NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava deseta
 
HRISTOS DOBRI PASTIR
 
Zaista, zaista vam kažem: Ko ne ulazi na vrata u trovčiji nego prelazi na drugom mjestu; on je lopov i razbojnik. A koji ulazi na vrata pastir je ovcama. Njemu vratar otvara, i ovce glas Njegov slušaju, i Svoje ovce zove po imenu, i izvodi ih. I kada ovce Svoje istjera, ide pred njima, i ovce idu za Njim, jer poznaju glas Njegov.“
(10:1-4)
 
Idolopoklonstvo krade duše ljudske od Boga, i porobljava ih ne-bogu, anti-bogu. Niko ne zna put u duše ljudske do Bogočovek. Jer je Tvorac bogolikog bića ljudskog i svih tajni njegovih. Svaki koji hoće da uđe u tajnu bića ljudskog mimo Boga i bez Boga „lupež je i razbojnik“. Rod ljudski = tor ovčij; u taj tor vode samo jedia vrata: Bog Logos, Bogočovek. Koji god hoće da uđe u tor ovaj „na drugom mestu“lupež je i razbojnik. A tako hoće da uđu u tor ovaj svi nehrišćani, svi antihrišćani, svi neznabošci=humanisti i hoministi. Čoveku se može pristupiti samo Bogom; tako i rodu ljudskom, kao celini. Isto tako: Čovek, i rod ljudski, mogu se poznati samo Bogom: „Koji ulazi na vrata jeste pastir ovcama“.
Ovo ima uži i širi smisao. Širi, odnosi se na rod ljudski; uži, na čoveka i njegovu dušu: sva osećanja, misli, želje = tor ovčij; u njih se ulazi Bogom Logosom, u njihovu tajnu, u ono što ih vezuje i čini jednim stadom. Vratar i jednog i drugog tora je Logos, ili bogolika d-ša. „Pastir ovcama“ i jednih i drugih jeste Bogočovek, i svi hristonosci. Sve što je u ljudima logosno, bogoliko zna „glas Njegov“, i sluša glas Njegov, i poslušno mu je. On do u suštinu zna „svoje ovce“, zna ove što je logosno i bogočežnjivo u ljudima, i to zove sebi, i to sačinjava Njegovo božansko stado. On ide ispred ovaca: i mislima, i osećanjima, i delima; „i ovce idu za Njim, jer poznaju glas Njegov“. Koja to dobra misao ljudska ne ide za Hristom? Koje to dobro osećanje ljudsko, i dobra želja, i dobra reč – ne ide za Njim poslušno, kao za svojim božanskim Pastirem, koji će je odvesti na pašu božanske besmrtnosti i večnosti? Šta je to u čoveku što ne poznaje u Hristu Bogočoveku Tvorca svog, i Boga svog, i Spasitelja ovog?
 
A za tuđinom neće poći, nego će pobjeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca. Ovu priču kaza im Isus, ali oni ne razumješe šta bijaše to što im govoraše.“
(10:5-6)
 
„A za tuđinom neće da idu, nego beže od njega, jer ne poznaju glasa tućega“. Tuđin, ko? Najpre, đavo, zatim: zlo, greh, smrt = sve đavolovo, sve što otuđuje od Boga; i još: sve što je tuđe bogolikoj i bogozdanoj prirodi ljudskoj. Za tim „tućinom“, za tim tuđim, neće da vde ništa što je božansko, bogoliko, bogočežnjivo u čoveku, i u ljudima. – Ali, zbog greholjublja ovog čovek, ljudi su izgubili pravilan pojam o svome i tuđem: ne znaju čiji su, kome su svoji i ko je njima svoj. Gledajući sebe porobljenim gresima, oni često smatraju da im Bot nije svoj; već tuđ; svoj im je onaj s kim su se orodili i srodili pomoću grehovnih slasti.
Toliko se ljudska priroda posuvratila: Bog koji je po bogolikoj duši njima svoj i „njihov rod“, postao im je tuđin; a đavo, koji im ni po čemu u njihovoj bogozdanoj prirodi nije svoj, niti rod, već im je sav po svemu tuđ, postao im je kroz slastoljublje svoj, toliko svoj, da im je često i – duhovni otac.
 
Tada im reče Isus opet: Zaista, zaista vam kažem: Ja sam vrata ovcama. Svi koji god dođoše prije Mene lopovi su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše.“
(10:7-8)
 
Evanđelje je Bogočovek objavio ljudima sa namerom: da im kaže svu istinu o Bogu i njima: šta je Bog za njih, i šta oni za Boga. I On je evo sada kazuje: „Ja sam vrata ovcama“: Ja=Bogočovek Isus Hristos; sve što je u Meni i od Mene vodi ljude, te zalutale Božje ovce, Bogu, na pašu Božju. Ko kroza Mene pristupa ljudima, ne zna put u duše ljudske, niti ga može znati ni naći. Štaviše, evo druge polovine istine o takozvanim „vođama“ i ,pastirima“ roda ljudskog: „Svi koliko ih god doće pre menelupeži su i razbojnici; ali ih ovce ne primiše“. Ne samo „pre mene“, nego bez mene, ma kad, ma gde. Samo hristonosci ne spadaju u lupeže i razbojnike roda ljudskog.
Obratite pažnju: Spas naziva lupežima i razbojnicima samo samozvane vođe roda ljudskog, one koji ljudima hoće da zamene Boga i Njegovo rukovodstvo sudbinom roda ljudskog. Ali tu spadaju sve samozvane vođe, velike i male, sve vođe koji hoće da kroz život i istoriju vode rod ljudski bez Hrista: Boga Logosa i Bogočoveka. – Nikada čovek nije govorio tako smelo o vođama roda ljudskog. Na čemu se zasniva ta Isusova smelost? Na Istini. Na tome što je On kao vođ, kao „Pastir dobri“ doneo rodu ljudskom, i na tome što ou rodu ljudskom doneli i pričinili „lupeži i razbojnici“. On je doneo spasenje, a oni – uništenje; On je doneo život večni, a oni – smrt večnu; On je doneo sva božanska savršenstva, a oni sva demonska zla. Evo smelih i jedinstvenih po otvarnosti reči Bogočovekovih.
 
Ja sam vrata; ako ko uđe kroza Me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći.“
(10:9)
 
Ja sam vrata, ko uđe kroza me, spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći“. Znači: Bogočovek je za ljudsko biće: vrata u besmrtnost, i sama besmrtnost, i hrana besmrtnosti. Jer On je Spasitelj: spasava od greha, smrti i đavola; i to spasava svojom Bogočovečanskom ličnošću, zato i na čelu svih njegovih reči stoji: „Jasam vrata“. Sve što ljudsko ne uđe u Njega, ostaje u smrti i grehu, umire stalno kroz grehe i survava se u večno carstvo zla i greha: pakao. Van Bogočoveka nema vrata besmrtnosti za ljudsko biće; samo Njime čovek se spasava. Da, Njime: svime što je On i što je Njegovo = Sveto Evanđelje, Crkva. U njima su sve sile i sva sredstva kojima ljudi savlađuju greh, smrt i đavola. A On – uvek u svemu tome celokupnom svojom Bogočovečanskom ličnošću. Do pojave Bogočoveka na zemlji, ovaj naš svet zemaljski bio je bez vrata tamnica smrti; On je prva vrata iz nje u besmrtnost. Ali je celokupno spasenje uslovljeno i ograđeno Njime, Njegovom Bogočovečanskom Ličnošću: „Ko uđe kroza me = mnomespašće se“. Svuda i svemu: Bogočovek, Bogočovek, Bogočovek. Spasenje = mnome. Spasiteljem – spasenje.
U podvigu spasenja je i prava, bezgranična sloboda čovekova: „i ući će i izići će, i pašu će naći“; kroz spasenje od greha i đavola i smrti raste sloboda, besmrtna i bezgranična. Jer greh i jeste okov koji porobljava ljudsko biće zlu, smrti i đavolu. Pri tome svemu čovekova ličnost ostaje netaknuta i „raste rastom Božjim“ – „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4,13; Kol. 2,19): jer nema ni greha ni smrti da je sputava, ograničava, sužava. „Pašu će naći“: sve čime se hrani bogolika duša čovekova i bogočežnjivo biće njegovo; sve što služi kao besmrtna hrana za besmrtno biće čovekovo. A ta „paša“? – večna božanska Istina, i Pravda, i Ljubav, i Dobrota, i Mudrost, i Milost, i sva ostala božankža savršenstva; na zemlji: Evanđelje = Crkva: svete tajne, svete božanske sile i svete vrline. To je „paša“ koje uvek ima u nepotrošivom izobilju u Bogočoveku=Crkvi=Evanđelju.
Zbog svega toga – Bogočovek jedini istinski vođ roda ljudskog. Vođ koji izvodi ljude iz smrti i uvodi u besmrtnost. Otuda, samo Spasitelj – Vođa. I ostali hristonosci. Svi oni vode ljude u besmrtnost i život večni.
 
Lopov ne dolazi za drugo nego da ukrade i zakolje i upropasti.
Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju.“
(10:10)
 
U čemu razlika između Spasitelja kao Vođa i ostalih „vođa“ roda ljudskog. Oni: „lupeži i razbojnici„; „a lupež ne dolazi ni za šta drugo nego da ukrade i ubije i pogubi“, dok Spas došao: „da imaju život, i to u izobilju imaju“. „Lupeži“ ubijaju svojim učenjima, lažima, naukama, kulturama sve što je besmrtno u ljudima, kradu sve šggo je božansko i večno u njima („krade posejano u srcu„, Mt. 13,19), i uništava sve što je trajnije od smrti, – čime sve to čini? Grehom i učenjima koji im odobravaju greh, i ne priznaju greh.
A greh je glavni ubica čovekov: ubija dušu u čoveku, i baca je u pakao; a sa dušom – ubija i telo; i oboje osuđuje ia večne muke u paklu (Mt. 10,28). Samo Bogočovek daje ljudima „život u izobilju“ = večni život, koji nikakva smrt, nikakav greh, nikakav lupež i razbojnik, ne može ni ukrasti, ni ubiti, ni uništiti.
 
Ja sam pastir dobri. Pastir dobri život Svoj polaže za ovce.“
(10:11=
 
Ko je onda u pravom smislu dobrotvor roda ljudskog; ko istinski dobar? Samo Bogočovek, jer spasava čovka od svih smrti i daje mu život večni; to – večno dobro, koje nikakav lupež ukrasti ne može. Zato je Spasitelj jedini i imao pravo da izjavi smelo: „Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce“: pastir dobri vodi na pašu besmrtnosga ljude, te ovce besmrtnosti, koje vuci smrti (a to: gresi i strasti) rastržu, grabe i kolju. Dobar je pastir roda ljudskog uistini samo onaj koji spasava ljude od smrti i daje im i osigurava im jedino istinsko dobro: život večni. A sa Njim i u Njemu – besmrtnost duše i ličnosti. „Dušu svoju polaže za ovce“. Pastir dobri; i položio je, žrtvovao na krstu, išao u čeljusti i utrobu smrti, da bi svojom bogočovečanskom smrću, tj. svojom božanskom ipostasnom silom, satro smrt. A kroza sve to i iz svega toga struji i zrači jedno: beskrajno čovekoljublje Hristovo, beskrajna ljubav božanska. To je ono čime Bogočovek vodi ljude: ljubavlju ih pridobija za život večni, i vodi iz smrti u život. U tome se i sastoji istinska dobrota Dobrog Pastira: sve ljubavlju i za ljubav; ništa ni silom, ni grehom, ni smrću.
 
A najamnik, koji nije pastir, kome ovce nisu svoje, vidi vuka gdje dolazi, i ostavlja ovce, i bježi; i vuk razgrabi ovce i raspudi ih. A najamnik bješi, jer je najamnik i ne mari za ovce.“
(10:12-13)
 
Najamnik ko? Prvo: njemu ovce nisu svoje – jer nije ni njihov Tvorac, ni njihov Promislitelj, ni njihov Spasitelj; zbog svega toga on i nije pastir ovcama, tj. ljudima, ne vodi ih na pašu besmrtnosti, niti ima takvu pašu; drugo: najamnik u opasnostima napušta ovce i beži: „vidi vuka gde ide, i ostavlja ovce, i beži“: a vuk je svaki greh, svaka smrt, svako lažno učenje, svaki maskirani ili razgolićeni porok, svaka strast; vuk je sve što nije hristovsko, evanđelsko, sve što ne vodi i ne privodi Hristu, već odvodi od Njega ili vodi protiv Njega; sve to razbija rod ljudski, raspućuje, i u smrti pakao uvaljuje: „i vuk razgrabi ovce i raspudi ih“. Najamnik pak time je najamnik što „ne mari za ovce“. A za koga mari? Samo za sebe. Vuk = svaki samoživac, svaki samoljubac.
Jer niko i ništa tako ne podivlja i ne pokurjači čoveka kao samoljublje, kao samoživost. Znaš li ko pretvara ljudsko biće u pustoš i pustinju? Samoljublje, samoživost. Ako nisi video vuka, eto to je najkrvoločniji i najsvirepiji vuk. A samoživci, samoljupci su svi koji ne vode ni sebe ni druge Evanđelju Hristoovom. Ali jedno je sigurno: uvek odvode i sebe, i one koje vode, u – smrt, u robovanje grehu, nepravdi, laži. A kroza njih u – robovanje smrti.
 
Ja sam pastir dobri i poznajem Svoje, i moje Mene poznaju.
Kao što Otac poznaje Mene i Ja Oca; i život Svoj polažem za ovce.“
(10:14-15)
 
„Pastir dobri“ je svim Svojim bićem, svom Svojom Istinom, Pravdom, Ljubavlju, Božanstvom otvoren Svojima, poznat Svojima; kroz sve to oni Njega znaju i poznaju; On niti mistificira, niti skriva sebe od njih; punoćom Božanstva svog, On živi javno među njima i sa njima; pretvorivši u svoje Njegovo Evanđelje oni su Mu postali svoji; orodivši se sa Njim duhovno pomoću svetih vrlina. On ih zna kao Svoje, jer žive onim šgo je Njegovo i od Njega. Pomoću Njegovog oni znaju Njega: živeći Njegovom Dobrotom, Istinom, Ljubavlju, Pravdom, oni su poznali Njega, poznali da je Bog i Spasitelj, jer samo Bog može imati i ljudima davati takvu božansku Istinu, takvu božansku Pravdu, i Ljubav i Dobrotu. Svaka od njih, doživljuje li je čovek, pretvara se u jedno duhovno čulo, kojim hristoljubac upoznaje Hrista kao Boga i Spasitelja. „Pastir dobri“ je time dobar što uvek, u svima opasnostima svih vremena: „dušu svoju polaže za ovce“: tu sam mesto ovaca i iz ovaca bori se sa svima vucima koji nasrću na ovce Njegove.
U tome je i Njegova pobeda što se On – Svepobedni Spasitelj i Bog bori iz njih i za njih sa svima neprijateljima njihovim, sa svima vucima: smrću, grehom, đavolom, ovakim zlom. I oni „pomoću Njega koji nas ljubi“ (Rm. 8,37). „Pastir dobri“ je večan, i dobrota Njegova večna, i ljubav – večna, zato je i pobeda Njegova večna. Samo se večnom božanskom Dobrotom istinski pastiruje, istinski postaje vođ ljudi, i istinski vode ljudi. Svako drugo sredstvo pretvara „vođu“ u najamnika, kome ljudi zaista nisu svoji, niti je on svoj ljudima. Takvi pastiri dobri, takvi istinski vođi roda ljudskog su Svetitelji: oni sami žive večnom božanskom Dobrotom Hristovom, i njime vladaju nad ljudima, njime ih i vode iz smrti u besmrtnost i Život večni. Zato je ovo Evanđelje – Njihovo Evanđelje po preimućstvu; stoga se i čita o Njihovim praznicima.
 
I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora, i te mi valja privesti, i čuće glas Moj,
i biće jedno stado i jedan pastir.“
(10:16)
 
Svi su ljudi, po svome logosnom poreklu, ovce Bogočoveka Hrista. Istina, mnoge su od njih zalutale: u grehu, laži, smrti, neznaboštvu, bezboštvu, bogoborstvu. Bshg Logos je i postao čovek, da bi kao čovek, pronašao sve zalutale ovce, vratio ih iz greha i smrti u svoj tor besmrtnosti i evanđelskog života. I tako povratio prvobitno predgrehovno i dosmrtno stanje: jedno stado i Jedan Pastir. Ovako: mnoga stada i mnogi najamnici; a katkad po neka sama ovca čini stado za sebe. Članovi tu, na zemlji: da ih sve Evanđeljem sabere u jedno stado, Njegovo stado, gde će On biti Jedini Pastir. To već donekle ostvareno u Crkvi: tu svi članovi povezani i srasli u jedno Telo – Bogočovekovo Telo, pod jednom Glavom: Bogočovekovom.
Šta je to što ljude razdvaja, razbija, razjedinjuje? Greh. On razbio ljudsku prirodu, koja je do grehopada bila jedna, u svima ljudima jedna. Do tog jedinstva ona dolazi ponova u Bogočovečanskom Telu Hristovom: Crkvi. Tu svaki član oseća sebe jednim sa svima ostalim članovima, i oseća to jedinstvo izlečene od greha, isceljene prirode ljudske. Svaki je prisutan u svima, i svi u svakome, po jednoj sveživotvornoj bogočovečanskoj sili koja i drži u svejedinstvu živom ceo organizam Crkve. U Crkvi se ustvari vrši reintegracija ljudske prirode, ljudskog samoosećanja i samosa znanja, te svaki iskreni član oseća sebe kao sve i sve kao sebe, i smatra sve kao sebe i sebe kao sve.
 
Zato Me Otac ljubi, jer Ja život Svoj polažem da ga opet uzmem.“
(10:17)
 
Celokupni podvig Bogočovekov zasnovan je na beskrajnom čovekoljublju. Zato sve što je Njegovo – beskrajno je blisko i prisno i milo ljudskom biću. Zato se sve to i može ljubavlju jedino i saznati. Uistini, On je Jedini Čovekoljubac. Zašto? Zato što je On jedini iz ljubavi postao čovek, i Sobom uništio u čoveku greh i smrt i đavola, i tako spasao rod ljudski od tih najljućih i nepobedivih neprijatelja. Sve je to Bogočovek učinio i izvršio čavekoljubljem, da bi u ljudima probudio i izazvao bogoljublje. To i samo to. Na ljubav odgovoriti ljubavlju. Tu nema ničeg prinudnog, ničeg nasilnog, ničeg mehaničkog, automatskog. Bogočovekovo čovekoljublje je toliko samopožrtvovano, toliko jedinstveno, toliko ogromno, da Bog Otac Njime normira svoj odnos prema Sinu. Sin – dušu svoju polaže do u amrt za sav rod ljudski skupa, i za svakog čoveka posebno. Polaže u smrt, da, razorivši njome smrt, opet je vrati sebi.
To jest: On se toliko izjednači sa svakim ljudskim bićem, toliko spusti na dno njegovog bića, uđe sav u smrt njegovu, u pakao njegov, da bi ga tako izvukao iz pakla, i spasao od greha, smrti i đavola. On ulazi u svaku našu smrt, u svaki naš pakao, da bi nas otuda izvukao: „Ti si Bog koji je sišao u ad“ … – izvukao zajedno sa dušom svojom bogočovečnom, koju nikakva smrt ne može ni izdržati, ni zarobiti, niti ikakav pakao sablazniti ili u đavola pretvoriti: „dušu Svoju polažem da je opet uzmem“.
 
Niko ga ne uzima od Mene, nego ga Ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga. Ovu zapovijest primih od Oca Svojega.“
(10:18)
 
„Niko je ne otima od mene“, ni smrt, koja je svima ljudima otela duše, „nego je ja sam od sebe polažem“, čak do u pakao polažem („U grobu s telom, a u adu s dušom kao Bog“ …) da je opet iz pakla izvedem, ali ne samu, već sa bezbroj duša bogočežnjivih koje su me tamo očekivale. Smrt nema vlasti nad Bogočovekom, ni greh, ni pakao. On Sam, iz čovekoljublja neumornog silazi do u dno smrti, do u dno greha, do u dno pakla, da iz sviju njih izvede ljudska bića i spase ih. Mada čovek, On sve to ipak čini aktivizirajući čovečansku prirodu Svoju do maksimuma, božanskom silom Svojom. On kao Bogočovek ima tu „vlast“ – On dušu ovoju polaže kroz Krsnu smrt za sve ljude, a uzima je opet vaskrsenjem.
I tako spasava rod ljudski. Sve je to učinio iz beskrajnog čovekoljublja. Zato je baš Bog Otac to i pretvorio u zapovest spasenja, te Spas i veli: „Ovu sam zapovest primio od Oca svoga“.
 
Tada opet nastade razdor među Judejcima zbog ovih riječi. A mnogi od njih govorahu: U njemu je demon, i mahnita. Što Ga slušate? Drugi govorahu: Ovo nisu riječi besomučnika. Zar može demon slijepima oči otvarati?“
(10:19-21)
 
Sve rečeno – osnova i temelj Evanđelja spasenja, Evanđelja istinskog vođstva u rodu ljudskom. A Jevreji, a mnogi jevrejstvujući savremenici naši govore: „u njemu je đavo, i poludeo je; što ga slušate?“ Znači: normalno je, pametno je, mudro je: da čovek ostane rob greha, smrti i đavola; da ga vode najamnici; da u čoveku nema ničeg besmrtnog, večnog, božanskog; da je Bogočovek ne samo nepotreban, već i štetan po čovečanstvo, jer je „đavo u njemu“, jer je „poludeo“. Zaista, sud o Bogočoveku strašniji i nakazniji i od onog u paklu, jer je On i u pakao onšao, ali su Ga i tamo, i ovde na zemlji, đavoli priznavali za Boga, i Sina Božjeg, i Sveca Božjeg. Zar nisu ljudi gadniji od đavola, od svih đavola, prema Bogočoveku gadniji. A kad su takvi prema Njemu, zar mogu ne biti ljudožderi samoživi jedan prema drugome, ili jedan čopor prema drugom čoporu? Takav sud o Isusu? Da, eno ga, on se provlači kroz mnoge savremene teorije o Hristu i Njegovom Evanđelju.
Po njima: To je i „naivno“, i „sentimentalno“, „bolesni i bolećivi idealizam“, to je „nezdrava nauka“, „bolesna nauka“, „opijum za narod“, „laž“, „guba“, „varalica“, „sanjarenje“, „neostvarljivo maštanje“; sve, sve, sve drugo – samo ne blaga vest, ne novi život, ne spasenje, ne prosvećenje, ne rešenje glavnih životnih problema. A ako Bogočovek nije sve to, i nesravnjeno više od toga, onda – ni čovek, ni zemlja, ni nebo, nemaju nikakvog razumnog smisla, već sve to treba spaliti i potpuno uništiti. Ljudima preostaje samo jedan napor za njihov demonski čin: da izmisle dinamit kojim će u paramparče razneti i nebo i zemlju, i što je glavno: ljude, ljude, ljude …
 
HRISTOS U HRAMU GOVORI O OCU I SEBI
 
I hodaše Isus u hramu po trijemu Solomonovu. I Judejci Ga opkoliše i govorahu Mu: Dokle ćeš mučiti duše naše? Ako si Ti Hristos, kaži nam otvoreno.
(10:23-24)
 
Kao Bogočovek, prvi i jedini, Gospod Hristos je najzagonetnija pojava u rodu ljudskom. Kao savršeni Bog i savršeni čovek, On je neobjaš njiv, jer ljudima, kao nesavršenim bićima, nedostaje adekvatno sredstvo kojim bi ga potpuno poznali. Samo pomoću Njega čovek Ga može razumeti, ili tačnije: razumevati. Ko Njime i u Njemu živi, on i raste u postepenom razumevanju i shvatanju Njega. Samo se tako čovek može približiti Njemu: urastajući u Njega, srastajući s Njim, kao loza sa čokotom; i samo se iznutra može videti i sagledati sve Njegove bogočovečanske tajne i sve bogočovečanske sile. Sve dok ljudi posmatraju Njega spolja, sve dok su „napolju“, On za njih pretstavlja i zagonetku i muku. I to privlačnu zagonetku i privlačnu muku. Oni, kao i Njegovi hristoborni savremenici, stavljaju mu pitanje: „dokle ćeš mučiti duše naše? Ako si ti Hristos, kaži nam slobodno“. Problem Hrista obuhvata sve glavne probleme ljudskoga saznanja: problem dobra i zla, problem greha i vrline, problem života i smrti, problem Boga i čoveka, problem sveta i đavola.
Jer Hristos i jeste time Spasitelj i Mesija što rešava sve te probleme, ili bar treba da ih reši. Razume se Isus je posvedočio da je zaista Hristos, jer je sve te probleme rešio praktičvo, životno doživljajno, opitno. Tako: problem života i smrti rešio je Svojim vaskrsenjem; problem dobra i zla – ostvarujući neprekidno u svom životu savršeno božansko dobro, i time pobeđujući greh i zlo; problem Boga i čoveka – pokazavši u sebi i Boga i čoveka u njihovom idealnom savršenstvu i ipostasnom jediistvu; problem sveta i đavola – osvetlivši božanskom svetlošću i svet i đavola, i pokazavši ko su i šta su oni u suštini. Razume se, mesijanski problemski standard ljudi uprošćavaju, spuštaju na niže, i vrlo niske nivoe, visoravni: oni traže svoje i na ekonomskom i na naučnom, i na kulturnom polju, i na umetničkom i na tehničkom. Samo su ta problemski standardi niski, i ustaari nisu mesijanski.
 
Isus im odgovori: Rekoh vam pa ne vjerujete. Djela koja tvorim Ja u Ime Oca Svojega, ona svjedoče o Meni.“
(10:25)
 
Da li je Isus – Mesija = Hristos? On to dokazuje i rečima i delima: jedno i isto Evanđelje je u njima; dela Njegova su ostvareno Evanđelje Njegovo, tj. reči Njegove prevedene u dela, u praksu, u zemaljsku stvarnost. U sve to može čovek logički i svesno verovati, ako hoće da bude dosledan očiglednoj stvarnosti; ali on to može i ocricati, ako hoće da ne veruje očiglednim činjeiicama. To je u vlasti čovekove volje i shvatanja. U tome je strašna i veličanstvena sloboda čovekova: može i priznati i odbaciti Boga i sve stvarnosti. U tome i suptilnost njegovog saznanja i duha, ali u tome i suptilnost njegovih stradanja i muka.
U čovečanskom svetu dela su objektivacija misli, osećanja, želja = duha; Isusova dela su objektivacija Njegovog duha. Šta ona pokazuju i svedoče? Da je On zaista Mesija, zaista Bogočovek: „dela koja tvorim ja u ime Oca svoga ona svedoče za mene“: svedoče da su sva od Boga, i sva Bogom; da ih niko od ljudi činiti ne bi mogao; svako od njih odvodi Bogu. Znači: u svetu čovečanskom dela Božija su stvarnost, činjenice, zemaljsko iskustvo.
Sve je tu eksperimentalno, opitno, empirično. Nema granice između Boga i čoveka, između onog i ovog sveta: sav je Bog prisutan u ovome svetu, prisutan lično i u delima Svojim. Ranije, On je bio prisutan kao promisliteljska logosna oila; sada je prisutan kao oveštastvljeni, učovečeni Bog Logos, kao božanska Ipostas, koja i tvori božanska dela, pomoću Svog čovečanskog tela. I sve je njeno – čovečansko, ljudsko, ovostrano, zemaljsko.
Bog nam više nije ni daleki tuđinac, ni apstrakcija, ni ideja ni misao: već sav – naša zemaljska stvarnost i činjeničnost i ljudskost.
 
Ali vi ne vjerujete; jer niste od ovaca Mojih, kao što vam rekoh
(10:26)
 
„Ali vi ne verujete, jer niste od mojih ovaca, kao što vam kazah“. Čime su to ljudi prestali biti Hristove, Božije ovce? Time što su odbacili besmrtnost i prigrlili smrt; a to su učinili zavolevši greh, podivljavši od njega, postavši vukovi zla.
Greholjublje neda im da veruju u Bezgrešnog; slastoljublje neda im da vole Bestrasnog. Jer je Hristos – smrt za svako greholjublje i slastoljublje, a život za sve što je božansko, večno, besmrtno. Greholjublje pokvari čoveku vid i sluh, te ni u Bogu ne vidi Boga, ni u rečima Božijim čuje Boga: sav je čovek i slep i gluv za sve što je Božije, Hristovo, spasonosno.
 
Ovce Moje slušaju glas Moj, i Ja njih poznajem, i za Mnom idu. I Ja im dajem život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke Moje.“
(10:27-28)
 
Mrzi li greh, a voli Hrista Boga i njegovo Evanđelje, on je već progledao i u Hristu Boga utledao, i pročuo – i u rečima Hristovim Boga čuo. Takav čovek ispunjuje sebe od vrha do dna, i otkriva da sve što je u njemu vrednosio – pripada Bogu Logosu, Hristu, „svoje“ je Bogočoveku, i prirodno je što ide za Njim. I još: pomoću evanđelskih vrlina i svetih sila on se sve više orođuje sa Hrisgom, sve više postaje Njegov, sve Ga više poznaje i upoznaje.
I idući za Hristom Bogočovekom, on ustvari ide svojom nesavršenom istinom za savršenom istinom, svojom nesavršenom pravdom za savršenom pravdom, svojom nesavršenom ljubavlju za savršenom ljubavlju, svojim nesavršenim bićem za savršenim bićem, svojim nesavršenim životom za savršenim večnim životam. Stoga Spas i veli: „I ja ću im dati život večni, i nikada neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje“. I Spas ga daje kroz sve evanđelske vrline: kroz ljubav, veru, molitvu, post, smirenost i dr. Kroz svaku od njih, On razliva po duši čovekovoj život večni. Zato se svaki koji praktikuje evanđelsku svetu ljubav oseća večnim još ovde na zemlji; tako i onaj koji praktikuje evanđelsku molitvu; ili post, ili ma koju drugu vrlinu. Sve su to svete božanske sile koje duhovno sjedinjuju čoveka sa Bogočovekom i ovaj ga ispunjuje kroz njih večnim životom. „I nikad neće izginuti“: nikakva smrt nema vlasti nad njim: sve svoje biće, svu dušu, svo srce, svu snagu preneli su u besmrtnost i večnost, u Bogočoveka. „I niko ih neće oteti iz ruke moje“: niko od đavola, niko od hristoboraca, niko od ljudoždera.
Smrti, ti hoćeš da me otmeš, – ali ja sam u rukama Njegovim, Bogočovekovim, kako ćeš me oteti iz ruke Besmrtnoga i Svepobednoga? I svi poroci redom – kamo ćete oteti hristonosca iz Hristovih ruku? Jer u svemu tome vi imate posla sa Bogočovekom, ne sa trošnim čovekom. A kroz Bogočoveka imate posla sa Samim Bogom Ocem. Jer ako se i sablaznite o Bogočoveka, da je slab i nemoćan zato što je u telu, ali – i kroz telo i iz tela on je nerazdeljivo sjedinjen sa Ocem.
 
Otac Moj koji mi ih je dao veći je od sviju;
i niko ih ne može oteti iz ruke Oca Mojega. Ja i Otac jedno smo.“
(10:29-30)
 
Zato je i sva moć i sila njegova od Oca i u Ocu: „Otac Moj koji mi ih dade veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca Moga“: niko, jer su sve ruke svih stvorenih bića isuviše kratke isuviše nemoćne da bi se mogle pružiti do Boga Oca i oteti hriotoljuice iz ruku Njegovih svemoćnih. „Niko“: ni smrt, ni đavo, ni greh. A sve ostalo u svetu – vuče Bogu, privlači Botu, upućuje Bogu. Utoliko pre, što je Bogočovek – jednosuštan sa Bogom Ocem. U tome je Njegova izuzetna svemoć i sila božanstvo:
„Ja i Otac jedno smo. Ja – Bogočovek, ja Bog Logos sa telom; i telo sam učinio Svojim, učinio ga Svojim mome božanstvu, i kroz Moje božanstvo sjedinio ga i učinio svojim i Ocu. Iako je lično Moje, ono je preko Moga božanstva u naročitom jedinstvu sa Ocem mojim. Preko tela i po telu ja sam jednosuštan sa ljudima; preko Božanstva i u božanstvu Ja sam jednosuštan sa Bogom Ocem. Zato ljudima na čisto čovečanski prirodan način mogu pružiti i dati ono što je Božije, a i Bogu na čisto božanski prirodan način mogu prineti oio što je ljudsko. Tako: Bogočovek je spona i veza Boga i ljudi, onog i ovog sveta. Savršena bogočovečanska sinteza. To je prirodno i logično kada se sa višeg, i najvišeg, čovečanskog gledišta poomatra Bogočovek i Njegovo mesto i značaj u svetu.
 
A Judejci opet podigoše kamenje da Ga kamenuju. Isus im odgovori: Mnoga dobra djela pokazah vam od Oca Svojega, za koje od tih djela Me kamenujete? Odgovoriše Mu Judejci: Ne kamenujemo Te za dobro djelo, nego za hulu, što se ti čovjek budući, praviš Bog.
(10:31-33)
 
Ali to nije ni prirodno ni logično kada se Bogočovek posmatra iz žablje, greholjubive, gmizavačke peropektive. Jer se tada posmatra iskvarenim umom i posuvraćenom logikom: naopačke se posmatra, naopaki su i zaključci. Greh prvo razori um u čoveku, zatim uprlja srce, te čovek ne vidi ni sebe, ni Boga; ni pravog sebe, ni pravog Boga. To je razlog što mnogi savremenici Hristovi ne vide u njemu Bogočoveka, već hoće da ga kamenuju što tvrdi da je jedno sa Ocem. Spas ih onda upozorava na ovoja „dobra dela“, učinjena na očigled sviju.
Šta su ona? Za koje od njih On zaslužuje da bude kamenovan? I za divno čudo, ni jedan od njih ne reče: dela tvoja nisu dobra ili: ovo delo tvoje nije dobro, i zaslužuješ da budeš kamenovan zbog njega kao i kada ih je pitao: „koji me od vas kori za greh?“ Ali nalaze sofistički, lukav izgovor: „za dobro delo ne bacamo kamenje na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se Bog“ A to baš što nazivaju bogohulstvom – najveća je i najglavnija istina Bogočovekova: On na njoj stoji sav, i celokupno Njegovo bogočovečansko delo spasenja sveta. Jer samo kao Bog i čovek On može obaviti, i obavlja, spasenje sveta od greha, smrti i đavola. Ne od čega manjeg i slabijeg, već od triju najstrašnijih i najljudožderskijih sila. Da je zaista jednak Bogu, i Bog, Gospod Hristos uporno brani i kad hoće da ga zbog toga kameiuju. Jer to je nešto čega se On nikada i ni po koju cenu ne može odreći. Jer bi se odrekao sebe i celokupnog dela Svog. To Spas i obrazlaže Svetim Pismom.
 
Odgovori im Isus: Nije li napisano u Zakonu vašem: Ja rekoh: bogovi ste?
(10:34)
 
Tako Bog govori ljudima: „bogovi ste“. Po čemu? Po bogolikosti duše. „Bogovi ste“, api zakržljali bogovi, nedovršeni, jer ste gresima zakržljali bogolika bića svoja, koja su i stvorena da bi se izradila i usaoršila u „bogove po blagodati“. „Bogovi ste“ i po cilju stvaranja, i po sredstvima koja su vam u raju bila data da to postanete. Ali – vi ste uzeli greh, da time sebe pretvorite u bogove: „bićete kao bogovi“, i gle pomoću greha, postali ste kao ćavoli. Jer gresi i jesu sila koja čoveka upodobljava đavolu. To što su ljudi upropastili grehom, i umesto da postanu kao Bog postali su kao đavo: umesto da budu bogovi po blagodati oni su postali đavoli po gresima, – to je u potpunosti prvi put u istoriji roda ljudskog ostvareno u Bogočoveku Hristu. On je zaista čovek koji je Bog. Kao čovek pokazuje svima da je Bog. Kada su u Sv. Pismu nazvani bogovima oni „kojima reč Božija bi“, kako da nije Bog – Sin Božiji, Hristos?
 
Kad one nazva bogovima, kojima riječ Božija bi data, a Pismo se ne može ukinuti. Kako vi govorite Onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božiji? Ako ne tvorim djela Oca Svojega, ne vjerujte Mi. Ako li tvorim, iako Meni ne vjerujete, djelima vjerujte, da poznate i vjerujete da je Otac u Meni i Ja u Njemu. Tada opet tražahu da Ga uhvate; ali im se izmače iz ruku.“
(10:35-39)
 
„A Pismo se ne može pokvariti“, tj. ne može ne ispuniti, odbaciti kao nešto nepotrebno ili lažno ili suvišno. A Hristos? Zar svom pojavom svojom ne potvrđuje sve što je rečeno o Mesiji u Sv. Pismu? Sam bi Hristos „pokvario“ vascelo Pismo Božije kada bi porekao da je Bog i Sin Božiji. Da je On zaista Bog i Sin Božiji svedoče božanska dela Njegova na zemlji. Razgrnite ma koje od njih, u svakome ćete pronaći Boga Oca, Njegovu svestvaralačku božansku silu. Štaviše, Spas jasno i otvoreno postavlja dilemu: „ako ne tvorim dela Oca svoga ne verujte mi. Ako li tvorim, ako meni i ne verujete, delima mojim verujte, da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u njemu“. „Ako meni i ne verujete“, zato što me vidite u trošnom ljudskom telu, zato što sam „drvodelja“, zato što sam po svemu čovek, onda – evo dela mojih: „delima mojim verujte“: jer sami svedočite da među njima nema ni jednog rđavog (st. 33), već su sva „dobra“, a to znači: sva su božanska.
Idite za njima – kome će vas odvesti ako ne Ocu mome koji je u meni? i meni koji sam u Ocu? Iako čovečanska po svoj zemaljskoj stvarnosti i očiglednosti, sva su dela moja – božanska po sili i uzroku. Sva ona vode kroz Mene Ocu, i kroz Oca Meni. Sa jednim ciljem: da pokažu da ja „čovek budući“, jesam u isto vreme Sin Božiji i Bog. I kao takav, samo kao takav, Mesija i Spasitelj.
 
I otide opet preko Jordana na mjesto gdje Jovan najprije krštavaše; i ostade ondje. I mnogi dođoše k Njemu i govorahu: Jovan ne učini nijedno znamenje, ali sve što kaza Jovan za ovoga istina bjerše. I mnogi vjerovaše u Njega ondje.“
(10:40-42)
 
Najubedljivije svedočanstvo o tome pruža Preteča. Ustvari, sva se njegova svedočanstva o Isusu kao Mesiji svode na jedno svedočanstvo: da je Isus – Sin Božiji, Bog. Takav – Isus je najveće čudo u istoriji roda ljudskog. A Preteča, prvi svedok i apostol i anđeo te jedinstvene blage vesti, jeste veliki Prorok i providac Božiji.
Mnogi od Jevreja su to osećali i saznavali, zato su posle svega što je Isus rekao o sebi kao Sinu Božijem i Bogu, govorili: „Jovan ne učini nijednoga čuda, ali sve što kaza Jovan za ovoga istina beše“. „Ne učini ni jednoga čuda“, ali ukaza na najveće čudo sveta: Bogočoveka Hrista.
U tome se i sastoji Pretečino čudotvorstvo. I ispuni bogonaznačenu dužnost: „I mnogi verovaše u Njega“, tj. u Isusa kao Sina Božjeg i Boga

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *