NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Devetnaesta glava
 
SUĐENJE HRISTU, RASPEĆE I POGREB
 
Tada, dakle, Pilat uze Isusa i išiba Ga. A vojnici opletoše vijenac od trnja i metnuše Mu na glavu i obukoše Mu purpurnu haljinu, i govorahu: Zdravo, care judejski! I udarahu Ga po obrazima.“
(19:1-3)
 
Suđenje Hristu, raspeće i pogreb Pilat – čovek razbijene duše i razorene savesti. Tipičan prosečni Rimljanin, sagrađen od filosofoke skepse i raspusničke religije. Tu nema čvrstog stožera savesti ni karaktera. Duša sva kao živi pesak, u kome se ona sama stalno davi, guši i umire: neprekidni proces samoubistva. Pilat tri puta izjavljuje da nikakve krivice ne nalazi na Isusu, pa to tone u živi pesak njegove duše, i on naređuje da se Isus šiba. Onda „rimsko pravo“ dolazi do svog umetničkog izraza: vojnici pletu venac od trnja, meću ga na glavu Isusu, i oblače mu skerletnu haljinu; biju ga po obrazima, i ismevaju: Zdravo, care Judejski!
 
Pilat pak opet iziđe napolje i reče im: Evo vam Ga izvodim napolje, da znate da na Njemu ne nalazim nijedne krivice. A Isus izađe napolje noseći trnovi vijenac i purpurni ogrtač. I reče im Pilat: Evo čovjeka!
(19:4-5)
 
Pilat je čovekougodnik, kao svaki tipičan Rimljanin, jer je navikao da služi mnogim bogovima, sa najoprečnijim osobinama. Da bi ugodio Jevrejima, on šiba Isusa, ali da bi donekle zadovoljio i svoju savest koja se davi u živom pesku skepticizma, on ponova izjavljuje Jevrejima da na Isusu ne nalazi nikakve krivice. Izvodi Isusa napolje pod vencem od trnja i u skerletnoj haljini. Prizor kakav ne vide svet, niti će ikada videti. Pokazuje ga Jevrejima sa rečima: „Evo čoveka!“ – I ne sluti Pilat kakvu je božansku i večnu istinu izrekao.
Sigurno po promislu Božjem. Prorok kao Kajafa. Da bi se pokazalo, da ljudska priroda ponekad i nevoljno i nesvesno služi Bogu; i time kazuje pravu sebe, iako je iskvarena i pokvarena mnogim gresima i strastima. „Evo čoveka“ – da, evo jedinog ustvari čoveka na zemlji, pravog, savršenog, bezgrešnog. Ni pre ni posle Njega nije bilo, niti će biti takvog. Sve što je najbolje, najlepše, najuzvišenije, najbožanskije, najbesmrtnije, najveselije, najpravednije u ljudskoj prirodi sabralo se i dalo čoveka Isusa. Ovaploćenje svega najuzvišenijeg: ovaploćenje Boga. Proročka je reč Pilatova. Na Isusu – čoveku stoji sva božanska istina o svetu, stoji sav domastroj spasenja sveta. Čovekom, za čoveka i u ime čoveka – Bogočovek je izvršio spasenje roda ljudskog.
Bogočovek sa trnovim vencem na glavi, zar to nije sav put hrišćanske Crkve kroz istoriju? Uvek sa trnovim vencem, ali spokojna i mirna, jer zna da kao takva daje spasenje svetu. „Evo čoveka“ – bez krivice i pred ljudima i pred Bogom; drugim rečima: evo čoveka bez greha. Zato On i spasava od greha. Jer kad On ima sile da ne pusti u sebe, i da ne dopusti u sebi greh, onda tom istom silom može satrti greh u svakom drugom čoveku, i u svima ljudima. „Evo čoveka“, i to ne samo bez krivice pred Bogom i ljudima, već bez ikakve krivice. Svedočanstao neznabošca – mnogobošca Pilata; a drugo je svedočanstvo izabranog naroda: niko ga nije mogao ne samo uhvatiti u grehu nego ni prekoreti za greh (Jn. 8,46). Tako se dobilo svedočanstvo o bezgrešnosti čoveka Isusa od celokupnog roda ljudskog.
 
Kada Ga, dakle, vidješe prvosveštenici i sluge, povikaše govoreći: Raspni ga, raspni! Pilat im reče: Uzmite Ga i i raspnite, jer ja na nalazim na Njemu krivice. Odgovoriše mu Judejci: Mi imamo zakon i po zakonu našemu mora da umre, jer načini sebe Sinom Božijim. Kada, dakle, Pilat ču ovu riječ, poboja se većma. I opet uđe u sudnicu, i reče Isusu: Odakle si ti? A Isus mu ne dade odgovora.
(19:6-9)
 
Kako je, sa višeg gledišta, bespomoćna rimska odbrana čoveka pred ljudima, a kamo li spasenje čoveka od greha, smrti i đavola, pokazuje Pilatova nemoć u odbrani Isusa od bogobornih Jevreja. Na njegove reči: „Evo čoveka“,„glavari sveštenički i momci povikaše govoreći: raspni ga, raspni“. A Pilat, a pretstavnik rimske pravne ovesti, šta radi, kako brani i odbranjuje čoveka na kome „nikakve krivice“ ne nalazi? Evo kako: „Reče im Pilat: uzmite ga vi i raspnite, jer ja ne nalazim na njemu krivice“. – Pretstavnik rimske savesti ne može da odbrani čoveka na kome nema nikakve krivice; a pretstavnici, samozvani pretstavnici jevrejskog zakona hoće da ubiju čoveka na kome nema nikakve krivice: „jer načini sebe sinom Božjim“.
Po zakonu Božjem, izraženim preko Mojsija i proraka, hvali se i podržava sinovstvo čovečje prema Bogu. Ali oni koji ostavivši Zakon Božji „radi predanja staraca“, ostavili su i izostavili su, potrli su i pogazili su, sve što je Božje u Zakonu, a ostali pri pranju čaše spolja. Oni i tvrde da Isus na kome nema nikakve krivice: „valja po našem zakonu da umre, jer načini sebe sinom Božjim“. „Kad Pilat ču ovu reč, uplaši se veoma“. Zaišto se Pilat „veoma uplaši“? Njega nije vezivao jevrejski religiozni zakon. Imao je da sudi po propisima rimskog prava, i to samo političke krivice. Verovatno da je ovom tvrđenju Pilat dao čisto mnogobožačko značenje: Avgusti su bili kod njih bogovi, i sinovi božji. Ako je Isus – Sin Božji – da ne bude tu neke političke tolerancije? I Pilat ulazi u sudnicu, i ispituje Isusa: „odakle si ti?“ A Isus? – „A Isus mu ne dade odgovora“. Zašto odgovarati čoveku koji sve zida na živom pesku? Na živom pesku lične koristi i mnogobožačkog nepoznavanja istine. Pogotovu, kada je Svojim božaiskim pogledom Spasitelj do dna sagledao i video Pilatovu dušu i sve šta će on kao rimski sudija učiniti sa njim.
 
Pilat Mu tada reče: Zar meni ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da Te raspnem i vlast imam da Te pustim? Isus odgovori: ne bi imao vlasti nikakve nada Mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo; zato onaj koji Me predade tebi ima veći grijeh. Od tada gledaše Pilat da Ga pusti. Ali Judejci vikahu govoreći: Ako ovoga pustiš, nisi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se ćesaru.“
(19:10-12)
 
Uvređen Isusovim ćutanjem, „Pilat mu reče: zar meni ni odgovaraš? ne znaš li da imam vlast raspeti te, i vlast imam pustiti te?“ – Opet plitko, stojičko, rimsko gledanje na stvari. Pilat i ne sluti ko je sve umešan u Isusovu stvar. Kada bi dublje zagledao u zmijski splet jevrejske zavisti prema Isusu, sagledao bi delatnost onoga što sav uđe u Judu – Satane. A iznad te, i oko te satanske igre, Božji promisao koji kroz Isusovo stradanje vrši spasenje sveta od greha, smrti i Satane. Zato Gospod Isus i odgovara Pilatu: „Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kad ti ne bi bilo dano odozgo zato onaj ima veći greh koji me predade tebi“. Plan o spasenju oveta Bogočovekom Isusom „odozgo“ je, Božji je.
Ometati ostvarenje tog plana – greh je, i to: najveći greh. Ometa ga Satana kroz ljude: kroz Judu, kroz svešteničke glavare i fariseje i ostale hristomrsce. To je sve jedan i isti greh, samo neki ljudi učestvuju u njemu jače, neki slabije. Pilatov greh u ovom slučaju je manji od Judinog, koji kroz glavare svešteničke predade Isusa Pilatu. Krotki i neočekivano za Pilata mudri odgovor Isusov potstače Pilata da se ozbiljno zamisli nad celom ovom stvari, ukoliko to može duša – živi pesak. „Od tada, veli Evanđelist, gledaše Pilat da ga pusti“. To nije dugo trajalo: vika Jevreja je brzo pokrenula živi pesak duše Pilatove, i u Pilata se sve izmenilo. „Jevreji vikahu govoreći: ako ovoga pustiš nisi prijatelj ćesaru. Svaki koji sebe carem gradi protivi se ćesaru“. – Jevreji su našli put za ostvarenje svoje namere. Potegli su pitanje ćesara, i izjavili da nemaju cara osim ćesara, kada im je Pilat ukazao na Isusa i rekao: „evo car vaš“. Na to „oni vikahu: uzmi, uzmi, raspni ga. Pilat im reče: zar cara vašega da raspnem? Odgovoriše glavari sveštenički: mi nemamo cara osim ćesara. Tada im ga predade da se razapne“.
 
Pilat, dakle, čuvši ovu riječ izvede Isusa napolje, i sjede na sudijsku stolicu, na mjestu zvanom Litostroton, a jevrejski Gavata. A bješe ppetak uoči Pashe, oko šestoga časa; i on reče Judejcima: Evo car vaš! A oni povikaše: Uzmi, uzmi, raspni Ga! Pilat im reče: Zar cara vašega da razapnem? Odgovoriše prvosveštenici: Nemamo cara osim ćesara. Tada, dakle, predade Ga njima da se razapne. A oni uzeše Isusa i odvedoše.
 
Pilate, zašto? Ti predade Isusa da se razapne, a ne reče zašto, ne objavi vikakvu krivicu Njegovu. Smrtna presuda, izrečena rimskim pravom, zasnovana ni na čemu. Šta se može onda očekivati od takvog prava, kada u njemu nema nimalo pravde. Pravo bez pravde je uvek nasilje. U ovom slučaju – vrhovno nasilje, jer osuđuje na smrt čoveka – bez ikakve krivice, čoveka – bez ikakvog greha, osuđuje Bogočoveka. Tako se na Isusovom slučaju pokazalo najočiglednije koliko je sve ljudsko zaista grešno suviše, i koliko je sam ljudski greh, i sav ljudski greh – zaista „i suviše grešan“. Teško čoveku koji se uzda u čoveka.
A kroz svetu dušu proroka, to se izveja u opravdano prokletstvo: „Proklet čovek koji se uzda u čoveka„.
 
RASPEĆE HRISTOVO – BRIGA O BOGOMAJCI
 
I noseći krst svoj iziđe na mjesto zvano Lobanja, a jevrejski Golgota. Ondje Ga razapeše, i sa Njim drugu dvojicu, s jedne i sa druge strane, a Isusa u sredini.
(19:17-18)
 
Bogočoveka raspinju na Golgoti. Golgota = lobanja: snmvol vascele zemlje, jer smrt opustošila telo zemlje, skinula sve sa nje, i ostala od nje sama lobanja, sama kost: kosturnica. To i simvolika čoveka uopšte: smrt skinula s njegoog tela sve, ostala samo lobanja; i iznutra odnela sve: tako od čoveka ostala sama kosturnica. U crkvenom ikonopisu obično: krst zaboden u zvmlju, pravo nad lobanju. Po predanju: Adamova lobanja. Sveistinito credanje: lobanja čovečanstva, iz koje je smrt isterala sve živo, a krst joj vaokrsenjem povraća život, i to život večni. Košturnica postaje vaskrsnica. Smrću je Gospod satro smrt vaskrsnuvši iz mrtvih.
 
Pilat pak napisa i natpis, pa postavi na krst; a bješe napisano: Isus Nazarećanin car judejski. I ovaj natpis čitaše mnogi Judejci, jer blizu grada bješe mjesto gdje razapeše Isusa; i bješe napisano jeverejski, jelinski i rimski. A prvosveštenici judejski govorahu Pilatu: Ne piši: car judejski, nego da On reče: Ja sam car judejski. Pilat odgovori: Što pisah, pisah.“
(19:19-22)
 
Pilat je otkrio razlog zbog koga je Gospoda nevinog osudio na raspeće: „Pilat napisa i natpis i metnu na krst: Isus Nazarećanin car Judejski““, i to na tri jeaika: jevrejski, grčki, latinski, da bi svima u vaseljeni bilo znano zašto je to učinjeno. Samo, Pilat je od Samog Gospoda Isusa dobio objašnjenje: da carstvo Njegovo nije od ovoga svega. Jasno: Pilat je očiglednu, i za njega samog klevetu primio kao razlog da Isusa osudi na smrt. Utoliko je greh njegov veći. A i od ovog greha veći je greh oiih koji hoće da podmetnu Isusu kao da je On sam za sebe rekao: ja sam car Judejski.
 
Vojnici pak kada razapeše Isusa, uzeše haljine Njegove i načiniše četiri dijela, svakome vojniku po dio, i dolamu; a dolama ne bješe šivena nego izatkana izjedna. Onda rekoše među sobom: Da je ne deremo, nego da bacimo kocku za nju kome će dopasti. Da se ispuni Pismo koje govori: Razdijeliše haljine Moje među sobom, i za dolamu Moju baciše kocku. Vojnici, dakle, tako učiniše.“
(19:23-24)
 
Vojnici dele haljine Isusove, a za dolamu bacaju kocke. Tako, i nesvesno za njih, preko njih se izvršuje proroštvo o tome. Božji čovekoljubivi promisao sve okreće na spasenje, i kada to ljudi ili uporno neće ili se nesvesno protive tome i rade protiv toga.
 
A stajahu kod Isusova krsta Mati Njegova, i sestre Matere Njegove, Marija Kleopova, i Marija Magdalina. A Isus vidjevši Mater i učenika koga ljubljaše gdje stoji pored Nje, reče Materi Svojoj: Ženo, eto ti sina! Potom reče učeniku: Evo ti majke! I od onoga časa uze je učenik k sebi.“
(19:25-27)
 
U ovom sveopštem mraku, u kome iz greha u greh posrću i stropoštavaju se ljudske svesti i savesti, jedinu svetlost sačinjavaju žene. To je i jedina radost za nesrećno biće ljudsko. Jer nijedna žena nije učestvovala u izdavanju i mučenju i raspinjanju Isusa. Štaviše, evo ih i kraj krsta, iako to pretstavlja očiglednu opasnost po njih. I, o srećnog izuzetka za nesrećne ljude! sa njima je i „učenik koga Isus ljubljaše“. Tako se i ljudi imaju za nekog zakloniti.
I onda se zbio božanski dirljiv prizor: Najsavršeniji Sin preporučuje na čuvanje Svoju nežnu Majku, Najsavršeniju Majku na zemlji, Svome ljubljenom učeniku. Njemu veli: „eto ti matere!“ a Njoj: „eto ti sina!“ Kako li je božanski savršen bio „učenik koga ljubljaše Isus“ kada se udostojio da postane drugi sin Bogomajke, kao rođeni brat Jedinorodnog. Moralo je u njemu biti nešto izuzetno milo, ljupko, božanstveno zbag čega ga je Gospod sveljubeći voleo izuzetnom ljubavlju. Njemu je Gospod i poverio Bogomajku, kao da mu je sa Njom poverio Crkvu. Ova dirljiva briga Gospoda Hrista o Bogomajci, kada On visi u mukama na krstu, čini sastavni deo bogočovečanskog domostroja spasenja.
Sveta briga o Majci: ni u najvećim mukama ne zaboravljati ia Nju, pa makar ta muka bila svekosmička kao što je muka spasenja sveta. Jer je evanđelski sastavni deo te muke: nežna briga o Majci.
 
Poslije toga, znajući Isus da se već sve izvršilo, da se sasvim ispuni Pismo reče: Žedan sam! Stajaše pak sud pun octa; a oni napuniše sunđer octa, i nataknuvši na trsku, prinesoše ustima Njegovim. A kada Isus okusi ocat reče: Svrši se! I preklonivši glavu, predade duh.“
(19:28-30)
 
Do poslednjeg časa, do izdahnuća Isus ostaje pravi čovek, istiniti čovek. Evo, On na krstu žedni. Njegova priroda ljudska izjavljuje: „žedan sam“. Tako se ispunjuju sva sveta proroštva ne samo o Njegovoj božanskoj prirodi već i o Njegovoj čovečanskoj prirodi. Njemu daju ocat. „A kad primi Isus ocat reče: svriš se. I priklonivši glavu predade duh svoj“. „Svrši se“ – tajna spasenja sveta: Bogočovek silazi u carstvo smrti, da smrću satre smrt, i vaskrsenjem izvede rod ljudski iz carstva smrti, greha i đavola. „Svrši se“ put Njegovog čovečanskog života na zemlji; svrši se bogočovečanski podvig, koji je počeo rođenjem od Svete Djeve u pećnni, a završava se na Krstu, opet pred Svetom Djevom i Majkom svenežnom.
 
POGREBENJE HRISTOVO
 
A budući da bješe petak, pa da ne bi tijela ostala na krstu u subotu, jer bijaše veliki dan ona subota, Judejci zamoliše Pilata da im se prebiju golijeni, pa da ih skinu. Onda dođoše vojnici, i prvome prebiše golijeni i drugome raspetome s njim; A došavši do Isusa, kad vidješe da je već umro, ne prebiše Mu golijeni, nego jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda. I onaj koji je vidio, posvjedočio je, i istinito je svjedočanstvo njegovo, i on zna da istinu govori, da i vi vjerujete. Jer se ovo dogodi da se ispuni Pismo: kost Njegova neće se prelomiti. I opet drugo Pismo govori: Pogledaće na onoga koga probodoše.
(19:31-37)
 
Gonjeni hristoborstvom, sagorevani hristomržnjom, Jevreji opet čine nešto što izaziva ostvarenje mesijanskih proroštava. Da bi se utvrdila smrt, da bi se oni uverili da je Isus stvarno mrtav, a ne prividno ili nepotpuno, oni zahtevaju da Mu vojnici prebiju koleea. A oni, pošto se uveriše da je već umro, ne prebiše mu kolena, nego jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem i odmah iziđe krv i voda“. – Sve ovo vide „učenik koga ljubljaše Isus“, i posvedoči, i zato je „svedočanstvo njegovo istinito“. Istinito i kao ostvareno proroštvo, istinito i kao stvarnost koju je on očima svojim video.
Tako: ostvarena su sva sveta mesijanska proroštva o Spasitelju, završen je bogočovečaiski podvig Njegov na zemlji.
 
A potom Josif iz Arimateje, koji bješe učenik Isusov, ali krišom zbog straha od Judejaca, zamoli Pilata da uzme tijelo Isusovo. I dopusti Pilat. Onda dođe i uze tijelo Isusovo. A dođe i Nikodim, koji je prvi put dolazio noću Isusu, i donese pomiješane smirne i aloja oko sto litara. Tada uzeše tijelo Isusovo, i obaviše Ga platnom s mirisima, kao što je običaj u Judejaca da sahranjuju. A na onome mjestu, gdje bješe raspet bio je vrt, i u vrtu grob nov, u koji još niko ne bijaše položen. Ondje, dakle, zbog petka judejskoga, pošto bješe blizu grob, položiše Isusa.“
(19:38-42)
 
Podvig tajnih učenika Hristovih: Josifa i Nikodima, potresan je. Oni su, iako tajni, čak i do ovog strašnog trenutka ostali verni i istrajni. Štaviše, njihova hrabrost baš u ovim časovima poražava. Razbegli se javni učenici, a sastali se tajni, da dovrše veliko delo. Oni sahranjuju Gospoda Hrista: pomazuju ga mirisima, obavijaju platnom, plaštanicom, i meću u nov grob.
Kako je bilo u dušama ove divne dvojice kada su sahranjivali – Boga i Gospoda Hrista? Sigurno se nad tajnom tom zaprepastilo sve u njima. Nema sumnje oni su ovaj sveti ukop obavili kao neku svetu tajnu. Nesumnjivo svetu, jer je ona sastavni deo one grandiozne i svesvete tajne, koja se naziva: Bogočovečanski podvig spasenja sveta.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *