NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
PRVA GLAVA
 
1. Pavle
 
Ni Mojsej, ni mnogi posle njega, pa čak ni evanđelisti, nisu stavljali svoja imena ispred svojih spisa. Apostol Pavle, međutim, postavlja svoje ime ispred svake od svojih poslanica. To je učinio zato, što su oni (proroci i evanđelisti) pisali za one koji su živeli zajedno s njima, dok je on slao svoje spise izdaleka i prema običaju ispunjavao pravilo kakvim se odlikuju poslanice. On tako nije postupio samo u Poslanici Jevrejima, jer su ga oni mrzeli. Da se ne bi dogodilo da, čim začuju njegovo ime, prestanu da ga slušaju, on je na početku zatajio svoje ime. A zašto je on umesto imena Savle dobio ime Pavle? Zato da i u tom pogledu ne bi bio manji od vrhovnog među apostolima, koji je nazvan Kifa, što znači kamen (Petar, Jn. 1; 42) ili sinova Zevedejevih nazvanih Voanerges, odnosno sinovi groma (Mk. 3; 17).
 
Sluga.
 
Služenje ima mnogo vidova. Postoji služenje po stvaranju u kojem se govori u Ps, 118; 91. Posgoji i služenje kroz veru, o kojem je rečeno: Poslušaste od srca pravilo nauke kojoj se predadoste (Rim. 16; 17). Najzad, postoji služenje prema načinu života, i u tom smislu je Mojsej nazvan slugom Božijim (v. Is. Nav. 1; 12). Pavle je „sluga“ u svim tim vidovima.
 
Isusa Hrista.
 
Iznosi imena Gospodnja od vaploćenja, ushodeći od nižeg ka višem, jer su imena Isus i Hristos, tj. Pomazanik imena nakon vaploćenja. On nije pomazan jelejem nego Duhom Svetim, Koji je, naravno, neuporedivo prevashodniji od jeleja. O tome, da se pomazanje može savršiti i bez jele-ja, poslušaj sledeće: Ne dotičite se pomazanika Mojih (Ps. 104; 15), jer pre zakona nije postojao niti pojam niti ime za pomazanje jelejem. Pozvani. Ova reč označava smirenoumlje, jer pokazuje da nije on sam (apostol) tražio i našao, nego da je bio pozvan.
 
Apostol.
 
Tu reč je upotrebio zbog razlikovanja od ostalih zvanja. Svi veruju-ći su pozvani. Međutim, oni su pozvani samo zbog toga da bi poverovali, a meni je, kaže, povereno i apostolstvo, koje je bilo povereno i Hristu, kada Ga je Otac poslao.
 
Izabran za evanđelje Božije.
 
Drugačije rečeno, izabran za služenje Evanđelju. Izabran je rečeno umesto: predodređen za to, kao što je Bog rekao i Jeremiji: Pre nego što si izašao iz utrobe, Ja sam te posvetio (Jer. 1; 5). I sam Pavle na jednom mestu kaže: A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe ma-tere moje (Gal. 1; 15). Pavle nije uzaludno rekao: izabran za evanđelje Božije. Budući da je njegova reč bila upućena slavoljubivima, on nagoveštava da je, kao poslati od nebesa, on dostojan vere. Samo „evanđelje“ tj. „blagoveštenje“, naziva se tako ne samo po dobijenim nego i po budu-ćim dobrima. Nazivom „evanđelje“ tj. „blagoveštenje“ istog trenutka teši slušaoca, jer „blagoveštenje“ ne sadrži nešto žalosno, kao pred-skazanja proroka, nego riznicu neizmernih dobara. To blagoveštenje je blagoveštenje Boga, tj. Oca. Zato, što je od Njega darovano i zato, što Njega otkriva. On se otkrio i u Starom Zavetu, premda samo Judejcima, ali je i njima bio nepoznat kao Otac. Tek se kasnije kroz Evanđelje (blagoveštenje) otkrio celoj vaseljeni, zajedno sa Sinom.
 
2. Koje unapred obeća preko proroka
 
Budući da su ovu propoved prekorevali kao novotariju, pokazuje da je ona starija od Jelina (tj. od mnogoboštva) i da je već bila opisana kod proroka. Reč „blagoveštenje“ se susreće još kod Davida, koji kaže: G-spod će dati reč onima koji blagoveste snagom mnogom (Ps. 67; 12), kao i kod Isaije: Kako su krasne na gorama noge blagovesnika, koji oglašava mir (Isa. 52; 7).
 
U Svetim Pismima.
 
Proroci nisu samo govorili, nego su i pisali, i izobražavali postupcima, na primer: Avraam posredstvom Isaaka, a Mojsej posredstvom zmije, uzdizanja ruku i zaklanja jagnjeta. Kada Bog priprema nešto veliko, On to unapred obznani mnogo ranije. Zato, kada On (Hristos) kaže da su mnogi proroii želeli da vide to, što vi vidite i nisu videli (upor. Mt. 13; 17), time izražava da nisu videli samo Njegovo telo i zbog toga, kaže, nisu videli ni znamenja koja se savršavaju pred njihovim očima.
 
3. O Sinu Svojemu, kojije po telu rođen od semena Davidova.
 
Ovde očigledno ukazuje na dva rođenja, jer kroz reči: o Sinu Božijem ukazuje na višnje rođenje, a kroz izraz: od semena Davidova na zemaljsko rođenje. Dodavanjem reči: po telu pokazao je da Njemu pripada i rođenje po Duhu. Zbog toga to nije evanđelje, tj. blagoveštenje o običnom čoveku, nego (evanđelje) o Sinu Božijem, i ne samo o Bogu, nego o Rođenom od semena Davidovog po telu, jer je On i jedno i drugo, tj. i Sin Božiji i Sin Davidov. Najzad, neka se Nestorije[1] zastidi zbog toga. Apostol pominje i Njegovo rođenje po telu, kao i trojica evanđelista, da bi od njega (rođenja po telu) uzneo slušaoca ka višnjem rođenju. Tako je i Sam Gospod najpre bio viđen kao čovek, da bi Ga zatim priznali za Boga.
 
4. Koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Božijega vaskrsenjem iz mrtvih.
 
Prethodno je rekao: o Sinu Svojemu, a sada dokazuje da su Ga i (pre)po-znali kao Sina Božijeg, i kaže da je On objavljen, to jest pokazan, potvrđen i priznat; objavljivanje je samo priznanje, i potvrda i odluka. Svi su priznali i odlučili da je On Sin Božiji. Kako to? U sili, tj. kroz silu znamenja (znakova) koje je tvorio, i to kroz Duha Svetoga Kojim je osveštao verujuće, jer je Bogu svojstveno da to daruje. Takođe i vaskrsenjem iz mrtvih, jer je On prvi vaskrsao i pri tom je Sam Sebe vaskrsao. On je, dakle, kroz vaskrsenje prepoznat i potvrđen kao Sin Božiji, jer je i to veliko delo, kao što i On Sam kaže: Kada podignete Sina Čovečijega, onda ćete poznati da Ja jesam (Jn. 8; 28).
 
5. Kroz kojega primismo blagodat i apostolstvo, da radi Imena Njegovog privedemo u poslušnost vere
 
Zapazi priznavanje. Ništa kaže, nije naše, nego smo sve dobili kroz Sina. Ja sam kroz Duha dobio blagodat i apostolstvo. On će vas poučiti, kaže Gospod. I Duh kaže: Odvojte mi Pavla i Varnavu (Dela ap. 13; 2) i Kroz Duha se daje reč mudrosti (1. Kor. 12; 8). Šta to znači? Znači da ono, što pripada Duhu pripada i Sinu, i suprotno. Dobili smo, kaže, blagodat i apostolstvo, odnosno, mi nismo postali apostoli prema svojim zaslugama, nego od blagodati sa nebesa. I ubeđivanje je, međutim, delo blagodati, jer je apostolsko delo (apostolski zadatak) bio da idu i da propovedaju, dok ubeđivanje slušalaca u potpunosti pripada Bogu. U poslušnost vere. Mi, kaže, nismo poslati radi prepirki, niti radi ispitivanja i dokazivanja, nego da privedemo u pokornost vere, kako bi poučavani slušali, verujući bez ikakvog protivurečenja.
 
Sve neznabošce.
 
Blagodat da u poslušnost vere privedemo sve narode dobili smo mi tj. ne ja sam, nego i ostali apostoli. Pavle nije posetio sve narode. Neko će reći da, ukoliko to nije učinio za života, nakon smrti pohodi sve narode posredstvom poslanica. Poverovali bi slušajući o imenu Hristovom, a ne o Njegovoj suštini. Naime, čuda je savršavalo ime Hristovo: i ono samo zahteva veru, jer se ni ono ne može pojmiti umom. Pogledaj kakav je dar blagoveštenja: ono nije predato jednom narodu, kao Stari Zavet, nego svim narodima.
 
6. Među kojima ste i vi pozvanici Isusa Hrista.
 
Ovde se ruši gordost Rimljana. Vi niste dobili ništa više nego drugi narodi, za koje smatrate da ste njihovi gospodari. Kao što propovedam drugim narodima, tako propovedam i vama: ne preuznosite se. Drugačije rečeno, i vi ste pozvani, predupređeni blagodaću, i niste sami prišli.
 
7. Svima koji su u Rimu, ljubljenima od Boga.
 
Nije jednostavno rekao: svima koji su u Rimu, nego: ljubljenima od Boga. Odakle se vidi da su ljubljeni? Na osnovu osvećenja, a svetima naziva sve verujuće. Dodao je: pozvanima, ukorenjujući u pamćenje Rimljana dobročinstvo Božije, i mada se među njima nalaze i konzuli i prefekti, pokazuje da je Bog sve prizvao istim prizivom, kojim je prizvao i proste ljude, podjednako ih ljubeći i osveštavajući. Dakle, budući da ste podjednako i ljubljeni, i pozvani, i osvećeni, ne preuznosite se nad ništavnima.
 
Blagodat vam i mir.
 
Gospod je zapovedio apostolima da najpre izgovore ove reči kada uđu u domove. Bitka, koju je Hristos okončao, a koju je greh porodio za nas protiv Boga, nije bila laka. Taj mir nije zadobijen našim trudom, nego blagodaću Božijom. Dakle, najpre blagodat a zatim mir. Apostol se moli za neprekidno i nenarušivo obitavanje ova dva dobra da se ne bi, ukoliko opet padnemo u greh, rasplamsala nova bitka.
 
Od Boga, Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.
 
O, kako je svemoćna blagodat proistekla iz ljubavi Božije! Neprijateljima i uniženima, nama je Sam Bog postao Otac! Dakle, od Boga Oca i Gospoda našeg Isusa Hrista da kod vas budu nepokolebiva blagodat i mir. Oni su ih darovali, i oni mogu i da ih sačuvaju.
 
Prvo, dakle, zahvaljujem Bogu svojemu kroz Isusa Hrista za sve vas, što se o vašoj veri govori po svemu svetu.
 
Nastup kakav dolikuje Pavlovoj duši! On i nas poučava da zahvaljujemo Bogu, i to ne samo za naša sopstvena dobra, nego i za dobra naših bližnjih. U tome se i sastoji ljubav: da ne zahvaljujemo za zemaljsko i propadljivo, nego za to, što su Rimljani poverovali. Rečima: Bogu svojemu pokazuje tadašnje raspoloženje svoga duha, prisvojivši zajedničkog Boga za sebe, kao što postupaju proroci pa čak i Sam Bog, nazivajući Se Bogom Avraamovim, Isaakovim i Jakovljevim, da bi na taj način pokazao Svoju ljubav prema njima. Zahvaljujte, kaže, kroz Isusa Hrista, jer je On zastupnik naše zahvalnosti Ocu. On nas nije naučio samo da zahvaljujemo, nego i prinosi Ocu našu zahvalnost. Za šta da se zahvaljujemo? Zato što se o veri Rimljana Govori po čitavom svetu. Pred njima svedoči o dve stvari: i o tome da su oni poverovali, i o tome da su poverovali s potpunim ubeđenjem, jer se o njihovoj veri govori po čitavom svetu i kroz njih zadobijaju korist svi, koji plamte od želje da se nadmeću sa carskim gradom i da ga podražavaju. I Petar je propovedao u Rimu ali Pavle, smatrajući svoj trud istovetnim sa njegovim, zahvaljuje za veru onih, koje je Petar poučio, toliko je Pavle bio slobodan od zavisti!
 
9. Jer mi je svedok Bog, kojem služim duhom svojim u evanđelju Sina Njegova, da vas se sećam bez prestanka, moleći se svagda Bogu.
 
Budući da se Pavle još nije video s Rimljanima, a da je želeo da kaže da ih svagda pominje, za svedoka poziva Onoga, Koji poznaje srca. Zapazi plemenitost apostola: on svagda pominje ljude, koje nije čak ni video. Gde ih pominje? U molitvama, i to neprestano. Služim Bogu, tj. služim Mu duhom svojim, što znači da Ga ne služim telesnim služenjem nego služenjem duhovnim. Naime, neznabožačko služenje je telesno i lažno. Judejsko služenje, iako nije lažno, takođe je telesno. Hrišćansko služenje je istinito i duhovno, o čemu i Gospod govori Samarjanki: Istinski bogomoljci klanjaće se Bogu u duhu i istini (Jn. 4; 23). Budući da se Bogu može služiti na mnogo načina (neko služi Bogu tako, što ustrojava svoja dela, neki tako što se brine o strancima i obezbeđuje udovice, kao što su postupali Stefanovi saslužitelji, a neki tako što služi rečju), apostol kaže: Bog kojem služim duhom svojim u evanđelju Sina Njegovog. Prethodno je evanđelje pripisao Ocu, ali to nije ništa čudno jer Očevo pripada Sinu i Sinovsko pripada Ocu. Govoreći to, dokazuje da je ta briga za njega neophodna, jer je onome, kojem je povereno da služi evanđelju, neophodno da se brine o svima, koji su prihvatili reč.
 
10. Moleći se svagda Bogu u molitvama svojim da bi mi nekada voljom Božijom uspelo da dođem k vama.
 
Sada dodaje zbog čega ih pominje. Da dođem, kaže, k vama. Obrati pažnju: ma koliko da ih ljubi i ma koliko silno želi da ih vidi, on ne želi da ih poseti mimo volje Božije. Mi, međutim ili nikoga ne ljubimo ili pak, kada ljubimo, sve činimo protivno volji Božijoj. To, što se Pavle neprestano molio da ih vidi i što je proisticalo iz njegove velike ljubavi prema njima, kao i to, što se pokoravao odluci Božijoj, bilo je znak njegovog velikog blagočešća. Ni mi nećemo tugovati ako ne dobijemo ono, što tražimo u molitvama. Mi nismo bolji od Pavla, koji je tri puta molio da bude izbavljen od žaoke u telu, i nije dobio ono što je želeo, (2. Kor. 12; 7-9), jer to nije bilo korisno za njega.
 
11. Jer žarko želim da vas vidim, da vam predam neki duhovni dar.
 
Drugi, kaže, preduzimaju daleka putovanja radi drugačijih ciljeva, a ja zbog toga da bih vam predao neki dar. Neki kaže usled skromnosti, jer nije rekao: idem da vas poučim, nego: idem da vam predam ono što sam dobio, i to malo i srazmerno mojim duhovnim snagama. Naime, iako je učiteljstvo dobro delo, i naša dobra dela su darovi, jer je i za njih potrebna pomoć sa nebesa.
 
Za vaše utvrđenje, 12. To jest, da se tu sa vama utešim zajedničkom verom, i vašom i mojom.
 
Na skriveni način daje im da razumeju da Rimljani u velikoj meri treba da se poprave. Budući da je i to rečeno veoma snažno (jer su Rimljani mogli da kažu: šta to govoriš? Zar se mi kolebamo i lebdimo, i zar si potreban ti da bismo se utvrdili?), dodaje: to jest, da se tu sa vama utešim. Smisao je sledeći: vi trpite mnoga ugnjetavanja, i zato želim da se vidim s vama da bih vas donekle utešio ili, bolje rečeno, da bih se i sam utešio. To zahteva zajednička korist. Tadašnjim verujućim, koji su živeli kao u zatočeništvu, bilo je neophodno da odlaze jedni drugima i time su silno tešili jedni druge. Znači li to da je i Pavlu bila potrebna njihova pomoć? Ni najmanje, jer je on stub Crkve. Naprotiv, da se ne bi oštro izrazio i, kao što smo rekli, da ih ne bi ogorčio, rekao je da mu je potrebna njihova uteha. Ako pak neko kaže, da je apostola u tom slučaju veselilo narastanje vere kod Rimljana, onda će i takva reč biti dobra; ona se vidi i iz apostolovih reči: zajedničkom verom, i vašom i mojom. U tom slučaju, misao će biti sledeća: i ja ću se, videvši vašu veru, utešiti i obradovati, i vi ćete se utvrditi mojom verom, dobivši utehu u onome u čemu se možda kolebate usled malodušnosti. On to, međutim, ne govori otvoreno, nego vešto to podrazumevajući.
 
13. Ali vam neću zatajiti, braćo, da sam mnogo puta nameravao da vam dođem… pa bihdosad sprečen.
 
Prethodno je rekao da se moli da dođe kod njih i neki su verovatno pomislili: ako se moliš i želiš da nas utešiš i da sam zadobiješ utehu, šta te onda sprečava da dođeš? Zbog toga je dodao: nailazio sam na prepreke od Boga. Obrati pažnju na to da apostol nije ljubopitljiv i da ne ispituje zašto je nailazio na prepreke, nego se pokorava zapovestima Vladike, poučavajući i nas da ne ispitujemo dela Božija. On, dakle, dokazuje da uzrok njegovog nedolaska kod njih nije prezrenje ili nemar. Ja vas, kaže, toliko silno ljubim da, iako nailazim na prepreke, ne odustajem od namere nego, naprotiv, stalno nastojim da dođem kod vas.
 
Da i među vama imam neki plod, kao i među ostalim nezšbošcima.
 
Rim je bio slavan grad, u koji su svi priticali kao u grad bogat neobičnostima i velelepan. Da neko ne bi pomislio kako je Pavle iz tog razloga poželeo da vidi Rimljane, kaže: žarko želim da dođem kod vas, da bih i među vama imao neki plod. Uporedo s tim poništava i drugo podozrenje, jer bi neko mogao da kaže: na prepreke si nailazio zbog toga, što si hteo da dođeš protivno volji Božijoj. Ne kaže: da vas poučim u veri i da vas naučim, nego se skromno izražava: da bih imao neki plod, kao što je i prethodno rekao: da vam predam neki dar. Istovremeno ograničava i njih, govoreći: kao i među ostalim nezšbošcima. Nemojte misliti, kaže, da ste bolji od ostalih naroda zato što gospodarite; svi vi stojite u istom redu.
 
14. Dužan sam i Jelinima i varvarima, i mudrima i nerazumnima. 15.Otuda i moja želja da i vama, koji ste u Rimu, propovedam evanđelje.
 
I ovo je delo skromnosti. Ja vam, kaže, ne ukazujem neku milost, nego ispunjavam zapovest Vladike. Vi ste dužni da blagodarite Bogu, jer On čini dobra dela a i ja sam dužan. Isto je rekao i Korinćanima: Teško meni ako ne propovedam evanđelje (1. Kor. 9; 16). Zato sam spreman da i vama propovedam, čak i ako bi mi pred očima bile opasnosti. Takva je bila njegova revnost u Hristu!
 
16. Jer se ne stidim evanđelja Hristova, jer je ono sila Božija na spasenje svakome koji veruje.
 
Rimljani su bili isuviše privrženi svetovnoj slavi, dok je Pavle trebalo da propoveda Isusa, Koji je pretrpeo svako lišavanje slave, i bilo je prirodno što su Rimljani mogli da se zastide što je takav bio Spasitelj. Zato i kaže: ne stidim se, jer on ne samo da se nije stideo Raspetoga, nego se i hvalio i ponosio Njime. Osim toga, kako su se oni preuznosili mudrošću, ja, kaže, idem da propovedam krst, i ne stidim se toga, jer je on sila Božija na spasenje. Postoji sila Božija i za kažnjavanje, i Bog je Egipćanima dokazao Svoju silu tako, što ih je kaznio. Postoji takođe i sila na propast, kao što je rečeno: Bojte se onoga koji može pogubiti u paklu (v. Mt. 10; 28). Dakle, ono što propovedam ja, Pavle, ne sadrži ni kaznu ni propast nego spasenje. Kome? Svakome koji veruje. Blagovest (evangelion, evanđelje), naime, ne služi jednostavno svima na spasenje, nego onima koji je prihvate.
 
A najpre Judejcu i Jelinu.
 
Ovde reč „najpre“ označava prvenstvo u poretku, a ne prevashodstvo u blagodati, jer Judejca ne bi trebalo pretpostavljati kao da je on, tobože, više opravdan. On se samo udostojio da najpre dobije opravdanje, zbog čega se rečju „najpre“ izražava samo prvenstvo u poretku propovedi.
 
17. Jer se u Njemu otkriva pravda Božija iz vere u veru, kao što je napisano: A pravednik će od vere živeti..
 
Rekavši da je blagodat na spasenje, objašnjava kako je ona na spasenje. Nas, kaže, spasava pravda Božija a ne naša. Kakvu pravdu možemo imati mi, prokleti u delima i iskvareni? Međutim, Bog nas je opravdao, ne zbog dela nego zbog vere, koja bi trebalo da uzrasta u sve veću i veću veru. Nedovoljno je da na početku poverujemo, nego bi trebalo da se od prvobitne vere uzdižemo u savršeniju veru, tj. u čvrsto i nepokolebivo stanje, kao što su i apostoli rekli Gospodu: Dometni nam vere (Lk. 17; 5)! Ono pak što je rečeno, tj. da smo spaseni pravdom Božijom, potvrđuju reči iz Avakumovog proroštva: Pravedni će, kaže, živeti verom. Budući da ono što nam je od Boga darovano prevashodi svaku ljudsku misao, pravedno nam je neophodna vera, jer ako bismo počeli da istražujemo sva dela Božija, sve bismo izgubili.
 
18. Jer se otkriva gnev Božiji s neba na svaku bezbožnost i nepravdu ljudi koji drže istinu u nepravdi.
 
Počevši od onoga, što donosi veća dobra i rekavši da se pravda Božija otkriva kroz blagovest, sada upotrebljava izraze koji mogu da zastraše, jer je znao da većinu ljudi strah privlači ka vrlini. Tako i Gospod Isus, govoreći o Carstvu, govori o geeni. I proroci najpre izgovaraju obećanja, a zatim pretnje. Prvo je delo volje Božije koja prethodi, a drugo – posledica našeg nemara. Obrati pažnju na red reči. Došao je, kaže, Hristos, i doneo ti opravdanje i oproštaj. Ako ih ne prihvatiš, otkriva se gnev Božiji sa neba, očigledno – u vreme Drugog dolaska. I sada doživljavamo gnev Božiji, ali radi našeg popravljanja, a tada – samo radi kazne. I sada u mnogo čemu mislimo da vidimo uvredu od ljudi, a tada će biti jasno da od Boga dolazi kazna za svaku bezbožnost. Istinsko služenje i blagočešće je jedno, dok je bezbožnost mnogolika, zbog čega je i rekao: svaku bezbožnost, jer ona ima mnogo puteva, i nepravdu ljudi. Bezbožnost i nepravda nisu jedno isto.
Prvo je protiv Boga a drugo protiv ljudi; pri tom je prvo misleni (teorijski), a drugo delatni (praktični) greh. I nepravda ima mnogo puteva, jer bližnjeg neko može da uvredi na mnogo načina – ili u pogledu imanja, ili u pogledu žene, ili u pogledu časti. Uostalom, neki tvrde, da Pavle i pod nepravdom podrazumeva učenje. Poslušaj sad šta znači: koji drže istinu u nepravdi. Istina ili poznanje o Bogu, položeno je u ljude na samom njihovom rođenju. Međutim, neznabošci su tu istinu i poznanje potisnuli nepravdom, tj. uvredili su je, istupajući protiv onog, što im je predato i pripisujući slavu Božiju idolima. Zamisli čoveka koji je dobio novac da ga potroši na slavu cara; ako bi ga on potrošio na lopove i bludnice, pravedno bi se reklo da je on uvredio slavu cara. Tako su i neznabošci potisnuli nepravdom, tj. sakrili i nepravedno zatamnili slavu Boga i poznanje o Njemu, upotrebivši ih onako, kako ih nije trebalo upotrebiti.
 
19. Jer što se može doznati za Boga poznato je njima, jer im je Bog objavio. 20. Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja sveta umom se š stvorenjima jasno vidi, Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora. 21. Jer kad poznaše Boga ne proslaviše Ga kao Boga, niti Mu zahvališe.
 
Prethodno je rekao da su neznabošci uvredili poznanje o Bogu, upotrebivši ga onako, kako nije trebalo. Odakle se vidi da su oni imali to poznanje, govori sada: Jer što se može doznati za Boga poznato je njima. Zatim i to dokazuje, govoreći da o Stvoritelju blagovesti sklad tvorevine, kao što kaže i David: Nebesa kazuju slavu Božiju (Ps. 18; 1). A šta se zapravo može znati o Bogu, doznaj iz sledećeg. O Bogu se nešto ne može znati, i to je Njegova suština. Nešto se, međutim, može i poznati, a to je sve što se odnosi na Njegovu suštinu, odnosno, dobrota, premudrost, sila, božanstvenost ili veličina. Pavle je to nazvao na Njemu nevidljivo, a može se poznati kroz razmatranje vidljive tvorevine. Na taj način, apostol je pokazao neznabošcima šta se može znati o Bogu, tj. sve, što se tiče Njegove suštine, što je za čulne oči nevidljivo, ali se umom može poznati na osnovu harmoničnosti tvorevine. Neki pod nevidljivim ovde podrazumevaju angele. Međutim, takvo tumačenje je prema mom mišljenju netačno.
Jedan od Sv. Otaca kaže da je večna sila Sin, a božanstvo Sveti Duh. Da nemaju izgovora. Tako se pokazalo na delu. Bog nije stvorio svet zbog toga da oni nemaju izgovora, ali tako se pokazalo na delu. Zapazi tu osobitost Pisma i nemoj je kuditi. U Pismu se na mnogim mestima susreću takvi izrazi, za čije je objašnjenje potrebno da se uzrok onoga, što se pominje, traži u iskustvu. Tako i David kaže: Zlo pred Tobom učinih, jer si pravedan u presudi Svojoj (Ps. 50; 6). Taj izraz bi mogao izgledati čudno, ali on nije takav. U njemu se iskazuje sledeće: iako si mi činio dobra dela preko svakog očekivanja, ja sam sagrešio pred Tobom; odatle je proisteklo da ćeš Ti, ako na sudu iskažeš Svoja prava protiv mene, pobediti. Znači, Bog se opravdava našim postupcima, kad se pokažemo neblagodarni, i kad ničim ne možemo da se opravdamo. To znači da, isto tako, nemaju opravdanja ni neznabošci, jer oni, iako su Boga poznali iz Njegove tvorevine, nisu Ga proslavili kako dolikuje, nego su poštovanje, kakvo dolikuje Njemu, ukazali idolima.
 
Nego zaludeše u svojim umovanjima, i potamne nerazumno srce njihovo.
 
Navodi razlog zbog kojeg su pali u takvo bezumlje. U svemu ste se, kaže, oslonili na svoje mudrovanje. Želeći da Neizobrazivog pronađu u izobraženjima i Bestelesnog u telima, pokazali su se kao neuspešni i nesposobni da taj cilj dostignu posredstvom svog umovanja. Njihovo srce se naziva nerazumnim zbog toga, što nisu želeli da sve poznaju verom. Zbog čega su došli do takve zablude, da su se u svemu oslonili na svoje umovanje? Zbog toga što su sebe smatrali mudrima, zbog čega su i postali bezumni. Naime, da li je išta bezumnije od poklonjenja drvetu i kamenu?
 
23. I zameniše slavu besmrtnoga Boga podobijem smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnih životinja, i gmizavaca.
 
Onaj, koji menja, pre nego što promeni, ima u sebi nešto drugo. I oni su, znači, imali znanje ali su ga poništili i, poželevši da umesto toga imaju nešto drugo, izgubili su i ono, što su imali. Slavu nepropadljivog Boga nisu iskazali čoveku nego podobiju propadljivog smrtnog čoveka i, što je još gore od toga, došli su do gmizavaca, pa čak i do njihovih izobraženja, u toj su meri postali bezumni! Poznanje, kakvo je trebalo da imaju o Suštastvu, koje neuporedivo prevazilazi sva ostala, oni su primenili na predmet, neuporedivo prezreniji od svega ostalog! Slava Božija sadrži se u tome da poznaju da je Bog sve stvorio, da o svemu promišlja i sve ostalo, što Njemu dolikuje. Ko je zapravo sagrešio u onome, o čemu smo govorili? Najmudriji, Egipćani, jer su oni poštovali čak i izobraženja gmizavaca.[2]
 
24. Zato ih predade Bog u željama njihovih srca u nečistotu, da se beščaste telesa njihova među njima samima, 25. Koji zameniše istinu Božiju lažju, i više poslužšie tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vekove. Amin.
 
Reč predade upotrebljena je umesto dopusti, slično kao što lekar, želeći da bude od koristi bolesniku a videći da on ne mari za uzdržanost i ne sluša ga, dopušta da se još više razboli, tj. napušta ga i dozvoljava mu da sledi sopstvenu volju, i na taj način ga ne oslobađa od bolesti. Neki su, uostalom, izraz predade ih Bog razumeli u smislu da ih je predao vređanju i drskosti prema Bogu, slično kao što kažemo: toga i toga je uništio novac, iako novac ne uništava, nego naša zloupotreba novca. Ili, kažemo da je Saula izopačilo carstvo, odnosno njegova (Saulova) zloupotreba carstva. Prema tome, neznabošci su predati nečistoti sopstvenim razvratom. Nije, dakle, bilo potrebno da ih drugi vređaju nego su uvredili same sebe, jer su takve te nečiste strasti. Zašto su predati nečistoti? Zato što su uvredili Boga.
Onaj, koji ne želi da pozna Boga, istog časa postaje i moralno izopačen, kao što kaže i David: Reče bezumnik u srcu svome: nema Boga a zatim raspade se i ogadi u postupidžma svojim (v. Ps. 13; 1). Izmenili su ono, što je istinski pripadalo Bogu i primenili to na lažne bogove. Poštovaše je rečeno umesto ukazaše časg a poslužiše umesto izražavali su služenje delima, čime se označava čast, koja se iskazuje na delu. Nije jednostavno rekao: poštovaše i poslužšie tvari nego je dodao i: umesto Tvorcu, uvećavajući krivicu poređenjem. Bez obzira na to, kaže, Bog je blagosloven u vekove, tj. ni najmanje nije pretrpeo štetu zbog toga što su Ga oni uvredili, nego je blagosloven u vekove – nepokolebivo i nesumnjivo, jer to znači amin.
 
26. Zato ih predade Bog u sramne strasti, jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u neprirodno. 27. A isto tako i muškarci ostavivši prirodno upošrebljavanje žena i raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu.
 
Opet kaže da ih je Bog predao strastima jer su služili tvari. Kao što su se izopačili u učenju o Bogu i napustili rukovođenje tvorevine, tako su i u životu postali gnusni i napustili prirodno zadovoljsgvo (koje je najugodnije i najprijatnije) i predali se neprirodnom zadovoljstvu (koje je od svega teže i neprijatnije). To označava reč zameniše koja pokazuje da su oni napustili ono što su imali i izabrali drugo. Na taj način, i jedan i drugi pol optužuje sama priroda, koju su prestupili. Izrekavši skriveno o ženama nešto sramno i takvo da je nepristojno jasno govoriti o tome, govori i o muškarcima da su se i oni raspalili željom jedan na drugoga, pokazujući da su se predali sladostrašću i mahnitoj ljubavi.
Nije rekao da su udovoljavali želji, nego da su činili sram, pokazujući da su oni osramotili prirodu; raspališe se željom rekao je s ciljem da neko ne pomisli da je bolest bil a sama njihova želja. Čineći sram. Drugim rečima, usrdno su se prepuštali nečistoti, tvoreći je na samom delu, dobijajući platu za otpadanje od Boga i za idolopokloničku zabludu u samom tom sramu i u samom tom zadovoljstvu, imajući kaznu u njoj kao u protivprirodnoj i polnoj nečistoti. Pavle to kaže zbog toga, jer još nije bilo moguće da ih ubedi u učenje o geeni (paklu). Ako, kaže, ne veruješ učenju o geeni, onda veruj tome da se njihova kazna sadrži u samom njihovom nečistom delu.
 
28. I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično.
 
I po treći put ponavlja istu misao i upotrebljava istu reč, govoreći: predade ih. Razlog zbog kojeg ih je Bog ostavio svagda je bezbožništvo ljudi. I kako ne mariše da poznaju Boga, predade ih strasti. Uvreda, kaže, koju su naneli Bogu, nije bila greh neznanja, nego nameran greh. On, nije rekao: budući da nisu poznali, nego: Kako nemariše, tj. odlučili su da nemaju Boga na umu i dobrovoljno su izabrali bezbožništvo. Prema tome, njihovi gresi nisu gresi tela, kao što tvrde neki jeretici, nego nepravilnog rasuđivanja. Oni su u početku odbacili poznanje Boga, a zatim je Bog dopustio da budu predati u pokvaren um. Da bi bolje protumačili izraz predade ih Bog, neki od Otaca koristili su prekrasan primer.
Oni rasuđuju na sledeći način: kada neko, ne želeći da vidi sunce, zatvori oči a zatim padne u jamu, mi ne kažemo da je sunce, koje on i ne vidi, bacilo čoveka u jamu, nego da je tamo pao zato, što ono nije osvetlilo njegove oči. A zbog čega pak ono nije osvetlilo njegove oči? Zato što ih je on zatvorio. Tako je i njih Bog predao sramnim strastima. Zašto? Zato što Ga ljudi nisu poznali. A zašto Ga nisu poznali? Zato što nisu rasuđivali i što su odlučili da Ga ne poznaju.
 
29. Njih koji su ispunjeni svake nepravde.
 
Primeti kako pojačava reč; naziva ih ispunjenima, i to svakom nepravdom, tj, kaže da su dostigli krajnji stepen svakog poroka. Zatim nabraja i vidove poroka; Bluda. Bludom naziva svaku nečistotu uopšte.
Zloće.
 
To je lukavstvo protiv bližnjeg.
 
Lakomstva.
 
To je želja za imovinom.
 
Nevaljalstva.
 
To je zlopamćenje.
 
Puni zavisti, ubistva.
 
Ubistvo svagda sledi iz zavisti. Tako je i Avelj ubijen zbog zavisti, kao što su i Josifa hteli da ubiju zbog zavisti.
 
Svađe, lukavstva.
 
Od zavisti potiču i svađe i lukavstva koji treba da budu na propast onome, kojem zavide.
 
Zloćudnosti.
 
Duboko sakrivena zloba, zaboravljena zbog neke dobrote.
 
30. Došaptači.
 
To su tajni potkazivači.
 
Opadači.
 
Javni psovači.
 
Bogomrsci.
 
Oni koji nenavide Boga ili koje nenavidi Bog.
 
Nasilnici, hvalisavci, gordeljivci.
 
Ushodi ka uporištu zla. Naime, ako onaj, koji se gordi dobrim delom poništava to delo gordošću, koliko ga više gubi onda, kada čini zlo? Takav čovek nije sposoban da se pokaje. Znaj da je preuznošenje preziranje Boga, a gordost preziranje ljudi iz kojeg se rađa uvreda, jer onaj, koji prezire ljude, svakoga vređa i gazi. Po svojoj prirodi, gordost prethodi uvredi; mi na početku jasno vidimo uvredu, da bismo kasnije upoznali i njenu majku – gordost.
 
Izmišljači zala, jer se nisu zadovoljili prethodno počinjenim zlom, a odakle se opet vidi da nisu grešili nagonski, nego namerno i prema sopstvenim sklonostima.
 
Nepokorni roditeljima.
 
Ustali su, kaže, i protiv same prirode.
 
31. Nerazumni.
 
I to je pravedno: da li su išta mogli da razumeju oni, koji nisu bili pokorni roditeljima?
 
Nevere (verolomnit), tj. oni što su nepostojani u pogodbama.
 
Neosetljivi, nepomirljivi, nemilostivi.
 
Koren svakog zla je hlađenje ljubavi, jer otuda proishodi da se jedan s drugim ne mire, da jedan drugoga ne ljube, da jedan drugome nisu dragi. O tome je i Hristos rekao: I zato što će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnogih. Sama priroda nas sjedinjuje jedne s drugima, kao i ostala živa bića. Ljudi to, međutim, nisu razumeli.
 
32. Oni, poznavši pravdu Božiju, da koji to čine zaslužuju smrt, ne samo da čine to, nego i odobravaju onima koji to čine.
 
Dokazavši da su se neznabošci ispunili svakim porokom zbog toga, što nisu hteli da poznaju Boga, sada dokazuje da oni ne zaslužuju opravdanje. Oni ne mogu da kažu: mi nismo znali za dobro, jer su znali da je Bog pravedan. To znači, da su oni zlo činili dobrovoljno i, što je još gore, odobravaju onima koji ga čine, tj. bivaju zaštitnici zla: takva je neisceljiva bolest.
 


 
NAPOMENA:

  1. Nestorije je bio skromnog porekla. Dospeo je u jedan manastir u Antiohiji, odakle je u vreme Teodosija Drugog uspeo da se uzvisi do konstantinopoljskog patrijaršijskog prestola. U prvo vreme je progonio arijance i ostale sekte, ali je i sam postao jeretik, tvrdeći da Presveta Djeva nije Bogorodica, jer je rodila čoveka Isusa, predodređenog za naše spasenje i da je taj čovek, kroz silazak Svetog Duha, postao Hristos. Protiv njega je istupio najveći bogoslov toga doba, sv. Kiril Aleksandrijski.
  2. Što u potpunosti odgovara istini, jer su Egipćani kao jednog od svojih glavnih idola poštovali krokodila, kojeg nazivaju bogom Sobekom. Pridavali su mu toliki značaj da su ga čak izobražavali i u scenama koje predstavljaju merenje duša (psihostasiju): na njima se krokodil slika razjapljenih čeljusti, spreman da proguta one duše koje ne mogu da se opravdaju i da ih u svom trbuhu pretvori u smeće.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *