da, neobjašnjivo ali istinito. Da je istinito, pokazuje kasnije celokupna istorija na zvmlji Bogočoveka Hrista, Sina Svete Djeve. Celokupnim svojim životom i radom na zemlji On je pokazao da je Bog, i time da je Sveta Djeva, Bogorodica, jer je rodila Boga i Gospoda Isusa Hrista.
Sva božanska savršenstva koja je Bog Logos doneo i uneo u telo postavši telo bogomudri Evanđelist naziva blagodaću i istinom. On blagovesti: Bog Logos, postavši telo, obitavaše meću nama „pun blagodati i istine“ (st.14). A sva ta božanska savršenstva, ovu tu blagodat i istinu, Bogočovek je pokazao kroz dela svoja i reči svoje, kroz svoj bogočovečanski domostroj spasenja sveta „i videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca“ (st. 14).
„Videsmo“ mi, ne samo ja, jedan u nekom uglu nekog malenog grada galilejskog ili zaseoku judejskom, već ma, svi mi ljudi, savremenici Njegovi za žnvota Njegova na zemlji. „Videsmo“ ovu slavu Boga i silu Božju u telu ljudskom u telu Isusa Nazarećanina, Jedinorodnog Sina Božjeg.
 
Jovan svjedoči o Njemu i viče govoreći: Ovo je Onaj za koga rekoh:
koji za mnom dolazi ispred mene, jer prije mene bješe.
I od punoće Njegove mi svi primismo, i blagodat na blagodat. Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista. “
(1:15-17)
 
Prvi svedok Bogočoveka, njegove sile i slave – Sveti Jovan Preteča. On ne samo svedoči za Njega nego i „viče“ da bi ga svi čuli i razumeli. Šta svedoči Jovan?
Svedoči: da je Isus – Bog u telu; poreklo njegovo je ne u svetu čovečanskom, jovanovskom; iako rođenjem u telu dolazi iza Jovana, On kao Bog Logos beše pre njega: „Ovaj beše onaj za koga rekoh: koji za mnom ide preda mnom bejaše, jer on pre mene beše“ (st. 15).
Ali u tome se i sastoji izuzetni značaj Isusov u ovom svetu: što On – Večni – obitava u ograničenom telu ljudskom, On – Neprolazni – u prolaznom telu, On – sav Bog, sva Istina Božja, sva Dobrota, sva Ljubav, sva Mudrost živi u majušnom telu ljudskom.
I to tako da „mi svi od punoće Njegove primismo i blagodat na blagodat“ (st. 16), primismo: od njegove božanske Ljubavi, i sad znamo nju, jer njome živimo; primismo i od Njegove božanske Dobrote, i od njegove božanske Istine, i od njegove božanske Mudrosti, i od svekolike njegove božanoke punoće; i sve to sad znamo, i sve to sad imamo, jer time i živimo u njegovom Bogočovečanskom Telu – Crkvi.
A sve to po bogatstvu svome, po novini svojoj, po istinitosti svojoj, po beskrajnosti, bezgraničnosti, neizmernosti svojoj toliko prevazilazi ono što smo imali i znali o tome u Zakonu i prirodi, da se zaista može reći da je sve to tek sa Isusom postalo, i da svega toga ranije kao da nije ni bilo.
To znače reči svetog Evanđelista: Jer se Zakon dade preko Mojsija a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (st. 17).
Hristos i Istina, Hristos i Blagodat su toliko jedno, da pre Hristove pojave u telu, njih kao da nije bilo u ovome svetu. Blagodat označava sva božanska savršenstva i sve božanske sile koje Bog Logos donosi u naš zemaljski svet ovaplotišši se, postavši čovek. A sva ta božanska savršenstva, sve te božanske sile bile su u starozavetnom svetu prisutne preko svojih senki; jedino ovaploćeni Bog Logos daje ih rodu ljudskom u potpunoj božanskoj i čovečanskoj stvarnosti i punoći: svestvarnosti i svepunoći.
Posle Njega i pomoću Njega mi imamo i znamo: savršenu božansku Istinu, savršenu božansku Pravdu, i ostala božanska savršena svojstva i sile; imamo ih u njihovoj božanskoj bezgraničnosti i savršenosti i večnosti, ali i u njihovoj savršenoj zemaljskoj ostvarenosti i stvarnosti, zato je ohristovljeni Evaiđelist u potpunom pravu kada tvrdi da „blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista“.
 
Boga niko nije vidio nikad;
Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, On Ga objavi.“
(1:18)
 
Da je tako, da Isus Hristos zaista donosi sva božanoka savršenstva, i oličava i pokazuje vascelog Boga sa svima Njegovim svojstvima, silama, savršenstvima, dokazuju dalje reči boganadahnutot blagovesnika: „Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Očevu, On ga objavi“ (st. 18). – Da, „Boga niko nije video nikad“, ali ovi mogu da Ga vide u Isusu: On objavljuje Boga celokupnim svojim bićem, svakim svojim postupkom, osećanjem, rečju, mišlju, delom, i to objavljuje vascelog u svoj punoći Njegovoj.
Mi svi primismo blagodat na blagodat“ (st. 16): primismo sve Hristove vrline jednu za drugom, ljubav za pravdom, istinu za ljubavlju; šta više: primismo, i primamo vascelog Boga kroz sveto Pričešće. I Njime postojimo; i Njime živimo. I sve što je Hristovo doživljujemo kao svoje, naše, ljudsko, bogočovečansko. I kroza sve to vidimo Jedinog Istinitog Boga i Gospoda – Bogočoveka Isusa Hrista.
I još ova blagovest nad blagovestima, radost nad radostima: „Boga niko ne vide nikad: ako imamo ljubav među sobom, Bog u nama stoji, i ljubav je njegova savršena u nama“ (1 Jn. 4,12). Što važi za Hristovu božansku ljubav, važi i za njegovu božansku Istinu i Pravdu, i Dobrotu, i Mudrost, i Život. Sve je to ono „što čusmo, što videsmo očima svojim, što rasmotrismo i ruke naše opipaše“ u ovaploćenom Bogu Logosu – Bogočoveku Gospodu Isusu (1.Jn.1,1), Jedinom Spasitelju čoveka i sveta.
Ovo evanđelsko učenje o Bogu Logosu potpuno je samostalno i opitno, zasnovano na živom istoriskom iskustvu. Tu nema ničeg iz one apstraktne filosofske logosologije, od onih učenja o Logosu: aleksandriskog, platonovokog, stojičkog, neoplatonovskog, filonovskog.
Ovi filosofski logosi su uvek, više ili manje, transcendentna bića, ili sile, ili pojmovi, ili ideje, ali nikada ličnost, najmanje savršena božanska Ličnost, Bog Logos, a još manje i od najmanjeg: Bog Logos koji se ovaplotio, postao čovek i delao kao živa i stvarna čovečanska ličnost u izvesnom periodu ljudske istorije.
Sveti Zlatoust blagovesti: Ako Bog Logos, ta „istinita svetlost obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet„, otkuda onda toliki ljudi ostaju neobasjani, neprosvetljeni. Svakako otuda što svi nisu poznali veru Hristovu. A kako On „prosvetljuje svakoga čoveka„? – Srazmerno prijemljivosti svakoga. Ako neki, po svojoj volji, zatvorivši oči uma svoga, ne žele da prime zrake te svetlosti, onda njihovo pomračenje proizlazi ne od prirode same svetlosti već od zloće tih ljudi koji svojevoljno lišavaju sebe dara.
Blagodat se izliva na sve; ona nije tuđa ni Jevrejinu, ni Jelinu, ni Varvaru, ii Skitu, ni slobodnjaku, ni mužu, ni ženi, starcu ni mladiću; ona je svima podjednako bliska i sve ravnopravno priziva. One pak, koji ne žele da se koriste tim darom, oni pravično sami sebi dužni su pripisati tako oslepljenje. I oni ginu ne od čega drugog već od svoje sopstvene poročnosti. [8]
Tajna života, tajna svetlosti, tajna vere je u Bogu Logosu. A kroz Boga Logosa u Svetoj Trojici. Po blagovesti svetog Kirila Aleksandriskog: Sve je od Oca kroz Sina u Duhu Svetom… Bog Logos obitava među tvarima kao među svojima. Razume se, svet je svoj Bogu po tvorevini i prevođenju ka Njemu i kroz Njega. Tako, polučivši najzad ponovo prvobitnu krasotu svoje prirode i ireobraženi shodno onoj božanstvenoj prirodi pobeđujmo zlo koje nas snalazi.
Stoga, dakle, uzlazimo u nadprirodno dostojanstvo kroz Hrista, i budimo i mi sinovi Božiji, ne bez ikakve razlike s Njim. Podražavajmo Mu po blagodati. On je istiniti Sin od Oca, istina izražena u rečima: „Rekoh: bogovi ste i sinovi Višnjega svi“ (Psal. 81,6). Mi smo sinovi po usinovljenju i podražavanju, a On po prirodi i istinski. Kroz veru u Hrista mi postajemo zajedničari Božje prirode i nazivamo se bogovi po blagodati. [9]
 
PRVO SVEDOČANSTVO SVETOG KRSTITELJA O MESIJI : GOSPODU ISUSU
 
I ovo je svjedočanstvo Jovanovo kad poslaše Judejci iz Jerusalima sveštenike i levite da ga zapitaju: Ko si ti? I priznade i ne poreče; i priznade: Ja nisam Hristos.“
(1:19-20)
 
Svedočanstvo Svetog Preteče mesijanskog karaktera. Kao prorok Božji, kao anđeo Božji, kao Preteča Hristov, on Bogom zna kakav treba da je Mesija=Hristos. Iako „najveći između rođenih od žena„, tj. najveći čovek, on izjavljuje pitačima: „ja nisam Hristos“. To ne može niko od ljudi ni biti. Bogoučeni Jovan to jasno zna i oseća, jer Hristos je Mesija čije se mesijaisšo sastoji u tome da rod ljudski oslobodi greha, smrti i đavola. Zar onda može čovek biti Mesija, pa makar taj čovek bio „najveći izmeću rođenih od žena“ – Sveti Jovan Krstitelj?
Zašto Sveti Preteča na pitanje sveštenika: „ko si ti?“ – odgovara „ja nisam Hristos“. Zato što on zna da oni žele da saznadu da li je on Mesija. To je bilo doba naročite duhovne uzbuđenosti, mesijanske uznemirenosti, kada se Mesija grozničavo očekivao od strane jvvrejskog naroda. Šta više, Preteča sa osećanjem, i ubeđenjem, i odlučnošću ispovednika izjavljuje da nije Hristos: „ispovedi“. I ta reč dva puta se ponavlja u istoj rečenici, da ne bi bilo dvoumice kod učenih i lukavih pitača jerusalimskih.
 
I upitaše ga: Šta dakle? Jesi li ti Ilija? I reče: Nisam.
Jesi li ti prorok? I odgovori: Ne.“
(1:21)
 
I ostala pitanja jerusalimskih pigača su mesijanskog karaktera. Začuđeni prvim odgovorom Pretečinim, oni nastavljaju: „ko si onda?“
Po svemu, kao da vele; ti ličiš na Mesiju: po životu, po učenju, po isposništvu. Ako ti nisi Hristos, ko onda može biti? „Jesi li Ilija?“ pitaju oni dalje. Jer po svetim proroštvima starozavetnim Ilija se ima na izvestai način javiti kao Preteča Mesije. Krstitelj odlučno odgovara: „Nisam“. I treće pitanje kojima se zatvara krug mesijanskih pitanja: „Jesi li prorok?“
I opet odlučan odgovor: „Nisam“. Zar sveti Preteča nije prorok? – Jeste i veći od svih proroka, po rečima Spasitelja, samo on nije onaj prorok o kome je bogovidac Mojsije prorokovao kao o Mesiji, Spasitelju. Bogomislilac i providac: do dna providi u duše pitača, i svojim odgavara na ono glavno pitanje koje se skriva ita svih njihovih obilaznih pitanja, na pitanje: Jesi li ti Hristos?
 
A oni mu rekoše: Ko si? Da odgovor damo onima koji nas poslaše: Šta kažeš o sebi samom? Reče: Ja sam glas vapijućeg u pustinji: Poravnite put Gospodnji, kao što kaza Isaija prorok.“
(1:22-23)
 
Stoga je njihovo poslednje pitanje iskreno i jasno: „Ko si? da možemo odgovoriti onima što su nas poslali: šta kažeš o sebi samom?“ Nema sumnje, celokupnom pojavom svojom sveti Preteča je postavzvao sobom mesijansže probleme, i izazivao ih, i raspirivao ih; on je sav u tim problemima; zato je i Bogom poslan da ih rešava, i konačno reši ukazavši ia Mesiju – Bogočoveka Hrista. U zemaljskom svetu, koji je pustinja greha i smrti, sveti Preteča je svesniji od ovih skupa i od svakoga posebno, opustošenosti prirode ljudske, vascelog roda ljudskog, grehom i smrću. Zato je on vaistinu pustinjak, izuzetan po svemu, i misija njegova zaista pustinjačka i izuzetna. Stoga i odgovara na poslednje pitanje rečima: „Ja sam glas onoga koji viče u pustinji: Poravnite put Gospodnji; kao što kaza prorok Isaija“ (st. 23).
Od muke ljudske, sveljudske; od greha ljudskog, sveljudskog; od smrtnosti ljudoke, sveljudske, čovek se sav, ovim bićem svojim pretvorio u glas, vapajni glas, koji se razleže beskrajnom pustinjom ljudskog života, ljudskih duša, i svake ljudske duše posebno. Zar nije svako od njih i sve one skupa, pustinja, u kojoj sve što je božansko i besmrtno, previja se, muči, obamire, izdiše i umire od greha i smrti? Nema puta Gospodnjeg u pustinji života ljudskgag. Put od duše do Boga sav je porocima izlokan, isprovaljivan, upropašćen. Ko može po njemu poći i do Boga doći? Ove što je ljudsko, toliko je opusššeio grehom i smrću, da bespomoćno umire u oromnoj pustinji svojoj.
Zato nema ljudima spasenja od greha koje bi oii sami izmislili i ostvarili. Spasenje im može doći od Onoga koji je Bezgrešan i Besmrtan, i stoga moćan i silan da satre i greh i smrt.
Pa ipak, vi ljudi možete da u tome nešto učinite: osvestite se, dođite k sebi i sagledajte i svoju i sveopštu grešnost; budite koliko toliko svesni svojih i sveopštih grehova ljudskih, koji su vas zatvorili u bezizlaznu tamnicu smrti, i neka se to izlije u pokajničko raspoloženje, i tim pokajanjem vi ćete poravniti put Gospodnji, i On će njime doći u život vaš, u dušu vašu, ući u opustošeni i opustinjeni svet vaš.
 
A izaslanici bijahu od fariseja. I zapitaše ga i rekoše mu: Zašto, dakle, krštavaš kad ti nisi Hristos, ni Ilija, i prorok? Odgovori im Jovan govoreći: Ja krštavam vodom, a među vama stoji koga vi ne znate. To je Onaj što dolazi za mnom, koji preda mnom bi,kome ja nisam dostojan odriješiti remena na obući Njegovoj„.
(1:24-28)
 
Zato sveti Preteča i krštava „krštenjem pokajanja“. On već Duhom Svetim vidi Mesiju među ljudima, gotovog da spasava svet od greha, smrti i đavola, zato i poziva ljude pokajanju, krštenju pokajanja, i tako ih priprema za dolazak Spasiteljev i za Njegov spasiteljski rad. A to je baš ono što učeni jerusalimski pitači ne razumeju, te i dalje pitaju otvoreno: „Zašto, dakle, krštavaš kad ti nisi Hristos, ni Ilija, ni Prorok?“ (st. 25). Jovan im onda jasno odgavara i ukazuje na prirodu svoga krštenja, i na prirodu i ličnost Mesije: „Ja krštavam vodom, a meću vama stoji koga vi ne znate. To je Onaj što dolazi za mnom, koji beše preda mnom; kome ja nisam dostojan odrešiti remena na obući Njegovoj“ (st. 25-26).
Ljudska priroda je toliko obescenjena i osramoćena grehom i smrću, da je beskrajno udaljeia od Boga. Toga je žeravično svestan i „najveći između roćenih od žena„, zato smatra i svenarodno objavljuje, i time se za sav ljudski rod kaje: „ja nisam dostojan odrešiti remena na obući“ Bogočovekovoj Meoijinoj.
Ako iko, Preteča je i za sebe i za sav rod ljudski poravnio put Gospodnji, po kome Spasitelj može nesmetano ući u svet duša ljudsžih. Objašnjavajući blagovest: „Boga niko nije video nikad“ (Jn. 1,18) Sv. Zlatoust primećuje: A šta ćemo reći na reči gromoglasnog proroka Isaije: „Videh Gospoda gde sedi na prestolu visaku i preuzvišenu?“ (Is. 6,1). Šta ćemo reći o svedočanstvu samoga evanđelista Jovana o ovim rečima kada je vvdeo slavu Gospodnju (Jn. 12,41). Šta ćemo reći na reči proroka Jezekilja? Gle, i on je video Boga gde sedi na heruvimima. Šta ćemo reći na reči proroka Danila? I on veli: „I Stari danima sede“ (Dan. 9,7). A šta na reči Mojsijeve: „Pokaži mi put tvoj, da Te poanam i da Te vidim“ (2 Mojs. 33,13). A Jakov je i naziv dobio od toga, to jest bio je nazvan Izrailj, a Izrailj znači: Bogovidac.
Tako dakle, videli su Boga i drugi. Zbog čega je, onda, Evanđelist Jovan rekao: „Boga niko nije video nikad?“ (st. 18). Da bi pokazao, da je sve to bilo delo snishodljivosti a ne viđenje same Suštine Božanstva.
Jer da su oni videli samo biće, videli bi ga ne na razne načine. Božanstvo je prosto, bezoblično, nepromenljivo, neopisivo, ne sedi, ne stoji, ne hoda. Sve je to svojstveno samo telima.
Ali kako Bog postoji, to On jedini zna, i to je objavio sam Bog Otac preko proroka: „viđenja umnožih i u rukama proročkim upodobih se“ (Os. 12,10-11), to jest, ja sam se spustio, javio se, ali ne onim što ja jesam. A pošto je Sin Njegov imao da se javi nama u stvarnom telu, to je On ispočetka pripremao ljude za sozercanje bića Božjeg, koliko im je bilo moguće videti.
Ali šta je Bog Sam po Sebi, to nisu videli ne samo proroci, nego i anđeli i arhanđeli; i ako bi ih ti pitao o tome, ti u odgovoru ne bi čuo ništa o suštini nego samo pevanje: „Slava ia visinama Bogu, i na zvmlji mir, među ljudima dobra volja“ (Lk. 2,14).
Ako bi ti poželeo da što o tome saznaš od heruvima i serafima, ovda bi čuo Trisvetu pesmu tajanstvenu i da su nebo i zemlja puni slave Njegove (Is. 6,2). Tako, dakle, samoga Boga Oca vidi samo Sin i Duh Sveti. [10]
 
DRUGO SVEDOČANSTVO SVETOG KRSTITELJA O MESIJI: GOSPODU ISUSU
 
A sutradan vidje Jovan Isusa gdje dolazi k njemu, i reče:
Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta!
(1:29)
 
Kakvo je uzbuđenje i ushićenje morao osećati sveti Krstitelj, svestan svegrešnosti i svesmrtnosti ljudske, gledajući Isusa gde dolazi k njemu. Na svima ljudima, od ggrvog do poslednjeg, on je video samo greh, greh, greh, i samo omrt, smrt, smrt, a evo Isusa, evo čoveka, evo prvog čoveka u rodu ljudokom u kome nema ni greha ni smrti, ni grešnog, ni smrtnog. Ali Preteča vidi da je baš taj bezgrešni Isus koji uzima na Sebe greh sveta: „Gle, Jagnje Božje koje uzima na sebe greh sveta“ (st. 29): „greh sveta“ – sav greh, taj jedan jedini sveobuhvatni greh sveta, iz koga se izvode i na koji se svode ovi gresi sveta.
Sveti Zlatoust blatovesti: Svi su proroci i apostoli propovedali Hrista u Njegovom otsustvu: jedni – do Njegovog dolaska u telu, drugi – po Njegovom vaznesenju; jedini Jovan je propovedao o Njemu u Njegovom prisustvu. Stoga se on i naziva prijateljem Ženika što je on jedini prisustvovao na svadbi; on je sve to ustrojio i obavio; on je postavio početak tome. „I ugledavši Isusa gde ide k njemu, reče: Gle, Jagnje Božije, koje uzima na sebe greh sveta“ (st. 29). On govori to pokazujući da svedoči ne samo glaoom iego i očima. On se divio Hristu u radosti i ushićenju; pokazuje svima i dar sa kojim je Hristos došao i način iskupljenja. Reč „jagnje“ označava i jedno i drugo. Jer Jovan nije rekao: koji će uzeti, ili koji je uzao grehe sveta, nego: koji uzima greh sveta, i time pokazao da Hristos čini to svagda. U samoj stvari, On je primio na Sebe greh sveta ne samo onda kada je postradao, nego i od toga vremena pa sve do sada uzima na Sebe grehe, ne tako kao da je svagda bio raspinjan. On je jednom prineo žrtvu za grehe, i tom jednom žrtvom On svagda očišćuje grehe. [11]
To poneti na sebi i osloboditi sav rod ljudski i sav svet od tog sveubilačkog čudovišta moglo je samo svemoćno i u isto vreme beskrajno čovekoljubivo biće kao što je Isus Bogočovek. Tu žrtvu moglo je prineti samo krotko i nezlobivo Jagnje Božije: da, Jagnje Božije: jer u Njemu nema nimalo gordosti šgo ono vrši tako svespasonosni podvig. Krotošću, smirenošću i svežrtvenom ljubavlju Jagnje Božije spasava rod ljudski od osnovnog greha ljudskog: gordog samoljublja.
Znači: Jagnje Božje Isus dolazi u svet ljudski, u svirepu i stravičnu pustinju greha i smrti, dolazi jaganjački krotko i smireno, ne da osudi, nego da miluje. Jer da nije došao kao Jagnje Božje već kao sudija koji istražuje, ko bi od ljudi ostao, ko ne bi s pravom sto puta na smrt osuđen bio? Ali, u tome je dirljiva veličina Hristova što On u vučji svet ljudski dolazi kao krotko i smerno Jagnje Božje svežrtveno.
 
Ovo je Onaj za koga ja rekoh:
Za mnom dolazi čovjek koji preda mnom bi, jer prije mene bješe.“
(1:30)
 
Zato Preteča ponavlja svoju pohvalu o Njemu: „Ovo je Onaj za koga ja rekoh: Za mnom ide Čovek koji me preteče, jer pre mene beše“ (st. 30). „Čovek“ = Jagnje Božje: u tome i jedinstvena veličina Isusova, što je čovek, i kao takav „Jagnje Božje“: sav bez greha i smrti, i stoga sav krotost i žrtvenost.
Čovek među ljudima, On stoga ne plaši već privlači; bezgrešan i besmrtan i besmrtan, On time leči i spasava. „Čovek“ bez greha i smrti, da bi se ljudima pokazalo da se takav čovek može biti i u ovom zemaljskom svetu. A takav čovek i jeste pravi čovek, potpun čovek, savršen čovek.
Takav je bio Adam pre greha i smrti, takav je Isus u sred greha i smrti.
 
I ja ga ne znadoh, ali da se javi Izrailju, zato dođoh ja da krštavam vodom.“
(1:31)
 
Isus, po svemu čovek, samo bez greha, teško ga je poznati, otkriti u Njemu Spasitelja i Mesiju, Boga i Gospoda. To je istina i za samog „Preteču“ i „anćela“ Mesijinog Jovana Krstitelja. On se ne stidi da to javno prizna: „I ja ga ne znadoh“ (st. 33). Ali, kako Ga onda poznade? – Po otkrivenju Božjem. Jer se samo Bogom može doznati da je Isus – Mesija i Spasitelj. Bog se kosne duše čovekove, i ona progleda, i u Hristu Boga i Spasitelja ugleda.
Pretečina mesijanska delatnost sva je u zavionosti od ličnosti Mesije Isusu. On i krštava vodom da bi na taj način objavio ljudima da je Mesija došao, da je već tu: da krštenje počinje, i da je cilj krštenja privesti ljude Mesiji, koji će krštavati Duhom Svetim; a to znači: krštenjem u kome se opraštaju gresi, ubija smrt, uništava đavo.
Ali i Duh Sveti je za Mesijinog Preteču nešto vidljivo, stvarno, i to u našem čovečanskom svetu.
 
I posvjedoči Jovan govoreći:
Vidio sam Duha gdje silazi kao golub sa neba i ostade na Njemu.“
(1:32)
 
I Preteča nam svedoči o tome iz svog ličnog iskustva, kao očevidac, kao duhovidac: „Videh Duha gde silazi s neba kao golub i ostade na Njemu“ (st. 32). – „Videh Duha“, – to je lično i novo, novozavetno iskustvo.
U tome i najubedljivije svedočanstvo da je Isus zaista Mesija koji će krstiti Duhom Svetim koji je sišao na Njega kao na čoveka, i ostao na Njemu kao na čoveku, iako je On večno i jednosušno sa Njim kao sa Drugim Licem Svete Trojice.
 
I Ja Ga ne znadoh, ali Onaj koji me posla da krštavam vodom On mi reče: na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na Njemu to je Onaj koji krštava Duhom Svetim. I ja sam vidio i zasvjedočio da je On Sin Božiji.“
(1:33-34)
 
Sveti Preteča ne prestaje naglašavati tu činjenicu: „I ja ga ne znadoh, ali Onaj koji me posla da krstim vodom on mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu, to je onaj koji krštava Duhom Svetim, I ja videh i posvedočih da je ovaj Sin Božji“ (sg. 33-34). „I ja videh i posvedočih“. – Na tom ličnom iskustvu je zasnovana kzva mesijanska delatnost Pretečina. To je osnovno načelo novozavetnog hristopoznanja: videti i svedočiti o viđenom.
Zato su novozavetni propovednici prvenstveno očevidci = svedoci = apostoli: oni su poslani da kao očevidci svedoče samo ono što sami videše i čuše, što očima svojim videše i rasmotriše, što ušima svojim čuše, pggo rukama svojim opipaše (1 Jn.1,1). S&edočansgvo Svetog Preteče o Isusu:
1) Isus je „čovek“ (st. 30);
2) Na Njega, čoveka, sišao je Duh Sveti;
3) Isus je Sin Božji;
4) Isus=Sin Božji, kao Jagnje Božje uzima na sebe greh sveta, i
5) Isus krštava Duhom Svetim.
 
TREĆE SVEDOČANSTVO PRETEČINO O MESIJI I
PRVI UČENICI HRISTOVI
 
Sutradan opet stajaše i Jovan i dvojica od učenika njegovih.
I ugledavši Isusa gdje ide, reće: Gle, Jagnje Božije!
(1:35-36)
 
Trećeg dana – treće Jovanovo svedočanstvo. Sada, Preteča kao da na Isusu vidi samo Njegavu ogromnu žrtvu za spasenje sveta od greha: Isus=Jagnje Božje“, i na Njemu svi gresi sveta od pamtiveka. Zaista, sve što je Isus Bogočovek učinio za spasenje sveta jeste jedna besprekidna žrtva za svet: od Rođenja pa do Vaznesenja.
Gledajući Ga gde se u pećini rađa od Djeve, čavek mora Pretečinski uzbućeno uzviknuti: „Gle, Jagnje Božje!“
Gledajući Ga gde od gnjeva Irodova beži u Misir, opet to isto osećanje potresa dušu: „Gle, Jagnje Božje!“
Gledajući Ga gde kao drvodelja radi i živi u svetu On, Tvorac i Svedržitelj svih bezbrojnih svetova, iz duše se nevoljno otima uzdah: „Gle, Jagnje Božje!“
Gledajući Ga gde posti, gde se moli, gde plače, gde strada, gde pati, gde umire na krstu, gde krotko podnosi i pljuvanje i ismevanje i šibanje, iz duše se otima dirljivi krik za krikom: „Gle, Jagnje Božje!“
I kada se sav njegov Bogoočovečanski podvig na zemlji obuhvati jednim sveobuhvatnim pogledom, i ovda čovek mora svim srcem, svom dušem, svom mišlju svojom zavapiti: „Gle, Jagnje Božje!“
 
I čuše ga oba učenika kad govoraše, i otidoše za Isusom. A Isus obazrevši se i vidjevši ih, gdje idu za Njim, reče im: Šta tražite? A oni Mu rekoše: Ravi, što prevedeno znači: učitelju, gdje stanuješ? Reče im: Dođite i vidite! I otidoše, i vidješe gde stanuje; i ostadoše kod Njega onaj dan. A bijaše oko desetoga časa. A jedan od dvojice koji čuše od Jovana i odoše za Njim bijaše Andrej, btrat Simona Petra.
(1:37-40)
 
U ovim prostim rečima Pretečinim moralo je biti nečeg božanski dirljivog i privlačnog. Svedoci? – Dva Pretečina učenika koji ostaviše svog učitelja, čoveka „najvećeg između rođenih od žena“: „i otidoše za Isusom“ (st. 37).
Radi čega? – Sigurno da lično ispitaju i izvide ko je taj Isus pred kojim se do prašine i praha smirava i ponižava njihov veliki učitelj, pustinjak, isposnik i prorok. I oni bi hteli da nasamo razgovaraju sa tim „Jagnjetom Božjim“, Kome njihov znameniti učitelj nije dostojan odrešiti ni remena na obući njegovoj.
To nam kazuje njihov odgovor na Isuoovo pitanje: „Šta tražite?“„Učitelju, gde stanuješ?“ – i prost odgovor: „Doćite i vidite“.„I otidoše i videše gde stanuje; i ostaše u njega onaj dan“ (st. 38-39). Da čudesnog i neviđenog na zemlji raztovora! Zacelo, dva učenika oni osetili nisu vreme u prisustvu Večnoga.
Ustreptale duše, žedne božanskoga, besmrtnoga, idealnoga, morale su od ushićenja i radosti zanemeti, slušajući nasamo božanske reči Jagnjeta Božjeg. Tada se u njima satkalo u duši ubeđenje da je Isus – zaista Sin Božji, zaista – Jagnje Božje, zaista – Spasitelj sveta. Nesumnjivo tako. To se i vidi iz onoga što ta dva učenika čine.
 
On nađe najprije brata svojega Simona, i reče mu: Našli smo Mesiju, što prevedeno znači: Hristos. I dovede ga Isusu. I Isus pogledavši na njega reče: Ti si Simon, sin Jonin; Ti ćeš se zvati Kifa, što znači Petar.“
(1:41-42)
 
„Mi nađosmo Mesiju“ (st. 41), – to je sve što oni u uzbuđenju, od radosti mogu da otklikću. U njihovim rečima nema ni trunke kolebanja, dvoumljenja. To je nešto toliko sigurno i nesumnjivo, da Petar bez reči polazi za svojim bratom Andrijom koji je bio jedan od dvojice srećnika i tu vest i novost i saopštio ovome bratu.
„I dovede ga k Isusu“ (st. 42): dovede kao dete, toliko je Andrija ponesen bio ljubavlju i oduševljenjem za Isusa da je Petra „doveo“ k Isusu, a ne da je sam Petar išao i da su oni došli k Isusu.
U duši Petrovoj se moralo dešavati nešto neobično: nove misli, slatka očekivanja, ustreptala osećanja. Sve je to vihorilo u njemu, stapalo se u neki haas, mili haos, u čijim se vrelim dubinama rađalo nešto novo za Petra, neki novi svet, novi život, nešto ni nalik na sve dotadašnje.
Sve je to blagi Spasitelj pročitao i u duši i na licu detinjski uzbućenog i usplahireiog Petra i zbog te unutrašnje promene koja se u njemu zbivala, promenio mu odmah ime kao Avramu što je promenio ime kada mu je obećao da će postati otac mnogim narodima.
Evanđelist piše: „Isus pogledavši na njega reče: Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa što znači Petar“ (et. 41). Petar – kamen, kamen na kamen će se izgraditi iov duhovni svet, ne samo njegov, nego i mnogih, mnogih drugih koji kao on budu promenili sebe Bogočovekom, njegovim Evanđeljem.
Kao da sav ovet dobija novo ime zbog mnogoznačajne Petrove promene, Petrovog obraćenja Hristu.
 
Sutradan htjede Isus izići u Galileju, i nađe Filipa,
i reče mu: Hajde za Mnom!
(1:43)
 
„Hajde za mnom!“ – i Filip dođe za Njim, ne upitavši: Zašto? Ko si ti? Šta hoćeš ti od mene? Zašto da Tebe radi ostavim sve svoje na domu, i dom i imanje? – Šta je to bilo u Isusu što je toliko privlačilo k Njemu te su ljudi ostavljali sve i odmah polazili, i za navek odlazili za Njim?
Sigurno se kroz Njegovo sveto lice i telo izlivala i po dušama ljudskim na tajanstven način razlivala čudesna sila i svetlost Boga Logosa.
I iole bogotražljive i bogočežnjive duše prianjale su za Njega svim bićem. I nalazile u Njemu svoga Mesiju, svoga Gospoda, svoj život, svoju besmrtnost i večnost.
Da, u Njemu su nalazile sve ono najuzvišenije, najsvetije, najbožanskije, najbesmrtnije, najmoćnije što su Mesiji pripisivali i od Mesije očekivali svi sveti Božji ljudi.
 
A Filip bješe iz Vitsaide, iz grada Andrejeva i Petrova. Filip nađe Natanaila i reče mu: Našli smo Onoga za koga pisa Mojsej u Zakonu i Proroci: Isusa, sina Josifova, iz Nazareta.
(1:44-45)
 
To se desilo i sa Filipom. Pošao je za Njim, i odmah svim bićem otkrio, pronašao da je Isus – Mesija.
Pronašao, da! jer je tražio, istraživao, na Isusa primenjivao sve što su Mojsije i Proroci pisali o Mesiji i pronašao da je Isus taj božanski Mesija, Spasitelj. Zato i izjavljuje svome prijatelju Natanailu, koga je potražio da podeli sa njim svoju radost i saopšti mu svoj pronalazak: „Nađosmo onoga za koga pisa Mojsije u zakonu i Proroci: Isusa, sina Josifova, Nazarećanina“ (st. 45).
Bogotražljivoj duši Filipovoj nije bilo potrebno da dugo ispituje Isusa: on je primenio ia Njega mesijansko merilo Mojsijevo i proročko, i ovim bićem se ubedio i pronašao da je to zaista Mesija.
 
I reče mu Natanailo: Iz Nazareta može li biti šta dobro?
Reče mu Filip: Dođi i vidi!
(1:46)
 
Učeni Natanailo je oprezan, a i pomalo sumnjalica. Mesija – „iz Nazareta?“ „Iz Nazareta može li biti što dobro?“ (st. 46). – To je proročki opravdano pitanje. Iz Nazareta može li biti što dobro, a kamoli najveće dobro – Mesija? Filip ovim kao da je nešto zbunjen, ili ne želi da se upušta u duge rasprave o tame, jer je sav prepun i osećanja i ubeđenja da je Isus – Mesija.
I zato svu svoju apologiju i apologetiku svodi na dve reči: „dođi i vidi“ (st. 46). Doći i vidi Isusa, i otpašće sve sumnje, sva proverilička pitanja. Jer videti Njega, znači videti Mesiju, sem ako čovek namerio ne oslepi sve oči duše svoje, da ne bi videle i otkrile u Njemu Mesiju i Boga. Primer: Natanailo.
 
A Isus vidje Natanaila gdje dolazi k Njemu i reče za njega: Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva. Reče Mu Natanailo: Otkuda me poznaješ? Odgovori Isus i reče mu: Prije nego te pozva Filip, vidjeh te kad bijaše pod smokvom.“
(1:47-48)
 
Njegov susret sa Isusom, zaista je susret pravoga Izrailjca sa Mesijom: „Evo pravoga Izrailjca u gsome nema lukavstva“ (st. 47), govori Isus za Natanaila tek što je sa Filipom došao i još ni jednu reč izustio, i koga Isus prvi put vidi. Isusove reči hvale opreznost Natanailovu; Natanaila iznenađuje to otkuda ga Isus poznaje. On i dalje dušom svojom ide po koloseku svoje sumnjalačke opreznosti: proverava Filipovo tvrđenje i svoje sumnje.
Tada mu Isus otkriva delić svoga Božanstva: sveznanje, sveviđenje: „Pre no što te pozva Filip videh te kad beše pod smokvom“ (st. 48). – Na takvoj daljini? Kako je to moguće? Ne, to ne može videti običan čovek, pa ni najveći čovek; to može videti samo Sin Božji, Mesija, Bog.
 
Odgovori Natanailo i reče Mu: Ravi, Ti si Sin Božiji, Ti si car Izrailjev
(1:49)
 
I Natanailo, kao što je iskreno posumnjao, tako je iskreno i poverovao, i priznao Isusa za Mesiju: „Ravi, Ti si Sin Božji, Ti si car Izrailjev“ (st. 49). Jer iza tvoga sveznanja ko stoji ako ne sveznajući Mesija? Filip je u pravu: doći i videti Isusa, to je sve, sva apologija, sav metod hristopoznanja.
Samo treba doći u lični dodir s Njim, prići Mu otvoreno, ispitivački, proverilački iskreno, i On će duši bogočežnjivoj pokazati da je Mesija, Spasitelj, Bog. Sve se tu zasniva na ličnom, neprolaznom iskustvu. Od čoveka se traži samo iskrenost, onda Gospod Isus kazuje Sebe, pokazuje da je zaista Mesija, zaista Bog i Gospod.
 
Odgovori Isus i reče mu: Zato što ti kazah da te vidjeh pod smokvom, vjeruješ? Vidjećeš više od ovoga. I reče mu: Zaista, zaista vam kažem: od sada ćete vidjeti nebo otvoreno i anđele Božije kako uzlaze i silaze na Sina Čovječijega.“
(1:50-51)
 
Natanailo je video samo jedno svojstvo Hristova Božanstva: sveznanje. Ali, to nije u Isusa neko trenutno, šroročko sveznanje, koje se Njemu, kao i ostalim prorocima daje za izvesno vreme. Ne, Isus nije samo prorok, On je Bog proroka.
To Natanailo još ne zna, ne uviđa. Iza sveznanja, i oko sveznanja Isusovog, stoje i sva ostala, zasada nevidljiva, božanska svojstva i savršenstva, stoji: „sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9): tu su iza Njega i sva nebesa, i svi anđeli koji Mu danonoćno nevidljivo služe kao Bogu i Gospodu. Bogočovečanska je istina: „Od sada ćete videti nebo otvoreno i anđele Božije gde se penju i silaze na Sina Čovečijeg“ (st. 51).
„Od sada“ je nebo otvoreno nad zemljom preko Bogočoveka Gospoda Isusa: Bog je na zemlji, Njegov silazak je ova nebesa otvorio nad zemljom; i sva nebeska vojska silazi k Njemu i opet uzlazi na nebo. „Od sada ćete videti“ ... svi koji želite nebo i sva bogatstva neba.
Eto ih ia zemlji u Isusu Mesiji, Sinu Čovečijem, Bogočoveku, u kome je „sva punoća božanstva telesno„.
Nebo je već na zemlji, anđeli su Božiji već na zemlji, jer je Sam Bog već na zemlji u Bogočoveku Isusu.
 


 
NAPOMENA:

  1. Sveti Kiril Aleksandriski, Tumačenje Svetog Evanđelja po Jovanu, knjiga I, 1 i 2 (ruski prevod).
  2. Beseda I, 1-2 na Evanđelje Jovanovo; Migne, PG 59, 25-31
  3. Tamo, knjiga 1, glava 5.
  4. Beseda II, 4; tamo, str.34; beseda III, 3; str. 40; beseda IV, 1: str. 47.
  5. Tumačenje Svetog Evanđelja (ruski prevod)
  6. Tamo, beseda V, 3-4; str. 58
  7. Tamo, knjiga prva, glava 6, 7.
  8. Tamo, beseda VIII, 1; str. 65.
  9. Tamo, knjiga II, glava 9, 10.
  10. Tamo, beseda XV, 1; str. 97, 98
  11. Tamo, beseda XVIII, 2; str. 115-116.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *