NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
DESETA GLAVA
 
1. Braćo, želja je srca moga i molitva Bogu za Izrailj da se spase.
 
Nameravajući da Judejcima zada udarac, predupređuje ga krotkim rečima, kako ne bi pomislili da reči koje slede potiču od neblagonaklonosti prema njima i govori o želji srca, tj. o svom htenju, o svojoj velikoj želji za Judejce, ne samo da se oslobode kazne nego i da se spasu. Kako, kaže, da budem neblagonaklon prema vama, kad se molim Bogu za vaše spasenje?
 
2. Jer im svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu. 3. Jer ne poznajući pravde Božije i nastojeći da svoju pravdu utvrde, ne pokoriše se iravdi Božijoj.
 
Na početku je, čini se, blagonaklon i prijatan prema Judejcima, jer je, rekavši: imaju revnost za Boga, ali ne po razumu pokazao da su dostojniji milosrđa nego kazne. Oni, kaže, revnuju na zakonu koji im je dat od Boga. Međutim, oni ne revnuju po razumu, jer ne žele da poznaju da je zakon prestao i da je ukinut. U nastavku ukazuje na njihovu strast prema sporenju i na njihovo vlastoljublje. Oni su nastojali da utvrde sopstvenu pravednost, tj. pravednost na osnovu zakona, sastavljenu od sopstvenih dela i truda, koja, budući da je već pala, ne može više da stoji. Na taj način, niti su utvrdili svoju pravednost, niti su se pokorili pravednosti Božijoj. To i jeste znak razmetljivosti i vlastoljubivog duha, pa čak i bezumlja: nastoje da utvrde ono, što ne može da stoji, i u tome provode sve vreme. Pravednošću Božijom naziva se ona (pravednost) koja ne zavisi od našeg truda, nego je u celini dar Božiji.
 
4. Jer je Hristos završetak zakona za opravdanje svakome koji veruje.
 
Pošto je kao celovitu pravednost imenovao onu, koja je u zakonu, a da oni, koji su poverovali iz jevrejstva ne bi rekli: „Postali smo prestupnici jer smo napustili tu pravednost“, i da, opet, ni oni neverujući ne bi utvrdili: „Kako je celovita pravednost u zakonu, iako je sada nismo ispunili, možemo to u potpunosti da učinimo kasnije“, apostol uda-ljuje i jednu i drugu misao, i kaže: Završetak zakona je Hristos.
Ono, što je zakon želeo a nije satvorio, satvorio je Hristos, tj. opravdanje čoveka. Zbog toga ti, koji si poverovao iz jevrejstva, nemoj da kažeš da si prestupnik zakona; naprotiv, ti si poznao volju zakona, koja se savršava posredstvom vere u Hrista. S druge strane, ti, Judejine, koji još nisi poverovao, nemoj da se nadaš da ćeš sam savršiti pravednost po zakonu, jer nju savršava Hristos. Ako, dakle, hoćeš da zadobiješ pravednost, verom prihvati Hrista i sve ćeš imati.
 
5. Jer Mojsej piše za pravednost koja je od zakona: Čovek koji to čini živeće u tome.
 
Potvrđuje ono što je rečeno: ono, što nije izvršio zakon, izvršio je Hristos, i dodaje: Mojsej rasuđuje o opravdanju čoveka posredstvom dela. Međutim, kako nije bilo nijednog čoveka koji bi ispunio dela, opravdanje po zakonu je nemoguće.
 
6. A pravednost koja je od vere ovako govori: Da ne rečeš u srcu svome: Ko će se popeti na nebo? To jest, da svede Hrista, 7. Ili: Ko će sići u bezdan? to jest, da izvede Hrista iz mrtvih. 8. Ali šta govori Pismo? Blizu ti je reč, u ustima tvojima, i u srcu tvome, to jest reč vere koju propovedamo. 9. Jer ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u sriu svom da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen.
 
Poznavši da dela zakona ne mogu da opravdaju čoveka, nauči da se bez truda i lako opravdavamo u Hristu: za to se zahteva vera u srcu i ispovedanje ustima. Međutim, trebalo bi iscrpnije objasniti ono što je rečeno: Ko će se popeti na nebo? Ko će sići u bezdan? Apostol je to pozajmio od Mojseja (v. 5. Mojs. 30; 11-14), ali u onom smislu, u kojem je on to razumeo svojom uzvišenom mudrošću. Mojsej je u doslovnom smislu rekao ovako: „Zapovest Božija leži pred tvojim očima, Judejine, i nema potrebe da ideš na nebo da bi je našao, niti da silaziš u bezdan, niti da prelaziš preko mora, da bi je tamo uzeo. Ona ti je blizu, u tvojim ustima i u tvom srcu, jer ti je Bog posredstvom zakona sve pokazao.“ Tako, čini se, doslovno govori Mojsej.
Međutim, apostol je to povezao sa Hristom. Ne sumnjaj, kaže, i ne pitaj se u svom umu: kako je Hristos sišao s nebesa i ovaplotio se? Ili kako je, umrevši, ustao iz bezdana, tj. iz preispodnje? Veruj i da je On sišao i da se ovaplotio, i da je, budući pogreben, ustao kroz vaskrsenje, jer Ga je Bog podigao. Zbog toga se i gledajući na dostojanstvo Vaskrsloga lako može poverovati.
Šta je lakše od toga, nego kad u svojim ustima (tj. u svojim rečima) imaš spasenje? Da neko, usled te lakoće, ne bi smatrao da je delo vere dostojno prezira, ukazuje da su pomisli neverja protivne samoj veri i da se odlučno moraju odbijati. Ne govori u svom srcu, savetuje, ovo ili ono, odnosno, ne dopuštaj nikakve sumnje u svojim mislima.
 
10. Jer se srcem veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje.
 
Srcu su potrebna usta. Kakva je korist ako se veruje u duši, ali se to ne ispoveda i pred ljudima? Iako vera opravdava u umu, savršeno (potpuno) spasenje zavisi od ispovedanja. Vera tada blista i mnogima koristi. I ustima je, međutim, potrebno srce. Mnogi licemerno ispovedaju Hrista, iako su njihova srca daleko od Njega.
 
11. Jer Pismo govori: Svaki koji veruje u Njega neće se postideti. 12. Jer nema razlike između Judejca i Jelina; jer je isti Gospod sviju, bogat za sve koji Ga prizivaju. 13. Jer svaki koji prizove ime Gospodnje biće spasen.
 
Rekavši da srcem veruju a ustima ispovedaju, navodi iz Pisma svedočanstva o veri i ispovedanju ili prizivu. Kada kaže: svaki koji veruje, ukazuje na veru, i onaj, koji je njome opravdan, neće biti postiđen. Kada pak kaže: svaki, koji prizove, ukazuje na ispovedanje, koje tvori spasenje. Sada, dakle, svako, bez obzira da li je Judejac ili Jelin, može da bude prihvaćen od Boga. Isti Gospod sviju, bogat za one koji Ga prizivaju.
Drugačije rečeno, to je car, bogat i zlatom i srebrom. Ako, dakle, Njegovo bogatstvo čine sami verujući, ne očajavaj misleći da si sagrešio toliko, da ti ne može biti oprošteno. On će te prihvatiti, da bi i tebe učinio pričasnikom Svog bogatstva.
 
14. Kako će dakle prizvati Onoga, u koga ne poverovaše? Kako li će poverovati u Onoga, za koga ne čuše? A kako će čuti bez propovednika? 15. A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što je napisano: Kako su krasne noge onih koji blagoveste mir, koji blagoveste dobro!
 
Prethodno je rekao da će se spasti svaki, koji prizove ime Gospodnje. Sada pak prekoreva Judejce zbog toga, što nisu prizvali ime Gospodnje. Zašto ga nisu prizvali? Zato što nisu poverovali. A zašto nisu poverovali? Da li zato, što nisu slušali? Ne, oni su slušali. Zatim sledi prigovor: Kako će čuti bez propovednika! Posle toga opet sledi odgovor: Ne, bilo je i propovednika, i mnogo je takvih bilo poslato k njima. Odakle se vidi da su ti izaslanici bili propovednici? Kao odgovor navodi reči proroka: Kako su krasne noge onih koji blagoveste mir, koji blagoveste dobro (v. Is. 52; 7). Prešavši čitavu vaseljenu, apostoli nisu blagovestili ništa drugo do neizreciva dobra i mir između Boga i ljudi. Zbog toga je neverje lična krivica onih, koji nisu prihvatili propovednika.
 
15. Ali svi ne poslušaše evanđelje: jer Isaija govori: Gospode, ko verova propovedi našoj?
 
Apostol kaže da proroci svedoče da je te blagovesnike poslao Sam Bog. Da neko ne bi prigovorio:“ Da su bili od Boga, onda bi ih svi poslušali“ utvrđuje da uistinu nisu svi poslušali blagovest (evangelion), ali da to ni najmanje nije naškodilo istini. O tome je pre mnogo godina govorio Isaija: Ko verova propovedi našoj? Govori tako, umesto da kaže: „Samo je nekolicina poverovala onome, što su od nas čuli.“
 
17. I tako vera biva od propovedi (dosl. od slušanja), a propoved (slušanje) od reči Božije.
 
Ove reči su povezane s prethodnima i kao da predstavljaju zaključak iz onoga, što je prethodno rečeno. Apostol, međutim, ovim rečima iskazuje i nešto drugo. Judejci su neprestano tražili čuda, pa su čak traži-li i da vide vaskrsenje. Zato kaže da je vera od slušanja (propovedi), i da ne treba zahtevati ništa više, osim slušanja (propovedi). To, naime, nije prosto slušanje, niti slušanje običnih reči, nego slušanje reči Božijih. Prema tome, ako tražiš čuda koja potiču (bivaju) od Boga, veruj i rečima koje se govore od Boga.
 
18. Ali velim: Zar ne čuše? Svakako: Po svoj zemlji otide glas njihov, i do krajeva vaseljene reči njihove.
 
Neko bi mogao da upita: „Šta ako su blagovesnici bili poslati, a Judejci ih nisu čuli?“ Apostol odgovara: „Čula je čitava vaseljena; kako onda da nisu čuli oni, među kojima su apostoli proveli toliko vre-mena i od kojih su potekli? Da li je to moguće?“
 
19. Nego velim: zar ne razume Izrailj!
 
Opet novi prigovor. Ako su apostoli propovedali a Judejci nisu razumeli, zar ne zaslužuju da budu opravdani? Apostol i to razrešava.
 
Prvi Mojsej govori: Ja ću vas na revnost pokrenuti kroz one koji nisu narod, nerazumnim narodom rasrdiću vas.
 
Oni su, kaže, morali da razumeju da se propoveda Hristos, ako ni iz čega drugog, a ono iz časti koje su udostojeni neznabošci. Oni su videli da su se idolopoklonici iznenada udostojili takvih dobara. Trebalo je da se u njima probudi revnost i da zaključe da je to onaj isti narod, o kojem je govorio Mojsej. Nije samo veličina časti bila dovoljna da podstakne Judejce na revnost, nego i to, što se časti udostojio i narod koji je u toj meri bio nizak da se nije čak ni smatrao narodom. Rasrdiću vas narodom nerazumnim, rečeno je. A šta je nerazumnije od neznabožaca, koji su se klanjali drvetu i kamenu?
 
20. A Isaija govori smelo: Nađoše Me koji Me ne traže, javih se onima koji ne pitaju za Mene.
 
Rekavši da je napre govorio Mojsej, pominje i drugog proroka, koji je takođe jasno i otvoreno govorio. Isaija, kaže, govori smelo, tj. nastoji da iskaže istinu u svoj njenoj obnaženosti, i više voli da se izloži opasnosti, nego da tu istinu prećuti. Kod njega je rečeno: Nađoše Me koji Me ne traže, koji nisu ni pitali za Mene (Isa. 65; 1). O onima, koje je Mojsej nazivao nerazumnim narodom, Isaija kaže da nisu ni tražili ni pitali, odnosno, naziva ih neznalicama i neprijateljima znanja. Dakle, trebalo je da na osnovu svega toga Judejci razumeju da su jedni odba-čeni a drugi prihvaćeni.
 
21. A Izrailju govori: Vazdan pružah ruke Svoje prema narodu neposlušnom i buntovnom.
 
Da Judejci ne bi imali pravo da kažu Bogu: „Tebe su pronašli neznabošci a sa nama nisi hteo da govoriš“, prorok dodaje: Vazdan, tj. u svako doba, pružah ruke Svoje, tj. privlačio sam vas, ali ste se vi pokazali kao neposlušan i buntovan narod. Prema tome, krivi ste vi a ne Ja.
Pružao sam Svoje ruke prema vama i prizivao vas, ali vi niste poslušali. Otuda je očigledno da su Izrailjci i slušali i znali, ali da nisu hteli da se pokore.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *