NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

TUMAČENJA SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU

 

TUMAČENJE SVETOG EVANĐELJA PO JOVANU
 

 
Glava osma
 
HRISTOS I ŽENA GREŠNICA
 
A Isus otide na Maslinku goru. I ujutru opet dođe u hram, i sav narod dolažaše k Njemu; i sjede i učaše ih. A književnici i fariseji dovedoše ženu uhvaćenu u preljubi, i postaviše je na sredinu. I rekoše Mu: Učitelju, ova žena je uhvaćena u preljubi na djelu: a Mojsej nam u Zakonu zapovjedi da takve kamenujemo. Ti dakle, šta veliš? Ovo pak rekoše iskušavajući Ga da bi Ga imali za što okriviti. A Isus sagnuvši se dolje, pisaše prstom po zemlji. A kad Ga uporno pitahu, ispravi se i reče im: Koji je među vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju. Pa se opet saže dolje i pisaše po zemlji. A oni čuvši to, i pokarani od svoje savjesti, izlažahu jedan po jedan, počevši od starješina do posljednjih; i ostade Isus sam i žena stojeći na sredini. A kada se Isus ispravi i ne vidjevši nikoga do samu ženu, reče joj: Ženo, gdje su oni što te tužahu? Zar te niko ne osudi? A ona reče: Niko, Gospode. A Isus joj reče: Ni Ja te ne osuđujem; idi, i od sada više ne griješi.“
(8:1-11)
 
U jednom događaju – celokupno Evanđelje. Pretpostavimo: izgubili se i nestali su potpuno svi novozavetni spisi, od Matejevog Evanđelja do Jovanovog Otkrivenja, a ostalo samo ovih 11 stihova iz osme glave Jovanovog Evanđelja, samo ovaj događaj, pa bi to bilo dovoljno da nam pokaže da je Isus – Bogočovek, i da je na najsavršeniji načnn rešio najteži problem ljudske savesti i saznanja. Problem: treba li čoveka ubijati zbog greha ili ne. Spasitelj ga je rešio kao niko nikada: čoveka treba odvojiti od greha, nikada ga ne izjednačavati sa grehom, nego osuditi greh a pomilovati grešnika, ubiti greh a očuvati u životu grešnika. Nijedan greh ne može da obuhvati celog čoveka, i da ubije u njemu sve što je bogoliko i besmrtno. I najveći grešnik ipak nije sav greigan. Samo mu treba pristupiti bogočovečanskom ljubavlju i saučešćem: odvojiti u njemu tananim makazama evanđelskog čovekoljublja greh od njegove duše, od njegovog bića, udaljiti greh iz njega, a njega tretirati hristovski nežno kao rekonvalescenta. A ubijati grešnika zbog greha, to je najzverskije rešenje problema čoveka i greha.
U ovom evanđelskom događaju sve je potresno i dirljivo: ženu uhvaćenu u preljubi književnici i fariseji dovode pred Isusa: „Mojsije nam u zakonu zapoveda da takve kamenjem ubijamo; a ti šta veliš?“ Kušanje je jasno: izjasni li se protiv Mojsija, znači: protivnik je Zakona, i optužićemo ga zbog toga; a pristane li da je kamenujemo, onda – propada ova Njegova slava kao svemilostivog čovekoljuupca i čudotvorca.
U svakom slučaju: ne može nam sad izmaći. A Isus? – „Saže se dole i pisaše prstom po zemlji“: zemlja ste, kao da im veli, od zemlje ste, od praha ste, i sve je u vama prašinsko i prašnjavo; zagledajte u svoje poreklo kroz sve pretke do u Adama: sve prah i pepeo; svaki svojim gresima osudio sebe na smrt, i ubijao; i po prahu i ilovači tela vašeg gamižu samo gresi. Jeste li sebe ogledali u ogledalu Mojsijevog Zakona? Ogledajte se; ko onda ne zaslužuje smrt? O, koliko je grehova u svakome od vas! Koliko zrnaca prašine u ovom pesku po kome ja prstom pišem sad. Ako nije tako: „Koji je među vama bez greha,neka najpre baci kamen na nju“. „Pa se opet saže dole i pisaše po zemlji“: novo evanđelje o odnosima prema grešnicima, a to znači: prema svima ljudima. Eto, slobodni ste: Kamenujte je. Iako rekoh što rekoh, ja nemam sile da vas nateram, niti hoću, da učinite po Mojim rečima.
Da, ali je u njima probudio onu utrnulu božansku silu – savest, i ona evo čini svoje: „A kad to čuše, i pokarani budući od svoje savesti izlažahu jedan za druggš počevši od starešina do poslednjih“. Zagledani u svoje grehe, zaboraviše na grešnicu; možda je se i ne setiše, možda je i ne videše više od greha svog. „A Isus reče ženi: Ženo, gde su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi? A ona reče: nijedan, Gospode. A Isus joj reče: Ni ja te ne osućujem, idi, i više ne greši“: ne osuđujem tebe, božansko stvorenje sa bogolikom dušam, ali osuđujem tvoj greh: „idi, i više ne greši“. „Nijedan te ne osudi“, jer nijedan nije bez greha. Što važi za njih, važi za sve ljude: nijedan nije bez greha. Novo Evanđelje, novina Novog Zaveta u ovome: spasavati grešnika od greha, a ne ubijati ga zbog greha. A kada bi se usvojilo načelo: ubijati grešnike zbog greha; onda niko od ljudi ne bi ostao, pošto su svi sa mnogim gresima. A najviše oni koji bi to načelo sprovodili. Ta ljudi svakim svojim grehom kamenuju sebe, ubijaju sebe, vrše samoubistvo, sami na sebe navlače večnu smrt.
A Hristos sav u ovome: spasti ljude od greha, kao jedine sile koja proizvodi i rađa smrt u svetu čovečanskom. Spasavajući ih od greha, On ih istovremeno spasava od smrti. „Više ne greši“; a to: obesmrti sebe. Čime? evanđelskim vrlinama, ispunjavanjem Božjih zapovesti. Jer više nećeš grešiti ako dušu ispuniš bogočežnjivim osećanjima, mislima, raspoloženjima. Zavoliš li Boga, omrznućeš greh. To je sigurno; to je najsigurnije, i po tome ćeš poznati da si na Evanćelskom putu koji kroz Istinu vodi u besmrtnost i život večni.
 
REČ HRISTOVA O SEBI KAO ISTINSKOM MESIJI
 
Isus im opet reče, govoreći: Ja sam svjetlost svetu;
ko ide za Mnom neće hoditi u tami, nego će imati svjetlost života.“
(8:12)
 
Sve dalje u osmoj glavi nije drugo do Spasovo objašnjenje Njegovog postupka sa bludnicom: „Isus im pak opet reče: Ja sam svetlost sveta, ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života“. „Svetlost sveta“ obasjava sve što je u svetu od vrha do dna; obasjava od vrha do dna i svakoga čoveka, i ove što je u njemu; tek pomoću te svetlosti čovek može sagledati rve što je u njemu: i zlo i dobro, i smrtno i besmrtno, i, đavolsko i božansko. A dotle, bez te svetlosti, čovek niti zna sebe, ni svet sžo sebe; niti vidi sebe ni svet ako sebe. On zaista hodi po tami. Samo idući za Hristom čovek vidi sebe i svet. Jer kada „Svetlost sveta“ uvodi i vodi čoveka kroz svet, onda su sve tajne svega otkrivene pred njim. Isto tako ta „Svetlost“ uvodi čoveka i u tajnu života i pokazuje mu je u svima njenim božanskim beskrajnostima. Samo verom Ličnošću Bogočoveka čovek saznaje pravi smisao života i vidi njegov logosan, božanski cilj, i dubine, i visine, i širine. Zato je opet Bogočovek i „svetlost života“.
Sve druge „vere“ čovečanstva i čoveka, vode čoveka „po tami“, kojoj nema kraja i iz koje nema izlaza. U toj tami se ljuda guše, i slepe, i spotiču, i padaju i u ponore propadaju. Samo kao večni život Bogočovek je „svetlost života“, koju nikakva tama smrti ne može ni obuzeti ni ugasiti. A tamu luči greh i razliva je po čovekovom biću. Smrt pak, to je zgusnut, sasiren, skamenjen preh i gresi. A iza njih stoji otac – đavo. I kao što Bogočovek s pravom veli za Sebe: „ja sam svetlost sveta“, tako bi đavo mogao s pravom reći: „ja sam tama sveta“.
 
Tada Mu rekoše fariseji: Ti sam za sebe svjedočiš; svjedočanstvo Tvoje nije istinito. Isus odgovori i reče im: Ako Ja i svjedočim za samoga Sebe, istinito je svjedočanstvo Moje, jer znam otkuda dođoh i kuda idem; a vi ne znate otkuda dolazim i kuda idem. Vi sudite po tijelu, Ja ne sudim nikome. Ali ako Ja i sudim, sud je Moj istiit, jer nisam sam nego Ja i Otac koji Me posla. A u Zakonu vašemu stoji napisano da je svjedočanstvo dvojice ljudi istinito. Ja sam Onaj koji svjedoči za sebe, i sjedoči za Mene Otac koji Me posla.“
(8:13-18)
 
Fariseji zaista gledaju a neće da vide da je Hristos vaistinu svetlost sveta i svetlost života. Da, zlonamerno neće da vide kada gledaju postupak Isusov prema bludnici, – to gromovsko čudo, ne samo dokaz, nego i svedokaz i svesvedočanstvo o Isusovom Božanstvu i Bogočovečanstvu. Oni i dalje bezočno govore Spasitelju: „Ti sam za sebe svedočiš; svedočanstvo tvoje nije istinšo“. Oni neće da vide: da ni u jednom delu Svom Hrisggos nije sam; niti je On u ličnosti u biću Svom sam, već uvek sa Ocem Svojim, nerazdvojan sa Njim i po biću i u akciji. Zato On odlučno tvrdi: „Nisam sam, nego ja i Otac koji me posla“. Zato je i svedočanstvo Moje uvek svedočanstvo dvojice, i to kakve dvojice? Dvojice od Svete Trojice. Zato je ono uvek istinito; zato je i sud mojistinit. Vi Mene ne priznajete; a Boga Oca priznajete? Ako biste Ga priznavali, vi biste mene kroz Njega poznali i priznali, jer On „svedoči za Mene“.
 
Tada Mu govorahu: Gdje je Otac Tvoj? Isus odgovori: Ne znate ni Mene ni Oca Mojega; kad biste znali Mene, znali biste i Oca Mojega. Ove riječi kaza Isus kod riznice kad učaše u hramu; i niko Ga ne uhvati jer još ne bješe došao čas Njegov. A Isus im ponovo reče: Ja idem, i tražićete Me; i pomrijećete u grijehu svome; kud Ja idem vi ne možete doći.“
(8:19-21)
 
„Tada mu govorahu: gde je Otac tvoj? Isus odgovori: ni Mene znate ni Oca moga; kad biste znali Mene, znali biste i Oca Moga“. Pođite ma kojim Mojim delom, ili rečju, ili mišlju, svako je od njih put koji pravo vodi Ocu. Ali vi baš to nećete, zato ne znate ni mene ni Oca mog. Znanje o jednom odvodi znanju o drušom. To je dvoje jedno i jednosušno. Ali vi ste se zaljubili u jednu i, i zarobili sebe njome; ta je misao kako biste uhvatili i ubili mene. No to neće biti dok ne bude došao čas za to. Ima jedan greh, u kome su prisutne sve smrti, to je hristoborstvo. Taj greh je u vama, i vi u njemu. Da, vi ste opkoljeni, obzidaii njime kao neotvorivom tamnicom: „i pomrećete u svome grehu“: pomrećete u grehu hristoborstva, izdajući i raspinjući Hrista; i dok budete mislili u svojim zlim dušama da ste zanavek ubili Isusa, Ja ću vaskrsenjem izaći iz ovog i uzneti se kao večno živi Bogočovek u onaj svet; tada: „Kud ja idem vi ne možete doći“, – tada: „tražićete me ipomrećete u svom grehu“.
 
I reče im: Vi ste odozdo, Ja sam odozgo; vi ste od ovoga svijeta,
Ja nisam od ovoga svijeta.“
(8:23)
 
Zbog svog glavnog greha svog: hristoborstva = bogoborstva, ljudi ne osećaju svoje nebesko poreklo, zaboravili su ga; greh ih je ozemljio i uzemljio; oni su svim bićem odozdo, greh ih je saterao u zemlju sa svima njihovim osobinama; postali su kao gmizavci, izjednačili se sa onim što je nisko, što nije nebeskog porvkla.
A Isus? Sav je odozgo, s neba: „Ja sam odozgo“. Bog koji je sišao s neba, postao čovek, ali kao čovek ostao Bogom, i to pokazuje i dokazuje delima svojim. Ljudi su stvoreni bogolikima, da bi živeli u ovome svetu, a bili svesni da su od onoga sveta, i da je tamo, u Bogu, njihova glavna i večna otadžbina: na nebu. A oni su se gresima bogobornim toliko udaljili od neba i Boga, toliko se zarili, zagnjurili u zemlju, toliko uzemljili i ozemljili, poilovačili, da su potpuno postali bića od ovoga oveta, zbog čega im Spas i veli: „vi ste od ovoga sveta“.
Ovaj svet su ljudi pretvorili u radionicu greha i smrtti, i potpuno se posvetili proizvodnji greha i smrti. Fabrika greha i smrti, eto to je zemlja; a ljudi – fabrikanti. Time je ovaj svet odvojen od onog sveta, prekinuto je između njih ono predgrehovno logosno stanje, i ovaj je svet utonuo u tamu neznaboštva. A Isus? Eto tog predgrehovnog bezgrešnog sveta; sav je u jedinstvu sa onim svetom, „sav je od onoga sveta“. Pitaš li: kakav je bio čovek pre greha? Eto ti odgovora: Isus. A svet? – Sve ono što Isus čini, i kako čini; Njegov svet – to je predgrehovni svet, u kome nema ni greha, ni smrti.
 
Zato vam i rekoh da ćete pomrijeti u gresima Svojim; jer ako ne povjerujete da Ja jesam, pomrijećete u grijesima svojim. Tada Mu govorahu: Ko si ti? I reče im Isus: Početak, što vam i kažem. Mnogo imam o vama govoriti i suditi; ali Onaj koji Me posla istinit je, i Ja govorim u svjietu ono što čuh od Njega.“
(8:24-26)
 
I ljudi će neprestano uništavati sami sebe gresima svojim, i saterivati u smrt dok to ne uvide: dok se ne obrate Isusu, i ne pođu za Njim verom u Njega. A vera u Njega izvodi kroz svete vrline evanđelske iz svih grehova i iz svih smrti i uvodi u besmrtnost i život večni. I tamo izvodi iz ovog sveta i uvodi u onaj ovet. Sve dok ne poveruju da je Isus – Bogočovek i Spasitelj, ljudi će umirati u gresima svojim: „jer ako ne uzverujete da sam Ja, pomrećete u gresima svojim“. Poveruju li u Njega kao Bogočoveka i Mesiju, vraćaju se u onaj početni, predgrešni, božanski svet: u početak. I kada Ga pitaju: „Ko si ti?“ On im odgovara: „Početak, kako vam i kažem“. Sve što su ljudi činili i čine u svojim gresima i greholjubivim raspoloženjima toliko je i po količini i po kakvoći da bi i sveznajući Bogočovek imao o tome „mnogo govoriti i suditi“, ali sada se uzdržaJva od suda, jer nije došao da sudi ljudima za grehe nnjgo da ih spasava od greha. A ono što govori, govori kao Sin Boga Oca; i to govori samo ono što čuje od Oca. Jer u Njih je jedno biće, jedna volja, jedno Evanđelje.
 
I ne razumješe da im govori za Oca. A Isus im reče: Kad podignete Sina Čovječijega, onda ćete doznati da Ja jesam, i da ništa sam do sebe ne činim; nego onako kako Me nauči Otac Moj onako govorim.“
(8:27-29)
 
Ali ljudi to ne razumeju, kako da On – Isus bude jedno sa Ocam nebeskim. Kada će razumeti? Kada Isus izvrši bogočovečansko delo spasenja ljudi, kada bude uzdignut na krst, i kroz vaskrsenje uznet sa telom na nebo. Onda će doznati ko je On i šta je On: i da ništa sam od sebe ne čini, „nego kako Me nauči Otac Moj onako govorim“. Razumeti smernost Isusovu: ovde On govori o svojoj čovečanskoj prirodi koja se uvek uči od Boga svemu, pa i govorenju.
Spas stalno naglašava da je On ujedno i Bog i čovek, i da je kao čovvk niži od Oca. Ali, iako u telu ljudskom, Isus je Bog Logos, i pošto je takav, sa Njim uvek i Otac koji ga posla: „Ne ostavi Otac mene sama, jer ja svagda činim što je Njemu ugodno“. U tome je i veličina čoveka Isusa, što svagda čini ono što je ugodno Bogu Ocu. U tome je opet veličina svakog čoveka uopšte. Isus je primer i ugled toga.
 
Kad On ovo govoraše, mnogi povjerovaše u Njega. Tada Isus govoraše onim Judejcima koji su Mu povjerovali: Ako vi ostanete u nauci Mojoj, zaista ste Moji učenici; i poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“
(8:30-32)
 
Šta je to verovati u Hrista? – Sav biti u reči Njegavoj, u Evanđelju Njegovom: sav se obzidati tom rečju, ostati u njoj uvek, živeti njome svagda. Takva vera, samo takva preobražava greholjubivo biće čovekovo u sledbenika i učenika Hristovog. Vera „na parče“, vera na trnenutak, vera uslovna – ne spasava, niti čoveka preobražava. Samo vera ovom dušom, svim srcem, svom mišlju, svom snagom, – eto vere koja spasava i potpuno čoveka preobražava. Spas zato i veli onima koji su poverovali u Njega: „Ako vi ostanete u besedi mojoj (u reči mojoj), zaista ste moji učenici“.
Šta vam to donosi i daruje? – Poznanje istine, a istina daje slobodu od greha i obmane i laži. Boraveći u Evanđelju Spasovom, u reči Njegovoj, po čovekovom se biću postepeno razliva Božanska Istina, i potiskuje iz njega sve prehe i grehovno, a to: sve obmane i laži, jer je greh otrovna laž, i sav na laži stoji i u njoj postoji: „bićete kao bogovi“. Kroz tu prvu laž demonsku ušao je greh u ljude i rod ljudski. Istina Bogočovekova oslobađa ljude od preha, i time od svih laži, na kojima je čovek gradio ovoj život u ovome svetu. Samo Istina Bogočovekova donosi ljudima istinsku slobodu: slobodu od greha. Istina i sloboda su jednosušni. To je jedna od novina Novoga Zaveta. Svaka druga sloboda ustvari je nazovi sloboda, psevdosloboda.
 
Odgovoriše Mu: Mi smo sjeme Avraamovo, i nikad nikome nismo robovali. Kako ti govoriš: postaćete slobodni? Isus im odgovori: Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini grijeh rob je grijehu. A rob ne ostaje u kući vavijek, sin ostaje vavijek. Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni. Znam da ste sjeme Avraamovo; ali tražite da Me ubijete, jer Moja riječ nema mjesta u vama. Ja govorim što sam vidio od Oca Svojega, i vi, dakle, činite što ste vidjeli od oca vašega.“
(8:33-38)
 
I kada Jevreji odvraćaju da su oni seme Avraamovo i da nikom nisu robovali nikad, stoga im Isusova sloboda nije potrebna, On im odgovara: „Zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu. Greh porobljuje čoveka slastima, lišavajući ga božanskih i bogolikih sila, ili parališući ih. A kroz to, lišavajući ga slobode u Bogu. Jer samo u Bogu Istina nema granica, i sloboda u njoj. Jer samo ta sloboda i ta istina ne umiru. Svaka druga istina i sloboda, kao tvorevine ljudske, umiru i izdišu zajedno sa čovekom, ili bolje: umiru i izdišu kroz svaki njegov greh i porok. „Rob greha“ – čovek gre-ha, odbegao je od Boga, iselio se kroz grehe iz doma Božjeg; prestao je biti domaći Bogu (Ef. 2,19), i sav ušao u dom đavolji, jer greh je dom đavolji u svetu, i postao domaći đavolu. Greh oduzima čoveku njegovo bogosinovstvo; sve do predavanja grehu, čovek je sin Božji, i kao sin Božji ostaje u domu Božjem: u carstvu Božjem, u carstvu Njetove večne Istine, večne Pravde, večne Ljubavi, večne Sile.
Čim se oda grehu, porobi grehu, on prestaje biti Božji sin, i kao takav iseljuje oe iz doma Božjeg, iz carstva Božjeg, kao bludni sin. A Isus je večni Sin Božji, i kao takav vraća svakome čoveku izgubljeno sinovstvo, oslobađajući ga greha. Zato i veli: „Ako vas dakle Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni“ – stvarno slobodni, ne prividno.
 
Znam da ste sjeme Avraamovo; ali tražite da Me ubijete, jer moja riječ nema mesta u vama. Ja govorim što sam vidio od Oca Svojega, i vi, dakle, činite što ste vidjeli od oca vašega. Odgovoriše i rekoše Mu: Otac naš je Avraam. Isus im reče: Da ste djeca Avraamova, činili biste djela Avraamova. A sada tražite da ubijete Mene, čovjeka koji sam vam kazao istinu, koju čuh od Boga. To Avaam nije činio.
(8:37-40)
 
Sva razlika između Hrista i hristoboraca: On govori i čini što vidi u Oca svoga, a oni opet čine što vide u oca svoga, tj. đavola (st. 44). On je veran Sin Bogu Ocu, a oni – verni sinovi đavolu. Voleći i čineći grehe ljudi postaju i ostaju vvrni sinovi đavolu. Čiji su sinovi, ljudi pokazuju svojim delima. Hristoborci Jevreji bili bi deca Avraamova, kada bi činili dela Avraamava. Čineći pak dela neavraamovska, oni pokazuju da su deca đavola. A glavno njihovo neavraamovsko delo je šgo hoće da ubiju Bogočoveka koji im je kao čovek, na čovečanski pristupan način kazao istinu koju je čuo od Boga. Spas naročito lodvlači da je On stvarni čovek: „gledate da ubijete mene, čoveka koji vam istgšu kazah koju čuh od Boga“. Čineći to vi se javljate kao otvoreni bogoborci: „tako Avraam nije činio“.
 
Vi činite djela oca svojega. Tada Mu rekoše:
Mi nismo rođeni od bluda, jednoga oca imamo – Boga.“
(8:41)
 
Pred čovekom staje samo dva puta: put ka Bogu i put ka đavolu. Čovek je po stvorenju od Boga: i telo i duša postali su mu od Boga; a po svojoj volji on postaje od đavola: kroz grehe. Bogoljublje je prirodan, normalan, logičan put čovekov u svetu; greholjublje je neprirodan, nenormalan, nelogičan. Čini li rđava dvla, ima li rđave misli, rđava osećanja, čovek je na putu greholjublja, koji kroz grehe vodi đavolu, a i sve grehe iz đavola dovodi i uvodi u čoveka. Jer svaki greh rađa se posredno ili neposredno od đavola. Nema greha da nije od njega. Kad je tako, onda je greholjubiv čovek od njega, od đavola, jer se miolima svojim, željama svojim, osećanjima svojim rađa od njega. A to opet znači: on se saznanjem i samosaznanjem, rađa iz njega; dušom se rađa. I ljudi onda svesno ili nesvesno čine dela oca svoga – đavola.
 
A Isus im reče: Kad bi Bog bio otac vaš, ljubili biste Mene; jer Ja od Boga iziđoh i dođoh; jer nisam došao sam od sebe, nego Me On posla. Zašto ne razumijete govor Moj? Jer ne možete da slušate riječ Moju?
(8:42-43)
 
A čovek koji stoji na putu bogoljublja svim mislima, svim osećanjima, svom dušom, svim srcem, svom snagom izvire iz Boga i uvire u Boga. Sav se rađa od Boga, svakog dana i svake noći kroz sve nove i nove bogoljubive misli, bogočežnjiva osećanja, božanska dela. I na taj način postaje sin Božji, i Bog – Otac njegov. Sin liči na Oca duhovnim likom svojim, bogolikim. Ko je na putu bogoljublja odmah saznaje da je Hristos – savršeni, večni Sin Božji. I ljubav ga odnosi Hristu, i kroz veru i ostale evanđelske vrline potpuno predaje Hristu. I on se oseća hristovski u celom biću svom. I proverava sebe Njime: sve misli svoje, i sva osećanja, i ova raspoloženja, i sva dela svoja proverava Njime da li su od Boga. Jer sve što Hristos ne bi primio za Svoje, nije od Boga, nedostojno je čoveka, nedostojno i njegove bogolike duše i njegovog bogozdanog tela.
Ali hristoborni, greholjubivi ljudi baš zato i neće Hrista. Njihovo greholjublje je uvek ogledalo greha, a Hristos je sav protiv greha, stoga i ustaju na Njega, i neće da Ga slušaju i razumeju. Greh koji se razmileo i razlio po njihovom srcu i duši smeta im da shvate Hrista, i Njegovo čovekoljublje. Ogrehovljena priroda ljudska ništa tako ne voli kao slasti grehovne. Zato je uporno protiv Hrista. Napadajući Njega, ona brani svoje slasti grehovne, svoje greholjublje.
 
Vama je otac đavo, i želje oca svojega hoćete da činite; on bješe čovjekoubica od početka, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori, jer je on laža i otac laži.“
(8:44)
 
Hristoborci, znate li otkuda ste, i otkuda vaše hristoborsgvo? – Od đavola. Da, od njega. Jer je on jedini pravi otac hristoborstva i svega greholjublja. Nemojte misliti da ste u tome originalni pronalazači, autohtoni i samostalni. Ne, vi ste prosto deca oca svakoga greha i zla – đavola, a na prvom mestu oca najvećeg greha i najvećeg zla – hristoborstva. I sve dok uživate u slastima grehovnim, sve dok volite greh i činite slasti njegove – jedini vaš otac duhovni je đavo. Ali, on je čovekoubica od iskoni. Jer je on prvi izmislio sredstvo kako da ubije čoveka: greh. On grehom ubija svakoga čoveka. Grešiš li, to te đavo ubija, nanosi ti smrt, najpre duhovnu, pa onda fizičku. Ti sumnjaš u to? Tebi greh ne izgleda strašan. Baš u tome je sve lukavstvo greha i đavola: da učine da oni ne izgledaju strašni. Upravo: đavo vešto skriva od očiju ljudskih svoje odvratno lice, ali se zato trudi da svaki greh pretstavi kao nešto privlačno, slatko, milo, da ga maskira. Laž mu je sva apologija greha. Lažno pretstavivši greh ljudima, to je sav posao lukavoga.
I u tome je nenadmašno dovitljiv: daje laži hiljade i hiljade sablažnjivih likova, samo da bi što više ljudi sablaznio. I pokazao kako je laž nešto prirodno, pa čak i neophodno, i milo, u čovečanskom svetu. Pritome, on je vrlo oduševljen i rečit, jer kad govori laž, svoje govori, sebe govori: iznosi iz sebe svoje misli, svoje biće, jer je laža i otac laži. To je sve otuda što u njemu nema istine ni trunke istine, jer nema u njemu Boga koji je jedina Istina, i – Sveistina.
Celokupno njegovo biće je van Istine, zato je sav Neistina, sav – laž, i otac laži. To je jedinstveno biće u svima svetovima Božjim koje nema nimalo u sebi Istine, koje se dragovaljno potpuno odreklo Istine, ispalo iz Nje, udaljilo od Nje, i tako sebe pretvorilo u laž i u oca svake laži. Jedino biće koje „ne ostade u istini“, nego vascelo ispade iz nje, vascelo izađe iz Nje, otpade od Nje, i pade u svoju beskrajnu gordost, u svet fiktivnog bića, u stvari: u ne-biće. To je smisao Spasovih reči: „Vaš je otac ćavo, i želje oca svoga hoćete da činite;on je čovekoubica od početka, i ne ostade u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.“
 
A Meni ne vjerujete, jer Ja istinu govorim.“
(8:45)
 
Zašto hristoborci ne veruju Hristu? Zato što sav Istina, Sveistina, i što Istinu govori. A u njima nema ljubavi prema Istini. U njima stalno radi i dela laž, sa svima svojim pretečama i sledbenicima. Ma kako dijalektički razrađene i logički obrađene, filosofije greha i apologije greha, uvek su na kraju krajeva filosofije laži i apologije laži. Ali to hristoborci ne vide, jer su otškolovani u laži i naviknuti na laž kao na atmosferu svoje logike i regulatora svojih misli.
U njih zaista i misao i logika dirigovana lažju i grehom. Zato su bez ikakvog kontakta sa Istinom, niti je poznaju, niti je žele, jer „nema istine u njima“. A istina se poznaje Istinom; Istina se privlači Istinom. Zato Spas i upućuje hristoborcima ove reči: „Meni ne verujete, jer ja istinu govorim“.
 
Koji Me od vas kori za grijeh?
Ako li istinu govorim, zašto Mi vi ne vjerujete?
(8:46)
 
Evo pitanja koje nikada niko od ljudi nije mogao postaviti ljudima: „Koji me od vas kori za greh?“ Postavio ga je samo bezgrešni čovek Gospod Isus. Da su ovi Njegovi neprijatelji primetili ma kakav greh na Njemu, o! rastrubili bi ga u sve moguće svetove. A najpre, uhvatili bi Ga, i sudili Mu, ili bar kompromiggovali pred narodom. Ovako, oni su postiđeni, i zaliveni muklim i podmuklim ćutanjem. Oni, neuspaaljivi vrebači i špijuni svega Hristovog, jer im je glavni posao bio da ga uhvate u reči, kad već nisu mogli u delu. Ovo je dokaz bezgrešnosti Hristove i svegrešnosti ljudske.
Jer, iako su ovim pitanjem dovedeni u položaj da javno priznaju bezgrešnost Isusovu, oni ipak, po svegrešnosti svojoj, neće da veruju u Njega. Stoga je u pravu Gospod kada ih odmah pita: „Ako li istinu govorim, zašto mi ne verujete?“ Ne zato li što ste svesni i dobrovoljni robovi laži. Jer samo đavoli vide istinu Božju i uporno ostaju u svojoj laži i bezočno stoje za svoju laž. Meni ne verujete, jer ste svu dušu istrošili verujući laži.
 
Onaj koji je od Boga, riječi Božje sluša; zato vi ne slušate, jer niste od Boga.“
(8:47)
 
Svom dušom svojom hristoborci se rađaju od đavola. To je osvedočeni evanđelski realizam. A to odrođuje bogoliku dušu ljudsku od Boga, od istine Božje, oduzima joj bogosinovstvo, a time bogoosećanje i bogosaznanje. I čovek se oseća kao da nema nikakve veze sa Bogom, da nije od Boga ni po stvorenju; oseća se kao da i ne treba mu Bog, i najzad – kao da i nema Boga. Da, i tvrde: mi niamo od Boga, jer nema Boga; mi smo od prirode, od životinje, od bilja, od trave, samo ne od Boga. Prirodno što takvi ljudi ne vide, niti hoće, i zato ne mogu da vide Boga ni u ovaploćenom Bogu – Isusu Hristu. I odbacuju i Istinu Njegovu i Evanđelje Njegovo. Jer neće Boga niti išta Božje. Ni po čemu nisu od Boga, jer to sami žele, i sami su doveli sebe dotle: obezbožili su sebe potpuno i u saananju i u osećanju, pa ni saznanjem ne saznaju Boga, niti Ga osećanjem osećaju.
Stoga Spas svima hristoborcima svih vremena upućuje ove reči: „Ko je od Boga,reči Božje sluša; zato vi ne slušate, jer niste od Boga“.
 
A Judejci odgovoriše i rekoše Mu: Ne kažemo li mi dobro da si ti Samrjanin, i da je demon u tebi? Isus odgovori: U Meni demona nema, nego poštujem Oca Svojega, a vi Me sramotite. A Ja ne tražim slave Svoje; postoji Onaj koji traži i sudi.“
(8:48-50)
 
Hristoborci se ludo brane; brane se time što na ovo odgovaraju Isusu: „Ne govorimo li mi pravo... da je đavo u tebi“?. Ako je đavo u Njemu, zašto onda ne navedete grehe Njegove kada vas je otvoreno pitao pred svima malo čas: „Koji me od vas kori za grehe?“ Jer đavo živi kroz grehe; i ako je u Isusu, mora se projaviti to boravljenje njegovo u Isusu kroz mnogobrojne grehe Isusove. A vi ste sami svedoci da greha nema u Isusu. Zvači: vi namerno klevetate. Zato im Spas spokojno odgavara: „V meni đavola nema, nego poštujem Oca svoga, a vi mene sramotite“. Da, Spas, kao bezgrešan, odgovara na očiglednu klevetu spokojno, jer ne traži slavu od ljudi. Zna ih: zaljubljeni u grehe, oni samo to i rade: hule na Boga i na sve Božje; sramote Boga i sve Božje. No Isus je baš radi toga i došao: da ih spase greha, tog tvorca svih bogohulstava u duši ljudskoj. A što se tiče suda nad ljudima, On će doći kasnije, mnogo kasnije, kada ljudi dobrovoljno budu usvojili ili odbacili sredstva spasenja od greha koja im nudi: Bogočovek.
 
Zaista, zaista vam kažem: Ko održi riječ Moju
neće vidjeti smrti vavijek.“
(8:51)
 
Šta je greh? Očigledna mala smrt. Jer u svakom grehu taji se smrt; učini li ga čovek, odmah se ona kroz žaoku greha razlije po biću čovekovo. Jer „greh učinjen rađa smrt“ (Jk. 1,15), odmah je rađa u duši, odmah umrtvljuje jedan deo duše u čoveku. Bagočovek je došao da da ljudima lek, svelek, od smrti, od greha. To je: On sam, Njegovo Evanđelje. Svaka evanćelska vrlina je lek od greha i smrti. Učini li je čovek, već je ubio u sebi jedan greh, jednu smrt, i oživeo jedan deo duše svoje. Čini li sve vrline, ubija u sebi sve smrti i sve grehe, i vaskrsava dušu svoju iz mrtvih, ispunjujući je večnim životom. Tako, još za života u ovom svetu Hristov čovek je prešao iz smrti u život, iz svih smrti – u život večni. To nam kazuju Spasoove reči: „Zaista, zaista vam kažem: Ko održi reč moju, neće videti smrti do veka“ (nikada).
 
Tada Mu rekoše Judejci: Sada znamo da je demon u tebi. Avraam umrije i proroci, a Ti govoriš: ko održi riječ Moju neće okusiti smrt vavijek. Eda li si Ti veći od oca našega Avraama, koji umrije? I proroci pomriješe? Ko se ti sam praviš?
(8:52-53)
 
Ove reči Spasove su toliko neshvatljive za ogrehovljenu dušu hristoboraca, da oni imaju na njih ovaj odgovor: „sad doznasmo da je đavo u tebi.Avraam umre i proroci, a ti govoriš: ko održi reč moju neće okusiti smrti doveka. Eda li si ti veći od oca našega Avraama, koji umre? I proroci pomreše: ko se ti sam gradiš?“ Tako govori potpuno ogrehovljeno saznanje, po kome je smrt razlivena skraja nakraj, i neumorno radi kroz smrtne misli i osećanja. I brani sebe kao nešto najprirodnije u prirodi ljudskoj, pa bio to Avraam ili proroci.
 
A Isus odgovori: Ako Ja proslavljam smoga sebe, slava je Moja ništa. Otac je Moj Onaj koji Me proslavlja, za koga vi govorite da je Bog vaš. I ne poznajete Ga, a Ja Ga znam. I ako rečem da Ga ne znam, biću laža kao i vi. Nego Ga znam, i riječ Njegovu držim.“
(8:54-55)
 
Ali baš u tome se i sastoji slava Bogočovekova, jedina prava slava na zemaljskom poprištu smrti, što je On neobično pokazao i dokazao da smrt ni po čemu nije prirodna za čoveka; naprotiv, ona je potpuno neprirodna, i sačinjava glavnu sramotu prirode ljudske. Ljudi, sve dok su slepi robovi smrti, i stoga uporni privrženici i branioci ideje: smrt je neophodnost u ljudskom rodu, – hvale najveću sramotu svoju, slave najsramnije ropstvo svoje, i ne znaju, zaista ne znaju da je jedina slava ljudska: besmrtnost bića ljudskog. I još, zbog toga ne znaju, da je glavna, i jedina večna i sveistinita ideja – vodilja črvekova, i roda ljudskog, kroz sve noći i ponoći, kroz sve tmine i pomrčine, kroz sve smrti ove planete, ovo: beomrtnost je neophodnost ljudske lrirode, besmrtnost koju samo Bogočovek daje i osigurava. U tome je jedina prava slava čovekova. Jer ona vezuje biće njegovo sa izvorom svake božanske i besmrtne slave: Trojičnim Božanstvom. Sva Istina, sva Pravda, sva Ljubav, sva božanska savršenstva, koja su neophodna za život ljudski na zemlji, za čovekovu besmrtnost i njegovu besmrtnu bo žansku slavu nalaze se u Svetoj Trojici.
Jedan od Svete Trojice, Bog Logos, zato je i postao čovek, da bi nam to sve predao na čisto čovečanski, ljudski način. I On celog Svog života na zemlji, samo to i radi; a i po vaznesenju Svom On i dalje samo to i radi kroz Crkvu Svoju i iz Crkve Svoje. Hristoborci zahtevaju od Bogočoveka da se baš toga svega odrekne. Odrekne li se toga, odrekao se Sebe, prestao je biti Bogočovek, a to znači: prestao je biti Spasitelj ljudi od greha i omrti, postao je običan čovek, pa makar bio „najveći mudrac“, ,,najveći filosof“, „najbolji čovek“. A baš to Bogočoveštvo, to večno Bogočoveštvo i jeste ono čega se Isus ne može odreći, niti hoće.
Zato i veli hristoborcima da oni sve što rade, rade što ne poznaju pravoga Boga: „I ne poznajete ga, a ja ga znam; i ako rečem da ga ne znam, biću laža kao i vi. Nego ga znam, i reč njegovu držim“.
 
Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan Moj; i vidje i obradova se. A Judejci Mu rekoše: Još nemaš ni pedeset godina, a Avraama si vidio? A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“
(8:56-58)
 
Ovo što sam ja doneo svetu, želeli su da vide i imaju svi sveti ljudi staroga sveta, na čelu sa Pravednim Avraamom. Ali ono što vi zbog upornog greholjublja svog nećete da vidite u Meni: sva večna božandka savršenstva koja sam doneo ljudskoj prirodi i ovaplotio u nju, to iz onog sveta vidi besmrtnom dušom svojom Avraam, jer se ispuni radost njegova i očekivanje njvgovo: „Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vide, i obradova se“.
„Dan moj“ – vreme Mog ovaploćenja, očovečenja, i življenja među ljudima radi spasenja ljudi. Sve to hristoborci zbog greholjublja svog ne vide, i namerno neće da vide, i protestvuju: „Još ti nema pedeset godina, i Avraama li si video?“ A da su hteli pogledati kroz bezgrešnost Isusovu, koju su koliko maločas ćutke priznali, oni bi videli da je Isus stariji od svakog čoveka u rodu ljudskom, jer je stariji od greha, kao predgrešan čovek. I da su hteli da budu dosledni, dosledni samoj ogrehovljenoj logici svojoj, oni bi priznali da je samo Bog bezgrešan; i kada je to Isus, onda je nesumnjivo Bog. I kao Bog, stariji od Avraama. Stoga im Gospod i odgovara, kazujući tu božansku večnost Svoju: „Zaista, zaista vam kažem: ja sam pre nego se Avraam rodio“.
 
Tada uzeše kamenje da bace na Njega;
a Isus se sakri, i iziđe iz hrama, pa prođe između njih i tako otide.“
(8:59)
 
Na to jedini odgovor koji hristoborci raspolažu, jeste: da uzmu kamenje i zatrpaju Isusa. Sveti Evanđelist beleži: „Tada uzeše kamenje da bace na NJ; a Isus se sakri, i iziće iz hrama prošavši između njih i otide tako“. I tako im daje još jedan dokaz Svoga Božanstva: On se skriva na neobičan načiv: iako čovek sa telom realnim i vidljivim i opipljivim, jer oni ne bi potegli kamenje na priviđenje, On prolazi između njih, a oni Ga ne vide, ne bacaju kamenje na NJ. Zašto? Zato što još nije bio došao čas stradanja i krsne smrti. A kada je došao, Gospod je sam izišao pred one koji su došli da Ga uhvate, i rekao im: „Ja sam„.
Tako u svemu što Gospod Hristos čini produžava se od početka do kraja jedan promisliteljski plan o spasenju roda ljudskog. Spasitelj ga dosledno i savršeno ostvaruje. Tu mu niko nije u stanju smetati: ni ljudi, ni demoni, ni stvari.

2 komentar(a)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. Tumačenje stihova 20. 11-18 besmrtnog oca Justina su za mene najlepše reči napisane u svim tumačenjima Starog i Novog Zaveta. Prosto jedna oda velikoj Svetici, „prvom anđelu i apostolu Vaskresenja“ Svaki put kad čitam to tumačenje suze mi pođu, meni jednom okorelom grešniku, koji obično ne može da zaplače.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *