NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava dvanaesta
 
HRISTOS U VITANIJI I JERUSALIMU
 
A Isus na šest dana prije Pashe dođe u Vitaniju, gdje bješe Lazar koji umrije, koga On podiže iz mrtvih. Ondje Mu pak zgotoviše večeru, i Marta služaše, a Lazar bješe jedan od onih što sjeđahu sa Njim za trpezom. A Marija, uzjevši litru pravoga nardova skupocjenoga mirisa, pomaza noge Isusove, i obrisa kosom svojom noge Njegove; a kuća se napuni mirisa od mira.“
(12:1-3)
 
Evo čoveka iz onoga sveta: čoveka iz mrtvih; on živi među ostalim ljudama; sav je – svedočanstvo o ovom svetu, o besmrtnosti duše, o vaskrsenju mrtvih. Eto, posredno je ispunjena želja bogataševa iz pakla: Bog je poslao Lazara iz mrtvih za svedočanstvo svima ljudima o onom svetu, o besmrtnosti i vaskrsenju. I eno gde sedi sa Iousom za trpezom. A sestre vaskrsloga Lazara? Njihov dom – to je mali raj, obnovljeni raj, a za trpezom njihovom: Bog i Gospod Hristos. Nije, valjda, bilo u svetu srećnije porodice. Dve sestre: Marija – sva nebo, sva – nebesko Evanđelje Hristovo; a Marta – sva Evanđelje nebesko na zemlji, svi – služba Isusu, i oko Isusa. Kao i obimno „Marta služaše“, kao anđeo oko Gospoda. A Marija? mironosica večna: sva joj duša od nebeskih miomira: ona mnogocenim mirom pomaza noge Isusove, i otre kosom svojom noge njegove; i kuća se napuni mirisa od mira“. Magdalina – sva je u tome: svu je dušu sabrala u Hristoljublju naročito sada, posle vaskrsenja milog joj brata, ona – „iz koje je nekad sedam duhova isterao“. Za svedočanstvo svima: šta može Isus da načini od ljudskog bića: da ga vascelo preobrazi u večni „miris Božiji“. On: jedini i pravi „miris Božiji“, „miris života“, u kome vama ni traga od smrtnoga, od truležnoga, ni traga od zlosmradija. Sav – blagouhanije.
On je sišao u naš zemaljski svet, i „kuća“ sveta – vasiona – „napuni se mirisa od mira“. Tako je svet postao sa Hristom i u Hristu: „miris Božiji“. Da, tako je postao raj: Sigurno je i raj nekada, pre smrti i greha, mirisao Bogom, mirisom Božijim: sav je svet kroz sva bića i sve tvari bio mirotočiv, sav logosan logotočiv. Niko kao Magdalina nije znao i osetio šta je prijanoo Bogu u telu: miomir od ljudi. Najdirljivija zahvalnost za sve što nam je doneo: za božansko Evanđelje i spasenje. Sve miomirne misli duše svoje, sva miomirna hristočežnjiva osećanja svoja Magdalina je izmešala sa mirom, prala njime noge Isusove.
 
Onda reče jedan od učenika Njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji Ga nameravaše izdati: Zašto se ovo miro ne prodade za trista dinara i ne dade siromasima? A ovo ne reče što mu bješe stalo do siromaha, nego što bješe lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se metaše u nju. A Isus reče: Ostavi je! Ona je to sačuvala za dan Mojega pogreba; Jer siromahe svagda imate sa sobom, a Mene nemate svagda.“
(12:4-8)
 
Zato je Gospod ovaj njen dar i podvig ocenio beskrajno visokom cenom. Magdalina je pokazala: da je Bogočovek najveća vrednost, i za siromahe najveća; kad je On u našem svetu, i siromasima je lakše, i njima se propoveda Evanđelje i njihov život postaje blagovest, a oni – blagovesnici. – Dolaskom Boga Logosa u svet učovečenjem njegavim: biće ljudsko postaje sasud mirisa Božijet, večnog i neprolaznog, i čovek postaje – mirotočac; jer postaje besmrtan; a gde nema greha, zla i smrti, tu nama ni zlosmradija; u Bogočoveku toga nema, zato je – sav mirotočac. To je nova vrednost, koja se ničim zemaljskim ni ljudskim ne može dovoljno, ni dostojno oceniti. A Juda hoće da je – novcem oceni, da je obesceni. A Spas smerni? Nešto, nešto kazuje o toj svevrednosti koju On Sobom pretstavlja za naš zemaljski svet: „siromahe svagda imate sa oobom, a mene nemate svagda“. Nemate naročito onda kada mene i moje Evanđelje hoćete da ocenite vašom pijačnom, novčanom cenom. Nemate Me ni onda, kada grehe i slasti volite. A siromahe imate, naročito onda, jer ih svojim slastoljubljem umnožavate. Matdalinin podvig – mio je Spasu, naročito kao simvol njegovog pogreba. Ljudi pomazuju mrtve mirisima da bi otklonili zlosmradije smrti. Hristovo telo ne vide truljenje, zato u njemu ne bi smrtnota zadaha, jer je svo bez greha i zla, zato i u grobu miomirno. Ali, kao ljudsko telo, trebalo je da i ono bude miropomazano. Magdalina je to učinila: i mirom pomazala „miris Božiji“, „mirie života“ večnoga. To spada u svete, evanđelske običaje. – Učiniti to u prisustvu Lazara vaskrslog, koji je samo za četiri dana u grobu „već“ počeo da smrdi. A sada – sedi sav s „mirisom života“ i smirenjem pored Bogočoveka.
 
Doznade pak mnogi narod iz Judeje da je ondje i dođoše ne samo radi Isusa, nego i da vide Lazara koga On podiže iz mrtvih. A prvosveštenici se dogovoriše da i Lazara ubiju; Jer mnogi od Judejaca dolažahu zbog njega i vjerovhau u Isusa.“
(12:9-11)
 
Nije čudo što je on privlačio svet, jer su mnogi došli „ne samo Isusa radi nego i da vide Lazara koga podiže iz mrtvih“. A glavari sveštenički dogovoriše se da i Lazara ubiju; jer mnogi njega radi iđahu iz Judeje i verovahu u Isusa“. Koliko ludila u bićima ljudskim! Da, jer je to vrhovno ludilo: hteti ubiti vasskrslog čoveka, živog i očiglednog svedoka čovekove pobede nad smrću, čovekove besmrtnosti i večnosti. Ali time je ovaj greh naročito i grešan, ravan hristoubistvu. Kao da vele: nećemo besmrtnost! ostavi nas u smrti, u gresima! samo nećemo s tobom, Bože i Bogočoveče! nećemo, nećemo, nećemo!
 
Sutradan mnogi narod koji bješe došao na Praznik, čuvši da Isus dolazi u Jerusalim, uzeše grane od palmi i iziđoše Mu u sretanje i klicahu: Osana! Blagosloven koji dolazi u Ime Gospodnje, car Izrailjev! A Isus našavši magare usjede na njega, kao što je pisano: Ne boj se, kćeri Sionova, evo car tvoj dolazi sjedeći na magaretu. Ali ovo ne razumješe isprva učenici Njegovi; nego kada se proslavi Isus, onda se sjetiše da ovo bješe za Njega pisano, i da Mu ovo učiniše. A svjedočae narod koji jbeše s Njim kada Lazara pozva iz groba i podiže ga iz mrtvih. Zbog toga mu i iziđe narod u sretanje, jer ču da je On učinio ovo znamenje. A fariseji rekoše među sobom: Vidite kako ništa ne pomaže. Eto, svijet ode za Njim.“
(12:12-19)
 
Ispunjuju se proroštva o krotkom Caru, o Caru mira i smernosti: Isus, Gospod vasione, jaše na magaretu onda kada svet proslavlja Njega kao Cara i svetovnog čudotvorca: „osana! blagosloden … car Izrailjev!“ i ovim hoće da nam pokaže da carstvo Njegovo „nije od ovoga sveta“; da njegova delatnost nema ničeg političkog (sr. Jn. 11,48): da je carstvo njegovo: Istina, Besmrtnost, Život večni. Ali ovo niko ne razumevaše, pa ni učenici Njegovi, dok Isus ne vaskrse iz mrtvih. Samo, narod je osećao u Lazarevom vaskrsenju gracioznost čuda: „zato ga i srete narod, jer čuše da On učini ovo čudo“.
Svedoče očevici: „narod svedočaše koji beše pre s Njim kad Lazara izazva iz groba i podiže ga iz mrtvih“. A sam Lazar? kao živi spomenik besmrtnosgi i vaskrsenja tu je, među njima. Ubedljivijeg svedočanstva i svestranijeg ne može ni biti. Ljudska priroda, ljudska skeptičioa logika mora položiti oružje? Da, ona ga i polaže. Ali ga ne polaže ljudska zloba, ljudska pakost, ljudska zavist.
Evo dokaza: „a fariseji govorahu među sobom: vidite da ništa ne pomaže? gle, svet ide za njim„, „svet, sav svet, ne samo narod, ili ljudi. Ali ipak, zato oni ostaju pri odluci: da ubiju Isusa. To je još jedan dokaz kolika je sila bogobornog zla u čoveku. Zaista je duša ljudska u bunilu i ludilu od greha. Neisceljivo bolesna: nikakvi ljudski lekovi tu ne pomažu; samo jedan lnjk: Bogočovek i njegov nadumni podvig spasenja ljudi od greha, smrti i đavola. Zato se Bog Logos i ovaplotio, jer je samo Bog mogao spasti čoveka, i niko druti, niko ni od anđela ni od ljudi.
 
„A bijahu i neki Jelini među onima koji dođoše da se poklone o Prazniku. Oni, dakle, pristupiše Filipu, koji bješe iz Vitsaide Galilejske, i moljahu ga govoreći: Gospodine, hoćemo da vidimo Isusa, dođe Filip i kaza Andreju, a opet Andrej i Filip kazaše Isusu. A Isus im odgovori govoreći: Došao je čas da se proslavi Sin Čovječiji. Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi. Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu samočuvaće ga za život vječni.“
(12:20-25)
 
Ali šta o Isusu čudotvorcu misli grčka misao, grčki duh, grčka filosofija? I šta opet misli Isus o grčkoj misli? Grci izjavljuju apostolu Filipu: „Gospodine, mi bismo hteli da vidimo Isusa“. Zašto? Eto, tu su o Prazniku u gomili sveta koji slavi Isusa čudotvorca. Sve je za njih to novo, naročito – vaskrsli Lazar. To grčka misao ne zna, niti može da shvati. To se protivi jasnim principima aristotelovske „logike“. Ali, šta ćemo sa činjenicom; kuda ćemo sa živim faktom: vaskrslim Lazarom? Na njihovu želju Spas odgovara tako, da zaista odgovorom rešava glavni problem grčke misli, grčkog duha, grčke filosofije (stih 23 – 25).
Grčka misao je sva antropocentrična i antropolatrička, humanistička i hoministička; sva se aksiologija i kriteriologija može svesti na sofističko rukovodno načelo: „čovek je mera i merilo svega“, čovek je mera sviju bića i sviju stvari. Ali, eto, grčka misao neka primeni to merilo na Isusa, na vaskrslog Lazara. E, to je nešto što grčka misao ne obuhvata svojom problematikom; to je životni sektor koji nije ušao u njene logičke sheme i dijalektičke probleme. Život je nesravnjeno i širi i dublji i bezgraničniji no što to grčka misao zamišlja i zna. Glavno je da je njeno osnovno načelo: usko, suviše ljudsko, i stoga – egoistično, samoljubivo, samoživo; potpuno zatvoreno čovekom, njegovom prirodom i tom racionalnom Racionalističkom; a onaj glavni deo ljudske prirode, koji je nebeskog, božanskog porekla nije ni uzet u obzir. A mora se uzeti, jer – eto Lazara vaskrslog tu, pa eto i Isusa, vaskrsitelja mrtvih i čudotvorca.
A Isus odgovara Grcima i ako ga oni ne pitaše, na glavnu muku njihovog duha, i to im odgovara „Sin Čovečiji“, tj. kao pravi čovek, koji zna i oseća sve muke duha ljudskog, bića ljudskog, kome ništa ljudsko nije nepoznato, već koji zna čoveka i sve njegovo iz svog ličnog, neposrednog iskustva. Odgovor Isusov postavlja i tačnu dijagnozu grčkog uma i duha i daje jedini, pravi lek za njegovo isceljenje: „zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši u zemlju ne umre, onda jedno ostane, ako li umre, mnogo roda rodi„.
Duh ljudski, misao ljudska, prvenstveno misao grčka je zatvorena kao zrno pšenično, zatvorena čovekom, njegovim egocentrizmom, antropocentrizmom koji dolazi od antropolatrije: njegovom autarkičnošću, samodovoljnošću, po načelu najubitačnijem za svako biće, od zrna pšeničnog pa do čoveka i anđela: Biti dovoljan samom sebi. Koje se ubrzo pretvori u neminovnog blizanca svog: biti zadovoljan sobom.
To je načelo smrti, svake smrti; jer čim se jedno biće zatvori u sebe, i sobom, ono umire: tako zrno pšenično, tako svaki cvetić ako nije otvoren prema ostaloj prirodi i ne hrani se njome, onda vene i umire i umre; tako svaka ptičica, svaki insekt, ako se zatvori u sebe i ostane pri svojoj prirodi – gine, propada, nestaje; tako i čovek: ako se zatvori u sebe, u svoju prirodu, u svoj duh, u svoju logiku, u svoju misao; ako ostane u svojoj prirodi i pri svojoj prirodi, onda – suši se, vene, umire, sam ostane; otvori li pak telo prema prirodi i uzima od nje svetlost, vlagu, toplotu, vazduh, hranu, piće, onda – živi; tako i duh, otvori li se prema svetlosti duhovnoj, i toploti duhovnoj, i hrani duhovnoj – Bogu, i uzima li sve to, onda živi širokim i besmrtnim životom, životom božanskim. Zrno pšenično sve dotle ostaje jedno, tj. beskorisno i za sebe i za druge, dok ostaje u svom uskom egoizmu, u granicama svoga bića; čim se reši da izađe iz te smrti, ono otvara sebe, žrtvuje sebe, umire, raščinja se i kroz njega prostruje i ustruje živi sokovi zemlje, s toplotom i vlage i svetlost, i sve ostale životvorne sile, i ono se oplodi, ponovo rodi, ulazi u novi, širi, dublji život, i klasa i raća mnogi rod. Znači: žrtvujući sebe, samu prirodu svoju, ono je oplodilo, obesmrtilo sebe, jer je unelo u sebe bezbroj drugih sila koje su ga spasle samožive i samoljubive umrtvljenosti i uvele u novi, širi, besmrtni život. Samo kada se ubije samoljublje, omogućeno je razvijanje, oplođenje „mrtve prirode“. Taj nam princip života važi i za ljudsko biće u njegovoj celosti.
Sve dok je čovek samoljubiv, tj. samoživ, zatvoren u sebe i hoće da živi samo od sebe, u sebi, za sebe, on je ustvari besplodan. A čim probije to bure samoljublja i samoživosti ljubavlju prema drugom, bližnjem, Bogu, on izlazi na novi život, širi i dublji: nove životne sile ustruje u njega iz spoljnjeg sveta: i celo biće njegovo počinje da radi, uzavri. Samo kad čovek dušu svoju podvigom vere poseje u Bogu, onda se njeno „zrno pšenično“ raščinja,“umire„, i kroz to umiranje proklija u novi, širi, božanski, besmrtni život, jer iz Boga ustruje u nju besmrtne božanske sile, i duša „mnogo roda rodi„, tj. rađa besmrtne misli, besmrtna osećanja, besmrtna dela. Rečju: ona sva postaje besmrtna Bogom, i zato sposobna da rađa iz sebe ono što je besmrtno, božansko, večno, bogočovečno.
Ali prvi uslov za to je: izgubiti dušu svoju, omrznuti samoživost, samoljublje, samodovoljnost, i zavoleti Boga, Bogočoveka i biti ubeđen: samo u Bogu i samo Bogom čovek je u istini čovek, postaje besmrtan i večan, tj. bogočovečan; život čovekov je pravi život kada se pretvori u bogoživot; i misao – kada se pretvori u bogomisao, i osećanje – u bogoosećanje; jednom rečju: kada se vascelo biće čovekovo pretvori u bogočovečansko biće. Onda postaje jasna svespasonosna evanđelska blagovest i merilo: čovek je samo čovek Bogočovekom; i Bogočovek je merilo svih bića i svih stvari u svim svetovima. Onda, čovek: Bogočovekom i radi Bogočoveka voli ljude kao besmrtna bogolika bića; a i sebe voli samo kao bogoliko biće, a ne sebe – greholjupca i slastoljupca.
Duša moja – sama za sebe mrtvac je, ako ne oživi i ne obesmrti sebe pomoću bogočovečanskih vrlina; bez Boga nju ne treba voleti, jer je ona bez Boga – samo velika muka čovekova; a Bogočoveka Hrista treba pretpostaviti duši svojoj kao ljubav mržnji, i onda će tek čovek pravilno oceniti sebe, i početi živeti pravim evanđelskim životom, koji nije ništa drugo do večni život čovekov u Bogu, ovde na zemlji i gore na nebu. To znače Spasove neobične reči: „koji ljubi dušu svoju izgubiće je; a ko mrzi dušu svoju na ovom svetu, sačuvaće je za život večni„.Kao što telo, zato što je od zemlje, mora da se hrani zemljom; tako i duša, zato što je bogolika, zato što je od Boga mora da se hrani Bogom, ako hoće da živi. Uobrazi li duša, i ako bogolika, da je samostalna, i dovoljna sebi, tj. ljubi li samo sebe, ona ustvari gubi sebe, ubija sebe, a čim oseti da je ona bez Boga ništa, i da će umreti večnom smrću ako se Njime ne hrani i ne održava, ona omrzne sebe, ne smatra sebe nizašto, već svu vrednost svoju vidi u Bogu i svu besmrtnost, i svu večnost i sav raj.
Greh, samoubistveni greh humanizma i hominizma je baš u tome: što bogoliku vrednost čovekovu proglašava za samovrednost, za svevredaost; a ustvari je ona samo klica vrednosti, i svevrednosti, kaja postaje pravom vrednošću i svevrednošću kada se čovek usavrši i dovrši Bgom, Bopočovekom. Čovek je samo početak, samo klica, koja brzo ugine, ako se ne zaseje u Bogu, u Bogočoveku, u njegovom Evanđelju; on je sve dotle saingo „zrno pšenično“, koje uvek „jedno ostane“. A mnogi rod rodi samo ako podvigom vere poseje sebe u Bogočoveku, i ostalim samožrtvenim podvizima ukoreni sebe u Bogočoveku, te tako stekne besmrtnost i život večni.
 
Ko Meni služi, za Mnom neka ide, i gdje sam Ja, ondje će i sluga Moj biti;
i ko Meni služi tome će dati počast Otac Moj.“
(12:26)
 
Otuda samo sledovanje Bogočoveku, spasava čoveka od smrti i prevodi u besmrtnost i život. Bogočoveku se sleduje kroz bogočovečaioke vrline; one su put ka njemu i kroz njepa; pomoću njih se čovek useljuje u njega, utvrćuje u njemu, i on u čoveku; a ove one znače život u Hristu i Hristom, stalno boravljenje u Njemu i Njime. To kazuju reči Spasove: „ko Meni služi, za Mnom nek ide, i gde sam Ja onde i sluga Moj neka bude; i ko Meni služi onoga će proslaviti Otac moj“.
Gde je to Gospod Hristos? U svemu što je božansko, besmrtno, večno: u večnoj Božanskoj Istini i Pravdi, i Ljubavi i Dobroti i Milosti i Mudrosti u svima božanskim savršenstvima, u Besmrtnostima, u Večnosti, u Raju = u svemu tome treba da bude i svaki sluga Hristov. Sledbenik Hristov produžava život Hristov na zemlji, i to produžava ga samim Hristom, koji je uvek u svima Svojim sledbenicima „u sve dane do svršetka oveta“ To je jedan nedeljiv život: bogočovečanski život, koji je počeo sa Hristom i nastavlja se Njime u Bogočovečanskom telu Njegovom – Crkvi; to jedan nedeljiv bogočavečanski podvig, koji je počeo Hristom i nastavlja se kroz sve sutelesnike Bogočovečanskog tela Njegovog – Crkve. U tome je sva tajna svih svetova, u kojima Bogočovek živi i vlada. Zato i tako velika čast, izuzetna čast, pripada sledbenicima Hristovim: njih poštuje sam Bog Otac! Da, čoveka poštuje Bog! kakva neobična čast!
 
Sad je duša Moja uzbuđena, i šta da rečem? Oče, spasi Me od časa ovoga;
ali zato dođoh za čas ovaj.“
(12:27)
 
Najraskošniji primer svega rečenoga: Bogočovek Hristos. Posejavši kroz dobrovoljnu Krsnu omrt pšenično zrno Svoje Ličnosti, On je rodio toliki rod, da je dovoljan da uvek hrani i dovoljno nahrani sve ljude svih vrvmena i svih večnosti koji su gladni Božije Istine, Bnjsmrtnosti, Večnosti: svega Božijeg, Bogočovečanski sveistinito gožazano: da na samopožrtvovanju stoji svet, sav Božiji svet: Bog se žrtvuje za svet, za sav svet, na čelu sa rodom ljudskim. I tako Bogočovek otkriva kao Spasitelj ano što je kao Tvorac stavio kao cilj u duši svoje tvarevine: samopožrtvovanje kao sredstvo sebeobesmrćenja, sebeumnoženja, sebeproduženja kroz svu večnost. To samopožrtvovanje, ta samožrtva je i božanski i čovečanski najsavršenija u Bogočoveku Hristu, te je na prvom mestu to hrišćansko shvatanje sveta i života; i još: osnovno načelo i osnovna sila evanđelskog života ljudskog u svetu. Bogočovekovo je načelo, svenačelo: žrtvuj sebe za druge: đavolovo je načelo, svenačelo: žrtvuj druge sebi.
Samopožrtvovanje je izraz sveljubavi evanđelske, bogočovečanske; samoodržanje sebično i egocentrično je izraz mržnje đavolske. Samopožrtvavanje je božanski metod života u svima svetovima; samoodržanje – đavolski metod. Kao tvorevina, i to čista tvorevina, đavolov greh je samoživ od vrha do dna, i uvek druge žrtvuje sebi. Usvojivši greh kao metod živoha, ljudi su odbacili božansko svenačelo života: samopožrtvovanje, žrtvovanje sebe za druge, i prigrlili demonsko svenačelo života: samoodržanje, žrtvovanje drugih sebi i za sebe. Na tom putu ljudi su se toliko obezbožilii, ođavolili, da su prosto izgubili lik Božiji u sebi; jedva je nešto ostalo u njima što liči na Bota, i podseća na nekadašnju dopadnu bogolikost. Spasitelj vidi sve ljude, onakažene, izbezumljene, zaluđene gresima, vidi ih sve svojim bestelesnim svevidećim okom, i potresno doživljuje to, naročito predgolgotskom stradanju Svom. Gledajući sve užase ljudskog greholjublja, sve leševe duhovne, Spas zbori: „sad je duša moja žalosna“, žalosna. na dogdedu svega što su ljudi učinili od sebe prigrlivši greh, i kroza nj smrt i đavola, a napustivši Boga, a sa Njim besmrtnost i život večni.
„Žalosna je duša moja“ što su ljudi toliko oslepili sebe, greholjubljem, da ne vide, ni malo ne vide da je put njihove besmrtnosti u samopožrtvovanju, a ne sebičnom i samoživom samoodržavanju. Evo sve smrti ljudske su predamnom, i svi užasi koje su one počinile sa rodom ljudskim; o kako je zbog svega toga, i u sred svega toga, teško i mučno i strašno bipi čovek; sa svih strana nasrću na mene sve smrti ljudske, urlaju, proždiru, sve što je ljudsko, o: „sad je duša moja žalosna“. Tolike strahote vihorima i olujama smrti udaraju na mene: eno, svaki čovek je čitava smrt, i svi oni, svi ljudi svih vekova, izbezumljeni smrću urlaju, vapiju, grče se, previjaju od neućutnih bolova: „i šta da kažem? Oče, sačuvaj me od ovoga časa!“ ali – ako Ja ne uzmem na sebe sve te smrti, ko će spasti ljude od njih, ko? Niko. Jer oni sami svi do jednog, roblje su, kukavno i bespomoćno roblje smrti.
To svim bićem osećam Ja: moja čovečanska priroda, sva je u groznici od straha pred smrću, pred tolikim smrtima, jer ih za sve ljude i umesto svih ljudi ja doživljujem kao svoje smrti. Sve je to isuviše strašno: „ali zato dođoh na čas ovaj“: da sve to osetim, proživim, i svojom božanskom silom spasem ljude od smrti, od svih smrti, i kroz sveljubeće samopožrtvovanje pokažem im jedini sigurni put koji ih vodi u besmrtnost i život večvni.
 
Oče, proslavi Ime Svoje! Tada glas dođe s neba: I proslavih, i opet ću proslaviti! A narod koji stajaše, kada to ču, govoraše da je grom zagrmio; a drugi govorahu: Anđeo mi je govorio. Isus odgovori i reče: Ovaj glas nije bio Mene radi no vas radi.“
(12:28-30)
 
Da, time ću proslaviti Oca Svog, koji me i posla na ovo delo: „Oče, proslavi Ime Svoje!“„Tada dođe glas s neba: i proslavio sam i opet ću proslaviti“. Otac proslavljuje sebe Sinom, Bogočovekom Hristom: njegovim neizmernim čovekoljubljem, Njegovom svežrtvom za ljude, kojom On osigurava i daje ljudima besmrtnost i život večni. A to dati nesrećnim ljudima: spasti ih od smrti, greha i đavola, – u tome je proslavljanje, jedino pravo proslavljanje Boga.
A svaki greh, i svaka smrt ljudska, to je sramoćenje Boga, koji je sazdao ljude za besmrtnost i život večni. Da će to zaista učiniti Isus svedoči glas s neba. Narod je čuo to svedočanstvo svojim ušima, i govori: „grom zagrme“ a drugi: „anđeo mu govori“. Spas i objašnjava da ovaj glas ne bi Njega radi, „nego naroda radi“. I sigurno, Grka radi. Da se i njima pokaže: da je već napravljnjn put između neba i zemlje; da je nebo otvoreno nad zemljom, i nije tuđe zemlji; da je Bog ie neka daleka nadsvetska ideja, misao, već blagi Promislitelj sveta, koji neprestano brine o našem zemaljskom svetu.
 
Sad je sud ovome svijetu; sad će knez ovoga svijeta biti izbačen napolje. I kada Ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući Sebi. A ovo govoraše, ukazujući kakvom će smrću umrijeti.“
(12:31-33)
 
Prisustvo Bogočoveka u našem zemaljskom svetu, naročito vreme Njegovog krsnog stradanja, jeste vreme odluke i sudbonosne borbe Njegove sa smrću, grehom i ćavolom. Bog Logos je vladar ovoga sveta bio sve dok ljudi nisu toliko ogrezli u gresima, da su pomoću njih đavola učinili i proglasili vladarem ovoga sveta (sr. Jn. 16,11); i on zaista vlada u ovome svetu gresima i smrću. Bogočovek je sišao u ovaj svet, da opet putem Evanđelja, putem Krsne Žrtve i Vaskrsenja, uzme opet svu vlast nad ovim svetom. Zbog čega i izjavljuje posle Svog vaskrsenja: „dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji“ (Mt. 28,18). A dok borba traje, a traje od rođenja Bogočoveka u naš svet, naročito se pojačava i vrhuni u golgotskom stradanju, nad ovim svetom vrši se sud: ovaj svet doživljuje svoj sud: odlučuje se, donosi presudu za kim će i sa kim će: da li sa đavolom ili sa Bogom, sa đavolom koji vlada pomoću greha i smrti, ili sa Bogočovekom koji vlada pomoću Evanđelja i besmrtnosti; da li je za besmrtnost pomoću bogočovečanskog samopožrtvovanja ili za smrtnost pomoću demonskog samoodržanja.
„Sad je sud ovoga sveta“ – sad svet rešava svoju sudbinu, sad se određuje večna sudbina čovečanskog sveta: „sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje“: kraj ovoga sveta koji je grehom i smrću – najgorom tiranijom – vladao nad svetom. On koji je kroz ljudsko greholjulje i strastoljublje isterao iz ovog sveta njegovog božanskog vladara: Boga Logosa. A i sada hoće da preko hristoboraca istera iz ovog sveta ovaploćenog, učovečenog Boga Logosa. Ali, Bogočovek osigurava Sebi pobedu baš time što će Krsnom smrću pobediti svet, i tako privući k sebi ljude: izvući ih iz greha i smrti, tj. ispod vlasti „kneza ovoga sveta“, i učiniti ih svojima i to svojima iz ljubavi i Hristoljublja: „I kad budem podšnut od zemlje, sve ću privući sebi“. Podignut ću biti na Krst; a sebe ću još više podignuti vaskrsenjem do u vrh nebesa, i uzneti telo čovečije u večnu i besmrtnu slavu Božiju, – i time ću „sve privući k sebi“. Ljudi će se otrezniti od greholjublja, odreći se greha i smrti, i poverovati u svoju besmrtnost kroz Mene vaskrslog. I zaista, vaskrsenjem i vaznesenjem Svojim slavnim, Bagočovek postaje istinski knez, vladar ovoga sveta, i vlada u njemu svojim Evanđeljem u Crkvi Svojoj. A u to je ušao kroz Svoju slavnu, po čovekoljubivom požrtvovanju, smrt, koju je ubio svojom bogočovečanskom smrću: „smrću smrt uništi“. Zato sveti Voanerges blagovesti: „a ovo govoraše da pokaže kakom će smrti umreti“.
 
Narod Mu odgovori: Mi čusmo iz Zakona da Hristos ostaje vavijek; i kako Ti govoriš da se Sinu Čovječijemu valja podignuti? Ko je taj Sin Čovječiji? A Isus im reče: Još je malo vremena svjetlost sa vama; idite dok svjetlost imate da vas tama ne obuzme; a ko ide po tami ne zna kuda ide. Dok svjetlost imate vjerujte u svjetlost da budete sinovi svjetlosti. Rekavši ovo, Isus otide i sakri se od njih.“
(12:34-36)
 
Iako je narodu dao sve dokaze i pružio sva svedočanstva, koji bi trebalo da ih kao razumna bića ubede da je Isus – Sin Čovečji, Bogočoaek, oni ipak stavljaju mu pitanje: „Ko je taj Sin Čovečji?“. Spas im odgovara posredno: Onaj koji je Svetlost, u telu čovečjem Svetlost. A šta je u vašim telima, zavirite: mrak i tama. Sada je „Svetlost s vama“, Svetlost koja obasjava sve ponore smrti, ali i života; sve ponore greha ali i vrline; ako se poslužite njome, izaći ćete iz tame, nećete hoditi po tami greha i smrti; jer ko živi grehom u ovom svetu, on živi u tami, „hodi po tami“,„ne zna kuda ide“. Zaista, čovek greha „ne zna kuda ide“; a sigurno ade u ponor smrti. Samo idući za Svetlošću sveta – Bogočovekom, čovek ide svetlim i osvetljenim putem vrline, Evanđelja, u besmrtnost i život večni. Čim greholjubljem čovek napusti Hrista, krenuo je kroz tamu greha u tamu smrti, u večnu tamu večne smrti. Samo kroz grehe tama obuzima čoveka. Čim čovek poveruje u Botočoveka, odmah mu svu dušu ispuni Svetlost božanska, i ave njegove puteve zalije Svetlost.
Vera u Hrista, uvodi sunce u dušu, i ono osvetli sve svetove čovečje i sve puteve: i on jasno vidi i zna šta je dobro, a šta zlo, šta greh a šta vrlina, šta smrt, a šta život, šta laž, a šta istina, šta Bog, a šta đavo, šta čovek, a šta svet. Vidi sve to, i zato zna kuda ide. Zato Spas i veli: „Dok sveglosti imate, verujte u svetlost, da budete sinovi svetlosti“.
Bogočovekova svetlost toliko pronikne sve biće čovekovo, toliko se srodi s njim, da ona postaje prosto roditeljka i njegove duše, i njegovog srca, i njegovog uma, vascelog bića njegovog, a on sam postaje „sin svetlosti“: jer se sve u njemu: i misli, i osećanja, i raspoloženje, i dela – rađa iz svetlosti. I on i živi i dela i misli i oseća kao „sin svetlosti“. On – jedina istinska Svetlost naša u svetu.
 
Jer iako je učinio tolika znamenja pred njima ne vjerovahu u Njega; Da se ispuni riječ Isaije proroka koji reče: Gospode, ko vjerova propovedi našoj? I ruka Gospodnja kome se otkri? Zato ne mogahu vjerovati, jer opet reče Isaija: Zaslijepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim. Ovo reče Isaija kada vidje slavu Njegovu i govoraše o Njemu.“
(12:37-41)
 
„Rekavši ovo Isus otide i sakri se od njih“, ne iz straha, nego iz želje da ih ostavi same, da još jednom promisle o Njemu šta je i ko je: dali samo čovek, ili i Bog u čoveku? Jer, šta je to što bi ljudi želeli čuti i videti od Boga, a da nisu čuli i videli od Isusa? Zato su mnoga od naroda s pravom govorili: „Kad dođe Hristoos eda li će više čudesa činiti nego ovaj šgo čini?“ (Jn. 7,31). Ali, „ako je i činio tolika čudesa pred njima, opet Ga ne verovahu“. Zašto? Odgovor na to daje prorok Isaija na koga se sv. Evanđelist poziva: „neverjem su zaslepili oči svoje i okamenili srca svoja, te niti očima vide, niti srcem razumeju“.
A vera u Bogočoveka: otvara oči duše, te one vide u Isusu Boga i Spasitelja; omekšava srce, čini ga osetljivim za ono što je Božje, te ono oseća u Isusu Boga, i razume kroz dela Njegova da je On zaista Spasitelj sveta i Mesija. Neverje je običio od greholjublja, jer svaki greh kao nova tama sve više zaklanja Boga od očiju čovekovih. A kad se gresi namnože u duši, oni navuku u nju i na nju bezbrojne tame, te ona niti vidi Boga, niti Ga oseća, a često – niti ga priznaje. Bog niti je uzrok, niti sauzrok ljudskog neverja, ljudskog slepila i okamenjenosti srca: On samo dopušta ljudima da se slobodno opredeljuju ili za greh ili za Njega; i kada ljudi izaberu greh, i žive u grehu, On ih ne sprečava nasilno, jer to ne dolikuje Bogu Ljubavi, da svome stvorenju nasilno nameće svoju volju, svoju Istinu, svoju Ljubav, svoje Evađelje.
Tako treba i razumeti reči proroka Isaije: „Zaslepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumeju, i ne. obrate se da ih iscelim“: dopustio je da oni po slobodi svojoj gresima oslepe oči duše svoje, i okamene srce svoje, te postanu toliko neosetljivi za ono što je Božje i dobro, da i ne osećaju koliko su bolesni i koliko im je potreban Bog da ih isceli od strašnih bolesti njihovih.
 
A i od starješina mnogi vjerovaše u Njega; no zbog fariseja ne priznavahu, da ne budu isključeni iz sinagoge. Jer zavolješe više slavu ljudsku nego slavu Božiju. A Isus povika i reče: Ko vjeruje u Mene, ne vjeruje u Mene, nego u Onoga koji Me je poslao. I ko vidi Mene, vidi Onoga koji Me je poslao. I ko vidi Mene, vidi Onoga koji Me je poslao.“
(12:42-45)
 
Sav je Bog u svetu, sa svima svojim dobrima, i sav je đavo u svetu sa svima svojim zalima, – a ljudima je ostavljeno da se slobodno opredele za jednog ili za drugog. Često ljudska slava sprečava ljude da se opredele za Boga i njegova savršenstva. Sve što je Hristovo, od Boga je, i vodi pravo Bogu. I čovečanska priroda njegova toliko je ispunjena Bogom da pravo vodi Bogu. Stoga vera u Hrista Bogočoveka ustvari je vera u nebeskog Boga Oca. Koja to njegova misao, ili reč, ili osećanje, ili delo – ne pokazuje to, i ne dokazuje to? Zaista je On čovvk „u kome obitava sva punoća Božanstva na telesan način“ (Kol. 2,9). Stoga je On u pravu kada tvrdi: „Ko vidi mene vidi Onoga koji Me posla“. Bogočovek je ogledalo Oca; kakav je Bog na nebu, takav je i na zemlji. Među njima nema razlike, sem što je Bogočovek u telu, a Bog Otac izvan svih telesnih obličja. Jedna ista Svetlost su i Bog Otac i Bog Sin: „Svetlost od Svetlosti“. Samo Sin je svoju Svetlost obukao u telo čovečje; ona iz njega i kroz njega zrači, ne spaljujući ga, jer je to „tiha Svetlost“ (Svjete tihij .. .). Bog Logos je doneo Sebe svetu, Sebe = Svetlost; uneo Sebe = Svetlost u tamu ovoga sveta, tamu koja je od greha.
Koji god poveruje u Njega = uzaživi Njime, Njegovim Evanđeljem, ne ostaje u tami, već izlazi na Svetlost Božju, i živi u njoj i njome. Kada je Bogočovek u svetu, onda je sa Njime i sva Svetlost Božja neugaJoiva, besmrtna, životvorna i životodavna, a nasuprot njoj – jeziva i puna smrti tajna greha. Čovek je stavljen pred izbor, svaki čovek, naročito od kako je Bog Logos sišao u naš svet, i postao čovek, i ostao u Crkvi svojoj kao Bogočovek.
Izabere li njega, čovek odmah stupa u društvo Svetlonosca – Svetitelja, koji ga i vode svima putevima evanđelske svetlosti, a svi oni vode u besmrtnost i život večni. Zato Spas i blagavesti: „Ja Svetlost dođoh na svet da nijedan koji veruje u Mene ne ostane u tami“. Vera u Hrista je idenje za Hristom; ko poće za Njim, čim pođe – izlazi iz greha, napušta greh i njegovu tamu, i ulazi u nezalaznu i neugasivu svetlost. Nema greha koji može čoveka zadržati u svojoj tami, ako čovek uzaželi da pođe za Hristom. Uzaželi li samo, Gospod mu odmah daje božanske sile, kojim savlađuje svaki greh i svim bićem izlazi na široku stazu Svetlosti Bogočovekove.
 
Ja u svijet dođoh kao svjetlost, da svako ko vjeruje u Mene ne ostane u tami. I ko čuje Moje riječi i ne vjeruje, Ja mu ne sudim; jer ne dođoh da sudim svijetu, nego da spasem svijet. Ko odbacuje Mene, i ne prima riječi Moje, ima sebi sudiju; riječ koju Ja govorih, ona će Mu suditi u posljednji Dan. Jer Ja ne govorih sam od Sebe, nego Otac Moj koji Me posla, On Mi dade zapovesti šta da kažem i šta da govorim. I znam da je zapovijest Njegova život vječni. Što god, dakle, Ja govorim, onako govorim kako Mi je rekao Otac.“
(12:46-50)
 
Svaka reč Hristova – puna je Božanske Svetlosti; svaka je – čitavo sunce Božje. Unesi je u dušu, i ona će se raspaliti u sunce, samo ako je budeš raspirivao svojom verom i ljubavlju i molitvom i postom. Svaka Reč Njegova je blagovest o spasenju čoveka od greha, smrti i đavola. Blagovest i sila, sila koja pobeđuje ovo mračno trojedinstvo, i izvodi ljudsko biće u svetlost spasenja. Spas je došao da spasava, ne da sudi niti uništava. Jer da je došao da sudi, – ko bi to od ljudi ostao neosuđen? Jer je svaki – rob greha, i tame grehovne. Bogočovek je zato i došao kao Isus = Spasitelj: da ljubavlju svojom izleči ljude od greha, i spase od smrti i đavola.
U tome je ljubav Božja neizmerna: što je došao da spase grešnike, ne da sudi i osudi. Zato je i doneo i dao ljudima sve što im je potrebno za spasenje. Tako da nijedan čovek, ni sada, pa ni na dan Strašnoga Suda neće imati pravo da kaže Bogočoveku: nisam znao, niti sam imao sredstva da se spasem od greha i đavola. – Rekne li to, sudiće mu svaka reč Hristova, svaka reč Evanđelska, i pokazati mu da nije u pravu. Sudiće mu božanski sveiravedno, jer je svaka – Božja i božanska, jer je u svakoj prisutan i Bog Logos i Bog Otac. Sudiće čoveku neverja one reči koje su mu bile date za spasenje. I onda će svaki osetiti da je istina sva u tome: da je poslušao Bogočovekove reči, i sile se njihove ispunio, spasao bi sebe od greha, smrti i đavola. I ušao kao spasen, u život večni, u život božanski, gde neprestano živi Trosunčani Gospod kroz sva svoja bezbrojna i neizbrojiva savršenstva.
Jer sve reči Spasove, sve reči Evanđelja spasenja slivaju se u jednu zapovest Božju, a ta je zapovest – život večni. To znači: cilj je, jedini cilj Bogočovekovog Evanđelja spasenja: spasti ljude od greha, smrti i đavola, i dati im život večni. To je smisao, to cilj, svih reči Božjih, svih zapovesti Božjih, svih saveta Božjih, izrečenih ljudima preko čudesnog Spasitelja n Njegovog božanskog Evanđelja spasenja.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *