NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
JEDANAESTA GLAVA
 
1. I kažem, dakle: Zar Bog odbaci narod Svoj? Nikako! Jer sam i ja Izrailjac, od semena Avraamova, od plemena Venijaminova. 2. Ne odbaci Bog narod Svoj, koji unapred pozna.
 
Nazvavši Judejce neposlušnim narodom, pretvara se da sumnja i kaže: „Zar se obećanja Božija nisu ispunila zbog toga, što je izrailjski narod postao neposlušan?“ „Ne“, odgovara. Bog ne odbacuje Svoj narod, koji unapred pozna, tj. za koji je znao da je sposoban da prihvati veru. Jer sam ija Izrailjai, Da neko ne bi prigovorio: „Zar ti sam činiš narod“, Pavle zatim dodaje:“ Bog nije napustio Svoj narod, jer postoje i drugi, osim mene, postoje tri, postoji pet hiljada, postoji veliko mnoštvo naroda, koji je poverovao, kao što pokazuju Dela apostolska (v. 2; 41,4; 4 i 5; 14).
 
Ili ne znate šta govori Pismo za Iliju kako tuži Bogu na Izrailja Govoreći: 3. Gospode, proroke Tvoje pobiše i žrtvenike Tvoje raskopaše, i ja ostadoh jedini, i traže život moj. 4. A šta mu veli Božiji odgovor: ostavih sebi sedam hiljada ljudi, koji ne prikloniše kolena pred Vaalom.
 
Apostolu su mogli da prigovore: „Šta to govoriš, Pavle? Zar na tri ili pet hiljada ograničavaš narod, koji se poredi sa peskom i zvezdama?“ Zato i kaže: Ni u Ilijino vreme nije se spaslo više od sedam hiljada, ali Ilija njih nije znao. I sada, verovatno, postoji mnogo onih, koji su poverovali. Ako ih vi ne znate, to nije ništa novo: ni Ilija nije poznavao one (tj. onih sedam hiljada). Pri tom se njegova beseda neprimetno okreće ka drugom predmetu i pokazuje da je ubistvo, koje su oni izvrišli, odavno predskazano.
Drugim rečima, da oni ne bi rekli: „Ubili smo Hrista kao varalicu“, on ih pita:“ Kako su vaši preci ubijali starozavetne proroke? Zar su i oni bili varalice? Da li ih je vređala njihova odvažnost? Kako su vaši preci raskopavali žrtvenike? Zar su ih i oltari vređali? Kako to da su pokušavali da ubiju i samog Iliju, koji je revnovao za Judejce i proslavio se čudotvorenjem? Ako je u ta vremena, kad je bilo tako mnogo poročnih ljudi, Gospod za sebe izabrao samo sedam hiljada, kao što pokazuje Pismo, to jest otkrovenje i reč Božija, onda nije ništa novo ako On i sad izabere samo dostojne.“ To objašnjava i u nastavku.
 
5. Tako, dakle, i u sadašnje vreme postoji jedan ostatak po izboru blagodati.
 
I sada, kaže, postoji ostatak, tj. najbolji. Kada proveju žito, u ostatku se nalaze zrna. Isto tako i Bog, odbacujući rđave, ostavlja za Sebe dostojne. Kada je rekao: po izboru, ukazao je na nastojanje spasenih, jer su se oni usled svog nastojanja udostojili da budu izabrani, a kad je rekao: blagodati, ukazao je na dar Božiji.
 
6. Ako li je po blagodati, onda nije od dela, jer blagodat već ne bi bila blagodat.
 
Ovde je pokazao da oni među Jevrejima, koji nisu poverovali, nemaju nikakvog opravdanja. Ne možete, kaže, reći da je Bog od vas zahtevao dela i trud. Sve je delo blagodati. Zašto nećete da se spasete, kad vam se bez ikakvog vašeg truda nudi takvo blago? Prema tome, koji su hteli, oni su se i spasli. Upravo oni i čine narod Božiji. To znači da Bog nije odbacio Svoj narod, koji je bio dostojan spasenja.
 
Ako li je od dela, više nije blagodat, jer delo već ne bi bilo delo.
 
Kad bismo Bogu mogli da ugodimo delima, blagodat ne bi bila potrebna. Ako pak postoji blagodat, onda više nema dela i delo nije delo. Tamo, gde postoji blagodat, ne zahtevaju se dela. Tamo pak, gde su dela, nema blagodati.
 
7. Šta dakle? Ono što Izrailj traži ne postiže, a izabrani postigoše.
 
Objasnivši šta je blagodat, odnosno, da je ona dar Božiji nezavisan od dela, kaže da Izrailjci, tražeći pravednost, nisu uspeli da je zadobiju, jer su je tražili na rđav način i delima, čime se ona ne može zadobiti. Izabrani postigoše. Rečju postigoše ukazuje na veličinu dobara i da je sve to delo blagodati Božije. I mi u običnom govoru če-sto kažemo: „Postigao je“, kad mislimo da je neko zadobio korist bez truda.
 
Ostali pak okoreše. 8. Kao što je napisano: dade im Bog duh neosetljivosti (dosl. uspavanosti, čamotinje), oči da ne vide i uši da ne čuju do dana današnjega.
 
Kao svedoka njihove oslepljenosti navodi Isaiju, da se ne bi ispostavilo da govori svoje. Reči: Dade im Bog upotrebljene su umesto: dopusti tj. dozvoli, odobri da imaju duh neosetljivosti. Neosetljivošću se naziva ona naviknutost duše na zlo, koja se ne može ispraviti i promeniti. Biti neosetljiv znači privezati se, ili pričvrstiti se za nešto. Imajući oči da vide čuda i uši da čuju učenje Gospodnje, oni nisu ni jedno ni drugo iskoristili kako dolikuje. Oni nisu tako postupili samo u odnosu na Hrista, nego i u odnosu na apostole. Do dana današnjega, rečeno je.
 
9. I David govori: neka im bude trpeza njihova zamka i klopka i sablazan i odmazda. 10. Neka potamne oči njihove da ne vide, i leđa njihova zauvek savij!
 
Kako su, kaže, nepromenljivi u zlobi, biće izloženi najvećoj kazni. Trpeza njihova, tj. sva njihova dobra i naslade pretvoriće se u svoju suprotnost. Uloviće se u zamke i klopke, postaće lak plen i svako će moći da ih nadvlada, u svom životu svagda će imati sablazni i spoticanja. Da bi se videlo da će oni to pretrpeti zbog greha, rekao je: odmazda. Osim toga, zbog nedaća su im se pomračile oči, kako duševne tako i telesne. Leđa su im savijena, jer će beskonačno robovati Rimljanima. To znači reč: zauvek, odnosno, oni se nikad neće osloboditi tog ropstva.
 
11. Govorim dakle: Posrnuše li da otpadnu? Nikako!
 
Pošto je dovoljno prekoreo Judejce, sada smišlja kako da ih uteši i pita: Posrnuše li da otpadnu, tj. da li su sagrešili tako, da se više nikako ne mogu isceliti? Oni su se spotakli, ali pad nije bio takav da se ne bi mogao popraviti. Kao što se kaže u nastavku, u vreme svršetka sveta i oni će se spasti.
 
Nego je njihov pad spasenje neznabošcima, da bi se i oni podstakli na revnost.
 
Ovde želi da ispuni dva zadatka: kao prvo, da uteši Judejce, a kao drugo, da obuzda nadmenost neznabožaca. Kaže: „Kad su se Judejci spotakli i nisu poverovali, spasenje je postalo nasleđe neznabožaca.“ Po redu je trebalo da se najpre spasu Judejci, pa tek onda neznabošci. Međutim, kako Judejci nisu poverovali, izabrani su neznabošci. Na to se ukazuje i na mnogim mestima u Evanđeljima. Neznabošci su spaseni da bi se i oni podstakli narevnost, tj. da bi Judejce pozledila čast ukazana neznabošcima i da bi se bar na taj način, odnosno, iz surevnjivosti prema neznabošcima, ubedili da pristupe Hristu.
 
12. A ako li je pad njihov bogatstvo svetu i poraz njihov bogatstvo neznabošcima, koliko li je više punoća njihova!
 
Ako su, kaže, Judejci svojim spoticanjem pripremili spasenje neznabošcima, i ako su neznabošci bili prihvaćeni onda, kad su Judejci odbačeni, ako je pad Judejaca postao bogatstvo neznabožaca, onda je utoliko više punoća njihova, tj. onda kad se oni preobrate i svi spasu. Iako su Judejci pali, ni neznabošci se ne bi spasli da nisu imali vere.
 
13. Jer govorim vama, neznabošcima, pošto sam ja apostol neznabožaca, hvalim služenje svoje. 14. Ne bih li kako podstakao na revnost svoj rod (po telu) i spasao neke od njih.
 
Ponovo tešeći Judejce i rušeći nadmenost neznabožaca, kaže: „Hvalim vas iz dva razloga. Kao prvo, zato što sam, buduću postavljen za vašeg učitelja, dužan da proslavljam služenje svoje, tj. vas, a kao drugo, zato što želim da podstaknem na revnost svoj rod po telu, Judejce. Rečima: po telu iskazao je svoje srodstvo s Judejcima i samilosnu ljubav prema njima.
Ne bih li spasao, ali nije rekao sve, nego: neke od njih, jer neprimetno razotkriva njihovu kamenosrdnost; tako se moglo desiti da se neki zbog zavisti rasplamsaju revnošću, da podražavaju neznabošce i poveruju.
 
15. Jer ako je odbacivanje njihovo pomirenje svetu, šta bi bilo primanje – ako ne oživljenje iz mrtvih!
 
Ako je, kaže, razgnevivši se na njih, toliko podario drugima i neprijatelje učinio prijateljima, šta onda neće darovati onda, kad prihvati njih? Tada će biti oživljenje iz mrtvih, tj. beskonačna dobra, jer na njih ukazuje rečju oživljenje. Uporedo s tim nagoveštava i nešto uzvišenije, odnosno da, kao što vaskrsenje mrtvih neće zavisiti od prihvatanja Judejaca, tako ni spasenje drugih neće zavisiti od njih, ako ovi ne budu imali vere. Čini se da sve to govori u korist Judejaca, dajući im sveže piće, kao što lekari često postupaju s teškim bolesnicima.
 
16. Ako je kvasac svet, to je i testo; i ako je koren svet, to su i grane.
 
Kvascem i korenom naziva (starozavetne) patrijarhe, a testom i granama one njihove potomke koji su poverovali. Tešeći Judejce koji nisu poverovali, kaže: „I vi ćete biti sveti, ako poverujete.“ Neophodno je da testo i grane budu slični kvascu, odnosno granama. Ako im niste slični, onda je to znak velike poročnosti.
 
17.Ako li se neke grane odlomiše, i ti, koji si divlja maslina, pricepio si se na njih i postao zajedničar korena i sokova maslinovih, 18. Ne preuznosi se nad granama…
 
Odlomljenim granama nazvao je neverujuće Jevreje, jer su oni postali nedostojni svetog korena. Prekrasno je rekao: odlomiše se, jer ih Bog nikada nije tako odbacio, iako su grešili na razne načine. Umesto njih, kaže, koji su se odlomili, pricepio si se ti, neznabošče.
Nije rekao: „ti si zasađen“, nego: pricepio si se. Time pozleđuje Judejca i pokazuje da se na judejskom drvetu, tj. patrijarsima, nalazi neznabožac, i da je postao zajedničar korena i sokova, tj. da su mu od Boga dati podjednako blagorodstvo i slava kao i Judejcima. Dakle, ne preuznosi se i ne gordi se nad granama.
 
Ako se pak uznosiš, ne nosiš ti koren, nego koren tebe.
 
Kakve koristi od toga imaju odlomljene grane? Nošenje je, naime, svojstveno samo korenu. Vidiš li da samo prividno hvali Judejce, trudeći se samo da ih uteši? Uostalom, i time podstiče Judejce na revnost, ukazujući im na štetu koju su pretrpeli, na to da su drugi dobili njihovo vlasništvo i da ga poseduju.
 
19. Reći ćeš, dakle: odlomiše se grane da se ja pricepim. 20. Dobro! Neverovanjem se odlomiše, a ti verom stojiš.
 
Ne ponosi se, nego se boj. Ovde dokazuje da neznabošci nisu izabrani umesto Judejaca zbog toga što su Judejci sagrešili, nego zbog vere koju su neznabošci pokazali.
Dakle, tamo gde, kako se čini, unižava neznabošce, pokazuje da pad Judejaca ne može da se opravda. On, međutim, ispravlja i jedne i druge. Ti, neznabošče, kažeš da su se grane odlomile zato, da bi se ti pricepio? Da, odlomile su se, ali zbog svog neverja, a ne zbog toga, što je Bog navodno obavezan da ti ukaže takvu čast. Ti verom stojiš, pricepivši se uz koren. I zato, boj se, jer pricepljenje nije delo prirode, nego delo vere.
 
21. Jer kad Bog prirodne grane ne poštede, neće možda ni tebe poštedeti.
 
Judejci su bili sinovi svetih patrijaraha po prirodi, ali su se neverjem odlomili. Utoliko pre bi trebalo da strahuješ ti, pricepljeni, hoće li te Bog poštedeti u slučaju tvog pada.
 
22. Vidi, dakle, dobrotu i strogost Božiju: na onima što otpadoše strogost, a na tebi dobrotu, ako ostaneš u dobroti; inače ćeš i ti biti odsečen. 23. A i oni, ako ne ostanu u neverovanju, biće pricepljeni, jer je Bog moćan da ih opet pricepi.
 
Nije rekao: vidi zaslugu svoju, nego dobrotu Božiju, jer je sve delo blagodati Božije. Postaraj se da ostaneš, ali nije rekao u veri, nego: u dobroti, tj. do kraja života čini ono, što je dostojno čovekoljublja Božijeg. Ako ne budeš tako postupao, bićeš odsečen. Tako će i Judejci biti pricepljeni, ako ne ostanu u neverovanju, jer ih nije Bog na početku odsekao, nego su sami otpali i same sebe odsekli svojim neverovanjem. Govoreći da Bog nije poštedeo, ima u vidu da Bog nije pomilovao Judejce, nego da ih smatra nedostojnima zajednice i društva svetih predaka. Pavle veoma mudro zastrašuje neznabošce onim, što se desilo Judejcima, dok primerom neznabožaca u Judejcima podstiče odvažnost da se s verom pricepe, ispunjavajući ih nadom u svemogućstvo Božije. Bog je, kaže, moćan da ih opet pricepi, On čini sve, što prevazilazi naša nadanja.
 
24. Jer kad si ti odsečen od masline, po prirodi divlje, i pricepio se, ne po prirodi, na pitomu maslinu, koliko će se pre ovi, koji su po prirodi, pricepiti na svoju maslinu?
 
Ako si ti, neznabožac, kojem je po prirodi svojstveno zlo i koji imaš pretke slične divljoj maslini, verom odsečen od njih i pricepljen uz dobru maslinu tj. uz patrijarhe, a što nije bilo u tvojoj prirodi, zar se onda utoliko pre neće vratiti svojoj maslini, tj. svojim ocima, Judejci, kojima je po prirodi srodno dobro? Kad čuješ da Pavle kaže: po prirodi, razumi „prirodno i saglasno“, na primer: bilo je prirodno da i sin svetog Avraama bude svet. Naprotiv, izraz: ne po prirodi shvati kao: neprirodno i nesaglasno, na primer, bilo je neprirodno da sin nečistog neznabošca bude svet.
 
25. Jer neću, braćo, da vi ne znate ovu tajnu, da ne mudrujete sami po sebi: deo Izrailja otvrdnu, dok ne uđe pun broj neznabožaca. 26. I tako će se spasti sav Izrailj…
 
Tajnom se ovde naziva nepoznato i skriveno. U čemu se sastoji ta tajna? U tome da nisu svi Jevreji ostali u neverovanju, ali da su neki među njima otvrdnuli. I među njima su mnogi poverovali, i za njih je, kao što je prethodno rečeno, Bog unapred znao, a mnogi će poverovati i kasnije. Izrailjci su otvrdnuli dok se ne spasu svi neznabošci, koji su Bogu unapred poznati. Tada će se spasti i sav Izrailj, očigledno, kada poveruje.
 
Kao što je napisano: Doći će od Siona Izbavitelj, i odvratiće bezbožnost od Jakova. 27. I ovo im je zavet od Mene, kada skinem grehe njihove.
 
Opet pominje Isaiju, koji usklikuje da će sa Siona doći Onaj, što može da spase i očisti grehe Izrailjaca, Kada će to biti? Kada skinem grehe njihove, tj. kad ih posredstvom krštenja udostojim otpuštanja (grehova). Prema tome, iako sada nisu dobili otpuštanje grehova (budući da su otvrdnuli), to će se ispuniti kasnije.
 
28. Po evanđelju, dakle, neprijatelji su vas radi; a po izboru mili su otaca radi. 29. Jer se Bog neće raskajati za Svoje darove i prizvanje.
 
Kako ste se, kaže, pokorili evanđelju i kako vas je Bog prihvatio, oni su postali surevnjivi, još su se više udaljili i postali su neprijatelji. Međutim, kako su njihovi preci od početka od Boga izabrani, Bog im neće dopustiti da potpuno propadnu (jer su oni mili), nego će ih prihvatiti ako poveruju.
 
30. Jer kao što i vi nekada ne pokoravaste se Bogu, a sad ste pomilovani, zbog njihove nepokornosti, 31. Tako se i oni sada ne pokoriše radi vašega pomilovanja, da bi i oni bili pomilovani.
 
Vi, kaže, koji ste nekad nazivani neznabošcima, niste hteli da poslušate. Zbog toga su Judejci izabrani i dobili su zakon. I opet, kad su Judejci bili prizvani i kad nisu poslušali Hrista, vi ste bili izabrani i pomilovani. Međutim, vaše pomilovanje će biti i njihovo pomilovanje: oni će postati revnosni zbog zavisti prema vama pa će poverovati, i na taj način će se udostojiti vašeg pomilovanja (tj. da budu pomilovani kao i vi).
 
32. Jer Bog zatvori sve u nepokornost, da sve pomiluje.
 
Tj. razobliči, i pokaza kao neposlušne, da bi jedne spasao surevnjivošću drugih. Ranije, kad su neposlušni bili neznabošci, spasao je, kao što je rečeno, Jevreje. I opet, kad Judejci nisu poslušali Hrista, spaseni su neznabošci. Kad su pak spaseni neznabošci, zbog revnosti izazvane zavišću prema njima, spašće se i Judejci, i na taj način će svi biti pomilovani.
 
33. 0, dubino bogatstva i premudrosti i razuma (grč. sveznanja) Božijega! Kako su neispitivi sudovi Njegovi i neistraživi putevi Njegovi!
 
Razmišljajući o domostroju (ikonomiji) Božijem od početka sveta, o tome kako Bog posredstvom suprotnog ustrojava suprotno, a posred-stvom nepokornosti jednih pokazuje pokornost drugih, Pavla je obuzelo ushićenje: uveren je da će Onaj, Koji tako ustrojava naša dela, neminov-no ustrojiti i buduće spasenje Judejaca.
Bogatstvom se naziva dobrota (auabottusss), čija dubina i dovodi u ushićenje, a čija nam je veličina nepoznata: obogatiti tako neznabošce uistinu je delo izobilja.
Uporedo s dobrotom, ushićuju i premudrost posredstvom koje Bog upravlja našim životima i umudruje neprosvećene (dosl. neuke) neznabošce, i sveznanje (u srpskom prevodu: razum), posredstvom kojeg On zna šta je korisno za svakoga od nas. O putevima nije rekao da su neshvatljivi, nego neistraživi, tj. da se ne mogu čak ni ispitati. Putevi Njegovi, tj. Njegov domostroj (ikonomija), ne samo da se ne mogu razumeti, nego se čak ne mogu ni ispitati, tj. ne mogu se videti čak ni njihovi tragovi.
 
34. Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko Mu bi savetnik?
 
Jedino On, kaže, poznaje dela Svoja, i osim Njega nžo drugi. Budući premudar, On ne pozajmljuje premudrost od savetovanja s drugima, nego je Sam po Sebi bio i jeste samodovoljan. On je i izvor svakog dobra, i ono što daje, ne daje kao onaj, koji je obavezan da nagrađuje, slično onome, koji je nešto uzeo od drugoga, nego daje prema Svojoj dobroti.
 
Ili ko Njemu prethodno dade, da bi mu bilo uzvraćeno, tj. da bi se dobročinstvo, dato od Boga, smatralo za vraćanje onome, koji je dao?
 
Jer je od Njega i kroz Njega i radi Njega sve.
 
On Sam je izvor svega, i to znače reči: iz Njega. On je i podrška svemu, i to znači: kroz Njega. Sve ima početak od Njega, i sve je On stvorio, sve stoji i drži se oslanjajući se na Njega kao na neki temelj.
 
Njemu slava u vekove. Amin.
 
Kad god govori o nečemu važnom, Pavle ima običaj da svoje slovo zaključi blagodarenjem. Tako i sada postupa. Budući da se ispunio ushićenjem zbog dobrote, premudrosti, sveznanja i domostroja Božijeg, na kraju slavoslovi Boga, učeći time i nas da blagodarimo Bogu za Njegova velika dobra i da Ga proslavljamo delima i životom.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *