NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Trinaesta glava
 
HRISTOVA TAJNA VEČERA SA UČENICIMA
 
A pred praznik Pashe, znajući Isus da je došao Njegov čas da pređe iz ovoga svijeta Ocu, ljubivši Svoje koji su u svijetu, ljubio ih je do kraja. I kad bi večera, pošto đavo već bješe metnuo u srce Judi Simonovom Iskariotskom da Ga izda, znajući Isus da Mu je Otac sve dao u ruke, i da od Boga iziđe, i Bogu ide.“
(12:1-3)
 
Silaskom Boga Logosa u zemaljski svet, napravljen je put između ovog i onog sveta. Bogočovek sasvim prirodno spaja ova dva sveta: Kao Bog postao je čovek, da bi čoveka uzdigao do Boga. Nema provale nepremostive više između dva sveta, nita između čoveka i Boga. Iz ljubavi je sišao iz divnog božanskog svegga u naš smrdljivi zemaljski zverinjak; ljubavlju je živeo za sve vreme Svoga boravka na zemlji, i ostao do kraja u toj ljubavi, iako su mnogi ljudi na Njegovu sve-ljubav odgovarali mržnjom, pakošću, zlobom, čitavim paklom. Eto, i jedan od dvanaestorice je takav: Na sveljubav Učiteljevu on odgovara time što pušta Satanu u srce svoje, te ga ovaj pretvara u radioiicu bogoizdajničkog i bogoubilačkog greha.
Šta to znači? – Da Bogočovek Hristos sav odnos Svoj sa ljudima zasniva na slobodi i ljubavi. Nikad i nigde nasilje, niti zahtev da mu ma ko služi mehanički, automatski, prinudno. Sve po zakonu božanske ljubavi i slobode. Na tome stoji i celo Evanđelje. Niko se nasilno ne spasava. Spasenje Spasitelj nudi, ali ne nameće. Sav je domostroj spasenja Bogočovek izradio na ljubavi i od ljubavi; A čovek to spasenje može usvojiti jedino ljubavlju za to i takvo spasenje. Bogočovek je sav ljubav: takav je došao u svet, takav se i vraća u onaj svet – Ocu. Vraća se, iz beskrajnog čovekoljublja, sa obesmrćenim i proslavljenim telom ljudskim. Zbog te ljubavi prema ljudima „Otac mu sve dade u ruke“.
Iako sav u grehu, smrti, zlu i đavolu, ovaj naš zemaljski svet nije ii u čemu, ni po čemu mogao umanjiti, ili okrnjiti, ili oštetiti Bogočovekovu Ličnost, Njegovo Božanstvo, niti pak njetovo bezgrešno čovečanstvo. Greh, smrt, zlo i đavo, nisu mogli niti da ometu niti da onemoguće Njegovo delo spasenja sveta. Toliko je On svet i svemoćan u svemu, a pre svega u ljubavi prema ljudima. Sav njegov život i pod vig na zemlji svedoči jedmo: „On od Boga iziđe, i k Bogu ide“. Put je Njegov prav i oiguran. On od Boga iziđe i u naš svet siđe, da bi iz našeg sveta izišao i Botu otišao sa telom čovečjim, spaseiim od greha, smrti i đavola, i tako proslavljenim večnom božanskom slavom.
 
Ustade od večere i skide gornje haljine, pa uze ubrus i opasa se njime. Potom usu vodu u umivaonicu, i poče prati noge učenicima i otirati ubrusom kojim bješe opasan. Onda dođe Simonu Petru, a ovaj Mu reče: Gospode, zar Ti moje noge da opereš? Odgovori Isus i reče Mu: Što Ja činim, ti sad ne znaš, ali ćeš poslije razumjeti. Reče Mu Petar: Nikada Ti nećeš oprati moje noge. Isus mu odgovori: Ako te ne operem, nemaš udjela sa Mnom. Reče Mu Simon Petar: Gospode, ne samo noge moje, nego i ruke i glavu. Reče mu Isus: Okupani nema potrebe šta da pere osim nogu, jer je sav čist; i vi ste čisti, ali ne svi. Jer znađaše izdajnika Svojega, zato reče: Niste svi čisti.“
(13:4-11)
 
Ako božanska ljubav ima dušu, onda je to – smernost. Evo nje uvek u ljubavi Hristovoj, pa i na Tajnoj Večeri. Da, ona i sačinjava početak te Ovete i svespasonosne Večere: Bogočovek pere noge učenicima svojim i briše ih sam ubrusom. To spada u Evanđelje spasenja, u silu spasenja, i u simvol spasenja. Ove to znači: ljude je moguće spasti od greha, smrti i đavola samo služeći im iz bogočovečanske ljubavi, bogočovečanski smerno. Samo se tako može imati „udela“ sa Spasiteljem: „udela sa Mnom
Jer samo smerna ljubav i ljubeća smernost očišćava ljude od svake prljavštine. Na nju spasavani može odgovoriti samo istovetnom ljubavlju i smernošću, i onda mu je spasenje osigurano. U protivnom: Spasiteljeva omerna ljubav je učinila sve, ali čovek nije na nju odgovorio ljubavlju, i ostaje – nespasen, nečist. Slučaj Jude Iskariotskog. Ni njega Spasitelj blagi ne primorava na spasenje, ne spasava ga nasilno. Ostavljena je i njemu, kao i svakome ljudokom biću, beskrajna sloboda: da izabere i voli Boga ili đavola, život ili smrt, raj ili pakao, dobro ili zlo. I Juda se u punoj meri koristi tom slobodom, kao i svaki čovek, pa izabrao jedno ili drugo. Glavno je: pred svakim stoji Hristos, Bog savršeni i očigledni, i đavo ružan i odvratan.
 
A kad im opra noge, uze haljine Svoje pa opet sjede za trpezu u reče im: Znate li šta sam vam učinio? Vi Me zovete Učiteljem i Gospodom, i pravo velite, jer jesam. Kad vam, dakle, oprah noge, Ja Gospod i Učitelj, i vi ste dužni jedni drugim prati noge. Jer sam vam dao primer da, kao što Ja učinih vama, i vi činite. Zaista, zaista vam kažem: Nije sluga veći od gospodara Svojega, niti je poslanik veći od onoga koji ga je poslao. Kad ovo znate, blaženi ste ako to tvorite.
(13:12-17)
 
Spasiteljevo pranje nogu učenicima sastavii je deo velike bogočovečanske tajne spasenja sveta. Na početku te presvete tajne stoji beskrajna smernost: rođenje od Djeve u pećini; evo beskrajne smernosti gde i završava tu veliku tajnu. Koliko je ove to božanski važno, pokazuje to što sam Spasitelj objašnja va odmah učenicima šta znači ovo pranje nogu. On „Go-pod i učitelj pere noge učšicima“. Radi čega? Da bi im primerom pkžazao da je smerna ljubav – put spasenja, jedini put spasenja. To sačinjava obaveznu dužnost, ucravo evanđelsku ovedužnost, za svakoga koji želi spasenja sebi i drulima.
„Kad dakle ja oprag vama noge Gospod i Učitelj, i vi ste dužnijedan drugome prati noge“: ma ko, i ma koliko grešan i nečist bio taj drugi, makar bio Juda, – operite mu noge za svedočanstvo njemu da ste učinili sve za spasenje njegovo: smerno i s ljubavlju služili njemu nečisgom i prljavom. Iako je Spasitelj, i sve šggo je činio – činio da bi dao primer vama; iako je živeo, i time davao primer kako treba da mi živimo; iako je mislio, osećao, delao, tvorio, da bi time nama dao primer živi kako treba da i mi mislimo, osećamo, delamo, tvorimo; nikad nije to tako istakao i za taku sveobaveznu dužnost proglasio, kao što je to učinio prilikom pranja nogu svojim učenicima. Toliko je smerna ljubav svevažna, svevrednosna i svespasonosna. Zato i blagovesti: „Jer vam dadoh ugled (primer) da i vi tako činite kao što ja vama učinih. Zaista, zaista vam kažem: nije sluga veći od gospodara svoga, niti je poslanik veći ob onoga koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete“.
„Blaženi ste ako to izvršujete“: blaženstvo je istovremeno praksi, delu, delanju, tvorenju, doživljavanju smerne ljubavi Hristove. U samom činjenju evanđelskih podviga je početak blaženstva od toga: u trajanju pak – sveblaženstvo. „Tvorac dela“ je „blažen u delu svom“ (Jak. 1,25). Ne znanje o smernoj ljubavi, o smernom služenju drugima, već samo doživljavanje te ljubavi i smerno služenje drušima iz ljubavi, to rađa neiskazano hristoliko blaženstvo u duši činitelja. Ma koliko se Hristov čovek u smernoj ljubavi smiravao pred drugima, nikad se ni približno ne može to uporediti sa smernom ljubavlju, sa beskrajnim smirenjem bezgrešnog i Svemoćnog Gospoda Isusa pred grešnim i prljavim ljudima.
Vaistinu je On u tom pogledu uvek „primer“ za nas, primer koji treba svakako postizavati, i sa radošću priznavati: da ga nikada u potpunosti ne možemo postići. Prosto bi se mogla, iza ovakog Hristovog dela i misli i osećanja i reči i doživljaja, kao refren staviti ova Hristova reč: „Ja vam dadoh primer da i vi tako činite“. Primer, to je evaiđelski bukvar, evanđelski trebnik, evanćelski služebnik. Spas nam je ostavio primer kao bogočovečansko sredstvo i udžbenik spasenja. Evanđelje je, na prvom mestu, primer, Bogočovekov primer kako se ljudi spasavaju od greha, smrti i đavola. A za Njim su nam, i po ugledu na Njega, primer evanđelski svi sveti apostoli, i svi svetitelji, i svi pravednici, jer su spasavali i sebe i druge, ušledajući se ia Njega, na Njegov primer, i dobijajući od Njeta sile i nadahnuća da mu sleduju kao u ogledu i primeru. Samo se ugledanjem na Spasitelja čovek spasava. Sve što je Sam činio, Spasitelj daje sile da to čine i sledbenici Njegovi, samo daje to za – smernu ljubav. A ona je uvek dobrovoljna, sva satkana od velike, bezgranične slobode čovekove, slobode bogolike i bogočežnjive. Ukoliko bogolikije, utoliko bezgraničnije i bogočežnjivije. A kada svoju bogoliku slobodu čovek potčini zlu i grehu, ovda je bezgranično i zlo njegovo i greh njegov, zato ga i odvode u pakao, u to carstvo gde je svako zlo – bezgranično i večno. Jer bezgranična zaljubljenost u zlo, vodi čoveka u pakao.
U tome je strašna sloboda čovekova: jer mu ni Bog ne može silom nametnuti ljubav prema dobru, ni đavo – ljubav prema zlu. Jer ljubav i jeste sila, i splet osećanja koji se ne može nametnuti; nametne li se – ljubav prestaje biti ljubav, ljubav već nije ljubav. Jer ljubav i niče iz slobode, i raste u slobodi, i stoji i postoji samo u slobodi. Gde slobode nema, tu ljubavi nema. Čovek bez slobode je robot. Roboti su nesposobni za ljubav, jer im nedostaje slobode, koja i čini čoveka čovekom, tj. bićem kakvim ga mi ljudi znamo iz svekolikog iskustva roda ljudskog, i zbog čega ga i čovekom nazivamo.
 
Ne govorim o svima vama; Ja znam koje izabrah; nego da se ispuni Pismo: Koji sa Mnom hljeb jede, podiže petu svoju na Mene. Od sada vam govorim prije nego se zbude, da. Kada se zbude, vjerujete da Ja jesam.“
(13:18-19)
 
Zaista, sve što Spas čini na Tajnoj Večeri kazuje nam njegovu glavnu tajnu: da je On – Bog, Bogočovek. Evo božanskog sveznanja: On unapred govori o Judi i šta on smera da učini. On samo želi od svojih učenika da oni zapamte ove reči Njegove „da, kad se zbude verujete da sam ja“ – Bog i čovek, Bogočovek. Sve je ustremljeno jednom cilju: veri u Bogočoveka.
Pa i izdajstvo Judino Spasitelj pretskazuje svojim boanskim sveznanjem; da bi i ta strašna činjenica poslužila učenicima kao dokaz da je on zaista sveznajući Bog, i da treba verovati u Njega kao Bogočoveka i Spasitelja. Pa i u ovom slučaju smerna ljubav Spasiteljeva prećutkuje ime izdajnikovo, i pokazuje kako ih zaista „do kraja ljubi“ (st. 1).
 
Zaista, zaista vam kažem: Koji prima Onoga koga pošaljem, Mene prima; a ko prima Mene, prima Onoga koji Me je poslao.“
(13:20)
 
Ko Hrista ne priznaje za Boga, onda je vaistinu pravi bezbožnik. Onda zaista nema Boga za njega, ne postoji Bog. Jer kad Hristos, sa svima svojim tako očiglednim savršenstvima, nije Bog, onda – nema drugog Boga ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom.
Jer ni Boga čovek ne može zamisliti boljim, savršenijim, mudrijim, svemoćnijim, milostivijim, pravednijim, sveznajućim, svetijim od Hrista. Da, istorija ove planete nezna za milije i savršenije biće od Hrista. Ako bi se birao, onda bi svaki normalan čo“ek, izabrao sebi njega za Boga. Ne priznaje li čovek njega, onda je vaistinu – ateist, jer odbacuje jedinog istinitog Boga i neba i zemlje. Tu istinu otkrio nam je Spas na Tajnoj večeri: „zaista, zaista vam kažem: koji prima onoga koga pošaljem, Mene prima; a ko prima Mene, prima onoga koji Me posla“.
Zaista je strahotno veličanstvena sloboda čovekova: on, sićušan i majušan, može priznati ili odbacitm Boga, može verovati u Njega ili ne; može smestiti u sebi celoga Boga, ili ga potpuno izbaciti. „Koji prima Mene, prima onoga koji Me posla“ – tj. prima Boga, sve Njegove sile, sve Njegove moći, sva njegova savršenstva. Šta više treba čoveku od toga?
 
Rekavši ovo Isus se uzbudi duhom, i posvjedoči i reče: Zaista, zaista vam kažem, jedan od vas izdaće Me.“
(13:21)
 
A ne primiti to, zar je čovek i dalje čovvk, nije li se premetnuo u đavola. Zaista žaliti treba, beskrajno i bezgranično, čovvka koji ne prima Hrista, koji ne veruje u njega. A šta tek reći za čoveka koji izdaje Hrista Boga Njega tek treba žaliti, žaliti beskrajnije od beskrajnog i bezgraničnije od bezlraničnog. To Spas i čini: „rekavši ovo Isus posta žalostan u duhu, i posvedoči i reče: zaista, zaista vam kažem: jedan izmeću vas izdaće me“: zaprepasti se, uzbudi se; ko se ne bi zaprepastio nad čovekom koji Boga izdaje, Boga prodaje? zaprepastio do suza, samilosnih i dirljivih, kao što je slučaj Spasov.
Strašna je činjenica da je čovek došao dotle u zlu i greholjublju: da i očiglednog Boga neće u svom znjmaljskom svetu, Boga sa svima dirljivim silama njegovim, sa svom božanskom Istinom, i Pravdom, i Ljubavlju, i Dobrotom i Sveznanjem, i Svetlošću.
Činjenica toliko strašna, da bi nad njom trebalo da i kamenje zaplače i zakuka, akamoli bića, koja raspolažu saznanjem i osećanjem, makar majušnim i naj majušnijim, ili savršenijim i najsavršenijim: jer to je najstrašnija činjenica u svima svetovima. Nema strašnije ni u paklu, jer nijedan đavo nije sa Bogočovekom učinio ono kad je sišao u pakao, što je Juda učinio sa njim u našem zemaljskom svetu. Tu smo mi ljudi ispred pakla i ispred svih demona. Tu nam nema takmaca. Nema – na stid i sram naš.
 
Onda se učenici zgledahu među sobom, i bijahu u nedoumici o kome govori. A jedan od učenika Njegovih, koga Isus ljubljaše, bješe naslonjen na naručje Isusovo. Njemu, dakle, Simon Petar dade znak da upita ko bi to bio o kome govori. A ovaj, naslonivši se na prsa Isusova, reče Mu: Gospode, ko je to? Isus odgovori: Onaj je kome Ja umočivši zalogaj dam. I umočivši zalogaj dade Judi Simonovom Iskariotskom. I po zalogaju tada uđeu njega satana. Onda mu reče Isus: Što činiš, čini brže. A ovo ne razumjede niko od onih što bijahu za trpezom zašto mu reče. A neki mišljahu, budući da u Jude bješe kesa, da mu Isus reče: Kupi što nam treba za praznik; ili da dade štogod siromasima. A on uzevši zalogaj odamh iziđe; a bješe noć.“
(12:22-30)
 
Zaprepašćenje učenika je prirodno. Zar jedan od njih da izda Gospoda i Učitalja, čijim su imenom mrtve vaskrsavali, bolesne isceljivali, đavole izgonili, i druga mnoga čudesa činili? Pada u oči: da niko od učenika nije to primetio kod Jude, tako se i on vešto skrivao; i još: da krotki Gospod nije to kazao ni najprisnijem učeniku Svom: „koga Isus ljubljaše“. Jer ljubav je ljubav i time što kazuje tajne.
Ovom tužnom događaju dugujemo jedno duhovno saznanje: kako i žoliko je Gospod ljubio svetog Voanergesa, apostola ljubavi. On je valjda zato i postao apostop ljubavi, i osetio da je Bogočovvk = Ljubav, Bog Ljubav, što je doživeo najbožanskiju i najsavršeniju ljubav u svima svetovima. Zato mu Spas njemu jedinom, otkriva i ovu tajnu o bogoizdajniku. Ali otkriva tako neprimetno, da niko od ostalih učenika nije saznao da je to Juda. Spasitelj je do poslednjeg trenutka Svojom smernom ljubavlju pakušavao da spase Judu od zle namere. I tek kada je sav Satana ušao u Judu, Spas mu sa bolom i tugom rekao: „što činiš čini brže“, i to tako rekao da niko nije razumeo našta se te reči odnose. Satana uđe u Judu kad? „po zalogaju tada uđe u njega Satana“, sav Satana. I to po zalogaju koji mu Spas dade.
Znači: Juda je svu dušu otvorio Satani i pustio ga da uđe u nju, kada je Spasitelj ljubavi poslednji put pokušao da ga spase. Zaista, strašan greh, i ponorno greholjublje čovekove prirode. U prisustvu ovaploćenog Boga svoga učitelja i dobrotvora, Juda prima u sebe Satanu. Zaista se Satana svojim najmilijim zlom ovaplotio u Judi. Svojim grehom Juda se potpuno izjednačio sa Satanom; jer za takav greh potrebno je da sav Satana bude u čoveku, dela u njemu, pretvori celo njegovo biće u radionicu greha i zla. Kolika sloboda u čovekovoj ljubavi za zlo! Prisutan je Bog, i ne sprečava je nasilno; prisutan je i Satana; a čovek slobodno i smelo izabra đavola, i celog ga prima u sebe. Sigurno se nikad nijedan čovak nije osećao tako slobodan u grehu i zlu kao Juda kada je u njega ušao Satana. Evanđelist, sam učenik „koga ljubljaše Isus“, koji je jedini saznao ovu strašnu tajnu Judnnu, beleži to ničim ne grdeći Judu: „A on uzevši zalogaj odmah iziđe; a beše noć“.
U Judi sigurno strašnija noć nego napolju, u prirodi.
 
Kad on iziđe, Isus reče: Sada se proslavi Sin Čovječiji, i Bog se proslavi u Njemu. Ako se Bog proslavi u Njemu, i Bog će Njega proslaviti u Sebi, i odmah će Ga proslaviti.“
(12:31-32)
 
Sa Judom je izašlo sve zlo, sav Satana: ostao je sam Spasitelj, sav Bog, sa svojim božanskim učenicima. To je slavlje božanskog dobra: klica onog božanskog svedobra, onog božanskog evanđelja, one spasonosne Crkve: kojom je proslavljen Bogočovek Hristos, i sam Otac, i spasen svet. Jer je Bogočovek sa ovim svetim učenicioma spasao svet od greha, smrti i đavola, i tako proslavio čoveka u Bogu i Boga u čoveku. Spasen čovek – to je slava Božija, slava Bogočovekova; a Bogočovek je slava spasenog čoveka. Bog Logos je kao Sin Čovečiji, kao čovek izvršio spasenje sveta; u tome je slava njegava; ali Sin Čovečiji je kao čovek Bogom, ovaploćenim u Njamu, izvršio to spasenje; u tome je slava čovekova. Jednom rečju: slava i Boga i čoveka je Bogočovek: samo Bogočovekom i u Bogočoveku, Bog je zaista postao slavan u čoveku, i među ljudima; i još: samo Bogočovekom i u Bogočoveku i čovek je zaista postao slavan u Bogu i pred Bogom: jer je stao pred Baga bez greha, bez smrti, bez đavola: sav bezgrešan, sav besmrtan, sav večan. To nam kazuju ove evanđelske reči: kad Juda iziđe, Isus reče: sad se proslavi Sin Čovečiji, i Bog se proslavi u njemu. Ako se Bog proslavi u njemu, i Bog će Njega proslaviti u sebi, i odmah će ga proslaviti“ .
 
Dječice, još sam malo s vama; tražićete Me, i kao što rekoh Judejcima da kuda Ja idem vi ne možete doći, to i vama sada govorim.“
(13:33)
 
Za grandioznu tajnu spasenja sveta Krsnom smrću i vaskrsenjem Bogočovekovim zaista su i Jedanaestorica pre Pedesetnice „dečica“, mala deca. Oni još od nje malo razumeju, ili skoro nimalo. Na putu kroz smrt i vaskrsenje oni ne mogu da prate Spasitelja, i nisu mogli sve do Pedesetnice. A sve dotle, oni će tom strašnom tajnom biti kao dečica i zbunjeni i preplašeni i ožalošćeni. Zato ih Gospod nežno teši: „dečice, još sam malo s vama; tražićete me, i kao što rekoh Judejcima: kuda ja idem vi ne možete doći, i vama govorim sad“.
 
Zapovijest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što Ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge. Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom.“
(13:34-35)
 
U Bogočoveku sve je novo: i Bog i čovek, sve Božije i sve čovečije. Bog je nov, zato što se javio u potpunosti svojoj, sa svima božanskim savršenstvima; čovek je nov, jer se pojavio bez greha i zla, u bezgrešnoj besmrtnosti i valičanstvenosti svojoj. Otuda je sav život Bogočovekov nešto novo i sva dela Njegova, i Evanđelje Njegovo, Istina Njegova, i Pravda, i Milost, i Mudrost, i Dobrota, a svrh svega ljubav. Jer sve što je Bogočovekovo sliva se kroz sve božanske vrline u jednu svevrlinu, i sve zapovesti u jednu svezapovest. A ta svezapovest, te svevrline, ta bogočovekova svesila jeste: Njegova Bogočovečanska ljubav. Ona je bezgrešna, sveta, bezgranična, uvek božanstvena, večna, i time uvek mlada, uvek nova. Jer večnost ne stari, ne zna za promene koje sve što stari gone iz prošlosti kroz sadašnjost u budućnost, koja je obično grob avega vremenskog.
Ono što Bogočovekovu ljubav čini izuzetno novom i po čemu ona i zaslužuje da se naziva novom, uvek novom, jeste to što ona voli ljude i u gresima njihovim, voli ih i u smrtima njihovim, voli ih i u manama njihovim, jer nikad ne izjednačuje grek sa grešnikom i smrt sa smrtnikom, i zločin sa zločincem; ona raziučuje greh od grešnika, ne ubija grešnika zbog greha, nego ga oslobađa od greha; ne ubija smrtnika zbog smrti, nego ga spasava od smrti; ona osuđuje greh a miluje grešnika, i spasava ga od greha; ona nikada ne voli greh zbog grešnika, nego mrzi greh, a voli grešnika; isto tako ona nikada ne voli grešnika zbog greha, nego žali grešnika a osuđuje greh; ona uvek i bezgranično voli sve šggo je božansko, sveto, besmrtno i večno, a mrzi bezgranično samo greh i đavola.
U tome je veličina Bogčovekove, evanđelske ljubavi. Po tome se On poznaje i raspoznaje u zemaljskom svetu; po tome se poznaju i raspoznaju i učenici njegovi. Znak: bogočovečanska ljubav, jer ljube „kao što on ljubi“: ne dodajući ništa ljudsko Njegovoj boščovečanskoj ljubavi, niti joj oduzimajući išta božansko. To nam sve kazuju reči ove Spasave: „novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan drugoga kao što vas ja ljubih da se i vi ljubite meću sobom. Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako uzimate ljubav među sobom“.
Sva je suština ove istine u rečima: „kao što vas Ja ljubih“. Takva ljubav nikada ne stari; uvek je nova za onoga koji je upražnjava i za onoga ia koga se odnosi. Uvek nova, jer uvek svega i neporočna. Samo se od greha stari, samo se od greha sastaruje svako ljudsko osećanje: i milost i ljubav i dobrota. Toliko se od greha stari, da se najzad od starosti i umre.
 
Reče Mu Simon Petar: Gospode, kuda ideš? Isus mu odgovori: Kuda Ja idem ne možeš sada ići za Mnom, ali ćeš poslije poći za Mnom. Petar Mu reče: Gospode, zašto sad ne mogu ići za Tobom? Život svoj položiću za Tebe. Odgovori mu Isus: Život li ćeš svoj položiti za Mene? Zaista, zaista ti kažem: neće pijetao zapjevati dok Me se triput ne odrekneš.
(13:36-38)
 
Petar – tip plamene vere, koja kada se Duhom Svetim ustali, Postje čudo i za anđele na nebu i za ljude na zvmlji. Takvu veru običmo sustopice prati plamena ljubav, koja takođe dok se Duhom Svetim ne osveti i ne ustali ima svoja dramatična dizanja i spuštanja, uspone i padove. Ap. Petar je tipičan primer pravog čoveka: ne zna sebe do kraja, veruje u svoje sile i moći, a i ne sluti kolike su to i kako podmukle izdajice. I zaista, čovek sam sobom nikad ne može poznati sve; potrebno je da prođe kroz mioga iskušenja, da bi donekle saznao, sagledao i poznao sebe. Samo kad Bog Logos – „Svetlost sveta“ i „Svetlost života“ osvetli sve ponore ljudskog bića i sve skrivnice, čovek može istiiski poznati sebe.
Ustvari, samopoznanje se dobija kroz hristopoznanje, kome prethodi hristoljublje. Ali tu „svetlost sveta“ i „svetlost života“ čoveku daje Duh Sveti za veru u Hrista i ljubav prema Hristu. Nju je ap. Petar i dobio, na dan Svete Pedesetnice, i tek onda potpuno poznao sebe, i učvrstio i veru svoju i ljubav svoju. A sada, eno na Tajnoj Večern se kune u svoju vernost Gospodu Hristu, a Spas mu sa tugom pretskazuje pad te iste noći: „neće petao zapevati dok me se triput ne odrečeš“.
Krte su i lomljive sve ljudske sile dok se ne obogate Bogom, dok ne ojačaju Bogom. Za navek je istinita psalmopevčeva istina koji je kao retko ko poznavao čoveka i njegove slabosti: „Bogom smo jaki“.
Da, samo Bogom.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *