NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava sedamnaesta
 
HRISTOVA PRVOSVEŠTENIČKA MOLITVA
 
Ovo izgovori Isus i reče: Oče, došao je čas, proslavi Sina Svojega, da i Sin Tvoj proslavi Tebe; Kao što si Mu dao vlast nad svakim tijelom, da svemu što si Mu dao, daruje im život vječni.“
(17:1-2)
 
Čime to Otac proslavlja Sina a zemlji, i Sin Oca? Otac time što svojim čovekoljubivim blagovoljeanjvm učestvuje u bogočovečanskom domostroju spasenja, u kome Sin pobeđuje greh, smrt i đavola, oslobaća rod ljudski od toga, i vaskrsenjem mu daje besmrtnost i život večni. A Sin tim što je dobrovoljno, iz beskrajnog čovekoljublja, iziršio podvig spasenja sveta. Greh je sramota i poraz ljudske prirode; to nam je dao Adam; besmrtnost i život večni je slava ljudske prirode, – to nam daje očovečeni Bog Logos. Spasei čovek, – to je slava i Oca i Sina, i radost njihova. Greholjubiv čovek, to je tuga i Oca i Sina. Grehom čovek pretvara sebe iz besmrtnog u smrtno biće. A to znači: u ružno, truležno, smrdljivo, prolazno. Kroz greh pak đavo zadobija vlast nad čovekom, i vlada smrću nad rodom ljudskim, i sva bića ljudska pretvara u smrtna. Bogočovek pak, kao pobedilac greha, smrti i đavola, ima vlast i moć „da svemu da život večni“. Jer je čovek, sva priroda ljudska, stvorena za besmrtnost i život večni. Pomoću greha đavo oduzima svakome čoveku život večni; pomoću Evanđelja Gospod Hristos daje svakome čoveku život večni.
U tome je vascela tajna roda ljudskog bića. Kroz greh đavo je poveo čoveka putem smrti koji vodi u pakao; kroz Evanđelje Bogočovek vodi čoveka putem večnoga života koji vodi u raj. Tu silu i vlast dao je Hristu kao čoveku Bog Otac, zato Spas i veli Ocu za sebe, Sina: „Kao što si mu dao vlast nad svakim telom, da svemu što si mu dao da život večni“. Time je kazan sav cilj, i utkana tajna Spasiteljevog Bogovaploćenja.
 
A ovo je vječni život da poznaju Tebe jednoga istinitoga Boga
i koga si poslao Isusa Hrista.“
(17:3)
 
Šta je život večni? „Ovo je život večni: da znaju Tebe jedinog i istinitog Boga, i Isusa Hrista koga si poslao“ Život večni je poznavanje Svete Trojice, tog jedinog istinitog Božanstva; poznavanje = priznavanje = ispovedanje. A to biva pomoću Bogočoveka, koji je radi tota i postao čovek: da nam da istinsko poznanje o Bogu, i blagodatne sile za život u Bogu. To se bogopoznanje stiče držanjem zaiovesti Božjih, tvorenjem volje Božje, koja je sva izražena u Hristu i njegovom Evanđelju (Jn. 7,17; Ef.1,9). Sve je to praktično i pragmatično; sve zasnovano na iskustvu, opitu, empiriji. Za sve to daje nam sile Bogočovek: ovaplotivši se u čoveka, On je pokazao da je Bog ovaplotljiv u čoveku, da su božanske sile ovaplotljive, ostvarljive u čoveku i našem čovečanskom svetu. On je stoga i propovedao spasenje, tj. život večni, i u isto vreme dao ljudima „sve božanske sile svoje koje su potrebne za život (večni) i pobožnost“ (2 Ptr. 1,3). Živeći pomoću tih božanskih sila čovek se saovaploćuje Bogočoveku, i na taj način postaje „zajedničar u Božjoj prirodi“ (2 Ptr. 1,4), a time i stiče istinsko bogopznanje.
Ustvari, postiže oboženje, postaje „bog po blagodati“, dobija život večni. Te božanske sile unedrene su u svetim tajnama i svetim vrlinama; živeći u njima, čovek zna pravi smisao, večni smisao ljudskoga bića, i ide putem koji kroz Istinu vodi u život večni (2 Ptr. 1,5-9). Sve pak to znači: živeti Bogočovekom pomoću evanđelske vere, ljubavi, nade, molitve, posta, krotosti, smernosti i ostalih savetih evanđelskih vrlina. – Ljudi van Bogočoveka, i bez Bogočoveka, dave se u smrti i u smrtnom; guše se u otrovnoj magli i tami grehova, u mraku neznaboštva. Jer sve to što mi nazivamo kulturom, naukom, civilizacijom, a nema u sebi ni Hrista ni Njegovog Evanđelja, nije drugo do čovekoubilačko neznaboštvo, ljudoždersko bezboštvo. Jer ne znati jedinog istinitog Boga znači biti bezbožnik. Neznaboštvo je bezboštvo; neznabožac je bezbožnik. – I Otac i Sin poznaju se stvarno i istinski jedino Duhom Svetim. To je Spas najočiglednije pokazao na Tajnoj Večeri. Tako: poznanje jedinog istinitog Boga je poznanje koje se dobija od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. A to: Crkvom. Jer Duh Sveti je duša u telu Crkve: i Njime se daje sve. Dokaz? Sveta Pedesetnica. A u Crkvi – nikad ne prestaje Pedesetnica, Duhovdan. Ona i jeste Duhovdan, produžen kroza sve vekove.
 
Ja Te proslavih na zemlji; djelo svrših koje si Mi dao da izvršim. I sada proslavi Ti Mene, Oče, u Tebe samoga, slavom koju imadoh u Tebe prije nego svijet postade.“
(17:4-5)
 
Uoči svoje spasonosne krsne smrti i vaskrsenja sa vaznesenjem, Spas se nalazi pred svršenim delom Svojim iskupljenja i spasenja sveta. Sve je uradio što je trebao da uradi, sve kazao, sve svršio. Time je osigurao život večni čoveku, ljudima. A kroz to proslavio Svoga Oca, koji i stvorio čoveka za život večni. U tome je i slava Sina kao Satvorca. A u toj slavi Bogočoveka i slava čoveka, ljudske prirode. Postavši čovek, Bog Logos je zamračio svoje Božanstvo zavesom tela (sr. Jevr. 10,20). Ali pobedivši telom svojim smrt tela, i telo Boga Logosa zablistaće večnom slavom večnog života, te će tako i ono učestvovati u večnoj i neiskazanoj slavi Trosunčanog Božanstva. Na sve to ukazuju ove reči Hristove: „Ja Tebe proslavih na zemlji: posao svrišhkoji si mi dao da radim. I sad proslavi Ti mene, Oče, u Tebe samoga slavom koju imadoh u tebe pre nego svet postade“.
 
Objavih Ime Tvoje ljudima koje si Mi dao od svijeta;
Tvoji bijahu pa si ih Meni dao, i Tvoju su riječ održali.“
(17:6)
 
Ime jedinog istinitog Boga bilo je do pojave Bogočoveka skoro nepoznato. Od mnogih imena lažnih bogova ono se nije ni osećalo ni čulo. Tako u čoveku kao posebnom biću, tako i u rodu ljudskom kao celini. Iako je u bogolikoj duši čovekovoj Ime Božje napisano slovima neugasive svetljosti, čovek ga je pretrpao tolikim tamama greha, tolikim tamama lažnih ideja, osećanja, lažnih bogova, da se ono i ne vidi. Tako isto uradio je i rod ljudski. Bog Logos je i došao u svet, da te tame mnoge ukloni sa bogolikih duša ljudskih, da ih potseti da oni nose u sebi ime i sjaj jedinog istinitog Boga. Koji sou ga primili i poslušali, zaista su poznali jedinog istinitog Boga. A koji nisu, ti su ga raspeli. Kako tada, tako i uvek otada, tako i sada.
Ljudi koji evanđelski ozbiljno zavire u dušu svoju, uvek u suštini njenoj pronađu da su Božji, da su božanskog, trojičnog porekla. A koji ne uzimaju ozbiljno dušu svoju, oni lakomisleno tvrde kako čovnjk, ljudi, nisu stvorenja Božja, već delo „prirode“, „vode“, riba, majmuna. I uvek ostaju neznabošci = bezbožnici. Samo istinito bogopoznanje daje nam istinito čovekopoznanje. I obratno. Na to nam ukazuje ova blagovest Spasova: „Ja javih Ime Tvoje ljudima koje si mi dao od sveta; Tvoji bejahu pa si ih Meni dao, i Tvoju reč održaše“.
Ljudi koji se osećaju Božjim stvorenjima, a ne prolaznim i trošnim proizvodom prolaznog i trošnog sveta, drže reč Božju kao nešto svoje, blisko, rođeno. Oni u Evanđelju Božjem i osećaju i vide nešto, po prirodi svoje, zato baš što je potpuno božansko, trojično sveto. To ne osećaju ljudi koji su se zarili u svet kao nešto bezbožno, nešto ne-božje; koji sve svoje biće svode na svet, i izvode iz sveta, izjednačuju ga sa svetom i njegovim stihijama; koji smatraju da je njihovo poreklo potpuno od ovoga sveta; da u njima nema ničeg božanskog, nebeskog, da nisu od ovoga sveta.
Sve to pretvara ljude u bespomoćne gliste, u duhovne gliste. A od gliste može li se očekivati da podigne oči k Bogu, k nebu, i da drži reč Božju, Evanćelje Božje? Ta sve je to za nju ludost, beomislica, utopija. Ona ima svoje sićušne lavirinte, i uvvk je zadovoljna njima, zadovoljna svojim ljigama, ona – samozadovoljna i samodovoljna, uvek autarkična – glista ljigava.
 
Sad razumješe da je sve što si Mi dao od Tebe. Jer riječi koje si Mi dao, dao sam njima; i oni primiše, i poznaše zaista da od Tebe iziđoh, i vjerovaše da Me Ti posla.“
(17:7-8)
 
Držeći zapovesti Božje čovek istinski progleda i jedinog istinitog Boga ugleda u Hristu, i kroza Nju Njegovom Ocu. On postepeno dolazi do potpunog Bogopoznanja, saznanja i ubećanja: Da sve što je Bogočovekovo ustvari je Trojičnog Božanstva. To biva kad čovek svim srcem i svom dušom primi reči Evanđelja Hristovog, i živi u njima i po njima. Tada se sve to projavljuje kroz razne evanđelske vrline i podvige: veru, ljubav, molitvu, post… A sve vrline jednodušno i složno izrađuju u duši čovekovoj istinsko poznanje o Bogu. Etička trijada: vera, ljubav i nada, i ostale vrline sa njima, odvode Božanskoj trijadi.
Poznanje o Bogu daje se samo za život u Bogu. Istinsko bogopoznanje je plod življenja u jednom istinitom Bogu. U istinitoj pobožnosti je istinsko bogopoznanje. Pobožnost, život po Bogu kazuje nam avu tajnu o Bogu. Spas zato i blagovesti: „Sad doznadoše da je sve što si mi dao od Tebe. Jer reči koje si dao Meni dadoh im; i oni primiše i istinski poznadošeda od Tebe iziđoh, i verovaše da si Me Ti poslao“. „Primiše ipoznadoše“ – to je gnoseološki imperativ hristopoznanja. Primi Hrista verom, i – poznaćeš Ga. Ta vera u početku nije drugo do poverenje u Hrista: da On, ovakav nikad, ne može i neće obmanuti čoveka. Tada, ta vera, počevši od poverenja, raste kroz dela evanđelska, i doživljuje, u ove veću i jaču veru, dok se potpuno ne oblagodati, i postane dar Duha Svetoga (1 K. 12,9).
 
„Ja se za njih molim, ne molim se za svijet, nego za one koji si Mi dao, jer su Tvoji. I sve Moje Tvoje je, i Tvoje Moje; i proslavio sam se u njima.“
(17:9-10)
 
Svet je put sablazni; a svima je sablaznima zajednički cilj: sprečavati i onemogućavati ljudima veru u Hrista Boga. Jer čineći tako, one osiguravaju svoju vladavinu nad svetom. Od greholjublja ljudskog svet je provreo sablaznima, kao nekada zemlja misirska žabama. Zato je sledbeincima Hristovim težak i tegoban put kroz ovaj svet ka onom svetu. Da ih namame i zavedu, ideal je svih sablazni. I oni, ma koliko se borili, ne mogu izboriti slobodu od sablazni ovoga svega, ako ih Gospod ne pomaže svojom blagodaću, a svrh ovega svojom molitvom svemoćnom za njih. Zato se Spas i obraća Ocu ovom: „Ja se za njih molim: ne molim se za svet, nego za one koje si mi dao, jer su tvoji“. Ko je Božji ako ne onaj koji je Hristov? Jer ko dušom pripada Bogu, u isto vreme pripada i Sinu Božjem. Jer su oboje jedno Božanstvo: što pripada jednome, pripada i drugome.
U njih je: jedna priroda, jedna volja, jedna istina, jedna ljubav, jedan život, jedno evanđelje. Sve jedno, i zajedničko, osim ličnih svojstava: Očinstva i Sinovstva. Takvi su njih Dvoje i u onima koji veruju u njih. Njihove božanske sile zrače iz sledbanika njihovih, na slavu njihovu. Zato Spas i veli Ocu svom: „I moje sve je tvoje, i tvoje Moje; i Ja se proslavih u njima“. Ko ne vidi da sve što je Hristovo pripada Trojičnom Božanstvu, taj ustvari ništa ne vidi. Kao Bogočovek On ima prava da za sve Božje kaže: „Moje je“; kao što Bog Otac ima prava da za sve Njegovo kaže: „Moje je“, i: sve je TvojeMoje.
 
I više nisam u svijetu, a oni su u svijetu, i Ja dolazim Tebi. Oče sveti, sačuvaj ih u Ime Tvoje, one koje si Mi dao, da budu jedno kao mi. Dok bijah s njima u svijetu, Ja ih čuvah u Ime Tvoje; i niko od njih ne pogibe osim sina pogibli, da se ispuni Pismo. A sada dolazim Tebi, i ovo govorim na svijetu, da imaju radost Moju ispunjenu u sebi.“
(17:11-13)
 
Šta je cilj Spasove molitve Ocu za Njegove sledbenike? – „Da budu jedno kao i mi“. A to? Kao što su jednosušni Otac i Sin, tako da budu i oni jednosušni među sobom: da budu jednog života, jedne Istine, jedne Pravde, jedne Ljubavi, jedne prirode, jedne volje. U tom jedinstvu sve je po ugledu na jedinstvo Trojičnog Božanstva; za takvo jedinstvo ne znaju ljudi, i kada mnogo govore o jedinstvu. Ovde je merilo jedanstva – Božansko jedinstvo, Spasovo – kao mi. Samo sjedinjeni u takvo jedinstvo, sledbenici se Hristovi mogu sačuvati od sablazni ovoga sveta, i druge spasavati od njih.
Samo držeći se jedan drugoga takvim jedinstvom, oni se mogu održati kao Hristovi i kada najdivljiji uragani zla pustoše ovaj svet. To će im jedino davati božanske radosti u svima iskušenjima, radosti kakvu je svetu doneo samo Bogočovek, i za koju svet pre njega nije znao, niti je bez njega i sada poznaje. Iz tog jedinstva, iz tog „jednog tela“ – Crkve – oni savlađuju sve grehove i sve smrti ovoga sveta, i ljudska bića ispunjuju večnim životom. U tome je i izuzetna radost njihova, radost za koju se Gospod na Tajnoj Večeri moli Ocu: „da imaju radost Moju ispunjenu u sebi“.
 
Ja sam im dao riječ Tvoju; i svijet ih mrznu, jer nisu od svijeta,
kao ni Ja što nisam od svijeta.“
(17:14)
 
Nikad nije Spasitelj tako jasno naglasio suprotnost između ljudskog grehovnog sveta i onog, svog sveta, kao na Tajnoj Večeri. Ovaj svet – sav dobrovoljno potčinjen grehu, smrti, i đavolu, ostao je u najunutrašnjijem jezgru svom logosan i logočežnjiv; ali sva njegova delatnost tka se izmeću tog trojedinstva: greha, smrti i đavola. A Hristov svet – sav od Oca kroz Sina u Duhu Svetom: sav od Božanske istine, Pravde, Ljubavi, Mudrosti, i ostalih baožanskih savršenstava, te stoga sav od besmrtnosti i večnoga života, i onih svetih vrlina koje uvode u božansku besmrtnost i život večni.
Otuda tolike suprotnosti između ta dva sveta, i borbe. Bogočovek Hristos i njegovi sledbenici, „nisu od ovoga sveta“, zato ih i mrzi ovaj svet, mrzi ih kao nosioce i donosioce jednog drugog sveta, po svemu novog, po svemu Božjeg; svetog, bezgrešnog, besmrtnog. Hristovim svetim dalama taj novi svet savlađuje greh i svu silu njegovu. Hrisggovim besmrtnim silama – savlađuje smrt i svu silu njenu; Hristovim božanskim silama – savlađuje đavola i svu silu njegovu.
U tome je sva blagovest Hristova svo Evanđelje Njegovo. U tome nova svespasonosna reč Božja svetu. Naročigo je novina to što sledbenici Hristovi blagodatnim vrlinama duhovno se sjedinjuju sa Hristom, i Njegovim svetom, i pripadaju tome svetu. Oni time pokazuju da greh, smrt i đavo nisu mogli uništiti u njima ono božansko, ono bogoliko što ih je privelo Bogočoveku i onom svetu, kome pripadaju svim bićem. Spas i veli za njih: „Ja im dadoh reč tvoju; i svet omrznu na njih, jer nisu od sveta, kao ni ja što nisam od sveta“. Nisu od sveta ni svojom Istinom, ni Pravdom, ni Životom, ni besmrtnošću, ni svetlošću. I još: „nisu od sveta“, tj. nisu ni poreklom ni životom od greha, smrti i đavola. Sušta su suprotnost tome čime živi ovaj svet, i u čemu uživa. No svet, iako služi grehu, omrti i đavolu, nije po biću svom, u suštini svojoj, ni od greha, ni od smrti, ni od đavola.
 
Ne molim da ih uzmeš sa svijeta, nego da ih sačuvaš od zloga.
Od svijeta nisu, kao ni Ja što nisam od svijeta.“
(17:15-16)
 
Po poreklu svom on je od Boga; suština mu zanavek ostaje logosna, iako po njemu i na njemu piruju sva zla i sve smrti. Spas je i došao da spase svet od greha, smrti i đavola, a ne da ga uništi sa grehom, smrću i đavolom. Ovaj svet i zlo u svetu su raznoga i potpuno suprotnoga porekla: svet je od Boga; a zlo u svetu – od đavola. Spas je došao u ovaj svet, živeo u njemu bez ikakvog greha, bez zla, pobeđujući zlo svuda u svetu, i time pokazao da svet i zlo nisu jedno, naprotiv nešto saovim suprotno. I sav Bogočovekov podvig spasenja sveta i ima za cilj: spasti ovaj svet od zla, i tako ga vratiti Bogu koji ga je i stvorio. Sa tim ciljem, i radi ostvarenja tog cilja, Bogočovek je i osnovao Crkvu u ovom svetu: da postojeći u ovom svetu, spasava svet od zla koje je u njemu. Iako po ovemu pripada onom sveggu, Crkva živi u ovom svetu, da bi ga spasavala od zla. Takvo je naznačenje i svih Hristovih sledbenika: oni žive u oovome svetu, iako nisu od ovoga sveta, da bi ga svetim evanđelskim silama spasavati od zla.
O tome blagovesti Spas: „Ne molim te da ih uzmeš sa oveta, nego da ih sačuvaš od zla. Od sveta nžu, kao ni ja što nisam od sveta“, Bogočovek je došao u svet, da sve što je bagočežnjivo u njemu spase od zla dajući mu život večni. Jedinstvena je On ličnost baš po tome: što je sebe proširio, preobrazio, pretvorio u Crkvu, tj. u ogroman skup ljudskih bića, duhovno sjedinjeiih bogočovečanskim svetim silama, koji sačinjavaju jedno Telo, jedan organizam. On nije osnovao neku ,školu“, niti neko ,društvo“, niti „udruženje“, već je ostavio Sebe cela u svome Telu – Crkvi, u večno-živom organizmu, i Njegovi sledbenici su samo oni koji postaju sutelesnici njegovi, živi članovi živog Bogočovečanskog Tela Njegovog, žive, večio žive, ćelijice u večnoživom organizmu Crkve. I zato što je On uvek tu u svetu, sa svim svojim božanskim savršenstvima i silama, On uvek može i spasavati svakoga koji želi od greha, smrti i đavola. Staga On neprestano naglašava da sledbenici Njegovi nisu od ovoga sveta „kao“ ni On što nije, da treba da budu jedno „kao“ što je On jedan sa Ocem; rečju: da u svemu budu „kao“ On.
 
Posveti ih istinom Tvojom: riječ Tvoja jeste istina.“
(17:17)
 
Kako se sledbenici Hristovi, živeći u svetu, mogu sačuvati od zla? Ako se osvete Istinom: ako Istina pronikne vascnjlo biće njihovo. Jer Istina, koja je Bogočovek (Jn. 14,6); jer Istina, koja je Duh Sveti (Jn. 15,26; 16,13), uđe li u čoveka, ona razliva po njemu sve božanske svete sile, koje izgone iz njeta i uništavaju u njemu sva zla, sve grehe, sve smrti, sve đavole. Ova Trojična, ova Bogočovečanska, ova evanđelska Is tina postaje čovekovom svojinom pomoću vere i ostalih evanđelskih blagodatnih vrlina.
Pomoću njih Istina raste kroz celo biće čovekovo, i osvećuje čoveka. Nema sumnje, Istina u svesavršenstvu svome nije drugo do Presveta Trojica. A ukoliko se ta Istina mogla prevesti u ljudske reči, Gospod Hristos ju je preveo svojim Evanđeljem. Evanđelje i jeste Istina Trojičnog Božanstva, prevedena na ljudski jezik, izražena ljudskim rečima. Zato u našem čovečanskom svetu: Evanđelje Hristovo je reč Istine Božje, reč = Istina. Stoga se Spas i moli Ocu za svoje sledbenike: „Osveti ih istinom svojm: reč je tvoja istina“.
 
Kao što Ti Mene posla u svijet, i Ja njih poslah u svijet. Ja posvećujem Sebe za njih, da i oni budu posvećeni istinom. Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji zbog riječi njihove povjeruju u Mene.“
(17:18-20)
 
Učenici Hristovi su „apostoli“ = poslani. Poslani „kao“ i sam Bogočovek: On od Boga Oca, a oni – od Njega, Bogočoveka. Poslani, sa čim? – Sa samim Bogočovekom, Njegovim svetim evanđeljem. Radi čega? Radi spasenja sveta pomoću Bogočoveka. Kao „poslani“ oni imaju jednu dužnost: da izvrše povereni im posao; tome nemaju prava ništa ni oduzeti ni dodavati. Sav njihov posao određen je Bogočovekom i njegovim Evanđeljem. Oni su samo „svedoci“, samo saradnici Hristovi. Hristos je za njih i u njima sve i sva: „Ko vas sluša, mene sluša“ (Lk. 10,16); „Ko vas prima, mene prima; a koji prima Mene, prima Onoga koji Me je poslao“ (Mt. 10,40). Apostol izjavljuje: „Mi smo saradnici Božji“ (1 K. 3,9).
Jedna Istina, jedno Evanđelje proteže se od Trojičnog Božanstva kroz Bogočoveka do u naš čovečanski svet, i boravi u Bogočovečanskom telu – Crkvi. Ona je sva u svetu, iako nije od ovoga sveta. Spas govori Ocu za svoje učenike: „Kao što si ti mene poslao u svet, i ja njih poslah u svet“.„Ja osvećujem sebe za njih da i oni budu osvećeni istinom“. Ja osvećujem telo ljudsko koje sam uzeo na sebe, a kroza nj osvećujem Bogočovečansko telo Crkve: sve one koji budu postali sutelesnici tog tela, živi članovi njegovi.
Sva Božanska Istina ovaploćena u Hristu, eno je u telu Njegovom – Crkvi. Njome se osvećuju svi članovi Crkve, i tako oslobađaju greha, smrti i đavola (Jn. 8,32,34,36). Samo Božanska Istina poseduje neiscrpnu osvećujuću božansku silu, te može kroza sve vekove osvećivati hiljade i hiljade sledbenika Hristovih, članova crkve. „Ja… i oni … osvećeni Istinom““: ove i sva je ličnost Bogočoveka; samo sa Njim, i u Njemu, i Njime ljudi se osvećuju: i to kao pune, svesne ličnosti. Gošod Hristos osvećuje sebe kao čovek radi ljudi, jer je On „novi Adam“, novi rodonačalnik roda ljudskog. U Adamu ljudska priroda se obesvetila grehom, u kome je sva đavolova laž (sr. Jn. 8,44), laž bez i trunke istine; u Hristu se ljudska priroda osvećuje večnom Istinom Božanskom, i svaki postaje zajedničar te Istine i te osvećenosti čim se duhovno sjedini sa Hristom u Njegovom bogočovečanskom telu – Crkvi.
Prvaci Crkve su sveti apostoli; u tome je njihova izuzetna i neponovljiva veličina. A od njih počinje širenje i napredovanje Crkve: svi koji su kasnije poverovati, i neprestano kroza sve vekove umnožavaju se verujući ljudi, – svi oni ustvari idu putem evanđelske vere koji su apostoli proputili. Hris-ova vera je sva od njih, i kroz njih; „po svoj zemlji iziđe propoved njihova, i do kraja vaseljene reči njihove„. Zato se u Svojoj prvosvešteničkoj molitvi Spasitelj moli ne samo za njih nego i za sve koji budu poverovali preko njih: „Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji uzveruju u Mene njihove reči radi“.I zaista „pomoću njihove reči“, i svete božanske sile koja je u njoj, – biva vera svakog hrišćanina. Jer jedna je sila vere, sila „sviše“; apostoli su se najpre obukli „siloju sviše“, pa ta višnja stigla vere ide iz njih kroz sve verne svih vekova.
 
Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu da svijet vjeruje da si Me Ti poslao.“
(17:21)
 
To je ujedinjujuća sila, ona i drži telo Crkve u jedinstvu nerazorivom. Sva je od Duha Svetoga, zato je svepobedna, sveosvećujuća, sveujedinjujuća. Da, sva je od Duha Svetoga kroz svete apostole u Crkvi. A glavni je cilj te svete višnje sile, te vere: da pomoću svetih vrlina i tajni potpuno ujedini sve verne, da ih ojednosuši, da ih učini jednosušnima među sobom kao što su jednosušni Sin i Otac, Trojično Božanstvo. Do te međusobne jediosušnosti verni dolaze samo živeći u Crkvi, živeći u Svetoj Trojici i Svetom Trojicom. Spas i blagovesti za sve njih: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si Me Ti poslao“. – O ovakvom jedinstvu niko nikada nije govorio. Jer takvo jedinstvo postoji u Trojičnom Božanstvu! Njega nam je otkrio Jedan od Svete Trojice, i dao nam sile koja ga ostvaruje u našem čovečanskom svetu. To nije nešto nametnuto ni tuđe ljudskoj prirodi, jer ona je bogolika, i stoga je bogočežnjiva, sposobna za ono što bi je upodobilo Trojičnom Bogu, što bi učinilo da ljudi budu „kao“ što je u Bogu. Ova jednosušnost ljudi, o kojoj Spas govori, bogolika je, i treba da bude.
Greh je razbio jedinstvo bogolike prirode ljudske, i zato se ljudi osećaju tako udaljeni jedan od drugoga. Od te razbijenosti leči Gospod Hristos svojom blagodaću, svojim svetim božanskim silama. On vaspostavlja jedinstvo bogolike duše najpre u čoveku, a zatim i u zajednici među ljudima koji sačinjavaju Crkvu. To idealno jedinstvo ljudi „kao“ što je u Trojičnom Božansgou naročito osećaju Svetitalji, jer su oni u najpunijoj meri očistili sebe od greha, i time izlečili bogoliku dušu svoju od razbijenosti, od razjedinjenosti, i tako osposobili sebe za bogoliko jedinstvo sa drugim ljudima. Suština ovog jedinstva je život ljudski u Trojičnom Božanstvu, u utrojičenju i otrojičenju. To nam kazuju jasno Spasove reči: „da i oni u nama jedno budu“. A ljudi žive u Svetoj Trojici pomoću vere i ostalih svetih evanćelskih vrlina, kao što su: ljubav, molitva, post, krotost…
Svakome je neophodan lični podvig evanđelski. Jer samo on uvodi u sveto bogočovečansko jedinstvo, Ostvareno u Crkvi „sa svima svetima“ (Ef. 3,18). Glavna je karakteristika tog „jednosušnog“ jedinstva: potpuno očuvanje ličnosti svakog pojedinca u toj zajednici bopočovečanskoj. Jer to nam pokazuje sam božanski original jednosušnog jedinstva triju Lica Svete Trojice. Tri Presveta Lica su ne samo večno jednosušna po nego i večno ipostasna po Licima: svako je Lice – večno i samostalno kao Ličnost.
Nešto slično je i u Crkvi: tamo se ovaki član sjedinjuje sa ostalim članovima do jednosušnosti, ojednosuštinuje, ipak svaki ostaje u punoj meri samostalna ličnost, razvijena i usavršena do krajnjih granica. Tako se ostvaruje idealno savršenstvo i ličnosti i društva. Ne obezličuje se čovek na račun društva, niti se društvo obezdruštvuje na račun ličnosti; niti se društvo obeščovečuje na račun čoveka, tj. ne razvija se na račun ličnosti čoveka kao društvene jedinke. Jer je gotovo u svim vanevanđelskim društvima i zajernicama pravilo: ili se čovek, kao ličiost, potcenjuje i obezličuje radi društva, pa čak uništava i ubija radi društva; ili se društvo potcenjuje, onemogućava, pa i uništava radi ličnosti, i njenih samoživih prohtvva. Jedni uništavaju čoveka radi čovečanstva; a drugi uništavaju čovečanotvo radi čoveka. Razume se, to u krajnjoj liniji.
 
I slavu koju si Mi dao Ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno. Ja u njima i Ti u Meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svijet da si Me Ti poslao i da ljubiš njih kao što Mene ljubiš.“
(17:22-23)
 
Sve što je Bogočovekovo sačinjava i slavu ljudsku. Jer je On proslavio Boga pred ljudima, i čoveka pred Bogom. Proslavio je Boga svojim bogočovečanskim podvigom, a čoveka – spasivši ga od smrti i uvevši ga u večnu slavu Božju. Ta dvostruka slava naročito se ispoljava u bogolikom jedinstvu ljudi koji veruju u Trojično Božanstvo. To jedinstvo je izuzetni dar Bogočoveka rodu ljudskom. Izuzetna slava ljudi sastoji se u tome: „da budu jedno kao mi što smo jedno“. To jedinstvo se postiže samo bogolikim životom, životom u Hristu.
Jer tek od Njega mi smo saznali kako čovek može živeti Bogom, i šta to znači kada čovek živi u Bogu. Zato, imajući Bogočoveka kao primer toga, i kao izvor sile za življenje takvim životom u Bogu i po Bogu, sveti apostol savetuje: „Živite dostojno Boga koji vas je prizvao u svoje carstvo i slavu“ (1 Sol. 2,12; sr. Kl. 1,10). A to opet znači: „Živite dostojno Evanđelja Hristova“ (Flb. 1,27). Življenjem po Evanđelju Hristovom čovek „raste rastom Božjim„, razvija svoju ličnost božanski beskrajno: „u meru rasta visine Hristove„, ali ne sam nego uvek u zajednici „sa svima svetima“ (Ef. 4,11-13; Kl. 2,19). I tako postiže u isto vreme dva cilja: lično bogoliko savršenstvo, koje ga i čini članom društva bogolikog jedimstva. I jedno i drugo Spas izražava ovom blagovešću: „Ja u njima i ti u Meni, da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si Mi Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k Meni što si ljubav imao“.
I bogoliko savršenstvo ličnosti, i bogoliko savršenstvo društva, dar je neizmerne ljubavi Božje prema čoveku. Ljubavi, savršeno ostvarene i pokazane u Bogočoveku, a kroz Njega i u sledbenicima Njegovim. Ljubav Boga Oca prema sledbenicima Hristovim slična je ljubavi Njegovoj prema samom Hristu, jedinorodnom Sinu Božjem. A ta ljubav božanska i jeste svestvaralačka sila kojom se obavlja i bogoliko usavršavanje ličnosti i bogoliko usavršavanje bogočovečanskog društva.
 
Oče, hoću da i oni koje si Mi dao budu sa Mnom gdje sam Ja, da gledaju slavu Moju koju si Mi dao, jer si Me ljubio prije postanja svijeta. Oče pravedni, svijet Tebe ne pozna, a Ja Te poznah, i ovi poznaše da si Me Ti poslao. I Ja im objavih Ime Tvoje i objaviću: da ljubav kojom Me ljubiš u njima bude, i Ja u njima.“
(17:24-26)
 
Zaista se samo božanska ljubav Hristova prema ljudima može zvati čovekoljubljem, a On – Jedini Čovekoljupcem. Jer, sav od nje i u njoj, On ljudima i daje božansko savršenstvo. I time ih osposobljava da mogu biti gde i On. U toj ljubavi su date čoveku sve božanske sile: one ga osposobljavaju za istinsko poznanje Boga, i za istinsko življenje u Bogu. U toj ljubavi je istinsko bogopoznanje i istinsko bogoživljenje. Ta je ljubav sila radi koje se i kojom se Bog Logos ovaplotio, postao čovek; ta ljubav je sila kojom se i čovek obožuje, Postaje „bog po blaopodati“. Bogočovek ustvari ljubavlju boravi u čoveku; ali i čovek ljubavlju boravi u Bogu. Sveti Bogoslov blagovesti: „Bog je ljubav, i koji u ljubavi boravi, u Bogu boravi, i Bog u njemu boravi“ – (1 Jn. 4,16). Znači: ljubav je ta božanska sila kojom se ostvaruje duhovno jedinstvo ljudi sa Bogom i Boga sa ljudima; i još: ljubav je ta sila koja duše Hristovih sledbenika sjedinjuje do jednosušnosti, te svaki od njih živi u svima i za sve; i svi – u svakome i za svakoga. A sve to pak čini On, čudesni Gospod Hristos, Bog te ljubavi i svih njenih ostvarenja u svima svetovima.
Zato On i završava svoju prvosvešteničku molitvu – molitvom za takvu ljubav: „Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja; da vide slavu koju si mi dao, jer si imao ljubav k Meni pre postanja sveta. Oče pravedni, svet Tebe ne pozna, a Ja Te poznah, i ovi poznaše da si Me ti poslao. I pokazah im Ime Tvoje, i pokazaću: da ljubav kojom si Mene ljubio u njima bude, i Ja u njima“.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *