NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava jedanaesta
 
VASKRSAVANJE LAZARA
 
Bijaše pak neki bolesnik, Lazar iz Vitanije, iz sela Marije i Marte, sestre njezine. A Marija, čiji brat Lazar bolovaše, bješe ona koja pomaza Gospoda mirisom i obrisa noge Njegove svojom kosom. Onda sestre poslaše k Njemu govoreći: Gospode, evo boluje onaj koga Ti ljubiš. A kada ču Isus, reče: Ova bolest nije na smrt, nego na slavu Božiju, da se Sin Božiji proslavi kroza nju. A Isus ljubljaše Martu i sestru njezinu i Lazara.“
(11:1-5)
 
Evanđelje božanskog prijateljstva: sve satkano od svetosti i nežnosti. U njemu je sve novo, i na nov, evanćelski, bogočovečanski način prirodno. Koliko dirljive nežnospi u samom sestrinom izveštaju: „Gospode, onaj koji ti je mio bolestan je“. I koliko nežne božanske svemoći u Spasovom odgovoru: „ova bolest nije na smrt nego na slavu Božiju, da se proslavi Sin Božiji s nje“. – Sve novo, bogočovečanski i evanđelski novo: „bolest nije na smrt“. Kad je Sin Božiji tu, među ljudima, među nama. Štaviše: ona je „na slavu Božiju“, – to je zaista blaga vest, sva nova. Ona je osnov novozavetne blagovesti, Evanđelja.
Kada Bogočovek hoće, On i bolest pretvara u slavu Božiju. A On to hoće uvek u sredini onih koji sami to hoće, i to iražavaju izuzetnom ljubavlju prema Njemu, i On prema njima. Ne samo bolest, nego i smrt pretvara Bogočovek „u slavu Božiju“. To je ono što niko od ljudi učiniti ne može. V tome vrhuni Njegova blagovest: On Prvi i Jedini u rodu ljudskom pretvara smrt u san; i proglašava smrt ljudsku spavanjem. Jer oi, Svemoćni i Svemilostivi Bog i Gospod, budi ljude iz smrti kao iz sna:
 
Ovo kaza, i potom im reče: Lazar, prijatelj naš, zaspao je, no idem da ga probudim. Onda rekoše učenici Njegovi: Gospode, ako je zaspao, ustaće. A Isus im bješe rekao za smrt njegovu, oni pak mišljahu da govori o počinku sna. Tada im Isus reče otvoreno: Lazar umrije.“
(11:11-14)
 
„Lazar, naš prijatelj, zaspa; nego idem da ga probudim“. Učenici ne razumeju takav odnos prema smrti; a ko od ljudi to razume, kada ljudoko sveopšte iskustvo svedoči da je smrt – uništenje tela, a ne spavanje? „Tada im Isus kaza upravo: Lazar umre“. Ziači: Blagavest Bogočovekova: umreti je što i zaspati; telo zaspi snom iz koga ga može probuditi Bogočovek. Smrt više nije strašna, nije plašilo roda ljudskog. Ali samo kada je Bogočovek u našem čovečanskom svetu, i kada Njegovim očima, njegovim Evanđeljem, gledamo smrt i ocenjujemo njenu prirodu i njenu pojavu.
Šta je smrt? – Smrt je spavanje tela do? – dokle Gospod hoće, tj. do sveopšteg vaskrsenja. Dokaz? Lazarevo vaskrsenje. Jer ono pokazalo da je za Gospoda Isusa smrt zaista usnuće, zaspalost tela. I to, privremena zaspalost, pa makar se protegla i do Strašnog Suda.
Onda, smrt nije ni u kom slučaju strašna za Hristove sledbenike. Jer oni osećaju i znaju da je ona pred Gospodom nemoćna kao san i sen.
 
I milo mi je zbog vas što nisam bio ondje, da vjerujete; nego hajdemo njemu. Onda Toma, zvani Blizanac, reče ostalim učenicima: Hajdemo i mi da pomremo s Njim. Kada pak dođe Isus nađe ga, a on već četiri dana u grobu. A Vitanija bješe blizu Jerusalima oko petnaest stadija. I mnogi od Judejaca bijahu došli Marti Mariji da ih tješe za bratom njihovim. Kada pak marta ču da Isus dolazi, iziđe pred Njega, a Marta sjeđaše doma.“
(11:15-20)
 
Na to i Sam Spas ukazuje, jer odmah iza Svojih reči: „Lazar umre“, On dodade: „i milo mi je vas radi što nisam bio onamo da verujete“. – ,,Milo mi je“ pggo je amrt tu da biste mogli videti kako je nemoćna, kako je zaista – san i spavanje tela, iz koga mogu probuditi čoveka kad god hoću. – Niko nikada nije od ljudi gavorio tako o smrti, i postupao tako sa smrću, i imao vlast takvu nad smrću.
 
Onda reče Marta Isusu: Gospode, da si Ti bio ovdje, ne bi umro brat moj. Ali i sada znam, da što god zaišteš u Boga, daće Ti Bog.
(11:21-22)
 
To znaju samo Njegovi najbliži, koji su se božanskim osećanjem ljubavi vezali za Njega, ušli u Njegov svet, pronikli u Njegove tajne i postali prijatelji Njegovi. Eto, to znaju Marta i Marija i ispovedaju javno: „Gospode! da si ti bio ovde ne bi moj brat umro. A i sad znam da što zaišteš u Boga daće ti Bog“.. Proširite ovo na sve ljude svih vremena. Ali, onda: Bogočovek zaista nije bio ovde; Otvrali smo ga iz ovoje sredine, sa zvmlje – gresima; jer smo kroz sve grehe svoje uporno i hristoborački dovikivali Njemu: nećemo da ti caruješ nad nama! a hoćemo – smrt; neka ona caruje! – to ustvari znači naše ljudsko greholjublje. To je i neposredna naša ljubav prema smrti, naša zaljubljenost u smrt, naša volja za smrt. Ustvari, to je naša volja za nemoć, za truležnost, za prolaznost, dok Hristovo Evanđelje jeste volja za besmrtnost, za neprolaznost, za večnost, a to: volja za moć, za istinsku moć, jer je samo ona moć istinska, koja smrt pretvara u nemoć, u san, u spavanje, u san.
 
Isus joj reče: Ja sam vaskrsenje i život; koji vjeruje u Mene ako i umre, živjeće. I svaki koji živi i vjeruje u Mene neće umrijeti vavijek. Vjeruješ li ovo?“
(11:25-26)
 
Da to oseti i sazna, čoveku je potrebia vera u Bogočoveka: „znam da što zaišteš u Boga, daće ti Bog“. To je prava vera: veruje u aposlutnu svemoć Hristovu. Takvoj veri Spas i otkriva svu tajiu Ličnosti Svoje, i dela Svog: „Ja sam vaskrsenje i život: koji veruje u mene, ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje u mene, neće umreti nikad. Veruješ li ovo?“
Eto Bogočovekovog skraćenog Evanđelja, eto Sveevanđelja: On je vaskrsenje i život, tj. pobeda nad smrću i besmrtnost i život večni; a čovek=vera u Bagočoveka, jer tom verom on pobeđuje smrt i stiče besmrtnost i život večni. „Ja sam vaskrsenje i život“: ko je u Meni, i u kome Ja živim: on je i sam vaskrsenje i život; to on oseća svim bićem svojim još ovde na zemlji; za njega je smrt tela – uspavljenje tela privremeno, a duša se oseća besmrtnom i živom svva u Hristu; i u njoj sva ličnost čovekova, i produžava svoj sveživot u Hristu s one strane groba. To nije neki krnji život, već naprotiv sav ispunjen Hristom, a to: sav ispunjen sveživotom, u kome nema trunke smrti, i koji smrt tela oseća kao spavanje tela, iz koga će se ono probuditi na dan suda radi večnoga života sa dušom svojom.
To znače reči: „Koji veruje u mene ako i umre živeće“. Koji u ovom svetu živi verom Hristovom: Evanđeljem Hristovim i Njegovim božanskim silama, on svu dušu svoju toliko oživi Hristovim sveživotom, toliko je svu obesmrti, da ona i sve što je njeno nikada umreti neće. To osećanje sveživota, svebesmrtnosti je glavno osećanje Hristovih ljudi u ovom svetu. Primer: sveti Mučenici, i svi Svetitelji uopšte. To je njihovo sveosećanje i svesaznanje: iz njega izvode oii ove svoje misli, sva osećanja, sva raspoloženja, sva dela. Jednom rečju: sav svoj život. Smrt se u duši širi kroz grehe, kroz greholjublje.
A besmrtnost i život večni kroz hristoljublje: kroz ostvarivanje Hristovog Evanđelja. Gresi odvajaju dušu od Boga, a time – od izvora života i besmrća, i potapaju je u glad i smrt: jer duša živi božanskim silama; odvajanje od njih – to je smrt za nju, ona i dalje postoji, ali postoji, ne hraneći se Bogom, a to znači: ne živi, mrtva je Bogu i za Boga. Ostvarivanje Evanđelja ispunjuje dušu božanskim besmrtnim silama, u kojima i jeste život večni i besmrtni („to čini i bićeš živ„). U tome je sav Bogočovek; u toj stvarnosti: Njegova ličnost je i vaskrsenje i život; a čovek je sav u ovome: u veri u Bogočoveka. Zato Spas i završava svo Svoje Sveevanđelje piganjem: „Veruješ li ovo?“
Jer u tome je sva mudrost, sva istina, sva pravda, sav smisao ljudskog bića i ljudskog života. To sve i otkriva jedino hristoljublju – Marte, i svakog čoveka, i svaki sa njom i kroz nju propoveda veru svoju u Isusa kao Bagočoveka i Spasi-telja: „Da, Gospode! ja verovah da si ti Hristos Sin Božji koji je trebalo da doće na svet“. Jer bez Tebe svet je smrt i užas i pakao; a sa Tobom – besmrtnost, radost i raj.
 
Onda Isus, kad je vidje gdje plače, i gdje plaču Judejci koji dođoše s njom, potrese se u duhu i sam se uzbudi. I reče: Gdje ste ga metnuli? Rekoše Mu: Gospode, dođi da vidiš. Isusu udariše suze. Onda Judejci govorahu: Gle, kako ga ljubljaše.a neki od njih rekoše: Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepome učiniti da i ovaj ne umre? A Isus se opet potrese u sebi i dođe na grob. A to bijaše pećina, i kamen ležaše na njoj.“
(11:33-38)
 
Nema potresnije činjenice od prisustva smrti u čovečanskom svetu koji je od Boga stvoren za besmrtnost i život večni. Nema potresnije ni za Bogočoveka akamoli za čoveka. Nad tom činjenicom nikada čoveku nije dovoljno plakati i jadikovati. Evo, nad tom strašnom činjenicom plače i Jedini Pobeditelj smrti – Bogočovek Hristos. Toliko je ona strašna, i dirljiva, i tajanstvena.
Kako čovek lakomislemo uvede u svoj svet ovog najvećeg neprijatelja i predade mu carstvo svoje duše? i sve prestole svoga bića? i otvori mu sve odaje svoga srca? i sve skrivnice svoje svesti i savesti, te se sav usmrti i osmrti? te mu smrt postade i logična i prirodna, iako od nje ništa nelogičnije ništa neprirodnije u svima Božjim svetovima? Od prisustva smrti u telu – telo se usmrdi. A od prisustva smrti u duša, duša se isto tako usmrdi. U duši smrt je prisutna gresima, pomoću grehova. Zaista je samo Bogočovek – miomir Božji; i ljudi samo Hristom postaju „Hristov miris Bogu“ (2 K. 2,15). On je „miris života“, a sve što nije On – smrad je života; jer usmrćuje život i sve živo, rastače ga i usmrćuje. Bogočovek je bezgrešan, i kao takav – sav miomir Božji u našem svetu. Kada se On verom useli u srca ljudska, ovda ljudi potiskuju iz sebe grehe, i njihov smrad, i postaju „Hristov miris Bogu„. U tome je i blagovest besmrtnosti Hristove što On omiomiruje vascelo biće ljudsko. A gorkovest smrti – što usmrdi biće ljudsko. Lazar je već četiri dana u grobu, i „već smrdi“, – smrt je svom odvratnošću svojom prisutna u Lazarevom telu.
Ima li spasa od nje? Ta ona je pretvorila čoveka u stid i sram! A Spasitelj o smrti veli: „Ne rekoh li ti da ako veruješ, videćeš slavu Božiju?“. Da, iz toga se vidi: prava vera je – verovati u najneverovatnije, verovati u ono šgo se protivi celokupnom iskustvu roda ljudskog, i razumu i umu, i saznanju. Da, prava vera – u odbacivanju svega ljudskog, i u potpunom predavanju sebe Bogočoveku. Ako se ne odrečete sebe i sve što imate, ne možete biti Moji učenici i ići za Mnom. To je evanđelska dilema vere. Ne usvoji li je čovek, znači: nema evanđelske vere. Znači još: nije doživeo svoje lično vaskrsenje Hristom, vaskrsenje duše, savesti, srca, jer nije sišao u sve skrivene katakombe smrti, rasejane po njegovom biću, i nije vaskrsnom i sveživotnom silom Hristovom proterao iz sebe sve smrti.
Jer prava vera veruje da Hristos može vaskrsnuti iz mrtvih i one najmrtvije mrtvace moje, one koji „već smrde“. A to su sve sile duše moje, koje su raslabljene i umrtvljene gresima i strastima. Volja moja – sva je mrtva pred Bogom, ako je podložna gresima; duša moja i srce moje – mrtvi su pred Bogom, ako u njima vlada greholjublje i slastoljublje; misli moje – mrtve su pred Bogom, ako su rđave, nečiste, prljave; osećanja moja – mrtva su pred Bogom, ako je kroz njih razliveno samoljublje. Ustvari, bezbroj je mrtvaca u meni, i oni odavno „već smrde“. Samo ih Bogočovek može vaskrsnuti iz mrtvih, kao što je samo on mogao vaskrsnuti i četverodnevnog Lazara.
 
Tada skloniše kamen gdje ležaše mrtvac. A Isus podiže oči gore, i reče: Oče, blagodarim Ti što si Me uslišio! A Ja znadoh da Me svagda slušaš: nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si Me Ti poslao.“
(11:41-42)
 
Jer vaskrsenje mrtvih – vascelo je od Boga. To pokazuje i sam način obraćanja Bogočoveka Bogu Ocu pred vaskrsenje Lazara. Tu sam čovek bez Boga ne može uraditi ništa. Ali može dati od sebe ono na osnovu čega Bog može uraditi sve za njega. A to je: vera u nemoguće; vera bezuslovna u Bogočoveka i Njegovu svemoć i sveljubav. Takva vera i jeste potpuna poslušnost i pokoriost Bogu: potpuna svesnost o svojoj nemoći i Hristovoj svemoći.
Po Apostolu: „kada sam slab, onda sam silan„; i još „sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje„. Smernima Gospod daje blagodat, a gordima se protivi. To je osnovno načelo evanćelskog života, večnog života i pobede nad smrću, i jednom i drugom.
 
I ovo rekavši, viknu gromkim glasom: Lazare, iziđi napolje! I iziđe umrli uvijen po rukama i nogama pogrebnim povojima, i lice mu ubrusom povezano. Isus im reče: Razdriješite ga i pustite neka ide.“
(11:43-44)
 
„Lazare, iziđi napolje!“ – I iziđe mrtvac obavit platnom po rukama i po nogama, i lice njegovo ubrusom povezano. „Isus im reče: razdrešite ga i pustite nek ide“. Ovo je činjenica; ona nam je data kao očigledia, ali ne i način na koji je ona postala činjenicom. U malome: to je ponovljeio stvaranje. Nama je vasiona data kao gotova činjenica, gotova stvarnost, ali nam nije pokazan sam način stvaranja vasione, njena unutrašnja arhitektonika. Mi vidimo travu da raste, ali ne vidimo način na koji raste.
Tako i vaskrsenje Lazarevo, i uopšte vaskrsenje mrtvih: to je činjenica, stvarnost koju ostvaruje sila Božija, ali kako – to ne vidimo i ne znamo. Čak i ovo: mi osećamo, osećanja imamo, ali na koji se način ona formiraju u nama, i kakve sve naše unutrašnje sile učestvuju u njihovom formiranju, mi ne znamo. To isto važi i za naše misli.
 
Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli Mariji, vidjevši šta učini Isus, povjkerovaše u Njega. Neki pak od njih otidoše farisejima i kazaše im šta učini Isus.“
(11:45-46)
 
Cilj je i ovog čuda – spasenje duša ljudskih verom: „Da veruju da si me ti poslao“ (st. 42). I zaista mnogi od Judejaca koji videše šta učini Isus, verovaše u Njega: tj. primiše Ga za sve i sva u svome životu.
 
Onda prvosveštenici i fariseji sabraše Sinedrion, i govorahu: Šta da radimo? Ovaj čovjek čini mnoga znamenja? Ako Ga ostavimo tako, svi će povjerovati u Njega, pa će doći Rimljani i uzeti nam i zemlju i narod.“
(11:47-48)
 
A fariseji i glavari sveštenički „sabraše skupštinu, i govorahu: šta ćemo čššti? čovek ovaj čini mnoga čudesa, Ako ga ostavimo tako, svi će ga verovati: pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod“. – Kakva satanska logika: izvrću u političke zaključke čisto duhovne činjenice! vaskrsenje mrtvog Lazara – kakve veze ima sa rimskom politikom. Nikada, ni jednom rečju, akamoli delom, čudom, Spas nije uzeo u obzir politički položaj Jevreja. On ih je spasavao od greha, i donosio im slobodu od greha, smrti i đavola.
Ne samo njima, već svima ljudima on je objavljivao jedno isto nebesko i božansko Evanđelje: kako se savlađuje smrt i greh, i pomoću svetih božanskih sila i vrlina stiče besmrtnnost i život večni. A sve ostalo što pripada ljudskom životu ima se normirati prema tome, i regulisati time i u svetlosti toga. A oni podmeću Spasu političke ciljeve. Pa i to podmetanje Božiji promisao iskorišćuje u proroštvo o spasonosnosti smrtne žrtve Hristove za jevrejski narod i za sve ljude opšte: jer će smrću svojom Bogočovek „rasejanu decu Božiju (grehom i smrću) skupiti u jedno“. I time poremetiti sve političke planove jevrejske, i – skupiti sve ljude u jednu istinu Božiju, u jedno Evanđelje, u „jedan sveti narod“, „narod Božiji“.
 
Od toga, dakle, dana dogovoriše se da Ga ubiju.“
(11:53)
 
Zaista je savremeni jevrejski intelektualizam neizvinljivo pokvaren i rđav: vaskrsenje Lazarevo uzima kao najjači razlog zbog koga treba ubiti Bogočoveka: „od toga dana dogovoriše se da ga ubiju“. Da ga ubiju zato što je vaskrsenjem Lazarevim pokazao da je čovek – besmrtno biće, i da silu besmrtnosti ima i daje ljudima samo Bogočovek.
Kao da vele: nećemo besmrtnost! nećemo besmrtnoga! hoćemo da ostanemo roblje smrti; da nam sve bude smrtno, sve, sve, sve…

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *