NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava petnaesta
 
HRISTOS PRAVI ČOKOT – O DUHU SVETOM
 
„Na Tajnoj Večeri kazana je sva tajna Hristoiih sledbenika: otkuda u njima one božanski moćne i svemoćne stvaralačke sile; otkuda im poznanje i posedovanje božanske Istine, božanskog Života, božanske Ljubavi, božanske Mudrosti, božanske Dobrote, božanske čudotvorne sile, i ostalih božanskih savršenstava; otkuda sile da drže zapovesti evanđelske; otkuda Hristos u njima i oni u Hristu; otkuda oni – boravište Svete Trojice; otkuda im Duh Sveti. Sve je to otuda što je Gospod Hristos čokot a oni loze na tom bogočavečanskom čokotu.
Kao što loze na vinovom čokotu žive i rod donose samo ako su na njemu, i ako ih on hrani svojim životvornim i plodonosnim sokovima; tako i ljudi, samo ako su nakalemljeni na Hristu verom i ostalim vrlinama, organski se sjedinjuju sa Njim, i žive Njegovim božanskim životvornim i plodotvornima silama. I kao što je On večan, tako i oni postaju večni Njime, jer ih On hrani onim što je večno, božansko, besmrtno. Ljudska priroda, ako se organski ne sjedini sa Bogom kroz Bogočoveka, ona se sasuši, uvene, i bez roda ostane. Samo organsko sjedinjenje sa Bogom i organsko življenje Bogom, daje ljudskoj prirodi ono što je besmrtno, božansko, večno, svevrednosno.
 
Ja sam istinski čokot, i Otac Moj je vinogradar.“
(15:1)
 
Ja sam pravi čokot tj. čokot koji niko i ništa ne može nagristi, oštešiti, uništiti, usmrtiti. Sav je besmrtan i večan, jer je On sam sva besmrtnost božanska i sva večnost božanska. A On, Bogočovek, je to Svojim božanstvom. Iako čovek, on je Svojim božanstvom sav u Ocu, sav u Svetoj Trojici. Zato i veli za Oca svog: „i Otac je Moj vinogradar“ . Znači: bogočovečansko delo spasenja sveta je delo ne samo Sina Božijeg, Bogočoveka Isusa, nego i Boga Oca. Sva Sveta Trojica radi na tome, a Sin je najneposrediiji posrednik toga među ljudima, jer je čovek, jer je Sin Čovečiji. Bogočovek je čokot spasenja, istiniti čokot celokupnom Ličnošću Svojom, ne nečim parcijalnim, fragmentarnim, delimičnim. A to znači i Svojim učenjem, i Svojim životom, i svim Svojim od najmanjeg do najvećeg, od najopipljivijeg do najnevidljivijeg: jedna organska celina, i to bogočovečanska celina, i još: bogočovečanska Ličnost kao organska celina.
 
Svaku lozu na Meni koja ne rađa roda odsijeca je;
a svaku koja rod rađa čisti je da više roda rodi.“
(15:2)
 
Bog Otac je zemljoradnik; obrađuje Sinom svu zemaljsku njivu: sve ljude. A pošto je rod ljudski – rukosad Božji, vinograd Božji, to je i Otac – vinogradar. Samo taj je vinograd sav zaražen duhovnom filokserom: grehom i smrću, te ne donosi pravi božanski rod. Ljudska priroda je obesplođena grehom i smrću. Zato Bog Logos postaje čovek, da obnovi ljudooku prirodu i oplodi je za božanski rod, oslobodivši je sobom od greha i smrti. Kao stvarno bezgrešan Čovek, Bogočovek je zaista „pravi čokot“. I dao je ljudima sva sredstva kojima se oni mogu nakalemiti na njemu – pravom čokotu, i živeti njime, i donositi bogočovečankzki rod: besmrtne misli, besmrtna osećanja, besmrtna dela; a to znači: evanđelske misli, evanđelska osećanja, evanđelska dela. Ta sredstva jesu: svete tajne i svete vrline, i u njima sve bogočovečanske sile.
Svetom Tajnom Krštenja čovek se nakalemljuje na Hristu – Čokotu. Ali se učvršćuje na Njemu i organski sjedinjuje sve jače i jače sa Njim pomoću ostalih svetih tajni i svetih evanđelskih vrlina. Bez ovih, iako kršten, on se polako otpađuje od Čokota, namerno se ne hrani Njegovim životvornim skokovima, i tako bez roda ostaje. Otac – „vinogradar“ Svojim svevidećim okom prati svaku lozu na Čokotu svom, i lenje loze – odseca i baca. To je tako divno izraženo primerom smokve koja tri godine ne donosi roda, i domaćin (tj. Bog) hoće da je poseče, a sluga (tj. Sin) moli da je ostavi još za jednu godinu, pa ako i onda ne rodi, isećiće je (Lk. 13,7-9).
A loza koja rod donosi, tj. čovek koji umnožava u sebi evanđelske misli, osećanja, dela, – dobija od Oca još više blagodatne sile, pomoću kojih još radikalnije pobeđuje i uništava u sebi grehe i iskušenja. I ukoliko se više čisti od greha, utoliko se u njemu više razlivaju blagodatne sile Božije, koje čine da duša njegava postaje sve plodnija i sve više rađa evanđelskog roda. U spasenju čoveka zaposlena je sva Sveta Trojica – tolika je ljubav njena ogromna za čoveka, i toliko je čovnjk važno i vrednosno biće za Nju.
 
Vi ste već čisti zbog riječi koju sam vam govorio.“
(15:3)
 
Ognjena sila koja spaljuje korov i trnje greha u čoveku, te ga tako čisti od svega što smeta da ljudska priroda bude plodarodna, i da raća božanski rod, jeste reč Hristova, evanđelje Hristovo. Jer u reči Hristovoj prisutna je božanska sila koja očišćuje od ovake prljavštine i dušu i telo.
Reči Hristove „duh su i život su“, i progone iz čoveka sve što je telesno i smrtno. „Jer se svako stvorenje Božije osvećuje rečju Božijom i molitvom“ (1 Tm. 4,5). Pusti li čovek da živa reč Božije Reči prostruji kroz njegovo biće, i pomolili je svojim podvizima na tom putu kroz njegovo biće, ona ga zaista očišćava od svake prljavštine. Zato Spas i veli učenicima svojim: „Vi ste već očišćeni rečju koju vam govorih“.
 
Ostanite u Meni i Ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe
ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u Meni ne ostanete.“
(15:4)
 
Organsko sjedinjenje Bogočoveka i Njegovih sledbenika nije drugo do bogočovečanska simbioza: on, Bog, živi u njima i sa njima; i oni, ljudi, žive u Njemu i sa Njim. To je međusobno duhovno saovaploćavanje, niukom slučaju nikakvo porobljavanje: On se saovaploćuje njima; oni se saovaploćuju Njemu. Sve po osnovnom evanđelskom, bogočovečanskom načelu bogovaploćenja: Bog Logos se ovaploćuje u čoveka, da bi se čovek ovaplotio u Boga. Jer je u Bogočovekovom Evanđelju stožer – istina ovo: Bot Logos je postao čovek, da bi čovek postao Bog po blagodati. Tu stožer – istinu evo Spas otkriva na Tajnoj Večeri kao svetu istinu: „Budite u Meni i Ja u vama“ ( = boravite u Meni i Ja u vama). Živeći Bogom i u Bogu čovek se i sam obožuje i sam postaje „bog po blagodati“, – po omiljenoj reči svetih triju pravoslavnih bogoslova, jedinih pravih bogoslova, a naročito svetog Simeona Novog Bogoslova. Ništa evanđelsko čovek ne može učiniti bez blagodatne pomoći Spasiteljeve; ništa evanćelsko „roditi“ sam od sebe; zato je uvek potrebna pomoć Bogočovekova, jer je sve evanđelsko uvek bogočovečanski sinergično: uvek na njemu zajednički rade, jedan drugome sarađuju, Bog i čovek. To nam kazuju reči Spasove: „kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne bude na čokotu, tako i vi ako u meni ne budete“.
 
Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod,
jer bez Mene ne možete činiti ništa.“
(15:5)
 
Bez Boga čovek je nerodna biljka. Čovek, sam po sebi, ne raspolaže silama koje bi mu osigurale besmrtnost i život večni. A to znači čovek je plen smrti, i domen smrti. Ma koliko čovek izživljavao sebe autarkično, iz toga ma koliko sebe idololatrizirao (budizam, evroiski humanizam), ipak nije u stanju da sebe pretvori u neko trajnije biće, akamoli u biće besmrtno i večno. Uvek i za uvek čovek ostaje – smrtan, prolazan, zlosmradan. Ali to što ne može dati ni jedan čovek, ma koji čovek, ni svi ljuda skupa, – daje samo Bogočovek. Njime i u njemu jedino čovek postaje besmrtno i večno biće. Jer On uzima čoveka u sebe, i Sobom ga prerađuje u biće večno, bogočavečno. I istovremeno prenosi Sebe u čoveka, i čovek oseća Njime, misli Njime, dela Njime, živi Njime, besmrtuje Njime. Tu je posredi potpuna i savršena simbioza Boga i čoveka: Bog ostaje Bogom, i ako svega Sebe daje čoveku; i čovek ostaje čovekom, iako svega sebe daje Bogu. Daje, i postaje savršen čovek (sr. Ef. 4,13), „za svako dobro delo pripravljen“ (2 Tm. 3,17). A svaki je čovek sazdan sa ciljem da postane savršeni čovek. Zato je Bog Logos i postao čovek, da bi dao sile svakom čoveku da ispuni svoje božaisko naznačenje: da postane savršen čovek. Hrista propovedamo, izjavljuje Apostol: „da pokažemo svakoga čoveka savršenog u Hristu Isusu“ (Kol. 1,28).
Sve dok čovek ne oseti da je Bogočovek – Čokot a on loza, radi tog čokota, i rodna samo njime i od organskog jedinstva sa Njim, on se guši u bezvazdušnoj epruveti svoga humanizma, svoga hominizma, pa bio on religijski, filosofski, naučni, kulturni, umetnički, – svejedno, zauvek svejedno. A što Bogočovek govori, svima ljudima govori: „Ja sam čokot a vi loze: koji boravi u Meni i Ja u njemu, on raća mnogi rod: jer bez Mene ne možete činiti ništa“, – ništa trajno, ništa besmrtno, ništa sveto, ništa pravedno, ništa večno, ništa ustvari vrednosno. „Bez Mene ne možete činiti ništa“, – ovim je svaki humanizam, svaki hominizam svaka ljudska autarkičnost i autarhičnost, svako čovekopoklonstvo, osuđeno na smrt. I još time proglašena ova blagovest: A samnom možete činiti sve, – sve što čoveka diže i do božanskih visina uzdiže, sve što je božansko, besmrtno, večno, svevrednosno. Jer se čovek jedino bogočovečanskim, pomoću ovetih evanđelskih vrlina i sila, produžuje, proširuje, uzvišuje, u sve božanske beskrajnosti i besmrtnosti. I postaje biće kome se i anđeli dive.
 
Ko u Meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se,
i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.“
(15:6)
 
Bez Bogočoveka, bez organskog jedinstva sa Njim, ljudsko biće postepeno vene, presahnjuju njegove sile, ma kako izgledale velike i neiscrpne, dok najzad sasvim ne presahnu, ne izumru. I time same sebe na smrt, na uništenje, na iščeznuće osude. I zbilja, šta je to ljudsko, makar bilo ničeanski „ljudsko – suviše ljudsko“, što na kraju krajeva smrt ne sparuši, ne sasuši, i u oganj ne baci, i ne spali?
Da, sve i sva, i u tome je neminovna tragedija svakog humanizma. Besmrtna je, i za sva vremena očigledna istina u ovim Bogočovekovim rečima: „Ko u meni ne boravi, izbacuje se napolje kao loza, i suši se, i skupljaju je, i u oganj bacaju, i spaljuje se“.
 
Ako ostanete u Meni i riječi Moje u vama ostanu,
što god hoćete ištite i biće vam.“
(15:7)
 
Organsko sjedinjenje čoveka sa Bogočovekom čini čoveka svemoćnim, ali i svemudrim. On postaje svemoćan njime, i svemudar njime. I onda ište u Bogočoveka i za sebe i za bližnje samo ono što im služi spasenju od greha, smrti i đavola, samo ono što je sveto, uzvišeno, čestito, božansko, besmrtno, večno. Tada zaista čovek sasvim prirodno „rađa mnogi rod“ bogočovečanski: evanđelska dela, misli, raspoloženja.
Glavno je: biti u Bogočoveku, boraviti, živeti u Njemu, onda On sam i tvori dela svoja kroz slugu Svoga: čokot rađa lozom; loza se vidi i rod, više nego čokot, koji je jednim delom u zemlji, nevidljiv. Zato Spas blagovesti: „ako boravite u Meni i reči Moje u vama borave, što god hoćete šitite i biće vam“, „što god hoćeteištite“, a vi ćete, zato što živite Bogočovekom, u Njemu i radi Njega, iskaćete samo ono što je evanđelsko, bogočovečansko, spasonosno. „I biće vam“, jer je vaša volja, sjedinivši se sa Njegovom pomoću držanja Njegovih zapovesti, i sama postala bogočovečanski svemoćna. Primer: bezbrojna čudesa Svetitelja koji su ova činili radi spasenja ljudi.
 
Ovim se proslavi Otac Moj da rod mnogi donosite, i bićete Moji učenici. Kao što Otac ljubi Mene, i Ja ljubim vas; ostanite u ljubavi Mojoj.“
(15:8-9)
 
Smerni Sin Božiji, Gospod Hristos sve pripisuje Ocu, pa i slavu Svojih bogočovečanskih dela koja On čini silom Svojom preko Svojih učenika. Svaki rod ima svoj koren; koren svih hrišćanskih dela je Otac Nebeski. Ko se drži tog korena preko čokota – Bogočoveka – da kao loza rađa „mnogi rod“. To rađanje mnogog bogočovečanskog roda blagodatnom silom Božijom koja od Oca stalno struji kroz Sina u Njegove sledbenike i čini ljude učenicima Hristovim. Provera apostolstva? – Dela bogočovečanska, i to mnoga. Ta blagodatna sila je neiscrpna, jer dolazi iz nepresušnog božanskog izvora, zato su i dela neizbrojna. Prenositelj te sile je čovekoljublje Bogočovekovo, po svemu izuzetno i jediistveno, jer: sveto, bezgrešno, božansko, svemilo stivo, svedarežljivo.
Ustvari, mi ljudi, raslabljeni zlom i gresima, nismo ni znali šta je to istinska, prava, savršena ljubav, jer u našim čovečanskim ljubavima uvek ima, više ili manje, samoljublja. Hristova ljubav je prva stvarna i potpuna ljubav: original ljubavi; božanski sveta, božanski savršena, božanski besmrtna, božanski smerna. Zato Spas na Tajnoj Večeri i kazuje svetu tajnu svete bogočovečanske ljubavi kao „novu zapovest“ o novoj ljubavi. To je zaista nova sveta sila koja dolazi od Oca i daje nam se Sinom u Duhu Svetom. Stoga nas i utrojičuje i otrojičuje, kao obožujuća blagodatna sila. Ta božanska ljubav je vrhovni zakon u životu svete božanske Trojice: ona održava svesavršeno jedinstvo Trojičnog božanstva pri čemu Sveta Tri Lica uvek ostaju svako za sebe beskrajno božanski savršena i božanski samostalna. Zato je ta božanska ljubav, preiesena i prenošena Bogočovekom u nas ljude, stvaralačka i sintetička sila ličnosti: ukoliko je čovek više ima, utoliko njegova ličnost postaje savršenija, i u isto vreme razlivenija po ljudima kao objektima ovoje delatnosti. To je jedina savršena hipostasirajuća sila, i u isto vreme sabornizirajuća. Ona sjedinjuje čoveka najpre sa Bogočovekom, i kroza nj sa ljudima, za sve vreme vodeći njegovu ličnost iz savršenstva u savršenstvo. Živeći u toj ljubavi, čovek živi glavnom životnom silom Trojičnog Božanstva. Tada se doživljuje božansko jedinstvo, božansko svejedinstvo života: bogočovečanski monizam života.
 
Ako zapovijesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj,
kao što sam Ja održao zapovijesti Oca Mojega i ostajem u ljubavi Njegovoj.“
(15:10)
 
I kroz to osećanje božanske ljubavi čovek stvarno prelazi iz smrti u život, i ne umire. A ta se ljubav stiče držanjem zapovesti Hristovih, ispunjavanjem Evanđelja Njegovog. I ne samo stiče, nego i uvek pritiče, te čovek s radošću ostaje u njoj svim bićem svojim. Ustvari ta ljubav je jedan neprekidni podvig koji počinje sa verom u Hrista a produžava se beskrajno i beskonačno. Što čovek usrdnije drži zapovesti, sve se jače ukorenjuje u ljubavi i utemeljuje u njoj, (sr. Ef. 3,17), i njome raste „sa svima svetima“ u sve dubine i širine i visine i dužine Hristove (Ef. 3,19), – i tako se pomoću nje ispunjuje „svakom punoćom Božijom“ (Ef. 3,19). Boraveći u njoj, čovek boravi u svetoj Božanskoj Trojici: u Ocu kroz Sina u Duhu Svegom. Sve nam to kazuju reči Spasove: „kao što Otac ima ljubav k Meni i Ja imam ljubav k vama; budite u ljubavi Mojoj, ako zapovesti Moje držite vi ćete ostati u ljubavi Mojoj, kao što Ja održah zapovesti Oca Svoga i ostajem u ljubavi Njegovoj“.
 
Ovo sam vam kazao da radost Moja u vama ostane i radost vaša da se ispuni.“
(15:11)
 
Od božanske ljubavi razliva se po duši neka beskrajna radost, i ona – sva božanska, sva sveta, sva besmrtna, sva bogočovečanska. Radost u kojoj nema ni smrti ni straha od smrti; ona vaskrsna radost koju je rod ljudoki poznao tek u vaskrsenju Bogočovekovom. Ona se hristoljubljem useljuje u dušu čovekovu, i hristoljubljem čuva u njoj. Nestane li u duši hristoljublja, nestaje i te božanske radosti, i tuga i muka poplave dušu, i sve njene ponore, vrhove i ravnine. Spas i veli: „ovo vam kazah, da radost moja u vama ostane i radost vaša se ispuni“. „Radost moja“ = „Ljubav moja“ : sv. Serafim: „radoste moja“, to iz njega ljubav Hristova.
 
Ovo je zapovijest Moja: da ljubite jedni druge kao što Ja vas ljubim.“
(15:12)
 
Držanje evanđelskih zapovesti ispunjuje dušu bogočovečanskom ljubavlju. I sve te zapovesti uviru u ljubav, i na uvoru svoje ime gube, jer se sve slivaju u jednu sveobimnu zapovest, svezapovest Bogočovekovu o ljubavi. I to – bogočovečanskoj ljubavi. Sve njeno: i suština, i metod, i radost, i besmrtnost, i večnost, – uslovljena je Bogočovekom, jer dolazi od Bogočoveka. Zato On i blagovesti: „ovo je zapovest Moja, da imate ljubav među sobom kao što Ja imadoh ljubav k vama“ ( = da ljubite jedan drugog kao što vas Ja ljubih). Svoju ljubav uvek proveravajte Mojom.
Jer ništa teže nego steći sveobilnu evanđelsku, hristovsku ljubav, i stekavši je: čuvati je stalno svetom, božanskom, radosnom i uvek rastućom. Tako samo Hristovom blagodatnom silom zapovest o ljubavi postaje „najveća i prva“, postaje svezapovest, o kojoj visi sav zakon, svi proroci, pa i sav Bogočovek i Njegov bogočavečanski podvig spasenja sveta. Sam je Spasitelj celokupno Svoje Evanđelje sabrao u jednu zapovest: zapovest o bogočovečanskoj ljubavi. Da, bogočovečanska ljubav i jeste – skraćeno Evanđelje. Ljubav prema Hristu u isto vreme je i radost prema svemu Hristovom. Zato je Evanđelje: – blaga vest, radosna vest: „velika radost“ (Lk. 2,10). I to radost u svemu što je Hris-tovo: i u tvorenju zapovesti i u stradanju, i u samo požrtvovanju; u sastradanju Hristu, u savaskrsavanju sa Hristom, u savaznesenju sa Hristom.
 
Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje.“
(15:13)
 
Šta je najdragocenije u svetu? – Duša. Šta – najveće? – Duša. Jer bogolika vrednost njena više vredi nego sav vidljivi svet od istoka do zapada, od severa do juga i od vrha do dna. A najveća ljubav šta je? Žrtvovati dušu svoju za prijatelje svoje. Ne život, ne telo, ne imanje, ne svet, već dušu, jer je to sve, skupa od beskrajno manje vrednosti nego duša. A to na čemu stoji, i radi čega postoji, čovek može žrtvovati samo ako ima ljubavi Hriotove, ljubavi svežrtvene. Ona je uvek gotova da se žrtvuje za sve što je sveto, uzvišeno, božansko, evanđelsko, za sve što dolrinosi spasenju čoveka, i ljudi, od smrti, greha i đavola. Jer je ona prijatelj svemu tome. I to je poluga njenog prijateljstva sa ljudima. Ona je prijatelj svemu besmrtnom, božanskom, svetom, bogočežnjivom u svakom čoveku. Ko to ima, već je njen prijatelj. I ona je uvek gotova, s radošću gotova, da sebe žrtvuje za prijatelje svoje. Takva je blagovest u ovim rečima Spasovim: „od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje“.
 
Vi ste prijatelji Moji ako tvorite što vam Ja zapovedam.“
(15:14)
 
Bogočovek je Svojim Novim Zavetom doneo svetu i novo prijateljstvo, novu sadržinu prijateljstva. Po njemu, pravo prijateljstvo se sastoji u svetoj i božanskoj ljubavi čoveka prema čoveku. Čovek je prijatelj svemu svetom i božanskom u čoveku; to mu je prijatno u prijatelju. Na tome on i zasniva sve svoje odnose prema prijatelju. To pak znači: sadržinu pravom prijateljstvu daje Bog i ono što je Božje. Takvo prijateljsto je ustvari prijateljevanje sa Bogom i božanskim u prijatelju. U tome je i sila, i jačina, i besmrtnost, i samožrtvenost pravog prijateljstva. Takvo prijateljstvo, u pravom smislu, omogućio je Bogočovek Svojom pojavom u svetu. On je Boga učinio temeljom i suštinom i sadržinom istinskog, svetog i besmrtnog prijateljstva ljudskog. Da bi čovek mogao biti pravi prijatelj čoveku, mora prethodno postati prijatelj Bogu, tj. prijatan Bogu svojim svetim, božanskim, evanđelskim životom. Postane li prijatelj Božji, on lako postaje prijatelj ljudima, a ponajlakše – prijatelj prijateljima Božijim. Kako se pak postaje prijatelj Božji, Spasitelj nam pokazuje Svojim Evanđeljnjm. Ispunjavanjem zapovesti Božijih postaje se prijatelj Božiji, prijatelj Hristov. A od toga nema veće slave i časti za čoveka ni u ovom ni u onom sveggu. Držanje zapovesti Hristovih, a svrh svega zapovesti nad zapovestima: zapovest o božanskoj ljubavi, postaje se prijatelj Hristov. Takva blagovest bruji iz ovih Hristovih reči: „vi ste prijatelji Moji ako tvorite što vam Ja zapovedam““. Vi ste prijatelji Moji ako ste prijatelji Mojoj božansžoj istini, Mojoj božanskoj pravdi, Mojoj božanskoj ljubavi, Mojoj božanskoj mudrosti, svemu bažanskom što Evanđelje propoveda. A vi ste to, ako sve to tvorite i po tome živite.
 
Više vas ne nazivam slugama, jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego sam vas nazvao prijateljima, jer sve što čuh od Oca Svojega, objavih vam.“
(15:15)
 
Prijateljima Božijim otkrivaju se tajne Božije, jer ih oni neće ni zloupotrebiti ni izdati. Iskrenoj ljubavi prema Bogu Bog odgovara iskrenom ljubavlju. Usrdno tvoreći zapovesti Božije, čovek sve više stiče božamske ljubavi, a sa njom i u njoj – istinsko znanje o Bogu i Božijim tajnama. Takav čovek, već nije sluga nego prijatelj Božiji. A prijateljima se poveravaju tajne. Bogočovek je i postao čovek i ostao među ljudima, da bi ljude načinio prijateljima Božijim: tj. svesnim i punim ljubavi tvorcima zapovesti Božijih. I sve što im je za to bilo potrebno, On im je i kazao i dao. Tako je robovski odnos prema Bogu pretvoren u prijateljski, sav zasnovan na uzajamnoj ljubavi. To je blagovest ovih Hristovih reči: „više vas ne nazivam slugama jer sluga ne zna šta radi gospodar njegov; nego vas nazvah prijateljima: jer vam sve kazah što čuh od Oca Svoga“.
 
Ne izabraste vi Mene, nego Ja vas izabrah i postavih vas da vi idete i rod donosite;
i rod vaš da ostane, da što god zaištete od Oca u Ime Moje da vam da.“
(15:16)
 
Sve što čovek od sebe unese u tvorenje evanđelskih dela, to ostaje večito, ostaje kao njegova neprolaznost i besmrtnost; to niti rđa vremena kvari, niti moljac smrti nagriza. Oplođen božanskim silama kroz svete vrline čovek zaista i rađa mnogi rod. Takvi su naročito sveti Apostoli, ti neumorni revnitelji i tvorci reči Božijih. Tvoreći zapovesti Božije, i na taj način postavši prijatelji Božiji, prijatelji Hristovi, oni se udostojavaju toga da im Gospod daje sve što zaištu od Njega u Ime Hristovo. „U Ime Hristovo“, tj. sve što je sveto, spasonosno, božansko, sve što odvodi Hristu i spasava od greha, smrti i đavola. Jer apostoli sveti ne ištu od Boga ništa što nije usaglasnosti sa svetom voljom Božijom. A „tajnu volje Svoje“ Bog nam je otkrio u Hristu (Ef. 1,9). Takvu blagovest kazuju ove reči Spasove: „vi mene ne izbraste nego Ja vas izbrah, i postavh vas da vi idete i rod rodite; i da Vaš rod ostane, da što god zaištete u Oca u Ime Moje da vam da“.
 
Ovo vam zapovijedam: da ljubite jedni druge.“
(15:17)
 
Sve ovo ima jedan božanski svecilj: bogočovečansku ljubav. Kroz sve Svoje reči i dela Spasitelj samo njoj vodi kao kroz zrake suncu. Kao da to sačinjava tajnu svih svetih tajni otkrivenih na Tajnoj večeri, On neprestano ponavlja i naglašava Svoju zapovest o ljubavi. Evo gde je opet ističe: „ovo vam zapovedam da imate ljubav među sobom“ ( = da ljubite jedan drugog)“.
 
Ako vas mrzi svijet, znajte da je Mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svjet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas Ja izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.“
(15:18-19)
 
Bogočovek sa Svojim savršenstvima stoji nasuprot svetu koji „u zlu leži“ (1 Jn. 5,19). Zahvaćen grehom, prožet logikom greha i zla, svet ne trpi Boga. Šta više: mrzi Ga. Jer je greh time greh što mrzi Bezgrešnog, i smrt time smrt što mrzi Besmrtnog. Svet, nekadanja tvorevina Božija, toliko se greholjubljem udaljio od Boga i istupio protiv Boga, da sobom pretstavlja vrlo složeno i vrlo snažno neprijateljstvo prema Bogu. Tako, da sve što je od sveta, samim tim je delimično i od greha. I kao takvo, mrzi Boga i sve što je Božje.
Zaljubljen u zlo, svet mrzi Hristovo dobro; zaljubljen u laž, on mrzi Hristovu istinu; zaljubljen u tamu, on mrzi Hristovu svetlost; a kroz sve te zaljubljenosti on je ustvari zaljubljen u tvorca svih zala – đavola, te stoga i mrzi Hrista Boga. Hristov čovek, živeći njegovom božanskom iotinom, i pravdom, i ljubavlju, odvaja se od sveta, srođuje se sa božanskim svetom, i sav duhovno rađa iz Boga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom i svom snagom svojom. Tako, Hristovi ljudi nisu od ovoga sveta, već od Hristovog, Božijeg, onog. Zato ih i mrzi ovaj svet, kao što mrzi i Boga njihovog – Gospoda Hrisga.
Dolaskom Bogočoveka u ovaj svet izvršena je po prvi put jasna i određena diferencijacija između ovog i onog sveta: šta je ovaj a šta onaj svet; čemu teži jedan, a čemu drugi, čime živi jedan, a čime druga; šta voli jedan, a šta druti. Iako u ovom svetu, Hristovi ljudi su svim bićem svojim od onoga sveta; a žive u ovom svetu da bi ga pomoću Hrista i Njegovih svetih božanskih sila i vrlina spasavali od greha, zla i đavola. Niko nije uništio toliko greha, toliko zla, toliko smrti, toliko đavola, kao oni, zato ih bezmerno mrze i gresi i zla, i smrti i đavoli. Spasitelj blagovenjsti: „ako svet mrzi vas, znajte da Mene omrznu pre vas. Kad bi ste bili od sveta, onda bi svet ljubio svoje, a pošto niste od sveta, nego vas ja izbrah od sveta zato vas mrzi svet“.
 
Opominjite se riječi koju vam Ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako Mene goniše, i vas će goniti; ako Moju riječ održaše, i vašu će održati. Ali sve će vam ovo činiti zbog Imena Mojega, jer ne poznaju Onoga koji Me posla.“
(15:20-21)
 
Bogočovečanska je blagovest: Gospod Hristos je i po istini i po dobroti i po ljubavi i po milosti i po stradanju i po požrtvovanju i po životu nesravnjeno veći od svih svojih sledbenika. U svemu tome On je uvek božanski gospodar, a oni – sluge. Njihova sudbina u svetu predodređena je, i pretskazana, Njegovom sudbinom. Sve što ih snađe Njega radi, za njih je blagovest. I stradanja Njega radi, za njih su radost i blagovest. Oni su uvek samo apostoli (=poslanici), sledbenici, sluge, svedoci: sebe nikad ne propovedaju već Njega – jedinog Gospoda i Spasitelja; Njemu sleduju, Njemu služe, o Njemu svedoče. A svet ne prima Njega, ne prima ni njih, jer bogoborni gresi zadržavaju srce sveta u tami neznaboštva i Hristoborstva. Pomračeni greholjubljem um sveta ne zna, niti hoće da zna, pravog i istinitog Boga, i stalno služi lažnim bogovima: bilo stvarima, ili strastima, ili lažnim idejama, lažnim teorijama, lažnim mislima.
 
Da nisam došao i govorio im, ne bi grijeha imali; a sad izgovora nemaju za grijeh svoj.“
(15:22)
 
Od kako je Bog Logos postao čovek, i kazao i pokazao u sebi Boga na najočigledniji i najnesumnjiviji način, ljudi više nemaju izgovora za neverovanje u Boga, za nepoznavanje istinitog Boga. Nikakva logika ljudska, ni individualna ni kolektivna; nikakva mašta ljudska, nikakav um ljudski, ne može zamisliti ni izmisliti savršenijeg, istinitijeg, ljupkijeg, pravednijeg Boga nego što je Bogočovek Hristos.
Isto tako ljudi ne mogu imati izgovora ni za kakav greh otkako je Gospod Hristos živeo u svetu među ljudima i na najsavršeniji način pokazao im život bez greha, život sav izatkan od istine Božije od pravde Božije, od Ljubavi Božije, od večnosti Božije, i od svega Božijeg. Otuda je sva nada Hristovmh sledbenika u milost i čovekoljublje Hristovo. I još: ljudi nemaju „sada“, tj. od Hrista i posle Hrista, izgovore za grehe svoje naročito stoga što Gospod Hristos kroz svete tajne i svete vrline daje svakome čoveku božanske, blagodatne sile, koje mu daju moći da potpuno živi životom Hristovim na zemlji, da živi Hristovom istinom, Hristovom pravdom, Hristovom ljubavlju, jednom rečju – Hristovim Evanđeljem. Setiti se treba apostolovih reči: „ja više ne živim nego u meni živi Hristos“ (Gl. 2,20). Nemaju ljudi više izgovor za grehe, jer Gospod Hristos i danas i sutra i vaovek je aasti (Jevr. 13,8), i živi međ nama u bogočovečanskom telu Svom – Crkvi, i Crkvom nam daje sve što nam je potrebno za evanđelski život.
 
Koji mrzi Mene i Oca Mojega mrzi.“
(15:23)
 
Ne može se verovati u istinitog Boga, ako se ne veruje u Hrista, jer On i jeste jedini istiniti Bog. Ko Hrista ne priznaje za Boga, a smatra i tvrdi da veruje u Boga, govori besmislicu. Da, on može verovati u Boga lažnog, u idola, u nešto što je sam proglasio za Boga. To može biti i duhovne prirode: neka ideja, neka teorija, ioti neka strast, neki porok; ili neka vrlina, neko dobro bez Boga; humanizam, i hominizam; ili – kultura ili civilizacija, ili tehnika, ili moda, – sve to ljudi proglašavaju za svog boga, za svoje bogove.
Ali sve te bogove lako je proveriti i videti da ne raspolažu nikakvim uistini božanskim osobinama, svojstvima, savršenstvima. U njih nema apsolutne istine, stoga je i ne mogu dati ljudima; Nema apsolutne pravde, apsolutne mudrosti, nema besmrtnosti, nema večnosti, nema sile koja savlađuje greh, smrt, zlo, đavola, stoga ništa od svega toga ne mogu lružiti ljudima. A bez toga, bez istinitog Boga, muka je, očajanje, užas je, prokletstvo je biti čovek. Ko mrzi Hrista, ustvari mrzi Boga i sve što je božansko, sveto, uzvišeno.
Stoga Gospod Hristos i blagovesti: „koji mrzi Mene, i Oca mog mrzi“.
 
Da ne tvorih među njima djela koja niko drugi ije tvorio, ne bi grijeha imali; a sada su i vidjeli, i omrznuli i Mene i Oca Mojega. Ali da se ispuni riječ napisana u Zakonu njihovu: Omrznuše me ni za što.“
(15:24-25)
 
Šta je najveći, najočigledniji, i najubedljiviji dokaz da je Hristos – istiniti Bog i Gospod? – Dela Njegova. To je nešto najizuzetnije u rodu ljudskom. Jer niko drugi nije činio takva dela. Pođe li se od njih kao činjenica u sferi ljudskih stvarnosti, ona se mogu objasniti jedino božanskom silom Hristovom. Samo Bogu telu mogao je činiti onakva dela. Ako nije tako, pokažite mi činjenicama, delima. Jer se dela mogu objasniti, i zamisliti samo delima. Ne priznati dela Hristova za dela ovaploćenoga Boga – čist je inat ljudski. Jer ona su očigledna za svako ljudsko biće. Gledati ta dela, i mrzeti Hrista, vrhunac je ljudskog satanizma. Jer satana gleda Boga, vidi Boga, i mrzi ga zato što je Bog. „A sad i videše i omrznuše i Mene i Oca Moga“. Ako su ljudi ikada omrznuli nizašta neko biće onda su to učinili sa Hristom. I stvarno, koji god mrzi Hrista, nesumnjivo ga mrzi nizašta. Jer do sada nijedan od hristoboraca i hristomrzaca nije mogao izneti opravdan, iole opravdan razlog za svoju mržnju prema Hristu.
Sa tugom čovekoljubivi Gospod kaže: „da nisam bio dela tvorio među njima koja niko drugi ne tvori, ne bi greha imali: a sada i videše, i omrznuše i mene i Oca moga. Ali da se zbude reč napisana u zakonu njihovom: omrznuše me nizašta“.
 
A kada dođe Utješitelj, koga ću vam Ja poslati od Oca,
Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svjedočiti za Mene.“
(15:26)
 
Bogočovek delima svojim pokazuje da je Bog i Spasitelj. I mnogi ga ipak mrze. Ko će tešiti hristoljupce u tugama njihovim što mnogi Gospoda njihovog mrze nizašta? – Utešitelj = Duh Istine“. On će na božanski sveubedljiv način svedočiti o Isusu da je Bog i Spasitelj. Duh Sveti nema telo da bi ga hristomrsci mogli raspeti. Njegovo svedočanstvo biće najsilnije svedačanstvo Boga o Bagočoveku, Boga o Bogu. On dolazi u ovet radi Bogočoveka i Njegovog domostroja spasenja. Bogočovvk Ga šalje od Oca da kao Duh Istine produži delo spasenja ljudi izvršeno Bogočovekom. „On će svedočiti“, za Hrista, dajući ljudima blagodatne sile, pomoću kojih će oni Hristovo delo opasenja pretvarati u svoje.
On će sići na Crkvu, i ostati zanavek u Bogočovečanskom telu Crkve kao duša Crkve. Svaki sutelesnik Crkve to će osetiti, i oseća: da je Duh Sveti u Crkvi sve i sva, kao što je duša u telu sve i sva. U Duhu Svetom i kroz Duha Svetog delaće i Bog Otac i Bog Sin, jer je delo spasenja svakog čoveka, u krajnjoj liniji, delo cele Svete Trojice. Duha Istine, „koji od Oca izlazi“, šalje u svet Gospod Hristos. I dok sva Tri Lica Presvete Trojice zajednički obavljaju u Crkvi spasenje sveta, ipak ovamo od njih ostaje potpuno samostalna i savršena Ličnost. Sve im je zajedničko, osim ličnih svojstava.
Lično svojstvo Oca je nerođenost, Sina – rođenost, Duha Svetog – ishođenje.
Otac je time Otac što rađa Sina i ishodi Duha; Sin je time Sin što se rađa od Oca; Duh je time Duh što ishodi od Oca. Otac je koren i izvor Božanstva: jedno je Božanstvo svih Lica, jedna priroda, jedna volja, jedna delatnost. Ali, iako je Otac „koren“ i „izvor“, ipak On ni po čemu nije pre Sina i Duha, jer su i Sin i Duh savečni Ocu po Božanstvu, i u svemu ravni. Delo spasenja sveta, iznršeno Bogočovekom, otkrilo nam je jasno istinu: da je Bog jedan po biću, Trojičan po Licima. To im Spas i kazuje ovom blagovešću: „A kad dođe Utešitelj, koga ću vam poslati od Oca, Duh Istine, Koji od Oca izlazi, On će svedočiti za mene“.
 
A i vi ćete svjedočiti, jer ste od početka sa Mnom.“
(15:27)
 
Svedočanstvo Duha Istine o Istini biva na bezbroj načina, a za ljude – najčešće preko ljudi. Aiostoli su postali pravi i savršeni svedoci Gospoda Hrista tek onda kada je Duh Sveti sišao ia njih. On im je objasnio i osvetlio ono iskustvo koje su oni stekli živeći zajedno sa Gospodom Isusom tri i po godine. On ih je „potsetio na sve“, uveo ih u svaku Njegovu bogočovečansku istinu, i tek im je onda postalo sasvim jasno ko je Isus i šta On znači.
Njihovo svedočanstvo svo je zasnovano na iskustvu ličnom; sve je tu empirično, opitno, lično: „Ne možemo ne govoriti što videsmo i čusmo„. „Što čusmo, što videsmo očima svojim, što rasmotrismo i ruke naše opipaše„, to – „svedočimo“ (1 Jn. 1.1,2).
Zato Spas i veli učenicima Svojim: „A i vi ćete svedočiti, jer ste od početka sa Mnom“.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *