NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
DRUGA GLAVA
 
1. Zato nemaš izgovora, o čoveče, koji god sudiš, jer u čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ; jer ti koji sudiš činiš to isto.
 
Nismo svi mi, ljudi, podjednakih sklonosti: ponekad štitimo zlo, ponekad smo sudije tuđeg zla i osuđujemo one, slične sebi. Dakle, pošto je najpre govorio o onima, koji odobravaju zlo, sada govori o osuđivanju drugih: Zato nemaš izgovora. Drugim rečima, ti si znao da se pravedni sud Božiji sastoji u tome, da dostojno kazni zle; zato i nemaš izgovora ti, koji osuđuješ one, što čine isto što činiš i ti. Izgleda da se te reči odnose na upravitelje, posebno na Rimljane, kao na tadašnje gospodare vaseljene, jer je sud delo upravitelja. Uostalom, to se može primeniti na svakog čoveka, jer svaki čovek može da sudi, čak i ako ne obavlja dužnost sudije. Kaže, dakle, da, osuđujući preljubnika a i sam činiš preljubu, osuđuješ samoga sebe.
 
2. A znamo da je sud Božiji istinit nad onima koji to čine.
 
Da neko za sebe ne bi rekao: „Ja sam do sada činio preljubu, i izbegao sam sud“, apostol ga plaši i kaže da kod Boga nije tako: kod nas jednoga kažnjavaju a drugi izbegava kaznu. Kod Boga, međutim, nije tako, jer uistinu postoji sud Božiji nad rđavim ljudima.
 
A pomišljaš li to, o čoveče, koji sudiš onima koji to čine, a činiš isto, da ćeš ti izbeći sud Božiji? 4. Ili prezireš bogatstvo Njegove dobrote i krotkosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi! 5. Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi Gnev zadan Gneva i otkrivanja i pravednoga suda Boga, 6. Koji će dati svakome po delima njegovim.
 
Prethodno je rekao da se plata rđavim ljudima za zablude i poštovanje tvari sastoji u samim onim bezbožnim delima kojima su se predavali, jer je sama nečistota bila dovoljna kazna za njih. Sada pak otkriva i kaznu za njih. Za tebe, kaže, čoveče, postoji i druga kazna: ti nećeš izbeći sud Božiji. Kako ćeš izbeći sud Božiji, kad nisi izbegao ni svoj sud? Ono, u čemu si osudio drugoga, izgovorio si presudu samome sebi. Ako se oslanjaš na dugotrpljenje Božije zato što još nisi kažnjen, onda će to nekažnjavanje poslužiti kao razlog još veće kazne za tebe. Dugotrpljenje Božije spasonosno je za one, koji ga koriste da bi se popravili; za one, koji ga koriste za umnožavanje grehova, ono će poslužiti kao povod za veću kaznu, ali ne po svojoj prirodi nego zbog kamenosrdnosti onih (kojima je ukazano).
Sabiraš, kaže, sebi gnev. Ne sabira ga Bog za tebe, nego ga sabiraš ti sam. Kako to? Svojim srcem koje je nepopustljivo i skamenjeno za dobro. Šta može biti kamenosrdnije od tebe, kad niti dobrota može da te omekša, niti strah da te pokoleba? Dalje, govoreći o danu gneva, dodaje: otkrivanja i pravednoga suda Boga. I to je pravedno, da neko sud ne počne dejstvovanjem gneva. Otkrivanje svega, kaže. Zbog toga je plata saobrazna onome što se otkriva, a posledica toga je i pravedni sud. Ovde pravda ne pobeđuje uvek, jer se dela skrivaju, dok će tamo za otkrivanjem uslediti pravedan sud. Primeti ovo mesto i uporedi ga sa sledećim: Skameniću srce faraonovo (2. Mojs. 4; 21), jer se Pavle izražava gotovo istim takvim rečima.
 
7. Život večni onima koji istrajnošću u dobrim delima traže slavu i čast i besmrtnost.
 
Rekavši da će Gospod svakome dati platu, počeo je od nagrađivanja dobrih, učinivši na taj način svoju reč ugodnom. U rečima postojanošću u dobrim delima izražava, kao prvo, da od dobra ne treba odstupati, niti ga tvoriti nemarno, nego da u njemu do kraja treba obitavati, a kao drugo, da se ne treba oslanjati samo na veru, jer je potrebno i dobro delo. Rečju besmrtnost otvara dveri vaskrsenja. Zatim je, kako ćemo svi ustati – ali ne svi za jedno isto, nego jedni za slavu a drugi za kaznu – pomenuo slavu i čast. Dakle, celokupna beseda ima takav smisao. Onima, kaže, koji traže buduću slavu, čast i besmrtnost i nikada ih ne gube iz svojih misli, Bog će dati platu, tj. u vaskrsenju, život večni. Na koji se način zadobijaju buduća slava, čast i nepropadljivost? Istrajnošću u dobrim delima jer onaj, koji je istrajan u dobrim delima i čvrsto se suprotstavlja svakom iskušenju zaista zadobija i slavu i čast i besmrtnost ili naslađivanje nepropadljivim dobrima u nepropadljivom telu.
 
8. A jarost i gnev onima koji se uporno protive istini i pokoravaju nepravdi. 9. Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo, a najpre Judejca i Jelina.
 
Koji se uporno protive, tj. s velikim trudom. Ovde pokazuje da oni nisu postali zli usled neznanja nego usled upornosti, zbog čega su i nedostojni pomilovanja. I pokornost nepravdi i nepokornost pravdi takođe je greh slobodne volje, jer nije rekao: koji su prinuđeni i trpe nasilje, nego: koji se pokoravaju. Obrati pažnju da se o Gospodnjoj plati u životu večnom izrazio drugači-je nego o onom žalosnom. Jarost, kaže, i gnev i tuga.
Naime, nije rekao: daće im Bog, nego je besedu ostavio nedorečenu, da bi podrazumevali: bi će. Bogu je svojstveno da oživotvorava, i kazna je posledica našeg nemara. Rečima: na svaku dušu čoveka obuzdava gordost Rimljana. Čak i ako je neko car, kaže, neće izbeći kaznu ako tvori zlo, odnosno, ako ostane u zlu i ne pokaje se, jer nije rekao „koji samo čini zlo“, nego kaže, koji „zlo čini sa slavoljubljem“. Kako je Judejac dobio veću pouku, dostojan je i veće kazne, jer silno će biti mučeni, i oni, koji su više znali, teže će biti kažnjeni.
 
10. A slava i čast i mir svakome koji čini dobro, a najpre Judejcu i Jelinu.
 
U onome što dalje sledi apostol namerava da dokaže da niti obrezanje koristi niti neobrezanje škodi, a zatim da ukaže na neophodnost vere, koja opravdava čoveka. On zbog toga na početku unižava judejstvo. Primeti njegovu mudrost: govori o onome što je bilo do dolaska Hristovog, da je svet bio ispunjen porokom i da su svi bili podložni kazni, najpre Judejac a zatim i Jelin. Priznavši za nesumnjivo da će neznabožac biti kažnjen za zlo, otuda izvodi zaključak da će on biti nagrađen za dobro. Ako su i nagrada i kazna posledica dela, onda su zakon i obrezanje već postali suvišni, i ne samo suvišni, nego Judejcu pripremaju i veću kaznu. Ako se neznabožac optužuje zato, što se nije rukovodio prirodom a zatim i prirodnim zakonom, onda se daleko više osuđuje Judejac, koji je, pored tog rukovođenja, bio vaspitan i u Zakonu. Tome se priklanja reč apostola. Sada prepoznaj smisao reči. Pod Jelinima ovde ne podrazumeva idolopoklonike, nego bogobojažljive ljude koji žive pobožno iako nemaju Zakon. Takvi su bili Melhisedek, Jov, Ninevljani i, najzad, Kornilije.
Na isti način misli i na Judejce koji su živeli do dolaska Hristovog. Nastojeći da dokaže da obrezanje nema nikakvu snagu, obraća pažnju na drevna vremena i pokazuje da nije bilo nikakve razlike između bogobojažljivih neznabožaca i vrlinskih Judejaca. Ako pak Judejci ni do dolaska Hristovog ni po čemu nisu prevazilazili neznabošce, kada je judejstvo bilo posebno slavno, onda ga utoliko pre ne prevazilazi ni sada, kad je Zakon ukinut. Tako govori apostol, nameravajući da sruši gordost Judejaca, koji nisu prihvatali one, što su potekli od neznaboštva.
Slava, kaže, i čast, i mir. Zemaljska dobra svagda imaju neprijatelje, povezana su s nespokojstvom, izložena zavisti i lukavstvu i, čak i kad im niko spolja ne preti, sam onaj, koji ih poseduje, u mislima je uznemiren; međutim, slava i čast u Bogu naslađuju se mirom i tuđe im je nespokojstvo u pomislima, jer nisu podložni lukavstvu. Kako je izgledalo neverovatno da se časti udostoji neznabožac, koji nije slušao Zakon i Proroke, dokazuje im to time što je Bog nelicemeran. Bog, kaže, ne obraća pažnju na to ko je ko, nego ispituje dela. Ako pak po delima nema razlike između Judejca i Jelina, onda ništa ne sprečava da se i ovaj drugi udostoji iste časti kao i prvi. Kada je, dakle, ukinut zakon, ne preuznosi se, Judejine, pred onim koji ti je, dolazeći iz neznaboštva ali čineći dobra dela, bio jednak čak i onda, kada je tvoje judejstvo bilo slavno.
 
12. Jer koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i izginuti, a koji pod zakonom sagrešiše, po zakonu će se osuditi,
 
Prethodno je dokazao, da je neznabožac udostojen iste časgi kao i Judejac. Sada pak dokazuje da će u vreme osude i Judejca stići kazna. Neznabošci, kaže, bez zakona sagrešiše, tj. nisu bili poučeni zakonu i zato će bez zakona i izginuti, tj. biće lakše kažnjeni jer neće imati zakon da ih razobliči, pošto bez zakona znači: ne podležu osudi prema zakonu. Naprotiv, Judejac je sagrešio pod zakonom, tj. budući poučavan zakonu, zbog čega će i sud primiti, tj. biće osuđen po zakonu, kao onaj što podleže zakonu koji ga razobličuje i izlaže većoj kazni.
Kako ti, Judejine, govoriš da ti nije potrebna blagodat, jer ćeš se opravdati zakonom? Evo, dokazano je da nemaš nikakve koristi od zakona!
 
13. Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon; oni, koji su slušali zakon, pred ljudima mogu da izgledaju časno, ali pred Bogom nije tako, jer će se pred Njim opravdati oni koji ispunjavaju zakon.
 
14. Jer kad neznabošci, nemajući zakona, čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon. 15. Oni dokazuju da je u srcima njihovim žpisano ono štoje po zakonu, pošto svedoči savest njihova.
 
Dokazuje ono što govori protiv Judejaca i vodi reč s mudrom veštinom, kako se ne bi pokazalo da on tobože govori protiv zakona. Kao da hvali i uzvisuje zakon, govori da zaslužuju divljenje oni koji nemaju zakon “ od prirode“, tj. imaju ubeđenje u mislima. Njima, naime, zakon nije bio ni potreban: međutim, oni su zakon ispunili, zapečativši u svoja srca ne pisane reči nego dela i koristeći se, kao svedočanstvom o dobru, savešću i prirodnim mislima. Ovde govori o tri zakona: o pisanom zakonu, o prirodnom zakonu i o zakonu dela.
Neznabošci, nemajući zakona. Kakvog zakona? Pisanog.
Čine od prirode ono štoje po zakonu. Po kakvom zakonu? Po zakonu koji se ispoljava u delima.
Nemajući zakona. Kakvog? Pisanog.
Sami su sebi zakon. Kako to? Rukovodeći se priodnim zakonom.
Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu. Kakvom zakonu? Zakonu u delima. Prema toku besede, trebalo je da kaže ovako: kad neznabošci, nemajući zakona, po prirodi čine ono što je zakonito, onda oni daleko prevazilaze one, što su poučeni u zakonu. Apostol, međutim, nije tako rekao, nego se blaže izrazio: Sami su sebi zakon. Time dokazuje da se i u drevna vremena, i pre nego što je dat zakon, ljudski rod nalazio pod tim istim Promislom. Time takođe zatvara usta onima, koji kažu: zašto Hristos nije ranije i od samog početka došao da nauči tvorenju dobra? On, je kaže, od početka u svakoga položio poznanje dobra i zla; međutim, kad je video da to ne pomaže, na kraju je došao Sam.
 
I pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju. 16. Na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske po evanđelju mojemu kroz Isusa Hrista.
 
Od tih reči započinje novu besedu, jer apostol sada govori o tome na koji će se način suditi svim ljudima uopšte. U dan suda stajaće ispred nas naše sopstvene misli, da nas osude ili da nas opravdaju, i čoveku na tom sudu neće biti potrebni drugi tužioci ni drugi branioci. Da bi povećao strah, ne kaže: „gresi“ nego: tajna dela. Ljudi mogu da sude jedino javnim delima, a Bog će kaže, suditi tajnim delima kroz Isusa Hrista, tj. Otac kroz Sina, jer Otai ne sudi nikome, nego je sav sud predao Sinu (Jn. 5; 2).
Možeš i ovako da razumeš reči „kroz Isusa Hrista“: prema evanđelju mome, koje mi je predao Isus Hristos. Ovde nagoveštava da evanđelje ne propoveda ništa neprirodno nego da obznanjuje ljudima ono, što je ljudima od početka nagoveštavala sama priroda, tj. da i evanđelje svedoči o sudu i kazni.
 
17. Gle, ti se zoveš Judejac i oslanjaš se na zakon, i hvališ se Bogom. 18. I znaš volju (Njegovu), i umeš da razlikuješ šta je dobro, naučen od zakona.
 
Rekavši da neznabošcu koji izvršava zakon ništa više nije potreb-no, nabraja, najzad, prednosti Judejaca u koje su se ovi uzdali i gordili se njima pred neznabošcima. Najpre govori o imenu Judejaca, jer je ono pred-stavljalo ogromno preimućstvo, kao i sada ime hrišćana. Nije rekao: „Ti si Judejac“, nego zoveš se Judejac jer je istiniti Judejac onaj koji ispoveda kao takav, budući da ime „Juda“ znači ispovedanje.
I oslanjaš se na zakon – ne trudiš se, ne koračaš i ne istražuješ šta bi trebalo činiti nego imaš zakon, koji te bez tvog truda poučava u svemu.
Hvališ se Bogom, tj. da te Bog ljubi i da te pretpostavlja ostalim ljudima; obraćanje ljubavi Bo-žije u sredstvo za prezir bića iste vrste predstavlja znak krajnjeg bezu-ilja.Iznaš volju Njegovu (Božiju).
I umeš da razlikuješ, tj. da odlučuješ šta bi trebalo činiti a šta ne. Pod umeš da razlikuješ treba podrazumevati „ono što dolikuje“ ili „ono što svakome koristi“.
 
19. I smatraš da si vođa slepima, svetlost onima koji su u mraku, 20. Vaspitač nerazumnima, učitelj deci, koji ima oličenje (obrazac) znanja i istine u zakonu.
 
Prethodno je govorio da slušanje zakona ne donosi nikakvu korist, ako mu nije prisajedinjeno i njegovo izvršenje, jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju zakon (st. 13).
Sada govori i nešto više, odnosno, čak i kad bi bio učitelj, ako ne ispunjavaš zakon ne samo da ne zadobijaš nikakvu korist nego privlačiš na sebe još veću kaznu. Pošto su Judejci bili veoma gordi zbog svog dostojanstva učitelja, time posebno dokazuje da su dostojni podsmeha. Kada kaže: Vođa slepima, učitelj deci i ostalo, time izobražava nadmenost Judejaca, koji su sebe nazivali vođama, svetlošću i učiteljima, dok su one, što su preobraćeni iz neznaboštva, imenovali kao one što se nalaze u tami, decu i neznalice. Ti, međutim, obličje (obrazac) znanja i istine nemaš u delima i u zaslugama, nego u zakonu, oslanjajući se na njega kao na izobraženje vrline. Neko, na primer, ima carevu sliku i sam ništa ne preslikava s nje, nego oni koji je nemaju i koji ga (cara) nisu videli, verno podražavaju ovo izobraženje.
Dakle, svaki učitelj izobražava u duši učenika poznanje dobra, a time i samu istinu. Ako on to ostvari i u stvarnosti, biće savršen; u protivnom slučaju biće onakav, kakve apostol sada osuđuje. Neki su pod obličjem (obrascem) podrazumevali neverodostojan vid istine. Ti, kaže, imaš poznanje i blagočešće koji nisu istiniti, nego krivotvoreni i prikriveni lažnim vidom.
 
21. Zar ti, dakle, koji učiš druge, sebe ne učiš? 22. Ti, koji propovedaš da se ne krade, kradeš? Koji govoriš da se ne čini preljuba, činiš preljubu? Ti koji se gadiš na idole, kradeš svetinju? 23. Zar ti koji se hvališ zakonom, prestupanjem zakona vređaš Boga? 24. Jer se Ime Božije zbog vas huli među neznabošcima, kao što je napisano.
 
Svoju misao izlaže u vidu pitanja, postiđujući one što se hvale da su oni učitelji. Krađom svetinje se naziva otimanje onoga, što je posvećeno idolima. Iako su se gnušali idola, nadvladalo ih je srebroljublje i zbog sramne koristi dotakli su se onoga što je posvećeno idolima. Nakon toga izlaže najtežu krivicu, govoreći: hvališ se zakonom, kao da si kroz zakon preuzvišen čašću od Boga, a prestupanjem zakona vređaš Boga.
Međutim, da se ne bi pomislilo da samo on optužuje Judejce, naveo je i njihovog tužioca, proroka Isaiju, ističući dve njihove krivice: ne samo da su oni sami uvredili Boga, nego i druge vode ka tome, i ne samo da ih ne uče da žive po zakonu, nego ih uče onome, što je protivno tome, uče ih da hule na Boga, a što je protivno zakonu. Naime, videvši njihovu iskvarenost, govore: zar takve treba da ljubi Bog? Zar je bog, koji ljubi takve, istinski Bog?
 
25. Jer obrezanje koristi, ako zakon isiunjavaš; ako li si prestupnik zakona, tvoje obrezanje je neobrezanje postalo.
 
Budući da su Judejci veoma poštovali obrezanje, nije na samom početku rekao da je suvišno i beskorisno, nego ga na rečima dopušta, dok ga na delu odbacuje i kaže: saglasan sam da je obrezanje korisno, ali onda kad ispunjavaš zakon. Nije rekao da je ono beskorisno, da ne bi pomislili da ponižava obrezanje, nego dokazuje da Judejac nema obrezanje, govo-reći: Obrezanje je tvoje neobrezanje postalo. Dokazuje, dakle, da Judejac nije obrezan po srcu.
Podrazumeva dva vida obrezanja i dva vida neobrezanja: jedno je spoljašnje a drugo unutrašnje. Drugim rečima, spoljašnje obrezanje je telesno, kad se neko obrezuje po telu, dok se duhovno obrezanje sastoji u odbacivanju telesnih strasti. O telesnom obrezanju se govori onda, kad neko ostane neobrezan po telu, dok se o duhovnom obrezanju radi onda, kad neko, imajući neznabožačku dušu ni najmanje ne odseca strasti. Pavlova misao je sledeća: ako si obrezan po telu, ali ne izvršavaš ono što je zakonom ustanovljeno, ti si još uvek neobrezan, neobrezan po duhu. Na isti način, onaj, koji je neobrezan po telu, ali izvršava ono što je zakonom ustanovljeno, obrezan je po duhu, jer je on lišen telesnih strasti. To objašnjava i u nastavku. Saslušaj.
 
26. Ako, dakle, neobrezani čuva zapovesti zakona, zar se neće njegovo neobrezanje računati za obrezanje?
 
Ne kaže da neobrezanje prevashodi obrezanje, jer bi to bilo isuviše bolno (za njih), nego kaže: Računaće mu se za obrezanje. Zbog toga je istinsko obrezanje dobro delanje; na isti način rđavo delanje je neobrezanje. Zapazi da nije rekao: „ako neobrezani očuva zakon“ jer je, verovatno, pretpostavljao da bi neko mogao da prigovori: da li neobrezan čovek uopšte može da očuva zakon, kad i samo neobrezanje predstavlja narušavanje zakona? Kako se izrazio? Zapovesti zakona, tj. zapovesti, za koje se nadaju da će se njihovim izvršenjem opravdati. Obrezanje, naime, nije bilo delo nego stradanje, kakvo je pretrpeo onaj što su ga obrezivali, zbog čega se ne može ni zvati opravdanjem zakona. Ono je dato kao znak, da Judejce ne bi mešali s neznabošcima.
 
27. I onaj, koji je po prirodi neobrezan a ispunjava zakon, osudiće tebe koji si pored Pisma i obrezanja prestupnik zakona! 28. Jer nije onaj Judejac što je spolja, niti je ono obrezanje što je spolja, po telu. 29. Nego je ono Judejac koji je to iznutra, i obrezanje je obrezanje srca duhom a ne slovom; takvomeje pohvala ne od ljudi nego od Boga.
 
Ovde jasno pokazuje da podrazumeva dva neobrezanja, jedno prirodno a jedno svojevoljno, koje se pojavljuje kad, kao što je rečeno, čovek ni najmanje ne odseca telesne strasti. Podrazumeva i dva obrezanja, jedno telesno a drugo obrezanje srca duhom.
Neobrezani, kaže, po prirodi, imajući obrezanje strasti kroz ispunjenje zakona ili kao što je rečeno, imajući opravdanje zakonom, osudiće, tj. optužiće – ne obrezane (jer mu je bilo teško da tako govori) – nego tebe, koji si spolja uistinu obrezan po telu ali si neobrezan po srcu, optužiće te, dakle, kao prestupnika opravdanja zakona. Na taj način on ne prekoreva obrezanje (koje, kako se čini, uvažava), nego njegovog narušioca ili prestupnika. Zatim, pošto je jasno odredio i to, ko je istinski Judejac, objašnjava i da su Judejci sve činili iz slavoljublja.
Jer nije, kaže, ono Judejac što je spolja… nego je ono Judejac koji je to iznutra, koji ne čini ništa zato da bi se čulima videlo, nego duhovno shvata i subotu, i žrtvu, i očišćenje. Kada kaže: obrezanje srca duhom, on postavlja put za hrišćanski način života i ukazuje na neophodnost vere, jer verovanje srcem i duhom ima pohvalu od Boga Koji ispituje srca i ni u čemu ne sudi po telu. Iz svega toga sledi da je uvek potreban život.
Pod imenom neobrezanog ili neznabošca on, kao što je rečeno, ne podrazumeva idolopoklonika nego blagočestivog i vrlinskog čoveka koji se, međutim, ne pridržava judejskih obreda.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *