NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
TREĆA GLAVA
 
1. Kakvo je, dakle, preimućstvo Judejca, ili kakva je korist obrezanja? 2. Mnogo, u svakom pogledu. Prvo, što su im poverene reči Božije. 3. Jer šta ako neki ne verovaše? Zar će njihovo neverovanje veru Božiju ukinuti? 4. Nikako!
 
Odbacivši sve zapovesti zakona rečima: Kakvo je, dakle, preimućstvo Judejca, on vidi da će se odatle prirodno izroditi prigovor i predupređuje ga. Kakav je to prigovor? Sledeći: ako u tim zapovestima nema nikakve koristi, zašto je onda uopšte izabran judejski narod? On taj prigovor razrešava s njemu svojstvenom mudrošću. Na rečima se saglašava i kaže da je velika korist Judejcima, a kao dokaz za to ne navodi zasluge Judejaca nego darove Božije. Nije rekao da Judejci u velikoj meri prevashode ostale narode zbog toga što su izvršili ovo ili ono, nego zato što su im poverene reči Božije. To je, međutim, dobročinstvo Božije, a ne njihovo prevashodstvo. Šta znači: poverene! Date, predate.
Bog je Judejce smatrao dostojnima i zato im je poverio nebeska otkrovenja. Govoreći tako, on ih spolja štiti; međutim, i pored svega toga, on im predočava novu optužbu, dokazujući da oni nisu poverovali rečima Božijim, koje su služile njihovoj časti. Tu optužbu, pak, ne iznosi u svoje ime i kao da kaže sledeće: kakva je korist Judejcima od toga, što su dobili otkrovenje Božije, kada mu nisu poverovali? Čini se da i taj prigovor razrešava, ne opravdavajući Judejce nego Boga.
Ako nisu poverovali, da li je to od Boga? Zar je njihovo neverovanje ukinuti veru Božiju, tj. otkrovenje i dobročinstvo koje im je predato? Neverovanje Judejaca ne samo da ni na koji način ne šteti Bogu, nego, naprotiv, dokazuje i Njegovo veliko čovekoljublje, jer Bog lišava dobročinstva one, što će Ga kasnije uvrediti. Vidiš li kako je Judejce optužio onim istim, čime su se hvalili, odnosno, time što su dobili zakon?
 
4. Bog je istinit, a čovek je svaki laža, kao što je napisano: Da se opravdaš u rečima svojim i da pobediš kad Ti sude.
 
Prethodno je rekao da neki nisu poverovali. Međutim, pokazalo se da neverujući nisu neki, nego svi. Usled toga, da ne bi ogorčio Judejce, premudro vodi besedu i ono, što se pokazalo u iskustvu, izlaže u vidu pretpostavke. Pretpostavimo, kaže, da su svi bili neverujući. Šta odatle sledi? I u tom slučaju Bog se opravdava.
Drugim rečima, ako se prosudi i uporedi šta je Bog darovao Judejcima i kako su se oni ponašali pred Njim, pravednost ostaje na Božijoj strani, kao što govori i David (v. Ps. 50; 6).
 
5. Ako li naša nepravda objavljuje Božiju pravednost, šta ćemo reći? Zar je Bog nepravedan kada pokazuje gnev? Kao čovek Govorim. 6. Nikako! Jer kako bi onda Bog mogao suditi svetu!
 
Ovde iznosi jedan prigovor. Neki bi mogli da kažu: ako iz toga, što nam je Bog učinio dobročinstvo a mi se pokazali kao nezahvalni, sledi da se On pokazuje kao još pravedniji, zašto se onda On gnevi, tj. zašto nas kažnjava, kad smo mi posgali uzrok Njegovog opravdanja i pobede? Takav je prigovor. Apostol ga razrešava veoma mudro i razobličujući Judejce. Iz toga, što te Bog kažnjava, ne sledi da si ti uzrok pobede Božije, jer je nepravedno za pobednika da kažnjava onoga, koji je bio uzrok njegove pobede. Bog, međutim, nije nepravedan; u protivnom, kako bi Bog sudio svetu, ako bi On bio nepravedan? Usled toga, kad te Bog kažnjava, a On nije nepravedan, sledi da ti za Njega nisi postao uzrok pobede time, što si grešio, jer je Bog mogao da pobedi i u slučaju da se ti nisi pokazao kao rđav. Reči: Govorim kao čovek imaju takav smisao. Tako, kaže, odgovaram, opravdavajući Boga prema ljudskom rasuđivanju, tj. onoliko, koliko može da odgovori razborit čovek: dejstva Božija imaju neke nama nerazumljive osnove, prevazilaze ljudski razum i nije im potrebna naša zaštita.
 
7. Jer ako se istina Božija kroz moju laž pokaza obilno na slavu Njegovu, zašto još i ja kao grešnik da budem osuđen? 8.I zar ćemo, kao što nas grde i kao što kažu neki da mi govorimo, činiti zlo da dođe dobro? Njihova je osuda pravedna.
 
Ponavlja ono što je prethodno već rečeno, da bi razjasnio. Ako se kroz moj prestup Bog pokazao kao pravedan i veran, zašto bi, najzad, osuđivali mene, koji sam bio na korist slavi Božijoj? U takvom slučaju ja ne zaslužujem osudu, nego nagradu. Ako je pak to pravedno, onda će biti pravedno i ono što neznabošci govore o nama. Kad su neznabošci čuli Pavlove reči: Gde se umnoži Greh, onde sejoš većma umnoži blagodat (Rim. 5; 20), izložili su ih podsmehu i tvrdili da hrišćani tobože govore: činićemo zlo da bi proisteklo dobro, grešićemo još više, da bi se umnožila blagodat. Te reči neznabožaca, koje su izgovorili da bi nam se narugali i da bi nas izložili podsmehu, mogu se primeniti i u ovom slučaju, ako dopustimo da Bog projavljuje Svoju dobrotu zahvaljujući našoj poročnosti i neblagodarnosti.
U stvarnosti, međutim, nije tako. Reč neznabožaca je reč onih, koji svagda govore laž. Njihova je osuda pravedna, tj. oni će pravedno biti kažnjeni. Prema tome, ja time što grešim ne postajem uzrok opravdanja Božijeg, jer bivam osuđen kao grešnik; ako bih grešio radi slave Božije, ne bih bio osuđen.
 
9. Šta dakle? Imamo li prednost? Nikako! Jer prethodno dokazasmo da su i Judejci i Jelini svi pod grehom. 10. Kao što je napisano: Nema nijednog pravednog. 11. Nema onoga koji razume, nema onoga koji traži Boga. 12. Svi zastraniše i zajedno nevaljali postaše; nema ga koji čini dobro, nema baš nijednoga. 13. Njihovo je grlo grob otvoren, jezicima svojim varahu, otrov je aspidin pod usnama njihovim. 14. Usta su im puna kletve i gorčine. 15. Noge su im brze da prolivaju krv. 16. Pustoš i beda je na putevima njihovim. 17. I puta mirnog ne poznaše. 18. Nema straha Božijega pred očima njihovim.
 
Pošto je prethodno rekao da Judejci imaju izvesnu prednost (preimućstvo, prevashodstvo) jer im je poveren i predat zakon, sada dokazuje da oni po svojim delima nemaju nikakvu prednost. Budući da nisu sačuvali ono što im je povereno, izloženi su još većoj osudi. Usled toga, iako su, kao od Boga izabrani, imali neku prednost, svojim delima uvredili su Boga koji ih je izabrao i počastvovao, i ne samo da više nemaju nikakvu prednost, nego će biti izloženi i većoj kazni. On kao da govori u ime Judejaca: Šta, dakle? Imamo li prednost, prevazilazimo li druge, da li smo mi, Judejci, koji smo primili zakon i obrezanje, ugodniji Bogu od drugih naroda? Nipošto. Jer su Judejci, da ne kažemo ništa više, sagrešili podjednako kao i neznabošci. Gde se to vidi?
Kod proroka, odnosno kod Davida i Isaije. Navod koji počinje rečima: „Nema nijednog pravednog“ i završava sa „Usta su im puna kletve i gorčine“ pripada Davidu (Ps. 13; 3,5 i 9; 28,139; 4), dok navod koji počinje rečima: „Noge su im brze“ završava rečima: „Puta mirnog ne poznaše“ pripada proroku Isaiji (Is. 59; 7-8), a zatim opet slede Davidove reči (Ps. 35; 2). Kao tužioce Judejaca predstavlja najznamenitije proroke i dokazuje da je ono, što oni govore, potpuno usaglašeno. Zašto je posle Isaijinih reči ponovo naveo Davidove reči?
Isaija jasno govori o Judejcima, o kojima govori i David. Osim toga, čim se neko udalji od dobra, istog trenutka postane beskoristan. Poročnost, naime, nije ništa drugo do izopačenje prirodnih pobuda ka dobru i budući da čoveka podstiče na ono što je protivprirodno, čini ga beskorisnim. Priroda ih više ne koristi, slično kao što ni bolesne ne koristi za svoja dela.
Pustoš i beda jesu greh, jer ništa toliko ne pustoši dušu kao što to čini greh svojim nepravilnim putevima. Kao naše prirodno dobro, vrlina nam ustrojava ravan i gladak put, dok nas porok, kao protivprirodno delo, poznato po nedostacima i prekomernostima, prisiljava da nekad idemo gore a ponekad dole, zbog čega naše kretanje čini neujednačenim i teškim, a da i ne govorim o tome, da nam nakon toga priprema kaznu.
Puta mirnog ne poznaše, tj. ne poznaše blagočestiv život, jer je blagočestivi život put spokojstva. Uzmite jaram Moj, kaže Gospod, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11; 29). To je put ka istinskom miru Hristovom!
 
19. A znamo da ono što zakon govori, govori onima koji su u zakonu, da se svaka usta zatvore, i da sav svet bude kriv Bogu; 20. Jer delima zakona nijedno telo neće se opravdati pred Njim; jer kroz zakon dolazi poznanje greha.
 
Da Judejci ne bi mogli da prigovore: „To ne govori nama“, kaže: Ono što zakon Govori, govori onima koji su u zakonu. Kakva je, kaže, potreba da se govori drugima, kad je zakon dat vama? Zakonom se naziva vasceli Stari Zavet, a ne samo Mojsejev zakon, kao što je zakonom na-zvao i Isaijina i Davidova proroštva. Rečima:
Da se svaka usta zatvore izobražava razmetljivost Judejaca i nezaustavljivi tok njihovog jezika. Prorok ga je tim rečima zauzdao kao nabujali potok. Apostol ne podrazumeva da su navodno grešili zbog toga da bi se zatvorila njihova usta, nego podrazumeva da su ih proroci razobličavali zbog toga da svoje grehove ne bi predstavljali kao grehove neznanja i da se ne bi hvalili. I ne samo Judejci, nego sav svet da bude kriv Bogu, tj. osuđen, i da mu tuđa bude odvažnost, jer se ne može opravdati sopstvenim delima, nego mu je potrebna pomoć sa strane, odnosno blagodat Hristova. Zašto se ti, Judejinu, hvališ zakonom, kad si kriv kao i sav ostali svet, koji se ne može opravdati delima zakona?
 
Kroz zakon dolazi poznanje grehova. 21. A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvedočena od Zakona i Proroka.
 
Ako se ti, Judejine, hvališ zakonom, znaj da ti on služi kao razlog za veću kaznu. Ti si kroz njega poznao šta je greh a onome, koji svesno greši, preti veća kazna. To se dogodilo usled tvog nemara, jer se nisi klonio greha, koji ti je postao poznat, i zato si na sebe navukao još veću kaznu. Kako da se oslobodiš te kazne? Ako prihvatiš pravdu Božiju, nezavisnu od zakona. Nas, naime, opravdava Bog, čak i kad ne bismo imali dela, jer je Bog svemoguć. Prekrasno je rekao: javila se, da bi pokazao da je pravda Božija postojala i ranije, ali da je bila skrivena. I rečima: Posvedočena od Zakona i Proroka takođe pokazuje da ona nije ništa novo, nego da su o njoj govorili i Mojsejev zakon, i proroci, zbog čega i jeste dostojna prihvatanja. Naime, iako je ona nezavisna od zakona, ona, potpuno saglasno sa zakonom, ima za cilj da nas opravda.
 
22. I to pravda Božija kroz veru u Isusa Hrista za sve i na sve koji veruju, jer nema razlike. 23. Jer svi sagrešiše i lišeni su slave Božije. 24. A opravdavaju se darom, blagodaću Njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu.
 
Ta pravda, kaže, tj. opravdanje kojim nas je opravdao Bog, nishodi na sve kroz veru. Kada prinosimo veru, opravdavamo se svi, i Judejci i neznabošci. Jer nemarazlše. Zato, što je primio zakon, Judejac nema prednost nad neznabošcem jer je i on sagrešio: iz zakona je naučio samo kako da zna šta je greh a ne i da ga se kloni. Ako on i nije sagrešio tako, kao neznabožac, ipak je podjednako lišen slave jer je uvredio Boga, a onaj, što je uvredio, ne žanje plod slave nego plod sramote. Međutim, nemoj da očajavaš! Svi se opravdavaju darom, prema blagodati Božijoj, a ta blagodat dolazi kroz iskupljenje, tj. kroz savršeno oslobođenje koje je satvorio Hristos, jer nas je On opravdao, predavši Samoga Sebe kao otkup za nas.
 
25. Kojega odredi Bog da bude krvlju Svojom žrtva pomirenja kroz veru, da pokaže pravdu Svoju oproštenjem pređašnjih greha, 26. U dugotrpljenju Božijem, da se pokaže pravda Njegova u sadašnje vreme, da je On pravedan i da opravdava onoga koji je od vere Isusove.
 
Pomenuo je očišćenje (žrtvu pomirenja, umilostivljenja) i krv, da bi Judejce ubedio da se opraštanje i opravdanje savršava kroz Isusa Hrista. Ako si, rasuđuje, verovao da se gresi opraštaju krvlju ovaca, onda se utoliko pre opraštaju krvlju Hristovom; ako je očišćenje posredstvom zakona, kao praobraz Hristov, imalo takvu silu, onda daleko veću silu ima sama istina.
Očišćenjem se nazivao poklopac kovčega, koji su ukrašavali heruvimi, postavljeni sa obe njegove strane. On je ukazivao na ljudsku prirodu koja je bila pokrov božanstva i zaklanjala ga, ali je bila proslavljena od angelskih sila, koje su joj služile zbog njenog sje-dinjenja s Bogom Logosom. Rekao je odredi, da bi pokazao da je izbavljenje krvlju Hristovom od davnina predodređeno za iscelenje od bolesti (od-uzetosti, paralizovanosti), tj. od umrtvljenosti grehovima, učinjenim ranije, u vreme dugotrpljenja Božijeg.
Iako smo se koristili mnogim dobrima, ipak smo se upodobili oduzetima i umrtvljenima. To se pak dogodilo da se pokaže pravda Božija, da se ne bi samo Bog pokazao kao pravedan, nego da bi i druge, obamrle u grehu, mogao da vaskrsne i oprav-da, slično kao što se i pojava bogatstva ne sastoji u tome da samo jedan čovek bude bogat, nego da bude u stanju da bogatima učini i druge. Prema tome, nemoj da se stidiš što si opravdan na taj način. Ako Bog prisvaja to delo za Sebe, tj. ako se njime hvali i ponosi kao Onaj, Koji nas je opravdao u sadašnje vreme, tj. kad je greh dostigao krajnju granicu, i kad smo priznali da smo kao oduzeti i mrtvi, zašto bi se ti, Judejine, stideo takve slave Božije?
 
27. Gde je, dakle, hvalisanje? Isključeno je. Kakvim zakonom? Da li zakonom dela? Ne, nego zakonom vere.
 
Apostol je dokazao da se opravdavamo kroz veru, zbog čega pravedno pita Judejca: Tde je ono, čime bi se hvalio i gordio?“ On ne kaže: „gde je vrlina“, jer Judejci nisu imali vrlina, nego samo hvalisanje. U nastavku kaže: Isključeno je, što znači: nije vreme da se hvalite. Do Hrista je bilo vreme da se hvalite zakonom, a sada već tome nije vreme, jer je postalo očigledno da vam je hvala beskorisna. Naime, da je zakon mogao da nas opravda, onda nam ne bi ni bio potreban Hristos. Kakvim je, pita, zakonom isključeno?
Da li zakonom dela, za koji se kaže da će čovek, koji ga izvršava, biti živ, jer je tako rekao zakon Mojsejev (v. 3. Mojs. 18; 5)? Ne, odgovara, nego zakonom vere, koji opravdava blagodaću, a ne delima. Evo, on i veru naziva zakonom, jer je reč „zakon“ bila veoma poštovana kod Judejaca. Prema tome, Judejine, hvali se verom, koja može da te opravda.
 
28. Mislimo, dakle, da će se čovek opravdati verom bez dela zakona. 29. Ili je Bog samo Judejaca a ne i neznabožaca? Da, i neznabožaca. 30. Jer jedan je Bog, koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.
 
Dokazavši da je opravdanje u krvi Hristovoj a ne u delima zakona, okončava besedu i kaže: iz svega što je rečeno zaključujemo da se svaki čovek opravdava verom. Neka te to ne zbunjuje, Judejine, kao da je besmisleno. Bog nije Bog pojedinaca, da bi spasao samo tebe, a ne i svakog čoveka. Ovde postiđuje Judejce i veoma ih zastrašuje, kao bogoborce, ukoliko ne dopuste da se i neznabošci spasavaju kroz veru. Oni, naime, neveruju da je On Bog svih i da o svima podjednako promišlja. Jedan je, kaže, Bog, tj. Bog Judejaca i neznabožaca, koji i obrezanoga opravdava ali ne zakonom nego verom, koji i neobrezanog prihvata posredstvom vere. Pomenuvši obrezanje i neobrezanje, podseća na ono što je prethodno govorio i dokazao da niti obrezanje donosi korist kada nema dela, niti je neobrezanje samo po sebi štetno. Prema tome, i jednom i drugom je potrebna vera.
 
31. Ukidamo li, dakle, zakon verom? Nikako! Nego zakon utvrđujemo.
 
Kad je rečeno da se zakon ukida verom, Judejce je obuzela pometnja. On ih zbog toga isceljuje svojom velikom mudrošću, govoreći da vera utvrđuje zakon. Ono što je zakon želeo, tj. da opravda čoveka, ali što nije mogao da učini, savršava vera. I onaj, koji je samo poverovao, već se opravdao. Vera, dakle, nije ukinula, nego je utvrdila zakon.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *