NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
DEVETA GLAVA
 
1. Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči savest moja Duhom Svetim. 2. Da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka.
 
U rečima koje slede namerava da dokaže da nisu svi, koji su potekli od Avraama, njegovo seme. Da neko ne bi pomislio da to govori u velikoj pometnji duha, on ih predupređuje i, udaljujući takvu pretpostavku, govori povoljno o Jevrejima, iskazujući da ih silno ljubi. Da bi mi ti poverovao, kaže, istinu Govorim o Hristu, ne lažem. Kao dokaz za to navodi tri svedoka: Hrista, sopstvenu savest i Svetoga Duha, govoreći: vrlo mi je žao i srce me boli bez prestanka zbog Jevreja, jer se nalaze izvan blagodati, o čemu i namerava da govori.
 
3. Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje po telu.
 
Najpre bi trebalo da znaš, šta je odlučenost. To je razdvajanje ili otuđenje. Kao što niko ne sme da dodirne dar koji je posvećen Bogu, tako je i sa odlučenim, samo u drugom smislu. Sveštenom predmetu niko nije smeo da se približi zbog poštovanja, jer je to predmet posvećen Bogu. I sa odlučenim (anatemisanim) svi prekidaju veze, kao sa oskrnavljenim i otuđenim od Boga. Šta znači ono, što je Pavle rekao? Čini se da on ovde govori suprotno onome, što je prethodno rečeno. Tamo je rekao da nas niko neće razlučiti (odvojiti) od ljubavi Božije, a ovde kaže da bi želeo da bude odlučen od Hrista. Čini se da on protivureči onome, što je prethodno rečeno, iako, u stvari, nije tako. I ovde on govori da želi da bude odlučen od Hrista zbog ljubavi prema Bogu. Svi su optuživali Boga, što je proterao i lišio časti Jevreje, udostojene usinovljenja, koji su uživali posebnu sla-vu i bili nazivani precima Hristovim, i što je umesto njih uveo ljude koji nikad nisu znali za Boga, neznabošce. Roptali su i hulili na Promisao, kao da je to nepravedno učinjeno i kao da je Bog obmanuo praoce, kojima je obećao darove.
Zbog toga se Pavle i mučio, tugovao zbog slave Božije i želeo da sam bude odlučen, samo da se Judejci spasu i da prestane njihova hula na Boga. Vidiš li da on zbog plamene ljubavi po Bogu želi da, ako je to moguće, bude odlučen od onih što večno žive uz Hrista – ne od ljubavi Njegove nego od slave i naslađivanja njome. Tako se i očevi često odlučuju (odvajaju) od sinova da bi se sinovi proslavili, ne otuđujući se, međutim, od ljubavi sinova i želeći da oni sami budu lišeni slave, ali da sinovi postanu slavni.
Dakle, rasuđuje apostol, ja, koji sam izvršio nebrojeno mnoštvo podviga, koji beskrajno ljubim Boga, želim da se, radi slave Božije, lišim slave Hristove. To pak ne znači lišiti se nego, bolje rečeno, zadobiti je. Rečima: za braću svoju, srodnike moje po telu, pokazuje najmilosrdniju i najtopliju ljubav prema Judejcima.
 
4. Koji su Izrailjci, čije je usinovljenje i slava i zaveti i zakon i bogosluženje i obećanja. 5. Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vekove. Amin.
 
Ovde hvali i preuznosi Judejce. Da neko, kao što sam rekao. ne bi pomislio da tobože govori u velikoj pometnji duha. Neprimetno ukazuje da Bog želi da se i oni spasu. To se vidi otuda, što ih je On udostojio usinovljenja i slave, dao obećanje njihovim ocima, podario im sva ostala prevahodstva i blagovoleo da se od njih (po telu) rodi Hristos. Međutim, oni sami su odbacili dobročinstvo. Zbog toga, diveći se ljubavi Božijoj, uznosi blagodarnost Jedinorodnom i kaže: Koji je nad svima Bog blagosloveni u vekove.
Iako, rasuđuje apostol, drugi hule da prihvatanje neznabožaca nije bilo osnovano, mi, znajući tajne Hristove, znamo da je On dostojan proslavljenja. Zato bi trebalo da se postidi Arije,[1] jer Pavle naziva Hrista „Bogom nad svima“.
 
6. Ali ne kao da je propala reč Božija.
 
Ja se, kaže, srdim zbog toga, što hule na Boga i zato iskazujem želju da se svi spasu. Međutim, ako se svi ne spasu, to ne znači da je Bog slagao u obećanjima datim ocima i da se Njegove reči nisu ostvarile. On je ispunio obećanje, iako hulitelji kažu da je jednima obećao a drugima dao. Poslušaj šta dalje kaže.
 
Jer nisu svi Izrailjci koji su od Izrailja. 7. Niti su svi deca koji su od semena Avraamovog;
 
Bog je, kaže, ispunio obećanje. On je rekao: Daću tebi i potomstvu (semenu) tvojemu (1. Mojs. 13; 15). Razmotrimo, dakle, kakvo je to potomstvo. Nisu svi, koji su potekli od Avraama, njegovo potomstvo, niti su svi, koji su potekli od Izrailja – Izrailjci, nego su to oni, koji su se rodili po primeru Isaakovom i koji su proslavljeni po vrlini Izrailjevoj, kroz koju je on i video Boga. Nije rekao: „koji su od Jakova“, nego: koji su od Izrailja, pomenuvši počasno ime. Dakle, ako razumeš ko se rađa po primeru Isaakovom, otkrićeš da obećanje nije lažno, jer su takvima data obećanja.
Zbog toga Bog nipošto ne zaslužuje hulu: ono što je rekao, On je i ispunio, iako neki to ne razumeju.
 
Nego je rečeno: U Isaaku će ti se nazvati seme. 8. To jest, nisu ono deš Božija što su po telu deš, nego se deca obećanja računaju u seme. 9. Jer je ovo reč obećanja: U ovo vreme doći ću, i u Sarre će biti sin.
 
Ne objašnjavam ti ja, kaže, šta je istinsko seme Avraamovo, nego Stari Zavet, gde je rečeno: UIsaaku će ti se nazvati seme (1. Mojs. 21; 12). Prema tome, oni koji su se rodili po primeru Isaakovom, odnosno, po obećanju, to su uistinu deca Avraamova a prevashodno deca Božija. Sve se savršavalo rečju Božijom. Isaak se nije rodio po zakonu i po sili prirode, nego po sili obećanja.
U ovo vreme doći ću, i u Sarre će biti sin (v. 1. Mojs. 18; 10). Isaak je, dakle, začet i rođen rečju Božijom. Tako se i nad nama, čedima Božijim, u kupelji krštenja, kao u utrobi, izgovaraju reči Božije, koje nas i začinju, jer se mi rađamo krštavanjem u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. I kao što je tamo Bog obećao rođenje Isaakovo a zatim to obećanje i ispunio, tako je On kroz proroke obećao i naše rođenje, a zatim je (to obećanje) i ispunio.
Zbog toga reči: U Isaaku će ti se nazvati seme treba shvatati ovako: seme Avraamovo su oni, koji su se rodili po primeru Isaakovom, tj. rečju Božijom. Prema tome, reč Božija se ostvarila, ali je Bog obećanje podario istinskom semenu, tj. verujućima koji potiču od neznabožaca: i oni su postali čeda Božija kao i Isaak, jer su i oni od obećanja. Ako pak Judejci kažu da reči: u Isaaku će ti se nazvati seme označavaju da će se oni, što se rode od Isaaka, ubrojati u seme Avraamovo, onda ovde treba ubrojati i Idumejce i sve, koji su od njega potekli, jer je njihov praotac Isav takođe bio Isaakov sin. Idumejci, međutim, ne samo da se ne nazivaju sinovima Avraamovim, nego su i sasvim tuđi Izrailjcima i nazivaju ih inoplemenicima.
 
10. A ne samo ona, nego i Reveka koja u isto vreme zače dva sina od jednoga, od Isaaka oca našega.
 
Dokazao je već da, iako je Avraam imao mnogo potomaka, njegovim semenom je nazvan Isaak i oni koji se rađaju slično njemu. Sada pak kaže: to možeš da vidiš ne samo na Isaaku nego i, što je još važšgje, na braći koja se rađaju od jednog oca i od jedne majke i koji su pri tom blizanci, tj. na Isavu i Jakovu. Oni nisu dobili jednaka prava, jer je jedan izabran a drugi omrznut. Zato ne pitaj zašto je Bog izabrao neznabošce i učinio ih semenom Avraamovim, odnosno Božijim, dok je Jevreje odbacio.
 
11. Jer dok još deš ne behu rođena, ni učinila ni dobra ni zla, da ostane onako kakoje Bog po izboru odredio, 12. Ne zbog dela, nego zbog onoga koji priziva, reče joj se: veći će služiti manjemu. 13. Kao što je napisano: Jakova zavoleh, a Isava omrznuh.
 
Ovde je neophodno da unapred ukažemo na smisao onoga, o čemu apostol namerava opširno da govori. Mnogi su pitali: Zašto su neznabošci pretpostavljeni Judejcima (jer niko nije mogao da kaže: zbog vrline, pošto su svi sagrešili)? Apostol je sabrao mnoge nedoumice (teškoće, atgora), nerazumljive za nas, ali razumljive za Boga.
Na početku izlaže da između dvojice braće-blizanaca izabrani nije izabran zbog vrline, a da omrznuti nije omrznut zbog poroka (jer oni ne behu učinili ni dobro ni zlo, pošto su se još uvek nalazili u majčinoj utrobi), nego je prema izboru, prema predznanju Božijem, jedan izabran i bio voljen a drugi je bio omrznut, kao što kaže prorok: Jakova ljubih, a na Isava mrzih (Mal. 1; 1-2), da bi sve bilo delo Boga i Njegovog izbora i predznanja. Međutim, šta ja govorim o njima? Svi Izrailjci su se klanjali teletu; međutim, jedni su bili kažnjeni, a drugi nisu. Faraon je uistinu bio surov. Međutim, i drugi su bili surovi: zašto je onda kazna sustigla samo jednog?
Vidiš li da je to nerazumljivo za ljude, i da je razumljivo samo za Boga? Tako i izbor neznabožaca i odbacivanje Judejaca nama iz-ledaju neosnovano, ali u očima Božijim je i jedno i drugo veoma pravedno. Takav je smisao celokupnog ovog mesta.
 
14. Šta ćemo dakle reći? Zar ima nepravde kod Boga? Nikako!
 
Bog je, dakle, pravedan, i u odnosu na nas, neznabošce, i u odnosu na Judejce.
 
15. Jer Mojseju veli: Pomilovaću koga pomilujem, i sažaliću se na koga se sažalim.
 
Dodaje, kao što je i prethodno rečeno, i drugu izreku iz Starog Zaveta, dokazujući da jedino Bog zna ko je dostojan počasti a ko kazne. Iako su svi podjednako pogrešili kad su izlili tele, Bog je jedne pomilovao a druge predao Levitima da ih ubiju. Ni Mojsej, veliki pred Bogom, nije znao za razlog tome, a ti pokušavaš da dokučiš razlog, zbog kojeg su neznabošci bili pretpostavljeni Judejcima, iako su bili grešnici?! Uostalom, Pavle je mogao da iznese taj razlog, kao što ga je izneo na drugom mestu: Izrailjci su mislili da će se opravdati delima, dok su neznabošci verovali da će se opravdati verom i blagodaću. Međutim, nemoj sada da tražiš taj razlog; zatvori usta radoznalima i ubedi ih da ne istražuju odluke Božije.
 
16. Tako, dakle, nije ni do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči, nego do Boga koji miluje.
 
Isaak je hteo da blagoslovi Isava. Međutim, Jakov je požurio u polje, da bi ulovio divljač i od oca dobio blagoslov, a Bog je prema pravednom sudu učinio da Jakov, kao sasvim dostojan, dobije blagoslov. Moglo bi se učiniti da apostol ovde poništava slobodnu volju, premda nije tako.
Za kuću kažemo da je ona u celini delo majstora. Iako su majstoru potrebni i veštastvo, i pomoćnici u gradnji, kažemo da je on podigao čitavu kuću, jer ona prevashodno zavisi od njega. tako i za Boga kažemo da je sve Njegovo delo, iako je Bogu potrebna naša slobodna volja. On savršava, On daje vence, On i osuđuje; zbog toga i kažemo da je sve delo Božije.
 
17. Jer Pismo govori faraonu: Baš za to te podigoh, da na tebi pokažem silu Svoju, i da se razglasi ime moje po svoj zemlji.
 
Kako su, rasuđuje, među onima što su izlili tele jedni spaseni a drugi kažnjeni, jer je jedino Bog znao koji su dostojni spasenja a koji dostojni kazne, tako je, i pored toga što je bilo mnogo surovih, gnevu Božijem bio izložen samo faraon. Zbog toga sam te, kaže, i postavio, tj. istakao sam te, faraonu, kako bi kroz tebe upoznali Moju silu i kako bi se mnogi uzdržali, slušajući o Mom imenu, kao o moćnom i imenu pravednog sudije po vasceloj zemlji.
 
18. Tako, dakle, koga hoće pomiluje, a koga hoće otvrdoglavi.
 
Izvodi zaključak i kaže, da od Boga ne treba tražiti objašnjenje. Bog pomiluje koga hoće, kao što je postupio s Izrailjcima koji su izlili tele, a koga hoće otvrdoglavi, kao što je postupio s faraonom.
Šta znači: otvrdoglavi? Moglo bi se učiniti da je to nedolično. Međutim, za Boga se kaže da je učinio da otvrdne faraonovo nečisto srce, slično kao što sunce učini da otvrdne blato. Na koji je način to učinio?
Dugotrpljenjem, jer ga je, pokazujući prema njemu dugotrpljenje, učinio surovim. Ovde se, dakle, dogo dilo nešto slično onome, što se događa kad neko ima poročnog slugu i čovekoljubivo se ponaša prema njemu. I ukoliko se on čovekoljubivije ponaša prema njemu, on ga čini sve rđavijim, ali ne zato što ga tobože on sam uči poroku, nego zato što sluga koristi njegovo dugotrpljenje da bi uvećao svoju poročnost i time pokazuje prezir prema njegovom dugotrpljenju.
 
19. Reći ćeš mi: zašto onda ukorava? Jer ko se suprotstavio volji Njegovoj?
 
Kao što sam više puta rekao, Apostol svesrdno nastoji da dokaže da su odluke i sudovi Božiji poznati jedino Bogu. Zbog toga svagda sabira mnoštvo nedoumica (teškoća) i ne nudi rešenje, kako bi postavio slušaoca u težak položaj i ubedio ga da su odluke i sudovi Božiji nerazumljivi za čoveka i da prevazilaze njegov um. Smisao ovog mesta je sledeći.
Apostol iznosi prigovor i nedoumicu. Ako Bog čini surovim koga hoće, zašto onda On grešnika optužuje? Ko može da se suprotstavi Njegovoj volji? On je hteo, i učinio je nekoga surovim, a surovi je zatim s pravom sagrešio. Kako ga onda On optužuje i kažnjava? Apostol je izneo upravo takav prigovor, da bi pokazao da nedoumicu o tome može da razreši jedino Bog. Iz tog razloga je i ne razrešava on sam, nego zatvara usta pometenome i kaže:
 
20. A ko si ti, o čoveče, da se prepireš sa Bogom:
 
Vidiš li kako zaustavlja nepravovremenu radoznalost, postavlja uzdu i poučava poznanju razlike između Boga i čoveka? A ko si ti? Zar ti sa Bogom učestvuješ u upravljanju svetom? Zar si ti sudija onome, što bi On trebalo da učini ili da ne učini? Govoriti da bi trebalo uraditi ovako a ne drugačije, znači prepirati se s Bogom i protiviti Mu se. Tako se, međutim, nipošto ne sme postupati, nego se s pokornošću mora prihvatiti ono, što je Bog učinio, ma kako da je to učinjeno.
 
Zar rukotvorina govori majstoru svome: zašto si me tako načinio? 21. Ili zar lončar nema vlasti nad glinom, da od iste smese načini jedan sud za čast a drugi za sram!
 
Pavle nije upotrebio ovaj primer s namerom da unizi našu slobodnu volju i da nas predstavi kao nedejstvene i nepokretne, nego zato, da bi nas naučio da smo dužni da se pokorimo Bogu i da Mu pokažemo duboku i bespogovornu poslušnost. Kao što lončar, rasuđuje, od jedne iste gline pravi ono što je njemu ugodno i nijedna posuda mu ne protivureči, tako ni ti nemoj da pitaš Boga zašto među ljudima, čak i ako su istog roda, neke kažnjava a neke nagrađuje.
Naprotiv, oseti strahopoštovanje pred Njim i podražavaj glinu. Kao što je ona pokorna lončarevoj ruci, tako se i ti pokori volji Domostrojitelja (Ikonoma) vaseljene. Znaj, čitaoče, da, kao što među posudama ne zavisi od gline da li će neka biti za čast a neka za sram, nego to zavisi od onoga, koji se posudama koristi, tako ni među ljudima ne zavisi od prirode da li su jedni dostojni kazne a drugi dostojni nagrade (jer je priroda jedna ista), nego to zavisi od čovekove slobodne volje.
 
22. A šta ako Bog, hoteći da pokaže gnev Svoj i da objavi moć Svoju, podnese sa velikim strpljenjem sasude gneva, koji su spremljeni za propast. 23. Da bi objavio bogatstvo slave Svoje na sasudima milosti, koje pripremi za slavu. 24. Nas koje i prizva, ne samo od Judejaca, nego i od neznabožaca.
 
Zatvorivši usta radoznalom, sada daje rešenje. Smisao rečenoga je sledeći. Faraon je bio sasud gneva, tj. čovek koji je svojom kamenosrdnošću rasplamsao gnev Božiji. Bog ga je podnosio, tj. poštedeo, trpeo, jer ga je (faraona) udostojio Svog velikog dugotrpljenja.
Međutim, on je to dugotrpljenje iskoristio da bi postao još suroviji i postao sasud sposoban da primi gnev, spreman za propast, tj. od samoga sebe i po svojoj sopstvenoj volji bio je pripremljen za nju, jer nije propustio ništa, što je služilo propasti i učinio je sve što ga je vodilo ka njoj.
Ili drugačije: podnosio, da bi pokazao da on (faraon) nije postao bolji zbog dugotrpljenja, da ga zbog toga kažnjava i pokazuje sopstvenu moć, kako bi drugi zbog toga postali bolji. Kao što je, kažnjavajući faraona koji je prema sopstvenoj volji postao sasud gneva, Bog pokazao Svoju moć, tako je, pomilovavši neznabošce, koji su mnogo sagrešili ali su postali dostojni milosti, objavio bogatstvo slave Svoje.
Nije rekao: „čovekoljublja“, nego: slave, jer se savršena slava Božija sastoji u pomilovanju. U nastavku kaže: Koje pripravi, tj. za koje predvide. Osim toga, nije rekao: „spasao je sve neznabošce“, nego: od neznabožaca, tj. samo neke među njima. Ne sablažnjavajte se, dakle, vi, Judejci, jer su i među neznabošcima neki pomilovani a neki ne.
 
25. Kao što i govori kod Osije: nazvaću narodom Svojim narod koji nije Moj i nemilu milom. 26. I biće da na mestu gde im je bilo rečeno: Vi niste Moj narod, tamo će se nazvati sinovi Boga živoga.
 
Judejci su mogli da kažu: „Ti nas, Pavle, obmanjuješ kada to govoriš.“ Zbog toga navodi reči proroka Osije, koji uzvikuje i kaže: Nazvaću narodom Svojim narod koji nije Moj. Koji je to narod, koji nije bio Njegov? Neznabošci.
A ko je nemila! Neznabožačka crkva. Međutim, neznabošci su postali i ljubljeni narod i, što je još važnije, sinovi Boga živoga. Ako neko kaže da je to rečeno o Judejcima koji su bili nezahvalni, ali su zatim prihvaćeni u blagodat, takav prigovor neće naškoditi našem objašnjenju. Ako se dogodilo da oni budu prihvaćeni, šta je onda sprečavalo da budu prihvaćeni i neznabošci?
 
27. A Isaija viče za Izrailj: Ako bude broj sinova Izrailjevih kao pesak morski, ostatak će se spasti.
 
Ne zadovoljivši se pozivanjem na Osiju, on za svedoka poziva i Isaiju, koji viče, tj. govori smelo i neustrašivo da se neće spasti svi Izrailjci, nego samooni, dostojnispasenja (jerto značireč „ostatak“,tj. izabrani) koje je Bog ostavio i izdvojio kao dostojne. Govoreći: kao pesak morski podseća ih na starozavetno obećanje kojeg su postali nedostojni. Prema tome, ne uznemirujte se što je tobože narušeno obećanje: svi proroci su objavljivali da nisu svi dostojni spasenja.
 
28. Jer će izvršiti brzo reč Svoju po pravdi, izvršiće Gospod brzo reč Svoju na zemlji.
 
Sada pokazuje kako će se spasti ostatak i kaže da nije potrebno da se trude, da odlaze daleko i da se iscrpljuju delima zakona. Bog, kaže, Koji okončava i brzo savršava reč vere po čitavoj zemlji, učiniće to po pravdi, tj. da bi opravdao one, koji su je (reč) primili. Ako ispovediš ustima svojim da je Isus Gospod i veruješ u sriu svojemu da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen (Rim. 10; 9). To je skraćena reč, tj. kratko ispovedanje vere.
 
29. I kao što proreče Isaija: Da nam Gospod Savaot nije ostavio seme, postali bismo kao Sodom i slični Gomoru.
 
Rekavši da će se spasti ostatak, sada objašnjava šta to znači i govori da nam je Bog ostavio izabrano seme i kvasac, jer reč: ostavio upotrebljava umesto reči: izabrao. Da ga Bog nije sačuvao, mi bismo bili istrebljeni kao žitelji Sodome i Gomore, i bili bismo kažnjeni zbog svojih pregrešenja.
 
30. Šta ćemo, dakle, reći? Da neznabošci, koji ne tražiše pravednost, postigoše pravednost, ali pravednost od vere. 31. A Izrailj, tražeći zakon pravednosti, ne postiže zakona pravednosti.
 
Ovde daje najjasnije razrešenje, pokazujući zbog čega su neznabošci prihvaćeni a Izrailjci odbačeni. Pridržavajući se pravednosti od vere, neznabošci su se uistinu opravdali, dok Izrailjci, neprestano tražeći zakon pravednosti, tj. zakon dela, nisu dostigli pravednost, jer zakon, koji se sastojao od dela, nije bio u stanju da ih opravda.
 
32. Zašto? Zato što ne tražiše od vere, nego od dela zakona.
 
Ti ćeš upitati: „Zašto Izrailjci nisu zadobili pravednost, iako su je u mnogome dosegli?“ Znaj da oni nisu tražili opravdanje u veri, nego u delima zakona.
 
Jer se spotakoše o kamen spotcanja, 33. Kao što je napisano: Evo, stavljam u Sionu Kamen spotitnja i Stenu sablazni, i svaki koji u Njega veruje neće se postideti.
 
Spotiče se onaj, koji posmatra nešto sa strane, i ne obraća pažnju na to, što je pred njegovim nogama. Tako su se i Judejci zagledali u zakon, pa su se spotakli o Hrista, odnosno, nisu u Njega poverovali.
Kamenom spoticanja i Stenom sablazni Hristos je nazvan zbog po svršetku i okončanju onih koji nisu poverovali. On je Sam po Sebi položen u temelj i oslonac, zbog čega se kaže: Koji u Njega veruje neće se postideti (Isa. 28; 16), bilo da je Judejac ili neznabožac, jer sve savršava i opravdava vera, a ne dela.
 


 
NAPOMENA:

  1. „Jeretik koji je svojim učenjem toliko uzbunio Crkvu da je 325. g. morao biti sazvan Prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, gde je osuđena arijanska jeres i u Simvolu vere formulisana crkvena dogma o Sinu Božijem. Arije tvrdi da je Bog jedan i nestvoren, i da se s njim nikako ne može povezati pojam rađanja. Kad je ovaj Bog hteo da stvori svet, najpre je stvorio jedno više biće, koje Sveto Pismo naziva Sinom i Logosom. Arije tvrdi da je Logos rođen, ali da nije Sin Božiji po prirodi nego po blagodati. Logos, dakle, nije Bog u pravom smislu te reči, nego samo u onom smislu, u kojem Sveto Pismo pravednike naziva bogovima i sinovima Božijim. Pošto Sin nije Bog po prirodi, ni Njegovo znanje nije savršeno: za Njega je Otac nevidljiv, i On ne može potpuno niti da vidi, niti da pozna Oca. Što se tiče ovaploćenja Logosa, Arije je saglasan sa Svetim Pismom, ali tvrdi da osećanja koja On ispoljava pokazuju da On nije Bog po prirodi, već biće podložno stradanju.“ V. jeromonah dr Justin, Dogmatika Pravoslavne Crkve, I.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *