NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA

 

TUMAČENJA POSLANICE RIMLJANIMA
 

 
OSMA GLAVA
 
1. Nikakve, dakle, sad osude nema onima koji u Hristu Isusu ne žive po telu nego po duhu.
 
Rekao je služim umesto služio sam, jer se opominje pređašnjeg. Nameravajući da kaže da nikakve sad osude nema itd, i da pokaže neizrecivu blagodat Hristovu, opominje se kakvi smo bili ranije, kad smo umom poznali dobro, ali smo se telom, tj. usled nemoći tela, potčinili zakonu greha. Sada pak, nikakve osude nema onima koji su u Hristu Isusu, odnosno, koji su se udostojili krštenja. Budući da mnogi greše i nakon krštenja, dodao je: koji ne žive po telu, nego po duhu i time nam tumači da sve zlo potiče od našeg nemara. Sada je veoma lako živeti ne po telu, dok je pre Hrista to bilo veoma teško. Mi, međutim, nismo dužni samo da živimo ne po telu, nego i da živimo po duhu, jer se venac ne zadobija samo uzdržavanjem od poroka, nego i učešćem (pričasnošću) u vrlinama i duhovnim delima.
 
2. Jer zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodi me od zakona greha i smrti.
 
Zakonom Duha naziva Duha Svetoga, kao što je i greh nazvao zakonom greha. Ovaj (prvi) zakon nazvao je i zakonom života, za razliku od zakona greha, koji nam je doneo smrt. Blagodat Božija umrtvila je i greh i smrt Učinivši na taj način borbu lakom, izvela nas na podvig. Zli jezici su se drznuli da pod zakonom greha ovde podrazumevaju zakon Mojsejev. Apostol ga, međutim, nigde nije tako imenovao, i nazvao ga je sve-tim i duhovnim. Ako je, prigovaraju neki, i Mojsejev zakon duhovan, kakva je onda razlika između njega i zakona Duha? Veoma velika. Mojsejev zakon je samo dat Duhom, dok je zakon Duha i predao Duha.
 
3. Jer što zakonu beše nemoguće, pošto beše oslabljen telom, Bog poslavši Sina Svoga u obličju tela grehovnoga i zbog greha, osudi greh u telu.
 
Pomenuvši Duha, sada pominje i Oca i Sina, poučavajući o Svetoj Trojici. Moglo bi se učiniti da govori protiv zakona dok, u suštini, nije tako. On nije rekao da je zakon činio zlo, nego: Pošto beše oslabljen telom, beše mu nemoguće. Kako oslabljen? Telom, tj. telesnim mudrovanjem. Nakon toga razotkriva se ono, o čemu je govorio apostol. Kao što smo prethodno rekli, on kaže da zakon, iako je poučavao, nije mogao da pobedi preveliko telesno mudrovanje. Zbog toga je Otac poslao Svog Sina u obličju tela grehovnoga tj. u telu koje je po suštini slično našem, grešnom, ali bezgrešno. Kako je pomenuo greh, dodao je: u obličju. Hristos nije primio neko drugo telo nego ono isto, kakvo imamo i mi, osveštao ga i krunisao, osudio greh u primljenom telu i pokazao da telo po prirodi nije grešno. Zamisli da je carev sin na trgu video kako biju ženu, da je rekao da je njen sin i da ju je na taj način oslobodio iz ruku onih, koji su je tukli. To isto je učinio Hristos.
Izraz: zbog greha može se protumačiti i jednostavnije, tj. ovako: Otac je poslao Svog Sina zbog greha, tj. da bi nadvladao greh. Objašnjavajući ovo mesto, veliki Jovan (Zlatousti) je rekao: „Hristos je razobličio greh, koji je teško sagrešio. Sve dok je greh usmrćivao grešnike, sa pravom je to činio; kad je pak našao bezgrešno telo Gospodnje i usmrtio ga greh je budući nepravedan i grešan kažnjen. Bog je, dakle, poslao Svog Sina da bi pokazao nepravednost i grehovnost greha, kako bi ga zakonito osudio i da đavo ne bi mogao da kaže: Hristos me pobedio silom.“
 
4. Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po Duhu.
 
Da neko ne bi rekao: „Da li ja imam koristi od toga, što je Hristos izvojevao pobedu u onom telu, koje je primio“, apostol kaže:“ Ona je upravo tebi namenjena.“ Pravda, kaže, tj. cilj zakona (jer je zakon imao za cilj da opravda čoveka) ispunjava se u nama. Ono, čemu je zakon težio i nije mogao da ispuni, ispunio je Hristos. Njegovo je bilo da vodi borbu, a mi se koristimo pobedom. Zbog toga ni mi nećemo grešiti, ako ne budemo živeli po telu, odnosno ako ne budemo telesno mislili. To, tj. telesno mudrovanje, nije dovoljno, i nama je potrebno, kao što je prethodno rečeno mudrovanje duhovno. Zbog toga je i dodao: po Duhu. I David kaže: nemoj se samo ukloniti od zla nego i čini dobro (v. Ps. 33; 14). Kad čujemo da nam je Hristos podario pobedu, mi nipošto ne smemo da padnemo, nego smo dužni da sačuvamo blagodat krštenja u vodi (v. Ef. 5; 26), jer je za nas borba sada lakša, nego što je bila ranije.
 
5. Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po Duhu duhovno.
 
Oni što su se, kaže, prepustili neumerenom robovanju telu, svagda pomišljaju na telesno i nikada ne razmišljaju o božanstvenom. Oni pak što su se potpuno pokorili Duhu, sve misle i delaju duhovno.
 
6. Jer je telesno mudrovanje smrš, a duhovno mudrovanje život i mir.
 
Telesnim mudrovanjem naziva najgrublje pomisli, i njegovo ime pozajmljeno je od čovekovog najrđavijeg dela. Naime, telo samo po sebi nema mišljenje (mudrovanje), ali je mudrovanje tela grubo i veštastveno razmišljanje, kakvo bi neko mogao da nazove umom koji pomišlja na telesno. Naprotiv, duhovno mudrovanje je um koji razmišlja o duhovnom. Takvo razmišljanje rađa život, za razliku od smrti, koju rađa telesno mudrovanje, a rađa i mir, nasuprot onome, o čemu se govori u nastavku.
 
7. Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti može.
 
Duhovno mudrovanje rađa mir, a telesno – neprijateljstvo prema Bogu. Znači li to da pomišljanje na telesno podiže ruku na Boga? Ne, kaže, ali se za njega govori da je ono neprijateljstvo prema Bogu, jer nije pokorno Njegovom zakonu. Neka te, međutim, ne zbuni kada čuješ: niti može, i razumi te reči kako bi trebalo. Telesno mudrovanje ne može da se pokori Bogu sve dok ostaje takvo.
To je isto, kao da je rečeno: bludnica ne može da bude celomudrena. On to nije rekao u budućem vremenu: neće moći, nego u sadašnjem: ne može, što znači: sada, dok ostaje telesno. Ako promene nisu moguće, kako su onda od zlih mogli da postanu dobri i sam Pavle, i razbojnik, i bezbrojno mnoštvo drugih, poročnih ljudi? Tako je i Gospod u Evanđelju rekao: Ne može drvo zlo plodove dobre rađati (Mt. 7; 18), tj. dok ostaje zlo. Nećemo, dakle, pomišljati na telesno, nego ćemo pomišljati na duhovno, da bismo bili u miru sa Bogom, Koji nam daje Duha kroz kojega nam je lako sve, što se u vreme zakona teško moglo ispuniti.
 
8. A koji su po telu, ne mogu ugoditi Bogu. 9. A vi niste po telu, nego po Duhu.
 
Drugim rečima, oni koji telesno mudruju ne mogu da ugode Bogu, dok god ostaju takvi. Telom pak ovde nije nazvao suštinu tela, nego grubi i telesni život, koji vascelog čoveka čini telesnim. Tako je i u Starom Zavetu rečeno: Neće se Duh Moj do veka preti s ljudima, jer su telo (1. Mojs. 6; 3). U nastavku kaže: a vi niste po telu tj. ne služite telesnom, nego duhovnom životu. Zašto nije rekao: „Vi ne živite u grehu?“ Da bi ti znao, da Hristos nije samo ugasio tiraniju greha, nego da je i telo učinio lakšim i duhovnijim. Kao što gvožđe, ukoliko dugo bude uz vatru, i samo postaje vatra, tako i telo onih, koji su kroz krštenje primili Duha, vascelo postaje duhovno.
 
Pošto Duh Božiji živi u vama.
 
Rečca „pošto“ ne izražava sumnju nego potpuno uverenje: Pošto je Duh Božiji u vama, i vi ste u Duhu.
 
Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije Njegov.
 
Nije rekao: „Ako nemate Duha Hristova“, jer bi takvo izražavanje za njih bilo neugodno, nego je neodređeno kazao: Ako neko nema Duha, taj i nije Hristov. I to je sasvim pravilno, jer je Duh pečat. Prema tome, ako neko nema pečat, taj i ne pripada Gospodu, Kojeg taj pečat pokazuje.
 
10. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo za greh, a Duh je život za pravednost.
 
Opet teši slušaoce, govoreći: Ako je Hristos u vama. Neki su pod Hristom ovde podrazumevali Duha, ali to nije tačno. Apostol objašnjava da onaj, koji ima Duha, ima u sebi Samog Hrista, jer gde je Jedna od ipostasi Svete Trojice, tamo su i ostale. Šta će se dogoditi, ako Hristos bude u nama? Tada će telo biti mrtvo za greh, i Duh Sveti u vama jeste život, tj. ne samo da Sam živi, nego i drugama može da daruje život. Duh je život za pravednost, jer smo mi od Boga opravdani i ta pravednost ili opravdanje biva očuvana u nama. Kada je ona očuvana, onda nema greha, a kada nema greha, onda nema ni smrti. Tada ostaje život, svagda, i u ovom veku, kada počnemo da živimo po Bogu (jer se takav život, kad smo mrtvi za greh, i naziva životom u pravom smislu reči) i u onom budućem, kad će život biti beskonačan.
 
11.Ako li živi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Isusa iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom Svojim koji živi u vama.
 
Ponovo počinje slovo o vaskrsenju i kaže: „Ne plaši se što si odeven u smrtno telo. Ti imaš Duha Božijeg, Koji je Hrista vaskrsao iz mrtvih. I kao što je vaskrsao Njega, nesumnjivo će i tebe vaskrsnuti, pa čak i oživotvoriti. Vaskrsnuće i oni koji nemaju Duha, ali će oni vaskrsnuti u kaznu, dok će oni, koji imaju Duha, vaskrsnuti u život.“ Apostol zato nije rekao: vaskrsnuće telo, nego: oživeće te Duhom Koji živi u tebi. Nije rekao: koji je živeo, nego: koji živi, i tu ostaje do kraja. Videvši u tebi Duha Svojega, Gospod će te odvesti u bračnu ložnicu. Međutim, ukoliko ne budeš imao Duha, nesumnjivo ćeš propasti, iako ćeš vaskrsnuti. Prema tome, umrtvi telo da bi u tebi živeo Duh, a kroz Njega ti je dat život.
 
12. Tako, braćo, nismo dužni telu da po telu živimo.
 
Pokazavši kakva je korist od duhovnog života, odnosno da se njime u nas useljava Hristos i oživotvoravaju mrtva tela, na kraju dodaje i savet i pokazuje da mi nismo dužnici tela nego dužnici Duha. Ono, što je Bog izlio na nas bilo je delo blagodati, a ono, što je naše, to biva po dugu i neminovno se zahteva. Objašnjavajući izraz nismo dužni telu i da ti to ne bi razumeo o suštini tela, dodaje: da po telu živimo. Ja vam, kaže, ne zabranjujem svaku brigu o telu (jer smo obavezni da mnogo toga činimo i za telo, da ga hranimo, grejemo i sl), nego (zabranjujem) onu brigu, koja dovodi do greha. Po telu živi onaj, koji od tela načini gospodara svoga života i cara svoje duše.
 
13. Jer ako živite po telu, pomrećete. Ako li Duhom dela telesna umrtvljujete, živećete.
 
Smrću ovde ne naziva samo onu besmrtnu kaznu u geeni, nego kao smrt imenuje i život koji se na zemlji provodi u rđavim delima. Naprotiv, ako duhovnim životom umrtvimo rđava telesna dela, živećemo i tada – beskonačnim životom, i sada – vrlinskim životom. Onaj, koji je mrtav za svet, taj živi. Zapazi da nije rekao: umrtvljujte telo (jer je to čoveko-ubistvo), nego: dela telesna, očigledno ona poročna. Ne treba jednostavno umrtvljavati vid ili sluh (jer je i gledanje i slušanje prirodno telesno delo), nego njihovu upotrebu za zlo.
 
14. Jer koje vodi Duh Božiji, ono su sinovi Božiji.
 
Prethodno je dao sledeće obećanje: bićete živi, ako umrtvljujete poročna dela. Sada pominje važniji venac i veću nagradu, odnosno usinovljenje Bogu. Nije rekao: „svi, koji žive Duhom“, nego: svi, koje vodi Duh, to jest, oni kojima Duh upravlja, kao kočijom, i koji su Duha učinili gospodarem nad dušom i telom. Iako si primio krštenje i kroz krštenje postao sin Božiji, ako te ne bude vodio Duh izgubićeš ovaj dar. Iako smo svi mi zadobili Duha u ovoj kupelji, od nas se, kao naše delo, zahteva da nas On rukovodi čitavog života. Zato nije rekao: „koji su dobili Duha, to su sinovi Božiji“, nego kaže: koje vodi Duh Božiji.
 
15. Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primismo duha usinovljenja…
 
Apostol je rekao da su oni, koje vodi Duh, sinovi Božiji. Međutim, kako su usinovljenje Božije i Judejci prisvajali za sebe, jer je rečeno: Sinove odgajih i podigoh (Isa. 1; 2) i Izrailj je sin moj, i prvenac, moj (2. Mojs. 4; 22), pokazuje kakva je razlika između našeg i usinovljenja Judejaca. Judejci su, kaže, primili duh ropstva. Tako naziva pisanje zakona.
Iako je ono bilo dato Duhom, više je priličilo robovima. Otuda su za delima sledile telesne kazne, i kamenovanje, i spaljivanje, i pretnje: mač će vas, kaže, proždreti (Isa. 1; 20). Otuda su, opet, sledile i zemaljske nagrade, i obećanje zemaljskih dobara, i mnoštvo nevažnih zapovesti, kakve dolikuju robovima. Prema tome, iako su se nazivali sinovima, Judejci su bili robovi. Mi se pak, kao blagorodni (plemeniti) i slobodni, nazivamo sinovima. Mi imamo i nebeske nagrade, i Carstvo nebesko. Naše kazne se ne sastoje u kamenovanju i sličnom, čemu su sveštenici izlagali Judejce. Nama je dovoljno da krivca odlučimo od tajinstvene Trpeze, kao sina (= da kao sin pristupi Trpezi).
Naše zapovesti su božanstvene i priličnije blagorodnima, na primer: ne gledaj na ženu nečistim okom, ne zaklinji se, napusti svoje imanje, i sl. One se ne ispunjavaju zbog straha od kazne, nego usled unutrašnje sklonosti i ljubavi. To se dokazuje i time, što mnogi od nas napreduju i mimo onoga, što je propisano u mnogim zapovestima. Pored toga, Judejci nisu imali Duha, dok mi imamo Njegovu obilnu blagodat.
 
Kojim vičemo: Avva, Oče!
 
Upotrebio je jevrejsku reč, jer upravo tako nazivaju Oca Njegovi istinski sinovi. Kako to, upitaćeš. Zar i Judejci nisu nazivali Boga Ocem?
Kaže se: Zaboravio si Boga, stvoritelja Svojega (5. Mojs. 32; 18), a na drugom mestu: Nije li nasjedan BOG stvorio i Nije li nam svima jedan Otac (Malah. 2; 10).
Međutim, iako je to rečeno o Judejcima, nije se našao nijedan Judejac koji je u molitvi Boga nazivao Ocem, kao što Ga sada svi mi nazivamo nakon krštenja. Osim toga, ako su Judejci nazivali Boga Ocem, činili su to po sopstvenoj volji, dok Ga verujući tako nazivaju podstaknuti dejstvovanjem Duha. Kao što za duh proroštva doznajemo na osnovu toga što onaj, koji ga je dobio, predskazuje budućnost, tako i duh usinovljenja prepoznajemo odatle, što onaj, koji ga je dobio, naziva Boga Ocem, jer ga na to podstiče (pokreće) Duh. To i jeste jedan od darova Duha, kao što nagoveštava i sam apostol Pavle:
 
16. Ovaj Duh svedoči našem duhu da smo deca Božija.
 
Sam Utešitelj svedoči o daru koji nam je predat. Mi reč „avva“ ne izgovaramo bez svedoka, niti od samih sebe, nego je to dar Utešitelja. Tome nas je naučio Duh, odnosno dar da tako govorimo u molitvama.
 
17. A kad smo deca, i naslednici smo; naslednici, dakle, Božiji, i sanaslednici Hristovi…
 
Kaže tako, jer nisu sva deca naslednici. To dokazuje da smo mi i deca i naslednici. Kako ne dobija svaki naslednik najbolje nasleđe, dokazuje i da smo mi nasledili najbolje nasleđe, jer smo mi naslednici Božiji. Kako je, opet, moguće biti naslednik ali ne i sanaslednik Jedinorodnog, kaže da nam i to pripada, jer smo mi sanaslednici Hristovi.
 
Pošto s Njim stradamo, da se s Njim i proslavimo.
 
Rekavši da ćemo biti sanaslednici Hristovi, dokazuje da to nećemo dostići bez razloga. Onaj, Koji nas je počastvovao tolikim dobrima i pre nego što smo pokazali bilo kakve zasluge, zar nas neće utoliko pre nagraditi onda, kad vidi da se mnogo trudimo? On to čini zbog toga da se oni, koji su dobili dar, ne bi toga stideli, kao da su ga dobili bez truda. Razmisli, međutim, da se ovde nagoveštava da je onom, koji se udostojio takvih darova, neophodno da se podvrgne stradanjima i opasnostima.
 
18. Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti.
 
Pošto je govorio o stradanjima, apostol ne želi da se slušalac pokoleba, budući izveden na stradanja i odvučen u opasnosti. Zbog toga dodaje: „Ne plaši se. Stradanja sadašnjeg vremena tj. ona privremena i prolazna, nisu ništa u poređenju sa budućom slavom. Nije rekao: „sa budućim počinkom“, nego: sa budućom slavom, koju mnogi priželjkuju. Gde je počinak, tamo nije uvek i slava. Međutim, tamo gde je slava, tamo je uvek i počinak. Rečju: otkriti ukazao je da ta slava i sada postoji, ali da je skrivena, i da će se tek tada otkriti, tj. u potpunosti pokazati. Kako je ona veličanstvena i daleko prevazilazi sadašnji vek, priugotovljena je za budućnost, jer se rasprostire u beskonačne vekove. Prema tome, slušaoče, imaj u vidu da su stradanja privremena, dok je slava budućeg veka beskonačna, i zato prihvati stradanja i zadobij slavu.
 
19. Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji.
 
Želeći da pokaže kakvu ćemo slavu dobiti, kaže da će se i sama tvo-revina izmeniti na bolje i da ćemo mi utoliko pre dospeti u bolje stanje. Ono što je rečeno ima takav smisao. Proroci govore ovako: reke pljeskaju rukama, brežuljci poskakuju, životinje i veštastveni predmeti imaju lica. Tako čini i apostol, kada kaže da tvorevina očekuje tj. čeka da se promeni na bolje i čeka otkrovenje naše slave, kao slave sinova Božijih. Tada, kad mi zadobijemo besmrtnost, i ona će se proslaviti nepropadljivošću. Zato, kad čuješ da se o tvorevini govori kao o živoj, pretpostavi da se tako govori u smislu oličenja (= personifikacije).
 
20. Jer se tvar pokori taštini ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom. 21. Da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije.
 
Tvar se pokorila taštini, tj. propadljivosti, i postala je propadljiva kroz tebe, čoveče. Pošto si ti dobio telo smrtno i podložno stradanjima, i iz zemlje je poniklo trnje i korov, i nebo je ostarilo i potrebna mu je promena. Na koji je način tvar postala propadljiva kroz drugoga? Tako što je i ona u celini bila sazdana za čoveka. Izraz ne od svoje volje označava da je sve to bilo promišljanje (= staranje) Božije i da nije bilo zasluga tvari, nego je ustrojeno radi tvoje koristi, kako bi je ti, videvši njenu propadljivost (propadljivost tvari) prezreo, i pogled upravio ka nebesima. Reči s nadom i ostale, njima slične, shvati u smislu oličenja (= personifikacije).
Dakle, i sama tvar će se osloboditi, ne samo ti, nego i oni što su daleko niži od tebe, i ono što je bez duše i bez čula, i sve će biti pričasno dobrima. Neće više biti propadljivo, nego će slediti tebe. Kad je telo postalo propadljivo, i tvar je postala propadljiva. Isto tako, kad ti postaneš nepropadljiv, i ona će postati nepropadljiva. Ako je, dakle, tvar zbog tebe bila izložena stradanju, onda i ti treba da, Boga radi, pretrpiš stradanje; ako se ona (tvar) nada da će se proslaviti, onda ti utoliko pre treba da se nadaš proslavljenju. Da bi počastvovao sinove, otac i sluge odeva u bolju odeću. Tako je i Bog, nas radi, ukrasio tvorevinu.
 
22. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada. 23. A ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo (prvine Duha) i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje tela našega.
 
Tim rečima podstiče slušaoca da prezre sadašnje i kao da kaže sledeće: ne budi gori od tvari i ne privezuj se za sadašnje. Naprotiv, trebalo bi da uzdišeš, jer još ne poseduješ buduću slavu. Ako, dakle, uzdiše sva tvar, onda bi utoliko pre ti trebalo tako da postupaš. Dodaje da i mi, imajući prvedarove (prvine) Duha, tj. okusivši buduća dobra, uzdišemo jer ih još ne posedujemo. Na osnovu onih duhovnih darova koje smo već dobili (a to su prvine, prvi darovi) imamo zalog i onih budućih. Da jeretici ne bi imali povoda da misle da je svet zlo i da mi tobože zbog toga uzdišemo, kaže: čekajući usinovljenje. Kako to? Mi smo već usinovljeni. Kakvo ćemo još usinovljenje dobiti? Ja, kaže, ne govorim o onom usinovljenju koje se savršava kroz krštenje (jer smo to usinovljenje već dobili), nego o savršenoj slavi, koja se sastoji u nepropadljivosti tela. Ona i jeste savršeno iskupljenje, sloboda i oslobađanje od smrti i stradanja, kada se iz stanja usinovljenja više nećemo vratiti u robovanje grehu.
 
24. Jer se nadom spasosmo. A nada koja se vidi nije nada. Jer kad ko vidi nešto, kako i da se nada? 25. Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo sa strpljenjem.
 
Pošto je govorio o budućim stvarima, kojima mnogi nisu verovali, savetuje: ti, koji veruješ, ne sumnjaj u ono što ti govorim. Posredstvom onoga, što si već dobio, budi uveren i u pogledu budućeg. Kao što ni pre, kad ti je Bog podario velika dobra, nisi prineo ništa osim vere, tako i sada, nadajući se budućim dobrima, iskoristi veru. Nada i jeste nada upravo onda, kad je njen predmet nevidljiv. Jer kad ko vidi nešto, kako i da se nada? Prema tome, ne bi trebalo da sve tražimo ovde: mi buduće čekamo sa strpljenjem.
Kada čuješ da se govori o strpljenju (trpljenju), pod tim podrazumevaj podvige i pojačan trud, jer je hrišćanin dužan da trpi (da bude strpljiv) očekujući nevidljivo kojem se nada sa verom.
 
26. A takođe nam i Duh pomaže u našim nemoćima.
 
Pomenuvši trpljenje, ponovo ukrepljuje slušaoce i kaže da nam i Duh pomaže. Prema tome, ne dopusti da zanemoćaš u nadi i trpljenju: ti i prinosiš samo nadu i trpljenje, a pomaže ti Duh.
 
Jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba.
 
Pokazuje kako nam Duh pomaže u našim nemoćima. Mi smo toliko nemoćni, da ne znamo čak ni za šta bi trebalo da se molimo. Tako sam nemoćan i ja, Pavle. I Pavle se, kao što znamo, molio za izbavljenje od žaoke u telu (v. 2. Kor. 12; 7-8) i da dođe u Rim (v. Rim. 1; 10). Mojsej se molio da vidi Palestinu (v. 5. Mojs. 3; 23-25), a Jeremija se molio za Judejce (Jer. 11; 14), ne znajući šta je neophodno.
Pavle sada govori tako, zato što su tada verujući Rimljani, budući izloženi progonima i nevoljama, prirodno čeznuli za spokojstvom. Međutim, kako ga nisu dobili, padali su u očajanje. On, dakle, dokazuje da niko od ljudi ne zna za šta bi trebalo da se moli. Zbog toga ste vi, kaže, dužni da trpite, a o onome, što vam je na korist, zna jedino Duh. Zbog toga dodaje i ono što sledi.
 
Nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim.
 
U starini je Bog onima, koji su se krštavali, davao mnoge i različite darove, i oni su ih, uopšteno, nazivali duhom. Jedan je imao dar proroštva, drugi dar mudrosti, a treći neki drugi dar. Na isti način, Bog je davao i dar molitve, koji se isto tako nazivao duhom. Budući da ne znamo mnogo od onog, što je za nas korisno, mi tražimo beskorisno. Zato je u pređašnja vremena dar molitve nishodio na nekog pojedinca, i jedino je on tražio, učeći i druge da traže ono što je svima na korist. Dakle, duhom ovde naziva dar te vrste i dušu, koja je dobila dar molitve i koja posreduje pred Bogom i uzdiše. Takav, duhovan čovek, stajao je s velikom skrušenošću i sa silnim uzdasima. Danas je simvol ovog dara đakon, koji stoji i prinosi usrdne molitve umesto naroda.
 
27. A Onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božijoj posreduje za svete.
 
Taj čovek ne stoji i ne moli se zbog toga što Bogu, navodno, nisu poznate naše potrebe. Onaj, koji ispituje srca, zna kakva je želja Duha, tj. duhovnog čoveka; umesto verujućih koji su prisutni u crkvi – jer su oni sveti – on traži to, što je ugodno Bogu. To se događa zato, da bismo mi naučili da tražimo po volji Božijoj, odnosno, ono, što je Bogu ugodno. Budući, dakle, da za nas posreduje Duh, nemoj da se žalostiš kad si u nevoljama.
 
28. A znamo da onima koji ljube Boga sve pomaže na dobro, njima koji su pozvani po nameri.
 
Sve ono što je prethodno rečeno, odnosno, da se tvar pokori taštini (st. 20), daće biti oslobođena odrobovanja propadljivosti (st. 21) i da mi ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba (st. 26), služilo je, kao što smo već primetili, za ukrepljenje progonjenih u Rimu. Sada se to, pak, dodaje jasnije nego ranije. Onima, kaže, koji ljube Boga, sve, pa čak i ono što izgleda neprijatno i žalosno, pomaže na dobro. Nije rekao da se onima, koji ljube Boga, ne događaju nikakve nevolje, nego da njih, ako se dogode, Bog upotrebljava na korist onima, koji ih trpe. Kako je to izgledalo neve-rovatno, potvrđuje ga onim što je prošlo i kaže: pozvanim po nameri (Njegovoj). Bog te je, kaže, prizvao kad si bio daleko i On te usvojio. Zar ti onda neće utoliko pre pomoći ako si prizvan? Čovek pak postaje prizvan i po nameri, tj. i po svojoj sopstvenoj volji.
Naime, sam priziv nije dovoljan (jer bi se u tom slučaju svi spasli, pošto su svi prizvani), nego je potrebna i čovekova sopstvena volja.
 
29. Jer koje unapred pozna, unapred i odredi, da budu saobrazni liku Sina Njegova, da On bude Prvorođeni među mnogom braćom. 30. A koje unapred odredi, one i prizva.
 
Bog unapred zna one, koji su dostojni priziva, a zatim i određuje. Dakle, na početku je predznanje, a zatim (pred)određenje. Pod predodređenjem podrazumevaj nepromenljivu i blagu volju Božiju. Tako je On unapred znao da je Pavle dostojan evanđelskog priziva, i na taj način je predodredio, tj. nepromenljivo odredio, a zatim ga i prizvao. One, za koje unapred zna da su dostojni priziva, čini saobraznima liku Sina Njegovog. Ono, što je Jedinorodni po prirodi, oni postaju po blagodati, postavši i sami sinovi Božiji. On je Prvorodni među mnogom braćom prema ikonomiji (domostroju), jer je prema božanstvenosti Jedinorodni. Kad je primio telo, On ga je vascelo i potpuno sjedinio sa svom Svojom prirodom, postao je naša prvina i u Sebi osveštao našu osuđenu prirodu. Zbog toga je On dostojno Prvorodni, a mi se nazivamo Njegovom braćom.
 
Koje prizva, one i opravda,
 
oslobodivši ih grehova i učinivši pravednima kroz kupelj preporođenja.
 
A koje opravda, one i proslavi, udostojivši ih usinovljenja i podarivši im i ostale darove.
 
31. Šta ćemo, dakle, reći na ovo? Ako je Bog s nama, ko će protiv nas?
 
Vidiš li, da ovde veoma jasno pokazuje da govori o onima, koji su u nevolji? On gotovo da kaže sledeće: ako smo udostojeni takvih dobara u vreme kad smo bili neprijatelji, kakvih ćemo se tek dobara udostojiti nakon svog opravdanja i proslavljenja? Ako je Bog s nama, ko će protiv nas?
Čak i kad bi na nas ustala čitava vaseljena, premudrost Božija bi tu pobunu preobratila u naše spasenje i slavu.
 
32. On koji Svog Sina ne poštede nego Ga predade za sve nas kako da nam s Njime i sve ne daruje?
 
Ostavljam, rasuđuje, ostalo, što sam ranije pominjao, odnosno da nas je Bog opravdao i proslavio. Zamisli da On nije poštedeo ni Sina Svoga, tj. Jedinorodnog, Ljubljenog, Koji je od Njegove suštine (= Njegove prirode) (jer postoje i sinovi Božiji usinovljeni kroz krštenje), nego Ga je predao za nas, predao Ga je za sve, i za plemenite, i za neplemenite, i za slavne, i za ništavne, i to Ga nije jednostavno predao, nego Ga je predao na ubistvo. Kako da nam sad On ne daruje i sve ostalo? Zar Onaj, Koji je dao Vladiku, nije dao i ostale darove? Dakle, ako On nešto ne daje, otuda ne sledi da uopšte neće dati. Nemoj stoga isuviše želeti da budeš oslobođen ti, koji si zbog Hrista u nedaćama, jer ćeš ono što želiš dobiti onda, kad ti On to da.
 
33. Ko će optužiti izabrane Božije!
 
Među ostalim iskušenjima, verujućima se često događalo da ih Judej-ci prekore zbog toga što su se lako menjali i što su se u jednom trenutku preobraćali u hrišćanstvo, zbog čega apostol kaže: „Vas je izabrao Bog, ikoće optužiti izabrane Božije!“ Ako nešto izabere čovek-umetnik, niko neće osuđivati njegov izbor. Ko će onda osuditi izbor Božiji?
 
Bog je Onaj koji opravdava. 34. Ko će osuditi? Hristos je Onaj koji umre, pa još i vaskrse.
 
Nije rekao: „Bog otpušta grehove“,nego, što je daleko važnije, Bog opravdava. Prema tome, nećemo se plašiti niti onih što iskušavaju, niti onih što vređaju. Nas je izabrao i opravdao Bog i Hristos Koji je umro za nas, pa još i vaskrsao. Ko će osuditi nas, koji smo udostojeni takve slave?
 
Koji je s desne strane Bogu, koji i posreduje za nas.
 
Rekao je: posreduje za nas, da bi pokazao Hristovu ljubav prema nama, tj. da Hristos, iako je ispunio ikonomiju (domostroj) po telu, nije prekratio Svoje čovekoljublje prema nama, nego da nas zastupa. To znači reč: posreduje. Taj izraz ni najmanje ne umanjuje slavu Jedinorodnog.
Prethodno je rekao: Koji je s desne strane Bogu (to je znak Njegove veličine), zbog čega dodaje: i posreduje za nas, pokazujući time ništa drugo do, kao što je već rečeno, Njegovu ljubav prema nama. I o Ocu je rečeno: Kao da Bog poziva kroz nas (2. Kor. 5; 20). Da li se slava Božija umanjuje zbog toga, što On moli? Naprotiv, to je znak Njegove neizrecive brige o nama.
Neki su reči: i posreduje za nas razumeli u sledećem smislu: budući da je On nosio telo i da Ga nije skinuo, kao što praznoslove manihejci, i sama ta činjenica označava posredovanje i zastupanje kod Oca. Gledajući na to, Otac se opominje ljubavi prema ljudima, zbog koje je Njegov Sin prihvatio telo, i na taj način se priklanja milosrđu i milosti. Kao što sam već više puta primetio, Pavle tako govori jer želi da nadahne unesrećene i da pokaže da i Duh posreduje za nas, i da Otac nije poštedeo sopstvenog Sina, nego da nas je opravdao i proslavio, i da Sin posreduje za nas. Zbog toga ne bi trebalo niti da očajavate, niti da klonete duhom.
 
35. Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač?
 
Pokazavši neizrecivu ljubav Oca, i Sina i Svetoga Duha prema na-ma, kao da usklikuje u božanstvenom nadahnuću: Ko će nasrastaviti od ljubavi Hristove? Onoga, koji je toliko ljubljen i koji se udostojio takvog promišljanja, ništa ne može da rastavi od te ljubavi. Pojmovima žalosti i teskobe obuhvatio je sve, što može da uzrokuje nevolje, iako ih nije pojedinačno nabrajao.
 
36. Kao što je napisano: Radi Tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje.
 
Da žalosti i teskobe ne bismo smatrali za prestanak ljubavi Bo-žije, navodi reči proroka, koji ih je predskazao i pokazao da trpljenje i svakodnevno ubijanje slave Božije radi predstavljaju najveću utehu. Takvo trpljenje ili uteha bivaju prema slobodnoj volji, jer su po prirodi oni nemogući. Ubijanje znači prinošenje na žrtvu Bogu. Upravo na to ukazuje kada kaže: smatraju nas ovcama za klanje. Kao što se ovce ne protive kada ih kolju, tako činimo i mi.
 
37. Ali u svemu ovome pobeđujemo (dosl. prepobeđujemo) kroz Onoga, koji nas je zavoleo.
 
Pošto je prethodno rekao da nas ubijaju, a da neko ne bi oslabio, pomišljajući na čovečije, apostol ih bodri i ne kaže: pobeđujemo nego: prepobeđujemo tj. pobeđujemo s lakoćom, bez truda i znoja, i to posredstvom onoga, pomoću čega nam i postavljaju zamke. U tome se i sastoji najsavršenija pobeda, da pobedimo u vreme kad nas progone. Prema tome, ne gubi veru, jer nam pomaže Bog, i ne samo da nam pomaže, nego nas je i zavoleo. Stoga nema ničega čudnog u tome što mi pobeđujemo u vreme samih iskušenja.
 
38. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, 39. Ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 
Prethodno je rekao da je Bog nas zavoleo, a zatim govori o svojoj ljubavi prema Bogu, kako niko ne bi pomislio da on samoga sebe preuznosi. Mi smo, rasuđuje, toliko privezani za ljubav prema Bogu, da nas od nje ne mogu odvojiti ne samo nevolje, nerazdvojive od ovoga života, nego ni neki tiranin: čak i ako bi nam pretio smrću i kaznom, ili ako bi nam obećao beskonačan život da bi nas na taj način odvojio od Boga, ni najmanje ne bi uspeo u tome. I šta mi govoriš o carevima i tiranima? Nas od te ljubavi ne mogu da odvrate ni anđeli, ni sve višnje sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, tj. ono što je na nebu, ni dubina, tj. ono što je na zemlji, ni slava, ni sramota.
Neki pod visinom podrazumevaju Carstvo nebesko, a pod dubinom njegov gubitak. Čak i ako bi postojala neka druga tvar, bilo vidljiva bilo umom zamisliva, ni ona me ne bi odvojila od ove ljubavi. Nije se tako izrazio zbog toga što anđeli tobože udaljuju ljude od Hrista, nego u vidu pretposgavke i usled velže želje da pokaže najviši stepen ljubavi prema Bogu: ne one, kakvom se razmeću Jevreji, nego one, kakvu imaju hrišćani. Iako Judejci govore da ljube Boga, oni Ga ne ljube u Isusu Hristu, jer ne veruju u Hrista.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pomaže Bog.Gde mogu kupiti ovu knjigu?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *