NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava šesnaesta
 
OPROŠTAJNA BESEDA, OBEĆANJE SVETOGA DUHA
 
Ovo sam vam kazao da se sablaznite. Izgoniće vas iz sinagoga; Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi.“
(16:1-2)
 
Oproštajna beseda, obećanje Svetoga Duha Sve što je Spas dosad rekao, rekao je da Njegove učenike ne bi iznenadila mržnja sveta na Hrissta i na njih; i još: da ih ne bi iznenadila gonjenja, mučenja, koja će podnositi zbog Hrista. „Ovo vam kazah da se ne sablaznite“: da ne pomislite: kakav je to Bog kada mi ovoliko stradamo svedočeći za Njega?
Kakav je to Spasitelj, kada se ne pojavljuje da nas spase od muka, od nevolja, od mnogih smrti? – A On to čini, On svoje sledbenike nije pretvorio u telesne besmrtnike, da ljudi ne bi, videvši to, svi pošli za Hristom, ne iz ljubavi prema Njemu, i iz ubeđenja da je On Bog i Spasitelj, nego prosto zaprepašćeni čudesima, prosto mehanički pošli za Njim, bez učešća slobodne volje, nego zarobljeni neodoljivšrću čudesa. Gosspod Hristos neće robote, hoće slobodne ljude. A svet će se toliko mehanizirati, automatizirati, robotizirati, da će odbacivati i goniti i ubijati hristonosce i hristopropovednike, zato što sve prepuštaju slobodnoj volji ljudskoj; što nikoga ne primoravaju ni na dobro, ni na ljubav, ni na milosrće, ni na pravednost. Jer kakvo mi je to dobro, i ta ljubav, kad su iznuđeni?
Čim su iznuđeni, oni su prestali biti dobro i ljubav, i postali mehanički proces mehaničkog čoveka – robota. Postali to, i tim samim prestali biti i dobro i ljubav. Dijalektika zla će biti toliko razrađena od ljudi, logika zla će toliko postati logika ljudi, da će oni ubijati Hristonosce – Bogonosce, smatrati da istinski služe čovečanstvu, tom svom božanstvu. Na to ukazuju Spasove reči, upućene Njegovim sledbenicima: „Izgoniće vas iz zbornica; a doći će vreme kad će svaki koji vas ubije misliti da Bogu službu čini“.
 
I to će činiti, jer ne poznaše Oca ni Mene.“
(16:3)
 
A pravi uzrok toga biće u tome što ljudi nisu hteli da poznadu i prianadu istinitog Boga. A niko im nije više dokaza dao o sebi kao takvom istinitom Bogu od Gospoda Hrista. Pa kad i u njemu ne vide; ne poznaju i ne priznaju Boga, onda – su zbilja neznabošci i bogoborci. Jer u svemu Hristovom prisutna je Presveta Trojica, jedini istiniti Bog i Gospod, prisutna svim svojim božanskim savršenotvima i silama. To ne videti, znači zaista biti dobrovoljni i svesni rob i robot logike zla, demonske dijalektike zla. To neznabošgvo se obično projavljuje u životu ljudskom kao nepoznavanje istinskog dobra; onda ljudi zlo proglašuju za dobro, laž za istinu, nepravdu za pravdu, mrak za svetlost, smrt za život. Jer ne-zna-božac, ne znajući Boga – ne zna ni šta je istinsko dobro, ni šta istinska pravda, ni šta prava istina.
U njega je sve prevrnuto tumbe, sve izopačeno, jer ima „izopačen um“„ljudi razorenog uma , istrulelog u zlu i grehu uma, koji svoje umovanje obavlja uvek posredovanjem logike zla, koja se u njemu ugnezdila i potpuno potisla logiku dobra (1 Tm. 6,5).
Neznabožac je obično najpre umni nevaljalac, intelektualni nevaljalac, a zatim i praktični i empirični nevaljalac. U njega postoji intelektualno, logičko, dijalektičko opravdanje zla, koje se zgodnom prilikom transsubjektivizira, i postaje empiriskom činjenicom u spoljnjem svetu. A sve su to razne transformacije jedne, i samo jedne stvarnosti duševne: neznaboštva, nepriznavanja Hrista za Boga i Gospoda. To Gospod i naglašava govoreći: „I ovo će činiti, jer ne poznaše Oca ni Mene“.
 
Ali ovo sam vam kazao da se, kada dođe čas, sjećate ovoga da vam Ja kazah; a ispočetka ne kazah vam ovo, jer bijah s vama. A sada idem Onome koji Me posla, i niko Me od vas ne pita: kuda ideš? Ali zato što sam vam ovo kazao, žalost je ispunila srce vaše. No Ja vam istinu govorim; bolje je za vas da Ja odem, jer ako Ja ne odem, Utješitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću Ga k vama.
(16:4-7)
 
Svim ovim Spasitelj pokazuje kakvo mesto u bogočovečanskom domostroju slasenja zauzima stradanje. Istovremeno On daje i opravdanje stradanja, i smisao i cilj. Ono je neophodno, jer je sastavni deo one organske bogočovečanake celine koju nazivamo spasenje. Samo ono je prolaz i prelaz u radost, kroz tugu u radost, kroz smrt u vaskrsenje. Na njnjmu stoji božanski pečat onih reči koje je Spas izgovorio za sebe i svoje stradanje: „treba mnogo postradati“ (Mt. 16,21; Lk. 17,25; 9,22). Tu je mnogo nadumnog, neshvatljivog, ali je sve – božansko, bogočovečansko, ispunjeno božanskom logikom spasenja. Ali, taj božanski smisao stradanja čovek ne može da shvati bez blagodati: treba najpre da se ispuni Duhom Svetim, da se Njime osveti i prosveti, i tek onda oseti i shvati smisao stradanja. Primer najbolji: sveti apostoli. Na Tajnoj Večeri, a i pre toga, oni nikako ne mogu da shvate zašto je potrebno da strada tako divan čovek, kao što je njihov učitelj. Zato se srce njihovo ispunjuje tugom. A Spasitelj ih teši. Kime? – Opet Utešiteljem. Jer Utešitelj ima doći u svet tek kada Bogočovek završi svoj bogočovečanski podvig spasenja sveta: „bolje je za vas da ja odem“. I zaista se pokazalo „bolje“, jer čim se uzneo na nebo, Spas je poslao s neba Božanskog Utešitelja.
 
I kad On dođe, pokaraće svet za grijeh, i za pravdu, i za sud. Za grijeh, dakle, što ne vjeruju u Mene; Za pravdu pak, što idem Ocu Svojemu, i više Me nećete vidjeti; A za sud, što je knez ovoga svijeta osuđen.“
(16:8-11)
 
Utešitelj dolazi u naš svet zbog Gospoda Hrista. I to dolazi da nam kaže božansko mišljenje o postupanju sveta prnjma Spasitelju sveta. I krotki Utešitelj, iako dolazi da teši i produži spasenje sveta, On će najpre pokarati, izobličitisvet za tri stvari: za greh, za pravdu, za sud. Za kakav greh? – Za neverovanje u Hrista. To je najveći greh; svi se ostali gresi, posredno i neposredno, izvode iz njega, izviru iz njega. A taj greh su ljudi razradili do genijalnosti: jer su mučili Spasitelja, bili i ubili Njega koji je došao da ih spase, i spasao ih je od greha, smrti i đavola, tj. od pakla i svega paklenoga. Ne verovati u Hrista, to je: odbaciti Boga, Božju Istinu, Božju Pravdu, Božju Ljubav, Božju Večnost, nebo, raj, sva božanska savršenstva, i svesno i s ljubaovlju ostati u grehu, u smrti, u zlu, u paklu, u svemu đavolskom. Zar ima veći greh od toga?
Pokaraće svet još? – „Za pravdu, što idem k Ocu Svome, i više Me nećete videti“. „Za pravdu?“ – A „pravda Božja“ je Hristos, Bog Logos ovaploćeni. On je u svetu čovečanskom oličavao telom svu pravdu Božju: svu je učovečio i ovaplotio.
A ljudi? – hteli su da se oslobode te pravde, da je oteraju iz svoga zemaljskoga sveta, da je ne bude više u svetu, da postane nevidljiva za svet. Zato su i raspeli, i u grob oterali „pravdu Božju“ – Gospoda Hrista. I On je zaista uzneo se sa telom k Ocu, i postao nevidljiv za svet: „nećete me više videti“, ma da su Ga apostoli viđali posle vaskrsenja 40 dana, i kasnije se mnogo puta javljao njima i svojim sledbenicima, kao što se i sada javlja. Rekao im je: „i više me nećete videti“, kao pretstavnicima hristobornih ljudi, greholjubivih i bogobornih. I zaista, za njih je Spas nevidljiv. No iako se telom uzneo k Ocu, On je sav svojim božanstvom, svim božanskim silama svojim ostao u Crksvi, i Duhom Svetim dela iz nje neprekidno, sve do Strašnoga Suda.
Duh Sveti pokaraće svet još „za sud, što je knez ovoga sveta osućen“. Da, ljudi, su izvršili sud nad Bogom: najsramniji i najodvratniji, kakav ni demoni nisu izvršili kad je u pakao sišao. Ljudi su osudili na smrt Kneza, Vladara ovoga sveta, Tvorca i Svedržitelja i Spasitelja. Ima li bezumnijeg suda od toga: osuditi Boga, i to na smrt? Samo za taj greh, koliko li paklova zaslužuju ljudi! Ali, u beskrajnom čovekoljublju svom, Gospod Hristos oprašta „hulu na Sina čovečjeg“. Jer Ga ta ljubav čini jedinim i jedinstvenim Spasiteljem sveta. Da lje nije imao, već da je samo po pravdi ovojoj sudio, od sveta ne bi ostalo ništa, prošao bi gore od Sodoma i Gomora, jer je greh hristoubistva nesravnjeno veći od svih grehova učinjenih u ovome svetu, od Adama pa sve do Strašnoga Suda. Kao Tvorac, i Svedržitelj, i Spasitelj, Gospod Hristos je zaista Vladar ovoga sveta. Ali ljudi su seojim greholjubljem izabrali za ovoga vladara – đavola, i on je postao knez ovoga sveta koji u zlu leži, u zlu, u koje su ga ljudi svalili svojim gresima.
 
Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi.“
(16:12)
 
„Još vam mnogo imam kazati“, – jer Boga – ko će iskazati, naročito Boga u telu? Ma koliko bilo o Njemu kazano, nesravnjeno više ostaće nekazano. Jer su u Njemu sabrane i ovaploćene sve tajne Boga i ove tajne čoveka, sav život Boga i sav život čoveka. Zato isto Sveti Evanđelist i veli na kraju ovog Evanćelja da „ni u sav svet ne bi mogle stati knjige napisane“ o Isusu, kada bi se napisalo „ono što učini Isus“ (Jn. 21,25), a kamoli kada bi se napisalo sve što je Isus – Bogočovek. No Gospod Hristos je govorio Svojim učenicima ono što je najvažnije za spasenje sveta; to je produžio da im govori i preko svog Duha Svetog, Utešitelja. Eno, Duhom Svetim svojim On govori Svoje Evanđelje i preko Pavla, i preko Petra, i preko Jakova, i preko Jude, – jer sve to što su oni napisali u svojim Poslanicama, i što sačinjava Novi Zavet – sačinjava jedno i isto, nedeljivo i božansko Evanđelje Bogočoveka Gospoda Hrista. Sve to On im je kazao kasnije, kada ih je blagodaću Duha Svetoga osposobio, osvetio, obožio, te su mogli S radošću nositi sav teret propovedi svetog Evanđelja. A sada ne na Tajnoj Večeri? – „Sada ne možete nositi“. A moći će od dana Svete Pedesetnice, kada Duh Svega bude sišao na njih.
 
A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu; jer neće govoriti od Sebe, nego će govoriti ono što čuje, i javiće vam ono što dolazi. On će Mene proslaviti, jer od Mojega će uzeti, i javiti vam. Još malo, i nećete Me vidjeti, i opet malo i ugledaćete Me, jer Ja idem Ocu.“
(16:13-15)
 
„A kad dođe On, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu , jer neće govoriti od sebe, nego će govoriti što čuje, i javiće vam što će biti ubuduće.On će me proslaviti, jer će od moga uzetii javiće vam. Sve što ima Otac Moje je: zato rekoh da će od moga uzeti, i javiti vam“.„Duh istine“ uvodi u svaku istinu bogočovečansku, u svaku istinu Boga Logosa. Sama Istina vodi Istini i uvodi u Istinu. Beskrajnu i svesavršenu Božansku Istinu Trojičnog Božanstva Bogočovek je kroz svoje Evanđelje raščlanio u bezbroj istina, da bi ih svet mogao lakše primiti. Kao što raščlanjuje i rasipa jedno sunce u bezbroj zrakova, koji su prijemčivi za ljude i ostale tvari, a ne ubacuje celo sunce u svakog čoveka, ni tvar, Jer bi ih spržilo; tako postupa i sa božanskom Istinom. Jedna je Istina, ona je prosto Sveistina. I ta Istina, koja je uvek i po svemu Sveistina, jeste Trojično Božanstvo. Tu nam je Sveistinu doneo sobom i objavio Svojim Evanđeljem Gospod Hristos; tu istu Sveistinu donosi i Duh Sveti, i objavljuje na ovoj ipostasni način; a tu Sveistinu ima i Bog Otac. Nema tu ni suprotnosti, ni protivrečnosti. Duh Sveti, kad govori Sveistinu, ne govori „od sebe“, već od Trojičnog Božanstva; tako i Sin, tako i Otac. Sveistina je njihovo biće; ona je u svemu što je njihovo. Svako Lice Svete Trojice govori tu Sveistinu i „od sebe“, jer je svaka od njih kao Ipostas nosilac i imalac te Sveistine. Od kako je Bogočovvk sa Duhom Istine u ovetu, mi znamo Istinu, jer nas Duh Istine upućuje u svaku istinu. Znajući Istinu, mi znamo i šta je laž. Laž je ove što nije od Hrista, od Duha Istine, od Trojičnog Božaistva; i što ne vodi Trojičnom Božanstvu. Za naš čovečanski svet, sva Istina, Sveistina ovaploćena je u Bogočoveka Hrista, i sa Njim i kroz Njega prisutna u našem svegu.
On je telo Sveistine. A to telo Sveistine jeste Crkva, koja je bogočovečansko Telo Njegovo. Zato je „Crkvastub i tvrđava Istine“ (1 Tm. 3,15), Sveistina, koja je njome postala naša empirija, naše iskustvo, naša stvarnost. Tako, Istina više nije pojam, ili teorema, ili shema, već – telo, stvarnost, iskustvo. – Hrišćani znaju Duhom Svetim svu Istinu o Bogu, o svetu, o čoveku, o sudbini sveta. I početne i zaoršne ciljeve svega oni znaju. I to: Duhom Svetim znaju. Eto Duh Sveti je kroz svete knjige Novoga Zaveta kazao buduće – šta će se zbiti i sa rodom ljudskim i sa ovetom. Uzeti samo apostola Pavla: on samo ono radi što mu Duh Sveti nalaže; i unapred providi mnogo od toga. Pa apostol Petar, pa Jovan Bogoslov, i ostali sveti vidioci i prozorljivci, svi duhonosci i duhonošeni.
 
Još malo, i nećete Me vidjeti, i opet malo i ugledaćete Me, jer Ja idem Ocu. Tada neki od učenika Njegovih rekoše među sobom: Šta je to što nam kaže: Još malo, i nećete Me vidjeti, i opet malo i ugledaćete Me, i: idem Ocu? Govorahu, dakle: Šta je to što kaže: malo? Ne znamo šta govori. A Isus razumije da htjedoše da Ga ipitaju, pa im reče: Zato li se zapitkujete među sobom, što rekoh: Još malo, i nećete Me vidjeti, i opet mmalo, i ugledaćete Me. Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svijet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost. Žena kad rađa trpi muku, jer dođe čas njezin; a kada rodi dijete, više se ne opominje žalosti, zbog radosti što se rodi čovjek na svijet. I vi, dakle, imate sada žalost; ali ću vas opet vidjeti, i radovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće uzeti od vas. I u onaj dan nećete Me pitati ništa. Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u Ime Moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u Ime Moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena.
(16:16-24)
 
Da se Spasove reči: „više me nećete videti“ (16,10), odnose na apostole kao na pretstavnike roda ljudskog, a ne na njih kao i na učenike, pokazuju nam ove reči Spasiteljeve: „Još malo, i nećete me videti, i opet malo, pa ćete me videti: jer idem k Ocu“. I zaista, dok je Spas bio u grobu, od pogreba do vaskrsenja, apostoli Ga nisu viđali; kad je vaskrsao, oni su Ga opet viđali, – i On je u slavi uzišao k Ocu. Ali, na Tajnoj Večeri neki od učenika nisu mogli razumeti ove reči Spasove. Zato im On predano i objašnjava, da se one odnose na njegovu smrt i vaskrsenje. Njetova smrt biće za njih teška tuga, ali će Njegovo vaskrsenje iz mrtvih tu tugu pretvoriti u radost. Tuga je velika to, jer je muka velika: kao u žene porodilje; ali je i radost velika kada se tuga velika završi – rađanja deteta, i smrt – vaskrsenjem.
Tuga učenika biće kratkotrajna, a radost od vaskrsenja – vekovečna i neiskazana: „i radovaće se srce vaše, i radost vašu niko neće uzeti od vas“.„Niko neće uzeti od vas“, niko od ljudi, niko od demona, niko od ostalih bića, jer će ona postati duša duše vaše, i biće bića vašeg, postati sastavni deo vašeg večnog Evanđelja, Bogočovekovog Evanđelja. „Niko“: ni smrt, ni mučitelji, ni gonitelji, ni ubice. Jer će radost vaskrsenja postati vaša besmrtnost, vaša večnost, nedosežna ni za kakvu smrt ili prolaznost.
„I u onaj dan nećete me pitati ni za šta“: i zaista, kad su Ga videli vaskrsla, oni su od radosti zanemeli: jer su sve muke bile skinute s duše njihove, i sva pitanja rešena. Hristos je vaskrsao, – šta nam više treba? Šta je to na šta nam On Svojim vaskrsenjem nije odgovorio? Kao vaskrsli Bogočovek, i pritom neiskazani čovekoljubac, On – besmrtni i večni dobrotvor roda ljudskog – nudi ljudima sva blaga besmrtnosti i večnog života. Vaskrsnuvši iz mrtvih, i uznevši se sa telom na nebo, Gospod Hristos je dao sveubedljiv dokaz da je zaista Bog i Spasitelj, Bog koji raspolaže svim božanskim bogatstvima. Zato i odlučno blagovesga: „Zaista, zaista vam kažem da što god uzšiteteu Oca u Ime Moje, daće vam“. „Daće vam što god uzištete“: time će se radost vaša upotpunjavati, dak ne bude potpuno ispunjena. Jer ste učenici vaskrslog i večnoživog čovekoljupca Boga: Gospoda Isusa Hrista. „Ištite i primićete, da radost vaša bude ispunjena“. A oni, osvećeni i prosvećeni Duhom Svetim iskaće samo ono što služi spasenju i njih i sveta.
 
Ovo sam vam govorio u pričama; ali dolazi čas kad vam više neću govoriti u pričama, nego ću vam otvoreno javiti o Ocu. U onaj dan ćete u Ime Moje zaiskati, i ne kažem da ću Ja umoliti Oca za vas; Jer sam Otac ljubi vas, zato što ste vi ljubili Mene, i vjerovali da Ja od Boga iziđoh. Iziđoh od Oca, i došao sam na svijet; opet ostavljam svijet, i idem Ocu.“
(16:25-28)
 
Kada vaskrsenjem Svojim i vaznesenjem Svojim bude uneo u duše svojih učenika nova iskustaa, koja će duše njihove produbiti i uzvisiti bezgranično, tada će im On Duhom Svetim otvoreno kazivati tajne Božje, otvoreno (slobodno), a ne zavijeno „u pričama“. Tada će im „otvoriti um“ da razumeju Piomo (Mt. 24,45): i Oca pomoću ovaploćenog Sina. Sve dotle, Otac Bog za njih je daleka apstrakcija, ili nadnebeska, nedokučiva stvarnost. Sedeći s desne strane Oca sa svojim Bogočovečanskim telom posle neiskazano velike žrtve za rod ljudski, Gospod Hristos će svoje beagranično čovekoljublje preneti i na Oca, i umilostavljavati Njega prema nesrećnom rodu ljudokom, uvek greholjubivom, i stoga – slabom. Ono što Bog Otac najviše ceni kod ljudi, to je hristoljublje. Stoga ih i najviše voli.
Jer ko ima ljubavi prema Hristu, odbacio je greh, i nema ljubavi prema zlu. Ljubav prema Hristu, ljubav je prema Bogu i vera u Boga. Jer ljubeći Hrista, čovek ustvari ljubi Boga, jer sve što je Hristavo toliko je sveto, uzvišeno, božansko, da je On – nesumnjivo Bog. Otuda se iz te ljubavi prema Hristu rađa i vera u Njega kao Boga. Vera koja je sva zasnovana na ljubavi prema svemu božanskom u Njemu, i na poverenju u Njoga kao čovekoljubivog Boga. Da vera u Hrista kao Boga zasniva se na ličnom iskustvu doživljene ljubavi prema njegovoj Božanskoj Ličnosti i božanskim delima. Pokazujući neizmernim čovekoljubljem sebe kao Boga, Gospod Hristos izaziva u ljudima ljubav prema sebi kao prema Bogu. A iz te ljubavi se i rađa vera u Njega kao Boga. Vera, čija je osnova – poverenje u čovekoljubivog i blagog Boga i Gospoda. A na tom vascelom božanskom putu, kojim se kreće čudesna Ličnost Bogočoveka Hrista biće ljudsko ga i može pratiti samo ljubavlju i verom. Jer samo tako vidi da je On, Bog Logos, od Oca izišao, i došao na svet; i opet ostavlja svet i kroz vaznesenje ide k Ocu.
 
Rekoše Mu učenici Njegovi: Eto sad otvoreno govoriš, i priču nikakvu ne govoriš. Sada znamo da sve znaš, i ne treba da Te ko pita. Po tome vjerujemo da Ti od Boga iziđe. Isus im odgovori: Sada li vjerujete? Evo dolazi čas, i već je došao, da se razbjegnete svaki na svoju stranu, a Mene sama ostavite; ali nisam sam, jer je Otac sa Mnom.“
(16:29-32)
 
Na Tajnoj Večeri učenici i ne slute kroz kakva će ove iskušenja proći njihova vera u Hrista. Gotovo će je nestati. A prava vera nije drugo do neprvkzdno doživljavanje Hrista i njegovog Evanđelja kao suštine ovoga svakodnvvnog života. Tako se vera i proba i prekaljuje. Čvrsta vera u Hrista je kod mnogih mučnih hristočežnjivih podviga, koji odvode Hristu i utvrđuju čoveka u Njemu. Ti su podvizi: evanđelska ljubav, i molitva, i post, i krotost, i trpljenje, i smernost, i sve ostale evanđelske vrline. Svaka je od njih živa sila kao podvig. Doživljuje li ih čovek, kroz njih raste vera njegova u sve veću i veću. Da, vrline evanđelske uopšte rastu jedna kroz drugu i pomoću druge. Svaka je drugoj i pomoćnica i sila. Vera slabi bez ostalih vrlina, pa je najzad i nestane.
 
Ovo sam vam kazao, da u Meni mir imate. U svijetu ćete imati žalost;
ali ne bojte se, Ja sam pobijedio svijet.“
(16:33)
 
A sa ostalim vrlinama ona jača, dok ne postane svemoćna i svesilna. Tada ona izgoni iz sebe svaki strah, i useljuje u dušu čovekovu nenarušiv mir: mir od osećanja i saznanja: da je Hristos svepobedna sila koja pobeđuje sva zla ovoga sveta, a na prvom mestu: greh, smrt i đavola. Iako su ovo troje svim bićem polegli po ovom svetu, i porobili ga, ipak su nemoćni i bespomoćni u borbi protiv Hristovih sledbenika. Jer je Bogočovek zato i došao u ovaj svet, da pobedi u njemu sve zle sile.
Istina, one naročito napadaju i muče hristonosce, ali im ne mogu ništa, jer oni Hristom koji je u njima savlađuju svet i sva zla koja su u njemu. Zato ih vaskrsna radost nikad ne napušta, ni u najvećim mukama i nevoljama ne napušta.
To sve blagovesti Sladčajši Gošod govoreći: „Ovo vam kazah, da u Meni mir imate. U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, Ja nadvladah svet“.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *