NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
SEDMA GLAVA
 
1. Ili ne znate, braćo, jer govorim onima koji znaju zakon, da zakon vlada nad čovekom samo dokle on živi? 2. Jer je udata žena vezana zakonom za živog muža; ako li muž umre, razreši se od zakona muževljeva. 3. Zato, dakle, dok joj je muž živ biće preljubnica ako pođe za drugoga muža; ako li joj umre muž, slobodna je od zakona da ne bude preljubnica ako pođe za drugog muža.
 
.Ostavljajući moralno učenje, vraća se dogmatskom i pokazuje da ne treba više da ostanu pod zakonom. Zakon, kaže, kao što i vi znate, ima vlast nad čovekom dok je čovek među živima, jer se on (zakon) ne rasprostire na mrtve. Tako ste i vi, kaže, umrli za zakon i zbog toga on, najzad, nema vlast nad vama. On to nagoveštava na početku, a u nastavku o tome govori s druge strane.
Na primer, kad umre muž, žena ima vlast da se u braku sjedini sa drugim. Ovde je muža uporedio sa zakonom, a ženu sa svojim slušaocima. Trebalo je da nakon toga kaže: „Usled toga, braćo, zakon nema vlast nad vama, jer je on umro.“ Apostol, međutim, nije tako rekao, da ne bi ogorčio Judejce, koji se zbog toga koriste dvostrukom slobodom. Naime, ako je žena slobodna od vlasti zakona, kad joj umre muž, utoliko je slobodnija (od zakona) onda, kad umre ona sama.
 
4. Tako, braćo moja, i vi umreste zakonu telom Hristovim, da pripadnete drugome, Onome koji ustade iz mrtvih, da plod donesemo Bogu.
 
Ako ste, kaže, umrli, onda ne stojite pod zakonom. Ako žena posle muževljeve smrti ne podleže odgovornosti, onda je od jarma zakona utoliko slobodnija onda, kad i ona sama umre. Zapazi kako mudro dokazuje da sam zakon hoće da ga napuste. I vi ste se, dakle, oslobodili od zakona telom Hrista, Koji je za nas raspet. Telo je zbog toga i umrtvljeno, da biste vi umrli za zakon i bili pod vlašću Drugog, Koji je za vas umro i zatim vaskrsao. Nakon što je umro, zakon više ne živi. Hristos, međutim, živi i nakon što je umro, tako da nemate vlast da odstupite od Njega, Koji je živ. A kakva je korist od toga?
Da plod donesemo Bogu, tj. da iz tog braka, u kojem smo se sjedinili sa Hristom, rađamo Bogu decu, tj. dobra dela.
 
5. Jer kad bejasmo u šelu, strasti grehovne kroz zakon dejstvovahu u našim udima da se smrti plod donosi.
 
Dokazujući da nam zakon nikako ne pomaže da izbegnemo telesne strasti nego da ih samo ispoljava, kaže:“ Kad smo bili u telesnom životu i u rđavim delima, u našim udovima dejstvovale su grešne strasti, ispoljene zakonom i prepoznate kroz zakon.“ Nije rekao da udovi stvaraju poroke, da ne bi stvorio prostor za optuživanje tela. Duša je kao muzičar, a telo je lira. Ako muzičar rđavo svira, onda i lira širi rđave zvukove. Dakle, dok smo stajali pod zakonom i nismo mogli da izbeg-nemo strasti, rađali smo smrti rđava dela.
 
6. A sad se oslobodismo od zakona umrevši onome što nas držaše, da služimo (Bogu) u novome duhu a ne po starom slovu.
 
Da ne bi ogorčio Judejce, nije rekao: „Ukide se zakon“, nego: oslobodismo se od zakona, tj. odvojili smo se, izbavili i postali mrtvi i nepokretni u odnosu za onu uzdu, na kojoj su nas držali. Ta uzda je bio greh, jer smo se na njemu držali kao na lancu. Umrli smo za greh, da služimo Bogu u novome duhu a ne po starome slovu. U starini je vrlina bila teška, jer je Adam u svom smrtnom telu dobio mnoštvo prirodnih nedostataka. Sada je pak blagodaću Hristovom naša priroda u krštenju dobila pomoć od Duha, Koji nas je učinio novima i mladima, i oslobodio nas od ovetšalosti i nemoći slova. Zbog toga je u vreme zakona devstvenost bila retkost, dok danas u Crkvi hiljade blagočestivih duša žive devstveničkim životom. To isto bi trebalo reći i o preziranju smrti.
 
7. Šta ćemo dakle reći? Da je zakon greh? Nikako! Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon, jer ni za želju ne bih znao da zakon ne kaza: Ne poželi!
 
Apostol je rekao mnogo toga, što bi moglo da izgleda kao optuživanje zakona, odnosno: Greh neće vama ovladati, pošto niste pod zakonom nego pod blagodaću (Rim. 6; 14), zakon uz to dođe da se umnoži prestup (Rim. 5; 20) i po starom slovu (7; 6). Da bi uklonio takvo podozrenje, uvodi prigovor u vidu pitanja i kaže: „Šta govorim o zakonu? Da li to, da je on greh?“
Zatim razrešava ovaj prigovor i na početau negativno odgovara, kao što i obično govori o krajnje nedoličnom, a zatim iznosi dokaz. Zakon, kaže, nije greh, nego ukazuje na greh, jer ja ne bih znao za želju, da zakon nije rekao: ne poželi. Kako je, najzad, došlo do potopa? Kako je spaljena Sodoma, ako do zakona nisu znali da je želja zlo? Znali su i tada, ali želja tada nije bila pojačana i zato ju nisu poznavali s takvom iscrpnošću s kakvom su je razumeli posle svedočenja zakona. Prvobitno su želju poznavali samo prema prirodnom, ali su je kasnije upoznali i prema pisanom zakonu, zbog čega je postala povod za još veću kaznu. To se, međutim, nije dogodilo zbog pouke zakona nego zbog nemara onih, koji nisu brinuli za zapovesti zakona, na šta apostol ukazuje i u nastavku.
 
8. A greh uzevši povod kroz zapovest izazva u meni svaku želju, jer je greh bez zakona mrtav.
 
Nije rekao da je zakon izazvao želju, nego da su greh (koji je, prema sv. Zlatoustu, nemarna i iskvarena volja) i đavo (jer su neki pod grehom podrazumevali njega) ili sklonost ka nasladama i težnja ka rđavom i samu pouku zakona iskoristili za zlo. Bilo bi nepravedno optuživati lekara koji obolelome od groznice, spremnom da stalno pije vodu, ne dozvoljava da pije i na taj način pojačava u njemu želju za pijenjem. Dužnost lekara je da zabrani, a na bolesniku je da ne pije. Tako je i zakon imao u vidu da poučavanjem odvoji čoveka od požude. Međutim, greholjubiva volja je pojačala želju i nije stvorila samo jednu, nego svaku želju, da bi napregnuto činila zlo. Kad nekome nešto zabranjuju, onda se on još više rasplamsa željom za tim. Greh se, dakle, projavio onda, kad je zakon bio narušen.
Jer je greh bez zakona mrtav, tj. smatra se da ne postoji. Kada pak postoji zakon, koji zapoveda ono što je potrebno, onda greh živi, tj. postoji i pokazuje se kao greh onima, koji prestupaju zakon i namerno (dosl. svesno, u znanju) greše.
 
9. A ja življah nekad bez zakona, a kad dođe zapovest, greh oživlje. 10. A ja umreh.
 
Do Mojseja sam, kaže, živeo bez zakona i nisam bio izložen oštroj osudi (ovde apostol govori u ime ljudske prirode). Međutim, kad je došla zapovesg, pokazalo se da greh jeste greh. I premda su grešili i ranije, ljudi nisu toga bili svesni. Dobro od zakona se i sastoji upravo u tome, što je učinio da ljudi postanu svesni da greše.
Reči: A ja umreh shvati dvojako, i kao: „sagreših“,i kao „postadohkriv većoj kazni“, za šta nije kriv zakon, nego onaj koji pazi na njega. Zamisli da je neko bolestan i da ne zna da je bolestan. Zatim kod bolesnika dolazi lekar i otkriva mu da je bolestan, savetujući da se mora uzdržavati od ove ili one hrane, jer pojačava bolesg. Bolesnik, međutim, nije poslušao lekara i zato je umro.
 
Nađe se da mi zapovest data za život bi na smrt. 11. Jer greh, uzevši povod kroz zapovest, prevari me i ubi me njome.
 
Nije rekao: „zapovest je za mene bila smrt“, nego: bi mi na smrt, objašnjavajući time nečuvenost i neobičnost ovih zbunjujućih reči. Cilj zapovesti je da vodi ka životu, zbog čega je ona i data. Ako je iz toga proistekla smrt, onda to nije krivica zapovesti, jer je mene kroz zapovest prevario i umrtvio greh, odnosno, težnja ka rđavome i iskvarena i greholjubiva misao ili, bolje rečeno, naslada. Da nije bilo zapovesti, koja ukazuje na greh, ne bih se smatrao počiniocem greha, i ne bih bio izložen kažnjavanju, jer reč ubi me treba razumeti u vezi i s jednim i s drugim, i sa grehom i sa kaznom, kao što je prethodno rečeno i za izraz: ja umreh. Zaključak apostolove misli je sledeći: kad nema zakona, greh se ne računa. Kad je došao zakon i kad je narušen, greh se ispoljio i oživeo, jer se kroz narušavanje zapovesti pojavljuje greh, tj. ispoljavanje i stanje greha, dok ranije on nije niti postojao, niti se računao, pošto ni zakona nije bilo. Zbog toga zakon sam po sebi nije bio uzrok greha. On, međutim, nije mogao da oslobodi od njega, tako da nam je usled te slabosti zakona bila potrebna blagodat.
 
12. Tako dakle, zakon je svet, i zapovest je sveta i pravedna i dobra.
 
Ovde je sasvim jasno zatvorio usta markionitima,[1] manihejcima, simonijancima[2] i svima koji osuđuju Stari Zavet. On jasno proglašava da je zakon svet, i da je zapovest sveta, pravedna i dobra. On razlikuje zakon od zapovesti, kao opšte od pojedinačnog. U zakonu, naime, jedno čine dogme, a drugo zapovesti.
Dakle, i dogme zakona su svete, i zapovesti, koje se tiču delanja, jesu svete, pravedne i dobre. Prema tome, one su zakoni koje je uspostavio dobri i pravedni Bog, iako pomenuti jeretici hule i govore da zakon potiče od zlog boga.
13. Zar mi, dakle, dobro donese smrt? Nikako! Nego greh, da se pokaže kao greh, pričini mi smrt kroz dobro.
 
Nije zakon, kaže, za mene postao smrt, nego me umrtvio greh, da bi postalo jasno kakvo je zlo greh, i da je on, bez obzira na lečenje zakonom, postao još gori. Pod grehom pak, kao što smo ranije rekli, podrazumevaj i volju sklonu nasladama, i težnju ka grehu, pa prema tome i đavola i samo delanje, privučeno nasladom. Neka je hvala Hristu, Koji nas je oslobodio takvog zla!
 
Da bude greh do krajnosti grešan kroz zapovest.
 
Kroz zapovest se otkrilo kakva je nesreća (propast) greh, jer je greh zapovest iskoristio za smrt. Tako se i za bolest, kad se ona posle upotrebe lekova pogorša, može reći da je ona posredstvom lekova ispoljila svoje zloćudne osobine i da od lekova nije imala nikakve koristi.
 
14.Jer znamo da je zakon duhovan, a ja sam telesan, prodat u ropstvo grehu.
 
Apostol je rekao da se greh otkrio kroz zapovest. Prema tome, da ti ne bi pomislio da je uzrok greha zakon, iznosi opšti prigovor i kaže: Znamo da je zakon duhovan. Svi, kaže, znaju, i svi prihvataju, da zakon nipošto nije uzrok grehu, nego da je on duhovan, tj. da je učitelj vrline i neprijatelj poroka. Odakle je potekao greh, i pored tako prekrasnog učitelja? Od nerada i slabosti učenika jer sam ja, kaže, telesan, što znači: vascela čovečija priroda je, kako pre darovanja zakona, tako i u vreme njegovog darovanja, bila ispunjena mnoštvom strasti. Usled Adamovog prestupa, ne samo da smo postali smrtni, nego je i naša priroda zadobila strasti, predala se grehu i postala njegova sluškinja, tako da ni glavu nije mogla da podigne.
 
15. Jer ne znam šta činim.
 
Ovde ne govori o savršenom neznanju jer, ako bismo grešili u neznanju, za šta bismo onda bili kažnjeni? Šta onda kaže? Obitavam u tami, i bivam privučen, ne znajući kako me privlači greh. Usled toga, kad kaže: ne znam, to ne ukazuje na neznanje onoga, što bi trebalo činiti, nego na opasnost, spletke, prevaru, privučenost. Sve to govori o ljudima, koji su živeli do Hristovog dolaska u telu, iako prikazuje kao da govori u svoje ime.
 
Jer ne činim ono što hoću.
 
Tako se izražava, umesto da kaže sledeće: „Tadašnji ljudi nisu činili ono, što su hteli.“ Kad se tako izražava, ne nagoveštava nužnost ili prinudu. Šta, dakle, govori?
Evo šta: ono što nisu odobravali, ono što nisu voleli, to su činili, jer u nastavku kaže: Nego što mrzim, to činim. Vidiš li da ne uvodi ni prisilu, ni nužnost, jer bi u tom slučaju dodao: „Na šta sam prisiljen nužnošću, to i činim.“ Međutim, on to nije rekao, nego kaže: Što mrzim. Kako se pojavilo zlo? Usled privučenosti, usled nemoći (slabosti) koju su imali zbog Adamovog prestupa. Upravo tu nemoć (slabost) nije mogao da isceli zakon, iako je govorio šta treba učiniti. Iscelio ju je Onaj, Koji je došao, Hristos. Dakle, ovde u svemu što je rekao i što je nameravao da kaže apostol ima jedan cilj, odnosno, da uveri da je čovečija priroda postala neizlečiva i da niko osim Hrista nije mogao da je isceli.
 
16. Ako li činim on ošto neću, priznajem da je zakon dobar.
 
Da je zakon dobar, kaže, vidi se iz toga što ja po prirodi znam šta treba činiti, i moj um (moja misao) nije povređen, iako se prepuštam poroku.
 
17. Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni. 18. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest, u telu mojemu.
 
Nije rekao da to čini telo, nego greh, tj. tiranija greha koja me privlači. Šta buncaju oni, koji su se naoružali protiv tela, i isključuju ga iz tvorevine Božije? Oni navode da apostol kaže: dobro ne živi u meni, to jest, u telu mojemu. Poslušaj, u kom je smislu on to rekao. Čovek se sastoji od dva dela, od duše i tela. Prvo od njih, to jest duša, gospodari svemu, a telo je sluga. Zbog toga izraz: dobro ne živi u meni znači: nije u vlasti tela, nego je u vlasti duše. Telo čini ono, što izabere duša. Isto tako, možemo da kažemo da skladan zvuk nije u liri, nego u muzičaru; to neće uniziti liru, ali će pokazati prevashodstvo umetnika nad instrumentom.
 
Jer hteti (dobro) imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. 19. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. 20. A kad činim ono što neću, već ne činim toja, nego greh koji živi u meni.
 
Rečima: ne nalazim označava napade i spletke greha, jer skida krivicu i sa suštine duše i sa suštine tela i sve pripisuje poročnom delanju i volji. Kada kaže: što neću, skida krivicu s duše, a kada kaže: ne činim to ja, skida krivicu s tela. Ko dakle čini zlo? Greh, koji je prema rečima sv. Jovana Zlatoustog, iskvarena i greholjubiva volja. Ta volja pak nije tvorevina Božija, nego naše kretanje. Sama po sebi, volja jeste tvorevina (delo) Božija; međutim, volja koja je upravljena ka nekom cilju jeste nešto naše sopstveno, dejstvovanje naše slobodne volje. Prethodno je rečeno šta je greh, tj. tiranija greha, koja kroz nasladu privlači naš um.
 
21. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno.
 
Izraz je nejasan, jer u njemu nešto nedostaje. Trebalo bi reći: kad hoću da činim dobro, u zakonu nalazim svog zaštitnika. Ja, međutim, ne činim dobro, jer mi je zlo prisutno. Smisao ovog mesta je sledeći: „Poznanje dobra je od početka položeno u mene. Nalazim takođe da i zakon štiti dobro i da ga hvali, i ja želim da činim dobro, ali me privlači neka druga sila, u meni je prisutno zlo, tj. dejstvovanje zla ne poništava se u meni.“
Uostalom, tumačeći ovo mesto kao nepotpuno, sv. Jovan Zlatousti nagoveštava da se ono može shvatiti i drugačije, odnosno: nalazim da zakon nije dat nikome drugom nego meni, koji želim da činim dobro. Zakon je zakon samo za one, što žele da čine dobro, kao za one koji žele isto što i on. To postaje jasno iz onoga što sledi.
 
22. Jer se radujem zakonu Božijem po unutarnjem čoveku. 23. Ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha, koji je u udima mojim.
 
I do (pojave) zakona sam znao dobro, i kada ga nalazim izobraženog u pismenima, hvalim zakon i saglašavam se s njim po unutarnjem čoveku.
Ali vidim drugi zakon, tj. greh, a nazvao ga je zakonom zbog toga što mu se oni, koje je on obmanuo, pokoravaju i strahuju da ga napuste, kao zakon koji se mora ispuniti. Taj zakon se suprotstavlja zakonu uma mojega tj. prirodnom zakonu (prethodno ga je nazvao unutrašnjim čovekom a sada ga naziva umom). On odnosi pobedu a mene pretvara u zarobljenika, i pobeđuje čak i prirodni, i pisani zakon. Na koji me način pretvara u zarobljenika?
Zakonom greha, tj. silom, tiranijom. Nije rekao: „privlačenjem tela“ ili „prirodom tela“, nego zakonom greha koji vlada u mojim udovima. Otuda sledi da telo nije krivo za to. Ako razbojnik zauzme carsku palatu, palata ni najmanje nije kriva za to. Tako je i ovde: ako u mojim udovima obitava greh, telo (samo po sebi) nije zbog toga zlo. Neki ovde zapažaju četiri zakona: prvi je zakon Božiji, koji nas uči onome, što je dolično; drugi je njemu protivan, i pristupa nam prema dejstvovanju đavola; treći je zakon uma, tj. prirodni, a četvrti i poslednji – zakon koji se nalazi u naši udovima, tj. greholjubiva slobodna volja i sklonost ka zlu, koji nas posredstvom navike čine kamenosrdnim.
 
24. Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove?
 
Prirodni zakon je postao nedovoljan, pisani zakon se pokazao kao nemoćan, i jedan i drugi pobedila je tiranija greha. Odakle ćemo se nadati spasenju?
Ko će me izbaviti od tela smrti ove, tj. da ne budem kriv smrti, jer je telo, postavši zbog prestupa podložno stradanju, usled toga postalo i pomoćnik greha. Neko će reći: ako je telo bilo pomoćnik greha, zašto su grešnici bili kažnjavani i pre dolaska Hristovog? Zato, što su im date takve zapovesti koje su mogli da ispune čak i ako su se nalazili u vlasti greha.
 
25. Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista, Gospoda našega.
 
Onaj, koji je postavljen u bezizlazan položaj i koji nije našao drugog izlaza, nužno je našao Spasitelja u Hristu. Zato i blagodari Bogu Ocu kroz Isusa Hrista, Gospoda našeg, tj. kroz uzrok blagodarnosti, Hrista. On je kaže, ispunio ono, što zakon nije mogao da učini: On me izbavio od nemoći (slabosti) tela i ukrepio ga, tako da ono više nije pod tiranijom greha. I kao što je kroz Adamov prestup ono postalo smrtno i lak plen za greh, tako se, dobivši kroz poslušanje Raspetoga i Vaskrslog zalog nepropadljivosti, odvažno suprotstavlja grehu.
 
Tako, dakle, ja sam umom služim zakonu Božijemu, a telom zakonu greha.
 


 
NAPOMENA:

  1. Markionovo učenje se temeljilo na dualizmu, i on tvrdi da postoje dva boga: starozavetni, koji je strog i surov, i Bog Isusov, koji je blag i milostiv. Za Hrista tvrdi da je spasonosni Duh i da nema ništa zajedničko sa starozavetnim Mesijom. Odatle sledi da se starozavetna proroštva, vezana za Mesiju, ne odnose na Isusa nego na drugog, koji tek treba da dođe. Pored toga, Markion tvrdi da se Hristos nije rodio, nego da je iznenada, u petnaestoj godini Tiberijeve vladavine, sišao u grad Kapernaum. V. Dogmatika Pravoslavne irkve, I.
  2. Verovatno misli na sledbenike Simona Maga (v. Dela apostolska, 8), koji je takođe okupio izvesni broj pristalica.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *