NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava deveta
 
HRISTOS ISCELJUJE SLEPOGA OD ROĐENJA
 
I prolazeći vidje čovjeka slijepa od rođenja. I zapitaše Ga učenici Njegovi govoreći: Ravi, ko sagriješi, ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slijep? Isus odgovori: Ne sagriješi ni on ni roditelji njegovi, nego da se jave djela Božija na njemu.“
(9:1-3)
 
I smrt i bolest ušli su u čoveka kroz greh. Drugih vrata kojim bi one ušle u rod ljudski nema za njih. I smrt i bolest su nešto nasledno u ljudskom rodu, kao i ljudska, adamovska priroda. Naslećujući ljudsku prirodu, ljudi sa njom nasleđuju grehovnost, smrtnost i bolesnost. Ali to ne znači da je svaka bolest neposredan rezultat ličnog greha čovekovog. Uzrok mnogim bolestima nije ni u jednom od doglednih predaka, ali je sigurno tamo, u dubinama ljudske prirode. To nam svedoči sam Spasitelj svojim odgooorom učenicima: „Ni on sagreši ni roditelji njegovi“. Kakav smisao onda imaju bolesti uopšte, i posebno bolest ovog sleporođenog? – „Da se jave dela Božja na njemu“.„Dela Božja? – Iscelenje od bolesti, izbavljenje od smrti, oslobođenje od greha. Za sleporođenog, i za grehorođenog, – a svaki je čovek grehorođen, rođen u grehu – to su dela Božja; a sve što ga zadržava u bolesti, u grehu, u smrti, to nisu dela Božja, već ili ljudska ili demonska.
 
Meni valja činiti djela Onoga koji Me posla, dok je dan.
Dolazi noć kada niko ne može raditi.“
(9:4)
 
U rodu ljudskom samo su dela Hristova očigledno po svemu dela Božja, jer je On – Bog, Bogočovek. A u svima delima ljudskim grehovnosg prisustvuje makar kao senka, ako ne kao teška masivna suština i neuklonjiva stvarnost. Inače grehovnost je noć u koju je zašlo čovečanstvo i kojoj nema kraja. Samo spasenje Botočovekom od greha uvelo je zoru i dan u tu mrklu noć. Botočovek i jeste „dan“ roda ljudskog, jer je sunce bezgrešnosti i besmrtnosti. On je i zora i podne; to jest: nezalazni dan. Svako negiranje Bogočoveka u čovečanskom svetu, svako odbacivanje pretstavlja i jesge pomračenje roda ljudskog, svega ljudskog, a najpre savesti i duše. A to pomračenje je isto i oslepljenje: savesg ljudska obnevidi, te ne vidi u Hrmstu ni Boga ni Spasitelja, ni u delima Njegovim dela Božja. To je noć „kad niko ne može raditi“,ne može raditi ništa božansko, besmrtno, večno, već greh kroza nj radi samo svoje, i rađa samo ono što je grešno, smrtno, prolazno. A dela Božja se javljaju u čoveku („da se jave dela Božja u čoveku“), čim se u duši njegovoj rodi vera, ljubav, molitša, post, i ostale evanđelske vrline. Sve su one same po sebi dela Božja, i u čoveku su stvaralačke sile božanske koje ga oraspoložuju i osnažuju da i sam može činiti dela Božja.
A dela su Božja – sva dela evanđelska. Sva ona odvode Bogu i dolaze od Boga. Sva su od Hrista, i sva vode Hristu. Sva ona osvetljavaju put čovekov od zemlje do u vrh nebesa, sav put njihov od smrti u besmrtnost, od nebića u svebiće. Od njihove svetlosti i saliven je „dan“ Hristov, saliveno je Sunce pravde.
 
Dok sam u svijetu, svjetlost sam svijetu
(9:5)
 
Dok je tih dela u čoveku, dotle je i dan Hrisgov u njemu, i svetlost Hristova. Utone li čovek u greholjublje, tone u noć; naročito utone li čovek u hristoborstvo, utone u strašnu pomrčinu: „Dok sam u svetu svetlost sam svetu“. Ovo važi i u individualnom i u kolektivnom smislu: dok je Bogočovek u svetu, sav je osvetljen božanskom svetlošću, sav je u danu, i živi kao po danu, videći sve puteve koji vode čoveka kroz Istniu i Pravdu u besmrtnost i život večni; isto tako: dok je Bogočovek u svetu ljudskom – sav je svet u svetlosti, i ide božanskim putevima, a ne putevima greha, smrti i đavola. A kad ljudi greholjubljem zavole više tamu nego svetlost, onda ustaju na sve što je Hristovo. Tako u duši čovekovoj: sve dok se drži Hrista i Njegovog svetog Evanđelja, u duši mu vlada svetlost, bezoblačni dan Hristov; a pojava greha to je pojava oblačka; svaki greh po oblačak; zavoli li čovak grehe i stane živeti u njima, onda postepeno nastaje mrak, dok se sve ne zgusne u ioć, i nestane iz duše Hristovog dana, Hristove svetlosti. Tada čovek ne vidi, već pipa kao slepac. Ustvari on rađa slepu dušu u sebi; on je – sleporođeni. Tada mu i oči duše ne koriste; kao što ne koriste čoveku ii telesne oči ako nema svetlosti.
 
Rekavši ovo, pljunu na zemlju i načini blato od pljuvačke, i pomaza blatom oči slijepome. I reče mu: Idi umij se u banji Siloamskoj, što prevedeno znači: poslan. On ode, dakle, i umi se, i dođe gledajući.“
(9:6-7)
 
I kal (blato) u rukama Hristovim postaje lek, lek koji leči od slepila. Zaista Hristos svetli i kroz ono što obično uvećava mrak: zaista je svetlost sveta, i kroz kal – svetlost! Kal – prenositelj božankže svetlosti! Ne potseća li to na čovekovo stvaranje: u kal tela ljudskog Gospod je uneo sunčani i svetli lik Svoj. „I svetlost se svetli u tami, i tama je ne obuze“. Kal zrači, svetli logosnom svetlošću: kao pri stvaranju čoveka, tako i sada pri iscelenju sleporođenog. A i jedno i drugo za svedočanstvo njima: da Logos svetli iz kala i kroz kal, a kamoli iz bogolike duše. Samo poslušnost Logosu – leči od slepila duhovnog, na prvnom mestu. Onda čovek i u kalu vidi logosnu oilu; i grumen kala zrači božanskom svetlošću. I oseća, i vidi, kako iz celkoupnog kosmičkog kala struji i zrači logosni smisao tvari. To je osetno sleporođeii, i poslušnošću drema Gospodu Hristu iscelio se: „Otide, i umi se, i dođe gledajući“. On se nije čudio, niti pitao Spasa: šta to radiš? Zar kalom mažeš oči moje? Kuda me šalješ? Nego poslušno čini ove što mu On ,kaže. Da, to je uslov pri ovakom čudu, kao pri prvom u Kani Galilejskoj: „što vam god reče učinite„.
 
A susjedi i oni koji ga bijahu vidjeli prije da bješe slijep govorahu: Nije li ovo onaj što je sjedio i prosio? Jedni govorahu da je onm, a drugi da je nalik na njega. On govoraše: Ja sam. Tada mu govorahu: Kako ti se otvoriše oči? On odgovori i reče: Čovjek koji se zove Isus načini blato, i pomaza oči moje, i reče mi: idi u banju Siloamsku i umij se. I kad otidoh i umih se, progledah. Tada mu rekoše: Gdje je On? Reče: Ne znam. Onda njega, nekadašnjega slijepca, odvedoše farisejima. A bješe subota kad Isus načini blato i otvori mu oči. A fariseji ga tada opet pitahu kako progleda. A on mi reče: Blato mi metnu na oči, i umih se i vidim. Tada govorahu neki od fariseja: Nije ovaj čovjek od Boga, jer ne svetkuje sunbotu. Drugi govorahu: Kako mopže čovjek grješan takva znamenja činiti? I nasta razdor među njima. Opet rijekoše slijepcu: Šta ti veliš za Onoga što otvori oči tvoje? A on reče: Prorok je. Tada Judejci ne vjerovaše za njega da je bio slijep i progledao, dok ne dozvaše roditelje toga što je progledao. I zapitaše ih govoreći: Je li ovo sin vaš za koga vi kažete da se rodi slijep? Kako, dakle, sada vidi? A roditelji njegovi odgovoriše im i rekoše: Znamo da je ovo sin naš, i da se rodi slijep; a kako sada vidi ne znamo, ili ko mu otvori oči mi ne znamo; sam je već odrastao, pitajte njega, neka kaže sam za sebe. Ovo rekoše roditelji njegovi jer se bojahu Judejaca; jer se Judejci bijahu dogovorili da bude odlučen od sinagoge ko god Njega prizna za Hrista. Zato rekoše roditelji njegovi: Odrstao je, njega pitajte.“
(9:8-23)
 
Inkvizicija prva: fariseji nikako ne žele da priznaju delo Božje u iscelenju sleporođenog. I ipak ga odriču, odriču mu božansko poreklo. Njih buni način: „Kako ti se otvoriše oči?“ Ne žele da priznaju čudo; a progledanje sleporođenog se ne može drugče objasniti. Oni se hvataju i za subotu. „Nije ovaj čovek od Boga, jer ne svetkuje subote“. Samo ne priznati delo Božje u svetu; i još: prisustvo Boga u svetu. Lako bi priznali dela Božja u svetu, kada bi priznali prisustvo Božje u svetu; naročito: prisustvo ovaploćenog Boga. Ovako, jedno bez drugog se ne može objasniti ni priznati. Onda – bolje odreći i samo delo? Da, fariseji „ne verovaše za njega da beše slep i progleda, dok ne dovedoše roditelje“...
Inkvizicija nad roditeljima. Najveštije organizovano plansko hristoborsgvo. Dijalektika zla na poslu sva: „Kako sad vidi?“ – Da, vidi, ali kako progleda – ne znamo. Tajna je uopšte kako čovek vidi. Pogotovu, kad je u pitanju sleporođeni. Kako okati vide, ne znamo; kako ćemo to znaga za sleporođene?
 
Tada po drugi put dozvaše čovijeka koji je bio slijep, i rekoše mu: Podaj slavu Bogu, mi znamo da je onaj čovjek grješan. A on odgovori i reče: Je li grješan, ne znam; jedno znam – da ja bijah slijep, i sada vidim. Tada mu opet rekoše: Šta ti učini? Kako otvori oči tvoje? Odgovori im: Već vam kazah i ne slušaste. Šta opet hoćete da čujete? Da nećete i vi da postanete učenici Njegovi? Oni ga izgrdiše i rekoeš: Ti si učenik Njegov, a mi smo učenici Mojsejevi. Mi znamo da je Mojseju govorio Bog; a ovoga ne znamo otkuda je. Odgovori čovjek i reče im: U tome i jeste čudo što vi ne znate otkuda je, a On otvori oči moje. A znamo da Bog ne sluša grješnike; nego ako ko Boga poštuje i volju Njegovu tvori, toga sluša. Otkako je vijeka nije se čulo da iko otvori oči rođenome slijepcu. Kad on ne bi bio od Boga, ne bi mogao ništa činiti. Odgovoriše i rekoše mu: Ti si se sav rodio u gresima, pa ti nas da učiš? I istjeraše ga napolje.“
(9:24-34)
 
U svojoj inkviziciji fariseji se služe lažju; laž i jeste so hristoborsže inkvizicije: „mi znamo da je čovek ovaj grešan“. Dokaze za to? Daje sam progledali: Bog ne sluša grešnike, ni u mnogim stvarima; a kamoli u ovako jednom ogromnom čudu, jer „otkako je sveta nije se čulo da ko otvori oči slepome od rođenja“; a kad je on to učinio, sigurgno je veliki pravednik Božji, jer, „ako ko poštuje Boga i volju Njegovu tvori onoga sluša“. Ovo je delo njegovo nesumnjivo od Boga, znači: i On je sam od Boga: „Kad On ne bi bio od Boga, ne bi mogao ništa činiti“. Šta na to inkvizitori? „Isteraše ga napolje“.
 
Ču Isus da ga istjeraše napolje, pa našavši ga reče mu: Vjeruješ li ti u Sina Božijega? On odgovori i reče: A ko je On, Gospode, da u Njega vjerujem? A Isus mu reče: I vidio si Ga i Onaj koji govori s tobom, taj je. A on reče: Vjerujem Gospode! I pokloni Mu se. I reče Isus: Za sud ja dođoh u ovaj svijet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slijepi. I čuše ovo neki od fariseja koji bijahu sa njim, i rekoše mu: Eda li smo i mi slijepi? Reče im Isus: Kad biste bili slijepi ne biste imali grijeha; a sada kažete: vidimo, tako vaš grijeh ostaje.“
(9:35-39)
 
Evo kome Spas otkriva božansku tajnu Svoje ličnsoti: progledalome. To i stvarnost i simvolika. Progleda onaj ko u Hristu upozna Sina Božjeg, koji brani Njegovo božansko poreklo, božanski karakter Njegovih dela. Za malo – daje se sve; ko poveruje u malo, Spas mu otkrnva svu tajnu Svoju. „Ko je Sin Božji?Video si ga, i koji govori s tobom, On je“. Govori s tobom kroz Evanđelje, kroz svetlost, kroz lišće, kroz vazduh, kroz svaku tvar, kroz svu tvorevinu, kroz nauku, okroz Svoje bogovaploćenje, kroz telo čovečje, kroz bogoliku dušu ljudsku. Sleporođeni je zaista dvostruko progledao: i telesno i duhovno; telesno – kada mu je Spas otvorio telesne oči, duhovno – kada je poverovao u Isusa kao Sina Božjeg: „verujem Gospode! i pokloni mu se“.
Još jednu istinu otkrio nam Spas: pokazao ko su u ljudskom rodu progledali, a ko slepi. Progledali su oni koji veruju u Hrista kao Sina Božjeg; a slepi su, koji to ne veruju. Za tu protledalost verom, Spas je doneo ljudima bezbroj božanskih, bogočovečanskih činjenica, dela, svedočanstava, dokaza. Pa kad ljudi pored svega toga neće da veruju u Njega kao u Sina Božjeg, zaista – postaju slepi, zaista oslepe duhovno; i time sami sebe osuđuju na večne muke. A za čovečje biće šta su večne muke, ako ne život bez Boga i protiv Boga.
Ko priznaje da svojim ljudskim moćima, po grešnoj nemoći, ne vidi ni smisao sveta, ni ljudi, niti može spasti sebe od greha i smrti, i ispoveda da zaista ne vidi, opada u „one koji ne vide“, kojima Spas zbog te smernosti daruje duhovni vid, veru i ljubav, i oni onda progledaju i vide da im On – Spas – sve to u izobilju nudi i daje. A koji osiono tvrde da vide i znaju, i bez Boga, i bez Hrista, smisao sveta i ljudi, i da se bez Hrista mogu osloboditi svih zala, grehova i smrti, i preziru i dušu i svet bez Njega, oni postaju duhovni slepci, obnevide, i tako ništa ne vide kako treba da vide, niti vide ono što treba da vide. Na tam puču osione oslepljenosti i zaslepljenosti nalaze se svi humanisti, svi hoministi i u filosofiji, i u nauci, i u umetnosti, i u religiji. A taj put vodi u sve smrti…
Na tom putu su svi fariseji svih vremena, koji misle da bez Bogočoveka znaju sve i imaju sve što ljudima treba: humanisti okoreli i čovekopoklonici, tj. idolopoklonici. To su idolopoklonici najgore vrste: obožavaju čoveka, ili čovečanstvo, nasuprot Bogu: čovekom zamenjuju Boga: ili čovekovim razumom, ili ljudskim čulima, ili ljudskom kulturom, tehnikom, civilizacijom, umetnošću. To je najtrajnije idolopoklonstvo u istoriji roda ljudskog, i stoga najveći greh ljudski. Jer kroz njega čovek stalno sobom zamenjuje Boga, potiskuje Boga, otstranjuje Boga, ubija Boga.
A to je najcrnje i najprokletije neznaboštvo.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *